humanistika - Sarajevske Sveske

nove kontekstualizacije i kanonizacije (npr. bošnjačka). Primirili su se, najzad, šovinistički
indukovani ratni sukobi i politički sporovi, koje je po pravilu pratilo vrlo
rasprostranjeno osećanje da je za gubitak svih i svakakvih, pa i kulturnih veza uvek
kriva ona druga strana, na dosta dug vremenski period onemogućavajući i elementarnu,
a nekmoli ozbiljniju raspravu o pukom održavanju južnoslovenskih komparativnih
studija, a o njihovom eventualnom unapređenju i da ne govorim. Rekao
bih stoga da se nekako nalazimo na novom početku, o čemu najočiglednije svedoče
naučni skupovi (i prateći zbornici), koji su, gle čuda, najpre održavani na evropskim
slavističkim katedrama, kao na “neutralnoj teritoriji”. No, posle te prve faze uspostavljanja
novih veza, došlo je, na sreću, do sve intenzivnije univerzitetske i šire
kulturne saradnje, uključujući sve glavne univerzitetske i kulturne centre, naravno
i razumljivo, neke u većoj, neke u manjoj meri (Beograd, Zagreb, Sofija, Ljubljana,
Sarajevo, Skopje...).
No, vratimo se malo unazad. Reklo bi se da je južnoslovenska komparatistika
tokom onih grbavih ratnih i poratnih godina postojala tek na nivou ideje niskog
intenziteta, uglavnom održavane u subspecijalističkim akademskim krugovima, i
koji milimetar izvan njih. Sa smirivanjem ratnih sukoba i, naročito, sa promenom
totalitarnih režima, najpre u Hrvatskoj, a potom i u Srbiji, izgleda da su se kulture
Slovenskog juga, posle razdoblja uzajamne ignorancije, ipak nekako prisetile činjenice
da je prvi krug šireg zračenja i afirmacije nacionalne kulture, na zamišljenom
putu umetnika i umetnosti prema Evropi (što nam je zajednička odlika, da ne kažem
kulturna himera koja snažno obeležava sve južnoslovenske književne tradicije,
koliko stvarno toliko i imaginarno), dakle, da je taj prvi krug određen nadnacionalnim
parametrima razmene onoga što je kulturi esencijalno, a ta je esencijalnost
mnogo više antropološka, a mnogo manje nacionalna. Drugim rečima, kulturi u
kojoj je poremećena ravnoteža centrifugalnih i centripetalnih sila, svejedno u čiju
korist, preti ozbiljna opasnost od samourastanja, u krajnju ruku i potpunog usahnuća,
a u najboljem slučaju spuštanja na nivo imitativnog mediokritetstva. Hoću da
kažem da kultura koja ne zna šta je razmena, nije kultura. I ma ko šta o tome mislio,
južnoslovenske kulture srodnošću/istošću jezika, nedeljivim segmentima zajedničke
tradicije i manje ili više istim ili čak i podudarnim smerovima svojih geneza i
evolucija, upućene su, da to kažem pomalo fatalistički – osuđene su jedna na drugu.
Vrednosti svake od tih kultura ponaosob dobijaju svoj puni smisao tek u širem, južnoslovenskom,
a potom, naravno, i evropskom komparativnom kontekstu.
Izučavanjem toga konteksta trebalo bi da se, mislim sada pre svega na književnost,
bavi disciplina koju je iz više razloga moguće nazvati južnoslovenskom komparatistikom.
Ta uža pod-disciplina evropske i svetske komparatistike mora, ako se
bilo šta mora, ako sve ipak nije pitanje dobre volje, u izmenjenim sociokulturnim
okolnostima, a vodeći računa o njima, tolerantno uvažavati posebnost tradicija, ali
i naglašavati ono što je zajedničko i univerzalno u tim posebnostima. Može nam se,
posle svega što smo proživeli u poslednjoj deceniji prošlog i prvim godinama novog
veka, učiniti da se građevina nove južnoslovenske komparatistike podiže od samih
temelja, na goloj ledini, ali, mada je reč o objektivno novom početku, u novom istorijskom,
epohalnom, ideologemskom ambijentu, takav utisak je ipak najpre plod
164 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33