humanistika - Sarajevske Sveske
Share Embed Flag
Download ePaper

humanistika - Sarajevske Sveske

humanistika - Sarajevske Sveske humanistika - Sarajevske Sveske

sveske.ba
30.12.2012 Views

Zbog čega, zapravo, to citiram? Zato, jer bi danas neki koji u periodu 1945- 1990 vide otelotvorenje zločinačkog “totalitarizma”, u ime “demokratije” najradije ostvarili one ideale koje su pre rata ti ljudi otvoreno proglašavali za “totalitarne”. Ne bih verovao dokle danas sežu te tendencije, da nedavno nisam naleteo na jedan od poslednjih brojeva časopisa Tretji dan (Treći dan), koji izdaje RKC. Mislim, da kao što nema smisla baratati diskvalifikatorskim pojmom “totalitarizam”, tako nema smisla ni upotrebljavati diskvalifikatorsku etiketu “fašizam” u odnosu na pojave koje suštinski nisu fašističke. Protiv takve upotrebe sam, jer ona samo zamagljuje stvari. Ipak, kada je reč o tom broju ovog časopisa, mirne savesti mogu da kažem da u današnjoj RKC postoji krajnje klerofašistička frakcija. Čitav broj tog časopisa bio je posvećen tome kako katolici moraju da se osvrnu na prošlost, da postignu da domobranstvo u Sloveniji bude zvanično priznato za moralnog pobednika u Drugom svetskom ratu – i da se konačno odreknu takvih figura kao što su bili Gregorij Rožman i Marko Natlačen ... Ali, zašto? Zato što su Rožman i Natlačen bili previše blagi; Rožman je, na primer, protestovao protiv mučenja u domobranskim zatvorima. Pravi katolik se mora ugledati na Leona Rupnika, koji je, doduše, i sam bio previše blag, jer je se sa tim mučenjima nije baš slagao, i posebno na Lovra Hacina, zloglasnog šefa domobranske političke policije, koja je, naravno, na veliko mučila ljude i slala ih u nemačke koncentracione logore, ali – kliče novi klerofašistički podmladak – upravo na tom mestu ne smemo biti sentimentalni i polovični, jer prvi katolik dobro zna da su komunisti tako satanski pokvareni da se ne mogu pobediti drugačije nego mučenjem; da ih u ime demokratije, naime, treba mučiti. Verovatno mislite da prekrajam citate i karikiram ih, ali, možete i sami pročitati taj časopis. Ukratko, časopis za čije objavljivanje je odgovorna rimokatolička crkva, koja finansijski sve više vlada slovenačkim prostorom, objavljuje i te kako neonacistički program sa akcentom na katolicizmu. 17 Tretji dan je, naravno, marginalan časopis, međutim, ideje za koje se zalaže danas se ne javljaju samo na margini. Uverenje da je fetiš “demokratije” tako metafizička vrednost da u njeno ime vredi i mučiti druge (što naravno znači: ukinuti i najosnovnije “demokratske standarde”), danas uzima maha i na mnogim drugim mestima. Pomislite samo na rasprave o mučenju u Americi nakon 11. septembra. Ne samo na rasprave, već i na praksu povezanu sa njima! Nedijalektičko pojmovanje “demokratije” kao metafizički pojmovane vrednosti (i strašilo “totalitarizma”, ima upravo tu funkciju da – time što blokira mišljenje politike – čuva sakrosanktni fetiš “demokratije”) omogućava na kraju takvo suprotno postavljanje “demokratije” i “diktature”, kao što ga je nedavno – da se vratimo na Istok – formulisao američki predsednik Buš mlađi: “Istočna Evropa je za mene važna, zato što su tu prisutne mlade demokratije, koje rastu i cvetaju. Pretpostavljam da je, na neki način, lakše živeti u diktaturi. Ali, to nije ni pravedno ni pošteno.” 18 S čije strane nije pravedno ni pošteno? Prema kome nije pravedno ni pošteno? Sa strane onoga, koji živi, ali od koga? To nije važno. Važne su vrednosti. Ukratko: na kraju, reč je o metafizičkim vrednostima, koje su iznad društvene stvarnosti. Društvenu problematiku svodimo na vrednosti. Pravednost i poštenje, po moguć- 194 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33

stvu još i “ljubav”, koja sve spaja - “I šta je to što nas spaja? / Ljubav! / Šta obuhvata i neprijatelja i prijatelja / Ljubav! / Ljubav govečeta prema njegovom koljaču, ljubav koljača prema njegovom govečetu” – peva hor mesara u Brehtovoj Svetoj Joani. “Nadklasne” vrednosti kao univerzalne vrednosti? Marks bi, doduše, na tom mestu dodao da svoje vrednosti kao univerzalne oseća malograđanin, zato što zastupa poziciju koja pokušava da ublaži klasne suprotnosti i zato se oseća iznad njih. (Zato su, naravno, njegove vrednosti upravo po sebi klasne vrednosti. Malograđanske vrednosti.) Kada jednom počnemo da svodimo društvenu problematiku na vrednosti – a to upravo čine zagovornici operativnosti pojma “totalitarizam” – već smo na klizavom, veoma klizavom terenu. Doneo sam da vam pokažem broj nemačkog nacističkog časopisa Signal iz 1944. godine. Nikako nemojte misliti da ćete u njemu naći nešto što bi naličilo na totalnu mobilizaciju. Ne. Ničega “totalitarnog” nema u njemu. Samo vrednosti. Individualna inicijativa, sloboda trgovine sa reklamama za čarape i parfeme ... Još i maca na slici. Ako biste listali i druge brojeve tog časopisa, videli bi ste da u tom kontekstu nema problema, čak ni ako ste pacifisti. Na nacističkom horizontu vrednosti se (barem 1944. godine, kada je Nemcima već gorelo pod nogama) na deklarativnoj ravni može pronaći prostor čak i za deklarisano nenasilje. U jednom od brojeva tog časopisa je, na primer, objavljen i članak o Gandiju, prepun divljenja. Jasno, on je bio borac protiv engleskog imperijalizma, velika duša i tome slično. Pa još i vegetarijanac. Demokratiji kakva je bila engleska, njegove ideje su se tada činile opasnim, nacizmu ne. Da ne bude nesporazuma: veoma poštujem Gandija i divim mu se; želim samo da kažem da divljenje Gandiju još uvek nije nešto zbog čega bi ideološka pozicija jednog čoveka a priori bila nekompatibilna sa nacizmom. (To još više važi za oduševljavanje spiritualnošću; u Tibetu su videli nekakav ideal ljudskog društva!) U tom nacističkom porodičnom časopisu je zapravo jedna jedina poruka: dalje od ideologija, ka vrednostima! U broju koji sam doneo da vam pokažem, nalazi se i članak “Za šta se borimo?” Odgovori: u pitanju je Evropa, evropska kultura – i opet smo kod kulture – protiv apstraktnih ideologija, za evropsku zajednicu naroda i brigu o čoveku; “u sredini između novca i mašine stoji čovek, to, ne samo nepoznato, već i tako nesrećno biće”; “ljudska vrednost je ono za šta se borimo”. I “čemu nam život vredan življenja”? Nikakva apstraktna ideologija, ma gde, samo to ne; vrednosti su: 1. “imati decu”, 2. “postati ono što jesi”, dakle: ostvarivanje sopstvenih unutrašnjih potencijala, 3. “imati dom u vlasništvu”, 4. “razumeti stvarnost”, 5. “negovati ono što nam je tradicijom dato”, 6. “hraniti se lepotom”, 7. “radosno praznovati”, 8. “,doživeti svet”, i, naravno: 9. “biti čovek”. Ukratko: humanističke vrednosti. Konkretni odgovori na pitanje “za šta se borimo” su: 1. “za pravo čoveka na kulturu”, to je na prvom mestu, 2. “za konačno rešenje radničkog problema” – dakle, načiniti od radnika sitnu buržoaziju, “za porodični prostor porodice”, “za očuvanje seljaka”, i “za slobodu Evrope i kraj njenih mnogobrojnih bratoubilačkih ratova” – a potom se, u tom časopisu, nalazi slika sa natpisom: “da bismo mogli da živimo u takvoj Evropi” i sa takvim srećno-idiotskim licima kao što ih danas možete videti na pakatima, kuda god da se osvrnete. Pri tom se, naravno, odvijala žestoka kampanja protiv pušenja – Jevrejin je u nacističkoj ikonografiji obavezno predstavljan kao debeljko sa cigaretom – promovisanje bio SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 195

Zbog čega, zapravo, to citiram? Zato, jer bi danas neki koji u periodu 1945-<br />

1990 vide otelotvorenje zločinačkog “totalitarizma”, u ime “demokratije” najradije<br />

ostvarili one ideale koje su pre rata ti ljudi otvoreno proglašavali za “totalitarne”.<br />

Ne bih verovao dokle danas sežu te tendencije, da nedavno nisam naleteo na jedan<br />

od poslednjih brojeva časopisa Tretji dan (Treći dan), koji izdaje RKC. Mislim,<br />

da kao što nema smisla baratati diskvalifikatorskim pojmom “totalitarizam”, tako<br />

nema smisla ni upotrebljavati diskvalifikatorsku etiketu “fašizam” u odnosu na<br />

pojave koje suštinski nisu fašističke. Protiv takve upotrebe sam, jer ona samo zamagljuje<br />

stvari. Ipak, kada je reč o tom broju ovog časopisa, mirne savesti mogu da<br />

kažem da u današnjoj RKC postoji krajnje klerofašistička frakcija. Čitav broj tog<br />

časopisa bio je posvećen tome kako katolici moraju da se osvrnu na prošlost, da postignu<br />

da domobranstvo u Sloveniji bude zvanično priznato za moralnog pobednika<br />

u Drugom svetskom ratu – i da se konačno odreknu takvih figura kao što su<br />

bili Gregorij Rožman i Marko Natlačen ... Ali, zašto? Zato što su Rožman i Natlačen<br />

bili previše blagi; Rožman je, na primer, protestovao protiv mučenja u domobranskim<br />

zatvorima. Pravi katolik se mora ugledati na Leona Rupnika, koji je, doduše, i<br />

sam bio previše blag, jer je se sa tim mučenjima nije baš slagao, i posebno na Lovra<br />

Hacina, zloglasnog šefa domobranske političke policije, koja je, naravno, na veliko<br />

mučila ljude i slala ih u nemačke koncentracione logore, ali – kliče novi klerofašistički<br />

podmladak – upravo na tom mestu ne smemo biti sentimentalni i polovični,<br />

jer prvi katolik dobro zna da su komunisti tako satanski pokvareni da se ne mogu<br />

pobediti drugačije nego mučenjem; da ih u ime demokratije, naime, treba mučiti.<br />

Verovatno mislite da prekrajam citate i karikiram ih, ali, možete i sami pročitati<br />

taj časopis. Ukratko, časopis za čije objavljivanje je odgovorna rimokatolička crkva,<br />

koja finansijski sve više vlada slovenačkim prostorom, objavljuje i te kako neonacistički<br />

program sa akcentom na katolicizmu. 17<br />

Tretji dan je, naravno, marginalan časopis, međutim, ideje za koje se zalaže<br />

danas se ne javljaju samo na margini. Uverenje da je fetiš “demokratije” tako metafizička<br />

vrednost da u njeno ime vredi i mučiti druge (što naravno znači: ukinuti<br />

i najosnovnije “demokratske standarde”), danas uzima maha i na mnogim drugim<br />

mestima. Pomislite samo na rasprave o mučenju u Americi nakon 11. septembra.<br />

Ne samo na rasprave, već i na praksu povezanu sa njima!<br />

Nedijalektičko pojmovanje “demokratije” kao metafizički pojmovane vrednosti<br />

(i strašilo “totalitarizma”, ima upravo tu funkciju da – time što blokira mišljenje<br />

politike – čuva sakrosanktni fetiš “demokratije”) omogućava na kraju takvo suprotno<br />

postavljanje “demokratije” i “diktature”, kao što ga je nedavno – da se vratimo<br />

na Istok – formulisao američki predsednik Buš mlađi:<br />

“Istočna Evropa je za mene važna, zato što su tu prisutne mlade demokratije,<br />

koje rastu i cvetaju. Pretpostavljam da je, na neki način, lakše živeti u diktaturi. Ali,<br />

to nije ni pravedno ni pošteno.” 18<br />

S čije strane nije pravedno ni pošteno? Prema kome nije pravedno ni pošteno?<br />

Sa strane onoga, koji živi, ali od koga? To nije važno. Važne su vrednosti. Ukratko:<br />

na kraju, reč je o metafizičkim vrednostima, koje su iznad društvene stvarnosti.<br />

Društvenu problematiku svodimo na vrednosti. Pravednost i poštenje, po moguć-<br />

194 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33

logo

products

Resources

Company

Terms of service
Privacy policy
Cookie policy
Cookie settings
Imprint
Change language
Made with love in Switzerland
© 2024 Yumpu.com all rights reserved

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!