humanistika - Sarajevske Sveske

Iskreno rečeno, dakle, nedostajalo mi je vreme (to je njegov običaj), ali i osećanje jedne prethodne
saglasnosti sa shvatanjima Kongresa za slobodu kulture, a ta prethodna saglasnost izgleda mi da je
bitni uslov za učešće u ma kojoj manifestaciji koja je organizovana pod znakom toga Kongresa. Ako
pokušam da rezimiram motive i elemente te nesaglasnosti, čije bi izlaganje bilo neizbežno dugačko,
rekao bih vam da mi se čini neprimljivo protivstavljati (kao što čine organizatori svih knferencija,
izložbi ili skupova koja se održavaju pod okriljem Kongresa za slobodu kulture), protivstaviti a priori
totalitarizam i Zapad, izjednačavajući, takođe a priori, Zapad i stvaralačku slobodu. Nema sumnje da
je staljinizam jedan totalitarizam, i to najgore vrste, i da ne može biti ni govora, ma šta Aragon mislio,
o nekom značajnom umetničkom stvaranju, o stvaralačkoj slobodi, pod diktaturom jedne birokratske
kaste. Ali, po mom mišljenju, pogrešno je protivstavljati Zapad, kao neku metafizičku suštastvenost
(entité), kao jedinu inkarnacjiu slobode, tome totalitarizmu, koji u toj simplističkoj antinomiji,
neizbežno obuhvata, zajedno sa staljinskim totalitarizmom, sve što nije Zapad, a ostavljam vamn
da zamislite sve šta to podrazumeva. Totalitarni, dakle, ‘kolonijalni’ narodi, totalitarna Jugoslavija,
totalitarna Kina ... Individualno umetničko stvaranje slobodno je na Zapadu, to je očigledno, ali od
toga pa do izjednačavanja Zapada sa stvaralačkom slobodom ima čitav svet, a kolonijalni narodi, koje
tlači Zapad, jedan su vid baš, jedna stvarnost tog sveta, htelo se to ili ne, pojam Zapad uključuje pojam
franskistička Španija kao i pojam kolonijalizam, a pojam totalitarizam, budući da njegove okolnosti
(ses tenants et ses aboutissants) nikako nisu specifikovane u jeziku Kongresa za odbranu kulture,
neizbežno uključuje i sve ono što poriče totalitarizam, što se protiv njega bori na najtežem, na odlučujućem
terenu. Jugoslaviju, na primer.
Jer, dragi Caillois, za mene totalitarizam nije jedna doktrina, nego jedna politička stvarnost, jedna
državna politika pre svega. Nije marksizam totalitaran, i oprostite mi što se ne slažem sa zaključcima,
ili još pre sa opštim premisama vaše male knjige, inače pune tačnih i pronicljivih ideja – nego je to staljinska
država, staljinizam, ta grozna karikatura komunizma. Izgleda mi da ste dozvolili da vas prevare;
u interesu je baš staljinske države, imperijalističke politike Sovjetskog Saveza da se identifikuje sa
komunizmom, da se da identifikovati sa njim. Vrhovni smisao dela onih koji rukovode Jugoslavijom,
a oni su komunisti, u tome je, po meni, da dokaže svetu da komunizam ne vodi nužno staljinskom
despotizmu, državnom totalitarizmu, gušenju stvaralačke slobode. Nadam se, smem da se nadam,
da će oni uspeti u tom poduhvatu od koga zavisi, delimično, napredovanje ka socijalizmu i spas socijalističke
ideje uopšte. A, u krajnjoj analizi, nemogućno mi je da zamislim budućnost stvaralačke
slobode i slobodu kulture izvan jednog razvitka društva ka onome što bi danas zaista bilo nerazložno
ne nazvati socijalizmom.” Marko RISTIĆ, Politička književnost (za ovu Jugoslaviju) 1944 – 1958, Oslobođenje,
Sarajevo, 1977, str. 146-147.
6 U tom kontekstu, mogli bismo da se, posluživši se benjaminovskom terminologijom, upitamo da li
je, možda i nesumnjivo izuzetno važan projekat kakav je “NSK Država v času” pre na strani “estetizacije
politike” nego što je na strani “politizacije estetike”. Poznata teza Borisa Grojsa o “realnom
socijalizmu” kao ostvarenju projekta umetničkih avangardi, u knjizi Stil Staljin (Gesamtkunstwerk
Stalin. München — Wien: Hanser Verlag, 1988), u konačnoj konsekvenciji služila je tome da sovjetski
društveni sistem u kulturalizovanoj interpretaciji ponudi percepciji trijumfalnog Zapada kao bizarno
“umetničko delo”. Na kraju krajeva, o tome najjasnije govori već sam naslov knjige.
7 Boris GROYS, Teorija sodobne umetnosti (izabrani eseji), prevela Špela Virant, Študentska založba
(edicija Koda), Ljubljana, 2002, str. 100.
8 S obzirom na to da se zagovornici takvih nebuloza veoma rado pozivaju na Hanu Arent kao na vrhunski
autoritet, uzgred treba pomenuti da ta autorka u jednoj od fusnota u svojoj knjizi Izvori totalitarizma
(Hannah ARENDT, Izvori totalitarizma, prevod: Zdenka Erbežnik, Patricija Fajon, Polona
Glavan, Študentska založba, Ljubljana, 2003) posebno ističe da Tita ne ubraja u totalitarne vladare.
Uopšte među tezama te knjige i njihove popularne recepcije ima mnogo diskrepancija. Ta knjiga
je, nesumnjivo, prišla upravo “zapadnom” hladnoratnom diskursu i kao takva je odigrala izuzetno
reakcionarnu društvenu ulogu – a ipak po cenu toga da je bila prilično površno čitana. Jer, uprkos
svemu, toj knjizi treba priznati intelektualno poštenje – ona je jedan od retkih pokušaja da se pojam
“totalitarizam” iz ideološke floskule pretvori u koncept. Za razliku od ljudi koji se pozivaju na
nju, Hana Arent posebno upozorava da pri upotrebi tog pojma treba biti krajnje obazriv: za nju su
“totalitarizam” u strogom smislu reči samo nacizam i način vladavine u Sovjetskom savezu između
198 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33