humanistika - Sarajevske Sveske

u meni; ova sloboda nudi samo osećanje krivice, jer pod pritiskom modela mimoilazimo
moj svet, da li da to nazovem dvostrukom pokvarenošću, bez obzira na to što je
govor, inače, gramatički tačan; ali ne, ne radi se o pokvarenosti jezika, kao što kažu,
već o sebičnom zaobilaženju vlastitog sveta, vlastite prisutnosti, o kvarenju jezika
govore oni koji, prepuni sebe, veruju u jezički imperijalizam, šire vlast od centra ka
periferiji, I am Yugohungarien, Jugomađar, kažem, što uprkos mojoj volji znači da
nisam sasvim ni Mađar, niti sasvim Jugosloven, o tome da i ne govorimo, da je u svojim
dubljim slojevima ovaj jezički mehanizam ponekad značio, izvan okvira mog
maternjeg jezika, da sam ja fašista, na primer, da, tako je naznačeno u udžbenicima
koji su prevedeni sa srpskog, i ovo školsko gradivo se neprestano uglavljuje u moje
ja, kada se pitam, recimo, what is Yugoslavia, da su Mađari fašisti, ali kao deca revnosno
smo naučili i tu lekciju, nije nam padalo na pamet, niti je bilo dozvoljeno da
odgonetamo značenja, ja sam Mađar, rekao sam, što je značilo i to da, s jedne strane,
ne smem da znam sva značenja, ali i to da se, s druge strane, na svaku pojedinu reč
ustremljuje nepoznati višak značenja, ali ja sam Jugomađar, nastavljam, i tako sam
se ušetao u jezičku zamku, na toj tački moje priče se isprepliću, gube se njihove niti,
nastaje neka treća priča, koja se ne odnosi ni na koga, niko je ne podržava, niko je ne
razume, jer se nikoga ne dotiče, svima je daleka, u najboljem slučaju poneko nanjuši
u njoj nešto političko, sirota manjina, konstatuje, i smatra da je time i apsolvirao
pitanje, obećava da će rado prikupljati potpise u mom interesu, u našem zajedničkom
interesu, što me je naprosto zgranulo, ne treba mi ničije sažaljenje, utoliko
pre, što nema neuspešnijeg poduhvata od sažaljenja, no politics, protestujem, I’ve
got a another story, kažem, to je jedna nepravilna priča, ponavljam uporno, čiju gramatiku
diktira jedna posve drugačija egzistencijalna i emotivna situacija, ali ja uvek
ostajem donekle izvan nje, budući da sam jezički kentaur, što je zapravo najgore, jer
time sam ujedno i izvan svega;
svestan sam toga, jer primećujem i to, da sam s istim onim srednje-evropskim
osećanjem inferiornosti spustio, gotovo krišom u torbu luksuznu foto-monografiju
o Jugoslaviji, karakterističnim za većinu srednje-istočno-evropskih intelektualaca
koji, kad se nađu na Zapadu, hteli to oni ili ne, do poslednjeg atoma snage objašnjavaju
svoju legitimaciju, jedan je snob, drugi je sanjar, treći je karakter bez mane,
četvrti bi pak naplatio cenu srednje-istočno-evropske bede, vođen osećanjem inferiornosti
klanja se pred evrobirokratijom, cedi iz sebe priče strave i užasa, ali neovisno
od ovih razlika, sasvim je svejedno, ko zbog čega pati, tuguje, očajava, ko je
s kim u sukobu, protiv čega se buni kroz čitav jedan život, budući da smo ipak jednaki
u tome, što smo nakon rušenja berlinskog zida svi, ponizno, oprostili Zapadu
sva njena neverstva, i ništa ne pitamo, ne pitamo ni za Jaltu, ne čačkamo po tamo
potpisanim dokumentima, ne zanima nas politički Stazi zapada, najpre smo imali
Versaj, Trijanon, imali smo Vilsona, Lojda Džordža, Vudroua, zatim su sledili Jalta,
Ruzvelt, Čerčil, Staljin, aljkavo obavljene operacije srca, tajni ugovori, ortački sporazumi,
gramzivo komadanje Evrope, u odnosu na to balkanski mirovni pregovori
deluju kao lake, ljupke večerinke uz kavijar i šampanjac, ali nas ne zanimaju ovi
spisi, hteli bismo da se dokopamo samo vlastitog dosjea, da bismo nakon njihovog
uništenja bez griže savesti mogli da sanjarimo o slobodi, human rights, eto šta nam
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 283