humanistika - Sarajevske Sveske

1929. godine i Staljinove smrti (s obzirom na to da međuratni period razume kao nekakvo “odlaganje
totalitarizma”, za nju je u Sovjetskom savezu “totalitaran” samo period 1929 – 1941 i 1945 – 1953).
Pre svega, ona “totalitarizam” ne doživljava kao vladavinu totalne politizacije i prevlast kolektiva nad
pojedincem, već ga, suprotno tome, izvodi iz depolitizacije i atomizacije pojedinaca. Tako je za nju,
na kraju krajeva, od opozicije “totalitarizam : demokratija” merodavnija opozicija “totalitarizam :
političko”. Totalitarizam za nju nije gradiranje ideologije, već “osobođenost od sadržine sopstvenih
ideologija”. (Str. 474.) Za nju “totalitarizam” počinje onda kada nestane realnost klasne borbe i kada
je društvena dinamika nadomeštena veštački stvorenom masom bez strukture. “Totalitarna politika
– daleko od toga da bi odmah bila antisemitska, rasistička, imperijalistička ili komunistička –
upotrebljava i zloupotrebljava sopstvene ideološke i političke elemente, sve dok sasvim ne nestane
temelj činjenične realnosti, iz kojeg ideologije u početku crpu svoju moć i propagandnu vrednost,
na primer realnost klasne borbe ili interesnih sporova između Jevreja i njihovih suseda.” (Ibid., str.
17.) “Totalitarnoj” vladavini, po njenom mišljenju, potrebna je “atomizovana i bezstrukturna masa”.
(Str. 403.) Njena teza je da se u staljinizmu ne dešava zaoštravanje klasne borbe, već nadomeštanje
klasno strukturisanog društva takvom masom bez strukture. U suprotnosti sa tim Lenjinov period za
nju nije “totalitarizam” i čak nije ni nešto što bi nužno vodilo u “totalitarizam”. Zbog toga, u jednoj
napomeni posebno ističe “totalitarne tendencije merkantilizma u SAD”. (Ibid., str. 442, nap. 36.) I
kada 1967. godine napiše uvod za II deo, više od opasnosti trajanja “totalitarizma” ističe opasnosti
koje nastaju iz novih pojavnih oblika imperijalizma!
9 Vidi u: Gorazd KOCIJANČIĆ u razgovoru sa Tomažem ŠALAMUNOM, “Kaj je pesniška knjiga?”, Literatura,
Mesečnik za književnost, letnik XX, št. 199-200, Literatura, januar/februar 2009; str. 154.
10 Vidi u: Ozren Pupovac, “Springtime for Hegemony: Laclau and Mouffe with Janez Janša”, Prelom, No.
8, Edition in English, str. 115-136.
11 Time ne ističem ništa novo; samo citiram ono što je Alen Badiju naveo još 1984. godine u svom delu
Da li je moguće misliti politiku?: ..Na ruševinama političkog mišljenja danas se veliki značaj pridaje
demokratiji i borbi koju treba voditi za demokratiju protiv totalitarizma. Šta je, međutim, demokratija
kao koncept? Šta je demokratija izvan empirijske zbirke parlamentarnog delovanja? Da li je
moguće misliti da će se svetska kriza političkog mišljenja rasplinuti i nestati u toj praznini, da su
(kapitalistički) režimi zapada savitljiviji i spremniji na konsenzus nego što su to (takođe kapitalistički)
režimi istoka? Koliko god demokratska ideja bila dragocena: ako je pojmovana na taj način,
nikako nije na ravni istoričnosti krize političkog. Njena empirijska prevlast je prevashodno jedan od
simptoma veličine i dubine te krize. Jer, ona preovlađuje time što zagovara prakse koje su inherentne
pluralističkim režimima – predstavničkim demokratijama − prikriva da je ono što se sada uskraćuje
upravo ono što određuje to pluralno, jer su mnoštva nekonzistentna, i da je ono što više ne može
funkcionisati, reprezentacija, jer prezentacije više nema.
Demokratija je sigurno koncept političkog, koncept koji se najviše dotiče realne politike. Međutim,
demokratija nije nikada – ako je shvatamo u njenom uobičajenom značenju – ništa drugo do oblik
države. S te tačke gledišta, demokratija kao koncept je unutrašnja strana fiktivno političkog i sa totalitarizom
može da se upari upravo na onom terenu gde je on označen kao vrhunac političkog.
Nema, naime, sumnje da se političko, u središtu veka raširilo kao univerzalna pretenzija države upravo
u svojoj sovjetskoj paradigmi. Parlamentarne demokratije koje su savremene tom događaju, neopravdano
bi umišljale da su izvan sfere u kojoj se sa slomom te sfere širi uništavanje mišljenja. U suštini,
upravo opozicija demokratija/totalitarizam i ne samo totalitarizam, stvara dijalektičku suštinu
onoga što pred našim očima tone u mrak ne-mišljenja i poziva nas na novi gest zasnivanja.” (Alain
BADIOU, Ali je mogoče mislti politiko?; Manifest za filozofijo, preveli Rado Riha i Jelica Šumič-Riha,
predgovor Jelica Šumič-Riha, Založba ZRC SAZU, Ljubljana, 2004, str. 13-14.
12 Bertolt Brecht, Gesammelte Werke, 12 (Werkausgabe Edition Suhrkamp), Suhrkamp, Frankfurt na
Majni, 1967, str. 434.
13 Vidi u: Palmiro TOLJATI (TOGLIATTI), Predavanja o fašizmu, prev. Milena Marjanović, Beogradski
izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1981, str. 47: “Totalitarizam je pojam koji ne potiče od fašističke
ideologije. Ako pogledate prvo shvatanje o odnosima između građanina i države, naićićete pre na liberalno-anarhističke
elemente: pobunu protiv države koja se meša u privatne stvari, itd. Totalitarizam
je, naprotiv, odraz nastale promene i prevage finansijskog kapitala.”
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 199