humanistika - Sarajevske Sveske

smislu otac sprečava odstupnicu koju bi sin imao u ideji pisanja kao slobode, svetlosti
i života. Otac želi da ukine tu ideju i zato, iz razloga svoje apriorne vlasti, izdaje
sasvim drugi nalog, oblikuje sasvim drugačiju poruku: “Umire se tek u jeziku. To je,
ovde, ključna hipoteza. i, možda, prvi nalog Dekartove smrti.” 6 Zbog pitanja vlasti,
te odnosa figure oca i figure vlasti, vrlo je bitno razmotriti zašto otac-pravnik nalaže
zabranu govora pre nego njegovu dozvolu; zašto ostavlja u nalog sinu pre jedno
strogo ćutanje nego zadovoljstvo govora. S druge strane, sam sin oseća ovo ćutanje
kao prinudu na govor, kao neizrečen zahtev da se (za)počne sa govorom: “… jer ja
sam pred njega izlazio samo kada sam morao nešto da kažem: moj otac, koji ćuti, to
je prinuda na govor?” 7 Skoro andrićevska pripovedna situacija, situacija koja sugeriše
da je u ćutanju sigurnost ali ipak zahteva oglašavanje, o kojoj Kordić u jednoj od
fusnota svog teksta kaže: “Drama ove prinude na govor je drama prinude na govor
Oca u Sinu (…) I zahtev ćutanja, očinskog ćutanja u sinu, ali, pre svega, i nalog sinu
da ćuti, da ćuti dok govori.” 8 [kurziv T. R.] Ovo je možda najpreciznije sažimanje nemogućeg
zahteva pretpostavljenog očevog testamenta u Dekartovoj smrti, u kome
je, pored zakasnelosti njegove ispostave sinu, jedan od razloga nemogućnosti njegovog
ispunjenja.
Kako se prema ovom nemogućem zahtevu odnosi sam sin? Važno je istaći kako
se – usredsređeni na sina i njegov novi narativni ulog – usredsređujemo na samu
poetiku nasleđivanja i testamenta u zapadnoevropskoj kulturi, onako kako je definiše
Žak Derida, koji ističe da “nasleđe sadrži suprotstavljene zahteve” što znači da
je “obogaćeno upravo onim što nije, odnosno, onim što je poništeno unutar njega
samog.” 9 Sin se tu nalazi u nedoumici kako bi “mogli da nasledimo, niti da ne nasledimo,
ono što nam je ostavljeno u nasleđe, što nam je u nasleđe ostavila jedna
kultura”. 10 Kako, dakle, da zadržimo ili kako da ne zadržimo, famozni očev šešir,
to nasleđe očevog autoriteta i pravničkog građanskog ugleda; taj strogi, formalni i
usamljenički beleg uzaludnog dostojanstva evropskog humanističkog nasleđa koje,
kao kakvo breme, vuče na dno Konstantinovića-naratora.
Samu aporiju nasleđa poentira i Branka Arsić, tvrdeći da je Dekartova smrt
“zapis o jednom načinu stalnog iskušavanja mišljenja, dakle, o jednom životu koji
ne može da izađe iz sebe, iako je to ne samo njegova najintezivnija želja, nego i njegovo
najsnažnije htenje.” 11 Što znači da Konstantinović govori “iz pozicije jednog
dekartovca ili jednog moderniste, koji bi da bude postmodernista ali to više, na žalost,
ne može”, te da je u pitanju “mišljenje koje ne želi da dođe do kartezijanske
naravi razumnog mišljenja, nego koje, obrnuto, polazeći od svoje već osigurane
(kartezijanske) razumnosti, želi od nje da se otisne”. 12 Obrisi nasleđa koje je u pi-
6 Isto, str. 122.
7 Radomir Konstantinović, Nav. delo, str. 8.
8 Radoman Kordić, Nav. tekst, str. 161., fusnota br. 3
9 Žak Derida, Politike prijateljstva, preveo Ivan Milenković, Beogradski krug, Beograd, 2001, str. 449.
10 Isto, str. 449.
11 Branka Arsić, “Dugo putovanje u Trst”, u: O ‘Dekartovoj smrti’ Radomira Konstantinovića, zbornik radova,
prired. Nenad Daković i Radomir Kuzmanović, B92, Beograd, 1998, str. 59.
12 Isto, str. 60.
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 217