humanistika - Sarajevske Sveske
Share Embed Flag
Download ePaper

humanistika - Sarajevske Sveske

humanistika - Sarajevske Sveske humanistika - Sarajevske Sveske

sveske.ba
30.12.2012 Views

Na početno pitanje, najbrutalniji odgovor sam dobio upravo sa one strane koja apologetski zagovara tu istočnu umetnost, od strane njenog možda najeminentnijeg teoretičara. Boris Grojs u Logici zbirke (1997): “Proces muzealizacije istoka […] možemo da shvatimo kao posledicu pobede zapada u hladnom ratu; iz istorije znamo da su svi pobednici uvek na ovaj ili onaj način prisvajali umetnost pobeđenih. U ovom slučaju prisvajanje je povezano sa problemima koji pogađaju ustanovu muzeja kao i moderno shvatanje umetnosti kao takve, i ranije se nisu mogli javljati u tom obliku.” 7 Po Grojsovoj teoriji, muzealizacija, naravno, za samu umetnost ne predstavlja samo nešto sekundarno, nešto što bi naknadno registrovalo umetnost koja je kao umetnost postojala i pre pojave muzeja; problematika umetnosti je za Grojsa u citiranom tekstu istovetna sa problematikom muzeja, koja je, kao što tvrdi u istom tekstu, “mašina za pravljenje umetnosti od neumetnosti”. Grojs je previše inteligentan da bi po pitanju “Istoka” i “Zapada” imao ikakvih iluzija. “Istok” se kao nekakav entitet u horizontu savremene umetnosti javlja upravo s krajem podele na “Istok” i “Zapad”, što znači prevlast zapadne paradigme koja je sada globalna – ali se u njoj, u novom odnosu geopolitičkih sila stvaraju i nove podele. Grojs, zapravo, tvrdi sledeće: bili smo pobeđeni, a sada moramo da igramo igru koju diktiraju pobednici, ne bi li smo iz toga nešto izvukli, pronašli svoju tržišnu nišu. Problemi koji se pri tom javljaju jesu upravo vezani za to kako upisati “Istok” u tu novu, globalnu situaciju: kako dobro iskoristiti svoju različitost, kako je lansirati kao neko vitalno iskustvo koja može nešto da doprinese globalnom sistemu umetnosti; a mogli bismo i da kažemo: kako svetu zapadne demokratije učiniti zanimljivim naše breme “totalitarizma”; kako “Istok” upravo putem isticanja njegove drugačije prošlosti - “totalitarne” prošlosti – upisati u polje umetnosti kakvo određuje “zapadna” paradigma. Kako prodati to, da nije bilo tržišta umetnosti, kako prodati svoju različitost. Ono što je problematično je podrazumljivost sa kojom Grojs prihvata taj horizont, te koordinate. Grojs je pri tom, kao što sam već istakao, dovoljno inteligentan da zna: u “zapadnu” paradigmu “Istok” se neće upisati kao duplikacija “Zapada” koja “Zapadu” nije ni potrebna, već samo tako što će se pozicionirati kao nešto drugo – kao neki “Drugi” “Zapada”, koji će naokolo pokazivati preparirano truplo monstruma komunizma. Zar, na kraju krajeva, isto nije činio i Ilja Kabakov sa svojim instalacijama na prelomu osamdesetih i devedesetih godina, sa instalacijama koje su, naravno, istovremeno ponekad i veoma domišljate, poetične, izuzetno efektne ….? Odmah ću istaći da nikako ne želim da apriori potcenjujem te umetničke prakse koje nazivamo “istočna umetnost”. Čak i ako na određenim mestima budem brutalan, uglavnom ću pominjati one umetnike koje poštujem. To naglašavam zbog toga što postaju i apriorni napadi na “istočne umetnosti” sa nekakve “zapadnjačke” pozicije. Jure Mikuž je u Sloveniji napadao “istočnu umetnost” iz pozicije da je “Zapad” jedini pravi kriterijum u umetnosti, i pokušao je da tom reakcionarnom argumentacijom između ostalog minira i projekat zbirke “istočne umetnosti”, koji je trebalo da Moderna galerija izvede na Metelkovoj, jer je, navodno, premalo zapadnjački. Prema izlagačkoj politici Moderne galerije, doduše, prilično sam kritičan, ali tu kritiku ne 188 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33

nameravam da sprovodim tako što ću zauzeti poziciju “Zapadnjaka”. Ali ni nekog “Istočnjaka”. Takođe, ni poziciju nekoga ko je nad tom podelom jednostavno uzvišen. Ono što ću pokušati da problematizujem u ovom tekstu, pre će biti prilagođenost “istočne umetnosti” “zapadnoj” logici, koja je postala globalna – prilagođenost, koja najveću gradaciju dostiže upravo isticanjem neprilagodljivosti. Moja teza je da je ta umetnost mnogo manje subverzivna nego što to želi da bude. Odnosno: da je osamdesetih godina bila subverzivna u odnosu na logiku socijalističkog sistema – međutim, subverzivna u ime nadomeštanja logike tog sistema logikom kapitalizma. Označivač “totalitarizam”, koji ta umetnost upisuje u samo polazište svoje konceptualizacije, u tom kontekstu možemo da razumemo kao simptom. Nedavno sam u ljubljanskom časopisu Likovne besede pokušao da kritički pišem upravo o toj problematici koje ću se sada dotaći, bilo je to u člančiću u kojem sam dao kritiku knjige Inke Arns Avangarda u konveksnom ogledalu. Moram reći da su me veoma iznenadili odjeci na taj moj kritički člančić. Nekoliko ljudi mi je reklo da sam se nekih stvari prvi put “kod nas” dotakao na kritički način. Ciljevi koje sam želeo da ostvarim tim člančićem bili su veoma skromni, napisao sam ga jer su mi urednici časopisa dali knjigu o kojoj je trebalo da pišem. Te, svakako preterane reakcije, mnogo više nego o mom skromnom tekstu rekle su mi nešto o jednoj nereflektovanoj situaciji, u kojoj u Sloveniji spada savremena umetnost. Imamo mnogo publiciteta, a premalo analize. U savremenu konceptualističku, odnosno, neokonceptualističku umetnost već unapred je unet kritički stav, da se čini da je svaka kritičnost prema njoj suvišna. U ime uključenosti refleksije u samo delo, suvišnom se čini refleksija o samom delu. Preovlađujuća umetnička ideologija u neokonceptualizmu je, dakle, čisti idealizam. Pretpostavljati da je neka izjava jednaka njenoj intenciji. Odsustvo svake materijalističke analize umetnosti. O umetnosti se uglavnom piše tako da se izjave protagonista uzimaju zdravo za gotovo – umetničko delo smo shvatili ako smo shvatili ono što je umetnik hteo da nam kaže. Da je ono što neko tvrdi da radi, zaista ono što radi. Pri tom, često se operiše terminologijom materijalističke provenijencije, ali pozicije, sa kojih se to čini, nisu ništa manje idealističke. Naravno, lakše je ovlaš upozoriti na to, nego menjati stanje stvari. U vreme koje mi je bilo na raspolaganju za pripremu ovog predavanja, uspeo sam da oblikujem samo nekoliko predložaka za kritičku analizu te problematike. Ništa više. Uopšte nisam nikakav specijalista za “istočnu umetnost”; moje poznavanje “istočne umetnosti” je, priznajem odmah, veoma parcijalno; mnogo bolje poznajem neke kontekste na koje se ta umetnost nadovezala, na primer, rusku avangardu. Međutim, u ovom predavanju uopšte nisam imao slobodnu volju odlučivanja. U suštini, pripremio sam samo nekoliko preliminarnih teza, koje su bili više polazišta za dalje analize koje su me tek čekale – I zato sam koordinatorki Lidiji Radojević, koja me je, ne pitajući me pri tom ništa o tome, postavila pred činjenicu da ću 15. maja 2008. održati predavanje na DPU, počeo da objašnjavam da bih u vezi sa tom temom, ako bih želeo da je adekvatno analiziram, prostudiram još toliko stvari, da ove godine predavanje neću uspeti da spremim… Međutim, Lidija Radojević mi je rekla samo: “Moraš.” I to je, naravno, bilo ono što sam želeo: potpuna konkretna objektivnost volje koja odlučuje i spasava nas od oklevanja u izboru. SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 189

Na početno pitanje, najbrutalniji odgovor sam dobio upravo sa one strane koja<br />

apologetski zagovara tu istočnu umetnost, od strane njenog možda najeminentnijeg<br />

teoretičara. Boris Grojs u Logici zbirke (1997):<br />

“Proces muzealizacije istoka […] možemo da shvatimo kao posledicu pobede<br />

zapada u hladnom ratu; iz istorije znamo da su svi pobednici uvek na ovaj ili onaj<br />

način prisvajali umetnost pobeđenih. U ovom slučaju prisvajanje je povezano sa<br />

problemima koji pogađaju ustanovu muzeja kao i moderno shvatanje umetnosti<br />

kao takve, i ranije se nisu mogli javljati u tom obliku.” 7<br />

Po Grojsovoj teoriji, muzealizacija, naravno, za samu umetnost ne predstavlja<br />

samo nešto sekundarno, nešto što bi naknadno registrovalo umetnost koja je kao<br />

umetnost postojala i pre pojave muzeja; problematika umetnosti je za Grojsa u citiranom<br />

tekstu istovetna sa problematikom muzeja, koja je, kao što tvrdi u istom<br />

tekstu, “mašina za pravljenje umetnosti od neumetnosti”.<br />

Grojs je previše inteligentan da bi po pitanju “Istoka” i “Zapada” imao ikakvih<br />

iluzija. “Istok” se kao nekakav entitet u horizontu savremene umetnosti javlja<br />

upravo s krajem podele na “Istok” i “Zapad”, što znači prevlast zapadne paradigme<br />

koja je sada globalna – ali se u njoj, u novom odnosu geopolitičkih sila stvaraju i<br />

nove podele. Grojs, zapravo, tvrdi sledeće: bili smo pobeđeni, a sada moramo da<br />

igramo igru koju diktiraju pobednici, ne bi li smo iz toga nešto izvukli, pronašli<br />

svoju tržišnu nišu. Problemi koji se pri tom javljaju jesu upravo vezani za to kako<br />

upisati “Istok” u tu novu, globalnu situaciju: kako dobro iskoristiti svoju različitost,<br />

kako je lansirati kao neko vitalno iskustvo koja može nešto da doprinese globalnom<br />

sistemu umetnosti; a mogli bismo i da kažemo: kako svetu zapadne demokratije<br />

učiniti zanimljivim naše breme “totalitarizma”; kako “Istok” upravo putem isticanja<br />

njegove drugačije prošlosti - “totalitarne” prošlosti – upisati u polje umetnosti<br />

kakvo određuje “zapadna” paradigma. Kako prodati to, da nije bilo tržišta umetnosti,<br />

kako prodati svoju različitost. Ono što je problematično je podrazumljivost<br />

sa kojom Grojs prihvata taj horizont, te koordinate. Grojs je pri tom, kao što sam<br />

već istakao, dovoljno inteligentan da zna: u “zapadnu” paradigmu “Istok” se neće<br />

upisati kao duplikacija “Zapada” koja “Zapadu” nije ni potrebna, već samo tako što<br />

će se pozicionirati kao nešto drugo – kao neki “Drugi” “Zapada”, koji će naokolo pokazivati<br />

preparirano truplo monstruma komunizma. Zar, na kraju krajeva, isto nije<br />

činio i Ilja Kabakov sa svojim instalacijama na prelomu osamdesetih i devedesetih<br />

godina, sa instalacijama koje su, naravno, istovremeno ponekad i veoma domišljate,<br />

poetične, izuzetno efektne ….?<br />

Odmah ću istaći da nikako ne želim da apriori potcenjujem te umetničke prakse<br />

koje nazivamo “istočna umetnost”. Čak i ako na određenim mestima budem brutalan,<br />

uglavnom ću pominjati one umetnike koje poštujem. To naglašavam zbog toga<br />

što postaju i apriorni napadi na “istočne umetnosti” sa nekakve “zapadnjačke” pozicije.<br />

Jure Mikuž je u Sloveniji napadao “istočnu umetnost” iz pozicije da je “Zapad”<br />

jedini pravi kriterijum u umetnosti, i pokušao je da tom reakcionarnom argumentacijom<br />

između ostalog minira i projekat zbirke “istočne umetnosti”, koji je trebalo da<br />

Moderna galerija izvede na Metelkovoj, jer je, navodno, premalo zapadnjački. Prema<br />

izlagačkoj politici Moderne galerije, doduše, prilično sam kritičan, ali tu kritiku ne<br />

188 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33

logo

products

Resources

Company

Terms of service
Privacy policy
Cookie policy
Cookie settings
Imprint
Change language
Made with love in Switzerland
© 2024 Yumpu.com all rights reserved

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!