humanistika - Sarajevske Sveske

sankcijama lične građanske odgovornosti za rečeno, niti etičkim normama časti
i ugleda, poštovanja date reči. Javni govor postaće bestidan i razuzdan, bez mere
i stida, sasvim suprotan onom govoru kome je otac Konstantinović učio svog naslednika.
Pisanje se, dakle, u takvom prostoru javnog govora, uvek ispostavlja kao
neopravdano i ne-valjano, bilo da sledi zavet starog Konstantinovića i njegov neprimereno
visok protokolarni kodeks građanskog dostojanstva i časti, bilo da se želi
dodvoriti razuzdanom javnom prostoru govora kojim vladaju nove epohalne sile
moći. Pisanje je, u rascepu između ova dva sasvim suprotna, i očito suprotstavljena,
koncepta govora u Dekartovoj smrti uvek i samo – greška. Uvek i samo – prekršaj.
Narator Dekartove smrti govori dakle iz pozicije nekog ko zna da će svaka njegova
želja, pa i suštastvena želja za govorom, biti proglašena protivzakonitom i kažnjivom,
prepoznata kao ogrešenje o protokol, osuđena kao još jedna od bezbroj
grešaka koje je dečak Konstantinović neprekidno pravio tokom svog odrastanja.
Biće to još jedan, ovoga puta konačan prekršaj. Zato se Konstantinović-narator “u
svojoj samozatajnosti neprestano pita može li se sa onim gospodinom Ocem uopšte
govoriti i sme li se pred njim prozboriti išta?” 3 Jer u Dekartovoj smrti govor nije
mesto svetlosti već mesto tame, mesto pada i konačnog priznanja sopstvene greške,
sopstvene, nedostojanstvene slabosti. Govor u Dekartovoj smrti nije mesto svetlosti
već mesto tame upravo zato što je mesto želje. Zbog toga narator-sin u Dekartovoj
smrti zna da je već-uvek kriv jer “zakon obeščašćuje”, jer je zakonu u interesu “da
obeščasti i da izobliči onoga koga smatra krivim, koga hoće kao krivca, želeći da se
on oseća krivim”. 4 Otuda narator Dekartove smrti i sedi u tami neme noći uzaludno
tražeći intertekstualnu podršku onih figura evropskog samotništva koji su tu tamu,
jer i oni su mislili da je govor tama, pokušavali i uspevali da opravdaju nekom višom
nužnošću. Ali i kada je intertekstualan, spektakl ostaje samo spektakl, i ne pruža
ništa sem utehe aktivnog sa-učesničkog uživanja u surovoj igri koja se mora završiti
u krvi, ukoliko se očekuje doživljaj istinskog uzbuđenja, pravog smisla:
“Osigurano jedinstvo sa Ocem, jedinstvo vlast bez pobune, moguće je
samo po cenu izvesnog ubistva, po cenu krvi. A to ubistvo nije samo oceubistvo,
već je podjednako i ubistvo Sina! Poistovećenje sa ocem, koje je
moguće samo kao (simboličko) oceubistvo, nužno završava i ubistvom
sina, takoreći: samoubistvom. Jer, rečeno je, nema jedinstva bez ubijanja.
Nema jedinstva bez poništenja razlika i, na prvom mestu, neuništive razlike
između oca i sina (…) Konačna, čista, u samoj sebi (‘mistično’) utemeljena
vlast je vlast Smrti, vlast krmače (Oca) koja proždire svoj okot ili
zmije koja izjeda svoj rep…” 5
Belančić posmatra ovaj nalog ćutanja, jer to je po njemu prvi i osnovni nalog
Konstantinovićevog teksta, kao nalog jedne apsolutne vlasti, ostvarive samo kroz
osiromašenje subjekta kroz proces potpune identifikacije koji otac zahteva. U tom
3 Bora Ćosić, Nav. tekst, str. 132
4 Žil Delez & Feliks Gatari, Nav. delo, str.
5 Milorad Belančić, Nav. tekst, str. 132
216 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33