humanistika - Sarajevske Sveske

“To je zato šta si ti mačka, gušterice”, rekao je on.
“A nije istina”, rekla je Tereza, “ja volim neke pse.”
“Labradore i haskije”, rekla je.
Između nje i Peni, kako je zvao kuju, nije se razvila naklonost, ni podnošljivost,
iako je Tereza ta koja je hrani dok je on u Malom raju. Nikad ga nema, on cijele dane
i noći radi na nogama. Zato mora strugat pete u kadi kao žena, misli Tereza.
Ali nije kuja kriva. On je kriv.
Prvi put je kuju, nakon što je napala neku djecu, odnio kod rođaka na selo, ali
vratila se nakon dva tjedna. Našli su je pred vratima gdje sjedi i čeka. Kasnije je išlo
lakše, s tim instinktom, valjda. Svaki put se vraćala sutradan ili za nekoliko dana.
Već su na neki načini znali da će je ponovo naći navrh skala, pred ulazom, iščekivali
su. Njega je to zabavljalo, Tereza je bila ozbiljna. Zato je Penelopu odveo na neki
otok, ali se nakon petnaest dana, krvave njuške i ranjenih šapa opet vratila, trajektom
valjda. Ima toga kod pasa, govorili su. Ležala je na otiraču izbačena jezika.
Njemu je to bio znak. Dok je komadima vate namočenim u rakiju brisao poderane
pseće šape, Tereza se naslonila na zid i promatrala ih. Rekao je da će, ako kuja
ovo preživi, tetovirat malog pit bulla ispod lijeve sise. Da su je dica dražila, to svi
znaju. I nijednom nije pogledao Terezu.
Luđak, rekla mu je.
Nema šanse da ću donit bebu doma, u isti stan.
Miči mi je s očiju.
Nema šanse idi ća i ti.
I ona.
Ali nije on kriv. Ja sam. Prve je dane izdržala da ga ne zove. Treći dan je provela
s glavom nad wc-školjkom, povraćajući. I četvrti. Zvala je, ali nije odgovarao. Kasnije
je mobitel bio stalno isključen. Već sedmog dana je svima sve oprostila, tako je
svima lakše. Nije on kriv, nije kriv pas, nije Tereza kriva.
Desetog se dana uputila k njemu u Mali raj.
Ima on još jednu sisu za istetovirat.
Zaustavlja se ispod neke smokve koja joj ne pruža zaštitu i tu svlači mokre čarape,
iz ruksaka vadi i navlači suhe. Noge zatim zamata u najlon kese, pa preko toga
obuva sleđene patike.
Tu joj se, kad je zastala, učini nešto čudno: kao da je prate. Napravi još nekoliko
koraka, malo se pritaji iza stare trafostanice.
Saša, pa isusatimilog. Hoda četveronoške, s ispruženim rukama i nogama.
Kako su radili u školi na satu tjelesnog.
“Šta je?”
“Iden za tebon.”
“Vrati se okle si doša.”
Krene, a on za njom.
“Na tribaš me pratit, fala ti, još malo pa san stigla. Idi sad ća. Čeka me muž doli
u Malom raju.”
“Jel istina da ti je muž pobiga? Rekla je žena u autobusu.”
“Svaki može ić di ga volja, nismo u srednjem vijeku.”
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 211