humanistika - Sarajevske Sveske

no ispostavljanje računa ocu i pokretanje jednog spora koji ima za cilj dokazivanje
sinovljevog/očevog identiteta kao “pravog” a njegove/njihove želje kao “ispravne”
– spora koji bi trebalo da legitimizuje želju subjekta ovlastivši ga na pravo javnog
govora. I iako se da pretpostaviti da će ovaj spor biti unapred izgubljen taj spor – na
isti način kao odlaganje i oklevanje naratora Cinka da (pro)govori – ostaje upisan
u jezik, u pisanje, u stvaranje nove situacije javnog govora, u reprezentaciju novog
modela naratora, a sa tim i novog modela maskuliniteta, u srpskoj kulturi.
Ovaj spor se u jednoj ravni Dekartove smrti, ipak rešava u korist sina kao subjekta
koji želi. To je ravan jezičke artikulacije koja o odnosima snaga u Dekartovoj
smrti govori mnogo očitije nego bilo koji drugi poetički aspekt ovog neobičnog dela:
“Otac, majka i sin ne govore istim jezikom. Dekart ne razume Montenja,
Montenj ne razume Dekarta, Paskal ne razume Dekarta, Paskal ne razume
Montenja, ni Dekart ne razume Paskala, ni Montenj ne razume Paskala.” 15
U Arsićkinoj interpretaciji uloge u Dekartovoj smrti su manje više jasne: figura
oca jeste figura Dekarta, figura sina jeste figura Paskala, dok je figura želje i žudnje
poistovećena sa figurom Montenja, tj. figurom majke. Otac, Dekart dakle, govori latinskim
jezikom, jezikom pravnog i svakog drugog poretka jer svaki otac koji nije
otac-Dekart bio bi “poludeli, nedgovoran, pospan i kolebljiv, animalan otac, dakle,
uopšte ne bi bio otac.” 16 Montenj, međutim, govori francuskim jezikom, živim i
promenljivim jezikom pijace, svakodnevnog govora i želje; jednim živim i istinitim
jezikom baš zato što je nepostojan, nepromenljiv i savršen. Jasno je tako da se u
Dekartovoj smrti konačno se ispostavlja kako figura oca kao figura odsustva istovremeno
podrazumeva autoritet i obračun sa njim, narativnu volju i sumnju u nju,
sistem totalitarnih zahteva mišljenja i njegovo paradoksalno poništenje uvažavanjem.
U ovoj priči, smrt oca nije smrt sumnje u (poetički) smisao već smrt sumnje
u to da ćemo baš mi izmaći smrti, da ćemo baš mi ispričati priču sopstvene besmrtnosti.
Ali u bogatoj citatnosti Radomira Konstantinovića nema drugog pouzdanja u
figuru večnog prisustva do figure majke (takođe mrtve kao u Albaharijevom Mamcu)
i njene naoko trivijalne žudnje za slamnatim šeširom sa cvetnim aranžmanom
koji se kao modni hit prodavao u tršćanskim radnjama šezdesetih godina prošlog
veka. Figura majke čini Konstantinovićevu polemiku sa celokupnim nasleđem autoriteta
evropske tradicije bajkovitom, transformišući tekst u nostalgičnu figuru
lične ispovesti.
Šta se, u međuvremenu, dešava sa Paskalom-sinom, onim koji je pokrenuo
spor i u vidu teksta Dekartove smrti ispostavio mrtvom ocu zahtev za legitimizacijom
sopstvene želje za govorom:
“Sin je, jasno, na pola puta između živog i mrtvog jezika. Paskal-sin neće
da govori jezikom oca kojim govori, on bi da govori jezikom Montenjamajke
kojim ne može da govori, zato što već govori, zauvek govori, oče-
15 Branka Arsić, Nav. tekst, str. 67.
16 Isto, str. 74.
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 219