humanistika - Sarajevske Sveske

mah stvorena izvesna distanca, izvesna praznina između mene i mog maternjeg,
mađarskog jezika, te nadalje između mene i jezika mog svakodnevnog života, ujedno
i jezika moje svakodnevnice, srpskog jezika, od tog trenutka, dakle, iz rovova
trećeg jezika sam razmatrao, kako se jedan jezik upisivao u drugi, kad god se nisam
mogao setiti neke engleske reči, spontano mi je padala na um srpska, ah very good,
you are billingual, rekla bi gospođa teacher s osmehom koji je nagoveštavao da ne
treba ozbiljno uzeti ono što je rekla, jer rekla je to samo iz ljubaznosti, kao dobro
vaspitana žena, ali ja sam sav usplahiren uzvratio, it´s terrible, i ova engleska reč je
poput reflektora osvetlila svu moju dramu,
ali ona nije primetila tu svetlost, svetlost vlastitog maternjeg jezika, jer ona je
tu reč, terrible, drugačije naglašavala, za nju na maternjem jeziku izgovorena reč
znači nešto posve drugo nego meni, dakle sigurno ne može ni da zamisli, da bezdomnost
i nostalgija mogu ići zajedno, kakav je to život, pitala bi; ovaj nadasve neobičan
i besmisleni spoj unosi pravi haos u misli, najbolje je kad u strani jezik ne upadne
spontano nijedna strana reč, odnosno, ne sme se prevoditi sa stranog na strani
jezik, jer ako se to dogodi, biće to neoboriv dokaz, da postoji jedan uvek pripravan,
vrebajući, pre-jezik, koji nema reči, pa zbog toga zanosi u jednom nepredvidljivom
pravcu, ka područjima s one strane maternjeg jezika, čak s one strane stranog jezika,
izvan sfere predvidljive složenosti, gde se ne poštuju gramatička pravila, ne
samo u rečenici, u govoru, nego ni u životu, život s one strane gramatike je samo
jedan žalosni incest, sledstveno tome, dakle, samo privid života, pa skrušeno priznajem:
lažan je i nestvaran, u krajnjoj liniji, stvar kažnjiva,
priznajem da je tako, sve je samo privid života, to sugeriše i prijateljska primedba:
you are billingual, to je incest, ne protivrečim, poznati su mi argumenti,
znam da se iz spoja dveju stvarnih priča rađa jedna fiktivna, što je suprotnost jednojezičnosti,
nevoljko priznajem da u ovoj situaciji nema načina da se stavi tačka na
kraj rečenice, zato su moji pokreti izdajnički nedovršeni, slični mojim rečenicama,
iz čega je moguće zaključiti da nešto ipak očekujem, samo što već definitivno ostaje
nerazrešivo pitanje, da li zbog toga što je nešto već definitivno puklo, ili se već odavno
završilo, ili možda čekam nešto što tek treba da počne;
greška u rođenju, sudbina kopileta, neuspela politička operacija, poput one
operacije na otvorenom srcu, obavljene svojevremeno na Jalti koja je, između ostalog,
za posledicu imala i to, da se utopija preselila, posredstvom jezika, u nervna
vlakna i u krvne ćelije, no politics, no minority politics, o čemu se mudrijaški čavrlja
na međunarodnim konferencijama, diplomate sležu ramenima, na apotekarskim
vagama odmeravaju, da li su važnija ljudska ili manjinska prava, o tome pametuju
sterilni i uglađeni pripadnici evrobirokratije, dok se ljubazno osmehuju s TV ekrana,
to je jedina stvarna činjenica, svetlucavi ekran, da, zajedno sa njima i ja sam se
preselio na gigantski TV ekran, ispostavilo se, da se tamo rešavaju sve stvari, u svetu
hladno svetlucavih tačkica; vidi se na njima da im nije jasno, zašto prebacuju i
ovaj problem na njihova pleća, ali ako već tako stoje stvari, iskazaće svoje simpatije
prema manjinama, složiće se u svemu sa nama, very well, i to spada u human
rights, svetlucanje ogromnog ekrana paralizuje moju volju, ja ne želim ništa, sve je
to delo ekrana, te divne iluminacije; podsvesno protestujem, prevrnuće mi se že-
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 281