humanistika - Sarajevske Sveske

nameravam da sprovodim tako što ću zauzeti poziciju “Zapadnjaka”. Ali ni nekog
“Istočnjaka”. Takođe, ni poziciju nekoga ko je nad tom podelom jednostavno uzvišen.
Ono što ću pokušati da problematizujem u ovom tekstu, pre će biti prilagođenost
“istočne umetnosti” “zapadnoj” logici, koja je postala globalna – prilagođenost, koja
najveću gradaciju dostiže upravo isticanjem neprilagodljivosti. Moja teza je da je ta
umetnost mnogo manje subverzivna nego što to želi da bude. Odnosno: da je osamdesetih
godina bila subverzivna u odnosu na logiku socijalističkog sistema – međutim,
subverzivna u ime nadomeštanja logike tog sistema logikom kapitalizma. Označivač
“totalitarizam”, koji ta umetnost upisuje u samo polazište svoje konceptualizacije, u
tom kontekstu možemo da razumemo kao simptom.
Nedavno sam u ljubljanskom časopisu Likovne besede pokušao da kritički pišem
upravo o toj problematici koje ću se sada dotaći, bilo je to u člančiću u kojem sam
dao kritiku knjige Inke Arns Avangarda u konveksnom ogledalu. Moram reći da su me
veoma iznenadili odjeci na taj moj kritički člančić. Nekoliko ljudi mi je reklo da sam
se nekih stvari prvi put “kod nas” dotakao na kritički način. Ciljevi koje sam želeo
da ostvarim tim člančićem bili su veoma skromni, napisao sam ga jer su mi urednici
časopisa dali knjigu o kojoj je trebalo da pišem. Te, svakako preterane reakcije, mnogo
više nego o mom skromnom tekstu rekle su mi nešto o jednoj nereflektovanoj situaciji,
u kojoj u Sloveniji spada savremena umetnost. Imamo mnogo publiciteta, a
premalo analize. U savremenu konceptualističku, odnosno, neokonceptualističku
umetnost već unapred je unet kritički stav, da se čini da je svaka kritičnost prema njoj
suvišna. U ime uključenosti refleksije u samo delo, suvišnom se čini refleksija o samom
delu. Preovlađujuća umetnička ideologija u neokonceptualizmu je, dakle, čisti idealizam.
Pretpostavljati da je neka izjava jednaka njenoj intenciji. Odsustvo svake materijalističke
analize umetnosti. O umetnosti se uglavnom piše tako da se izjave protagonista
uzimaju zdravo za gotovo – umetničko delo smo shvatili ako smo shvatili ono
što je umetnik hteo da nam kaže. Da je ono što neko tvrdi da radi, zaista ono što radi.
Pri tom, često se operiše terminologijom materijalističke provenijencije, ali pozicije,
sa kojih se to čini, nisu ništa manje idealističke.
Naravno, lakše je ovlaš upozoriti na to, nego menjati stanje stvari. U vreme
koje mi je bilo na raspolaganju za pripremu ovog predavanja, uspeo sam da oblikujem
samo nekoliko predložaka za kritičku analizu te problematike. Ništa više.
Uopšte nisam nikakav specijalista za “istočnu umetnost”; moje poznavanje “istočne
umetnosti” je, priznajem odmah, veoma parcijalno; mnogo bolje poznajem neke
kontekste na koje se ta umetnost nadovezala, na primer, rusku avangardu. Međutim,
u ovom predavanju uopšte nisam imao slobodnu volju odlučivanja. U suštini,
pripremio sam samo nekoliko preliminarnih teza, koje su bili više polazišta za dalje
analize koje su me tek čekale – I zato sam koordinatorki Lidiji Radojević, koja me
je, ne pitajući me pri tom ništa o tome, postavila pred činjenicu da ću 15. maja 2008.
održati predavanje na DPU, počeo da objašnjavam da bih u vezi sa tom temom, ako
bih želeo da je adekvatno analiziram, prostudiram još toliko stvari, da ove godine
predavanje neću uspeti da spremim… Međutim, Lidija Radojević mi je rekla samo:
“Moraš.” I to je, naravno, bilo ono što sam želeo: potpuna konkretna objektivnost
volje koja odlučuje i spasava nas od oklevanja u izboru.
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 189