humanistika - Sarajevske Sveske

treba, kursevi i seminari o human rights, dobrotvorne akcije, pokajanje i opraštanje,
većina nas se na Zapadu zbuni i pred jednim hotelskim portirom, ili konzularnim
službenikom koji odlučuje o vizama, da, i to se zove human rights,
ili, ne daj bože, pred carinikom, pograničnim policajcem koji nas budno posmatra,
i odlučuje možemo li da stupimo u obećanu zemlju, njegov pogled dopire do
samog dna našeg srca, poznaje nas bolje od Klintona, Miterana i Mejdžora zajedno,
zna čak i to da se bežeći iz naše tobožnje ili stvarne domovine trudimo da se prikažemo
kao heroji, da, egzil, istorija patnji, disidentstvo, sloboda, da, izveli smo zaista
herojska dela pre no što smo propali, i potom manijački ponavljamo, we fought tooth
and nail, yes, kunemo se, da ćemo se pročistiti, nemamo druge utopije osim zapadne
pravne države, odbacili smo sve druge utopije, pred našim duhovnim očima ne lebde
nikakve vizije, mi samo hrlimo u budućnost, kakav komunizam, we hate communism,
we hate socialism, we fight for freedom, to je naša misija, i naše zanimanje, čemu
ova borba, upitala bi gospođa teacher, pomalo zaprepašćena ovim pričama za malu
decu, ovim srednje-istočno-evropskim intelektualnim titanizmom,
deklamovao sam, dakle, svoj tekst, Middle-East-Europa, diktatura, it depend,
in Hungary, there used to be dictatorship, in Yugoslavia there is adictatorship, no,
there isn´t dictatorship, it´s something like dictatorship, something that looks like
war, I´m not sure, I´m from... maybe from Yugoslavia, it´s a war there, but I am not a
Serb, I am Hungarian, ponavljao sam, gurajući onaj album u torbu, dok mi u ušima
odzvanjaju glasovi ostalih, čujem onaj užasni hor flagelanata, u kojem svi govorimo
svoje, zavaravajući se da smo originalni, i naprosto nećemo da znamo, koliko je zapravo
banalan jezik ove srednje-istočno-evropske bede, ne želimo znati, da govorimo
u horu, da u horu patimo, da u horu haluciniramo i da u horu sanjarimo;
što će reći da skandalozno ličimo jedni na druge, u mržnji, u huškanju, u laktašenju,
u bednom tavorenju, u domoljublju, u ulogama boraca za nacionalnu stvar,
bolje da se svi pokrijemo ušima, voleo bih da vidim makar jednog čoveka sa ovih
prostora, ko u životu makar jednom nije bio nacionalista i ko nije samo na korak od
nacionalizma, we bife each other, mrcvarimo jedni druge, hvatamo se za guše gde
god naslutimo neku osobenost sudbine, jer nas upravo osobenosti i krunišu,
smeo bih da se zakunem, da su ovim Zapadnjacima, ovim srdačnim i bogatim
Englezima, Amerikance da i ne pominjemo, dozlogrdile naše halucinacije, gorko su
se već pokajali, što su nam napunili glave slobodama, ljudskim pravima, civilnim
društvom, jer za vrlo kratko vreme se ispostavilo, da ne umemo živeti u tome, kažu
da bismo morali konačno da progovorimo o tome što postoji, što je opipljivo, na
čemu i gospođa teacher insistira, da, what is Yugoslavia, pita, i na to treba jasno,
pravilnim rečenicama odgovoriti u okviru jednog kratkog izlaganja, koje ne sme da
traje duže od pet minuta, pet minuta Jugoslavije, zemlja sa stotinu lica, tako su je
predstavljali turistički vodiči, mi živimo u bratstvu-jedinstvu, hvalili su se političari,
ali pustimo sad to, pogledajmo činjenice, reč je o zemlji u jednom manje poznatom
delu Evrope, sa 2969 kilometara kopnene granice i sa 2092 kilometara morske
obale, prostire se između 41. i 47. stepena severne geografske širine te 13. i 23. stepena
istočne geografske dužine, ali taj podatak je već zastareo, ovakve mape vise još
samo nad sedištima kupea rasklimanih vagona druge klase, na zidovima učionica
284 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33