humanistika - Sarajevske Sveske

su hteli da spreče njenu prirodnu smrt, obredno su razorili ono, od čega smo se od
početka opraštali,
i time se oko mene i ispred mene zatvorio jedan patološko amnezični krug,
tačno u trenutku kada su moje oči naučile valjano da zapažaju treperenje travčica
na prvom hladnom jesenjem lahoru, kada i ovaj prizor budi zadovoljstvo, poput
bezbroj drugih, sitnih, jedva uočljivih, prolaznih stvari, možda me i zbog toga zanose
drhtaji prolaznosti, jer se u meni sve više slivaju, mešaju pojmovi, da, u meni
je ostalo samo još toliko snage da kažem, nisam se ja, nisam se ja odbio od sveta,
nego pojmovi, to jest reči i rečenice, s nekom upornom neumitnošću, kao što lišće
opada s grana drveća, kao što cvet cveta ili voće zri, da, baš tako, reči i misli su se
otuđile od stvarnosti na način sam po sebi razumljiv, sve više nalikuju na požutelo,
poput rđe crveno vreme, padaju reči, poput požutelog lišća, sa svom ispraznošću iza
sebe, shvatam, sav preneražen, da sam živeo u jednoj od reči i pojmova otuđenoj,
dakle prolaznoj zemlji, jedino me teši pomisao, ako su i države prolazne, onda se i
prolaznost može stoički, trezvene glave podnositi, što znači da sam bio u izuzetno
povoljnoj prilici da vežbam čuvanje zdrave pameti, za neko drugo vreme, kada će
ulog biti daleko ozbiljniji, odnosno, kada će iz mojih očiju nestati i poslednja travka,
a dotle ću biti zahvalan onom sticaju okolnosti, u kojem sam s ovom pričom o Jugoslaviji
postao učesnikom jedne uzorne semiotičke zavere; video sam kako su propadali
svetovi značenja, kako su iz njih izbijale divlje balkanske političke strasti, koje
polako preživljavam s istom onom pomirenošću, kao lelujanje travčica, možda sam
i ja jedna neodlučna, mislima zaneta travčica, budući da se svi svrstavaju na neku
stranu, odbacujući od sebe složene fantomske pojmove, čupajući iz sebe komunističko
srce koje su im, posle Jalte, operacijom usadili u grudni koš, i zavaravajući
sebe da komunizam nije natopio njihov duh, sretni, dakle, što operacija na srcu nije
uspela, i sad s nekom unutrašnjom prazninom, grubo rečeno, bez srca, prestravljeni
ruše sve oko sebe, posle ovog sofističkog razdoblja svi traže presnu, grubu jednoznačnost;
posle jednoznačnog socijalizma našli smo se, bauljajući kao bez svesti, u
koridoru jednoznačnog srednje-istočno-evropskog divljeg kapitalizma, učesnici su
isti, prepoznajem čak i lica, neslućeno monumentalna šizofrenija: na dve suprotstavljene
strane iste osobe, odraz u ogledalu atakuje na odraz u ogledalu,
ali ja ne nalazim svoje mesto ni na jednoj strani, osećam se kao da sam sve izgubio,
mada nisam izgubio ništa, samo je vreme prošlo, poslednji je čas, dakle, da
priznam, nikad nisam ni imao domovinu, ali nostalgija u meni sve više jača; my bad
luck: nemam domovinu, ni tajnu, ni javnu, i posle opčinjavajućeg prizora prolaznosti
nemam gde da se vratim, na toj tački počinje moj nesporazum sa svetom,
pa najverovatnije i sa gospođom teacher, jer po njoj nostalgija je prilično prirodno
i, uglavnom, intimno osećanje, poput igre zapenušanih talasa na mediteranskim
obalama, ili nekakvog izleta, dok ono drugo osećanje, osećanje čoveka lišenog domovine,
za nju je skandalozna i nadasve ponižavajuća situacija, ili je naprosto samo
politika, ona i ne pomišlja na to, da ovo osećanje može da bude i apolitično, to sam
dobro zapamtio, trudeći se da proniknem u duh engleskog jezika, koji mi je nametao
drugu vrstu razmišljanja, čuvajući za mene jednu sasvim drugačiju priču, koja
se uobličila u onom trenutku, kada sam rekao: I´m from Yugoslavia, jer time je od-
280 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33