humanistika - Sarajevske Sveske

čistog afekta. A afekt je, to znamo, i proverili smo to u rđavom iskustvu, prvi način
reagovanja u izglobljenim, vrednosno i etički poremećenim vremenima. Čim
se vratimo tradiciji ustanovićemo da su minule sumorne godine zapravo samo još
jedan, možda najtraumatičniji period prekida kulturnih veza, nažalost, u istoriji
Slovenskog juga ne tako redak, možda čak i zakonomeran, posle koga po pravilu
dolazi period rekonstitucije. Kakva će ta rekonstitucija biti, da li će se na početku u
uzajamnom akademskom izučavanju književnosti uspostaviti princip reciprociteta,
pre nego što prevlada individualna inicijativa, a kultura po jednoj od definicija
nije ništa drugo nego dovršen, harmonizovan skup individualnih inicijativa, o tome
bi trebalo postići širi dogovor, kako stvaralački, tako i naučni. U svakom slučaju, to
bi morao biti dogovor koji će prevazići delovanje pukih, loše shvaćenih političkih
interesa, a naglašavati ono što je svima prihvatljivo i što ne protivreči nacionalnim
kulturnim interesima, niti ugrožava bilo čiji identitet. Najviše što mogu i što činim
svodi se na prilaganje nekoliko ideja za postizanje takvog, za sada samo pretpostavljenog
dogovora.
Poučeni pozitivnim iskustvom nekadašnjeg perioda intenzivne, ali kratkotrajne
kulturnoknjiževne integracije na Slovenskom jugu posle Prvog svetskog
rata, kojim sam se opširnije bavio u knjizi Modernističko pripovedanje (1999), valja
na vreme, a to znači odmah – u času kada se na sreću stišavaju procesi destrukcije
južnoslovenskih književnih i kulturnih veza, mada su i dalje južnoslovenske
književnosti jedna od druge udaljene mnogo više nego što su se nekada bile bliske
– postaviti pitanje: – Kako izučavati svaku pojedinačnu južnoslovensku književnost
u odnosu na njenu širu, južnoslovensku interliterarnu zajednicu, odnosno, šta
izučavati iz istorije drugih književnosti te zajednice i po kojim kriterijumima to
činiti. Najveća besmislica, sa pretećom posledicom katalepsije svih pojedinačnih
južnoslovenskih književnosti i kultura, bila bi rigorozna redukcija južnoslovenskih
komparativnih istraživanja – jer, u kulturi i književnosti važi pravilo koje važi i u
životu: put do sebe uvek vodi kroz prihvatanje Drugog. Rečju, razumevanje sopstvenog
kulturnog i književnog identiteta (ličnog koliko i nacionalnog) nije moguće
bez razumevanja Drugog, a naročito ukoliko taj Drugi živi sa vama ili pored vas.
“Geografski bliske literature izražavaju prirodnu koegzistenciju ljudskih komuna
zbog koje se uopšte ne mogu ignorisati ne samo integracioni, nego i dezintegracioni
odnosi između sudelujućih književnosti” – podsećao nas je svojevremeno slovački
komparatista Dioniz Đurišin, i taj stav bi i danas, posle svega, svakako neprestano
trebalo imati na umu.
U izučavanju komparativnih veza južnoslovenskih ili susednih ili bliskih književnosti,
kao i u njihovom odelitom predstavljanju, prednost treba dati sledećim
kriterijumima:
kriterijumu vrednosne selekcije;
kriterijumu (nad)nacionalne reprezentativnosti;
kriterijumu kontaktne važnosti.
Ergo, svaku južnoslovensku književnost, kao korelativno složenu jezičku,
umetničku i sintetičku duhovnu celinu razumećemo, kako u istorijskom, tako i u
estetskom smislu, i dublje i šire ukoliko poznajemo najvrednija i najreprezentativ-
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 165