humanistika - Sarajevske Sveske

je toliko uspešna i efikasna, da “smo svi [postali] komparativisti” (Saussy, 2004, 4),
što i ne bi bilo toliko loše po komparativnu književnost, kada do toga ne bi, naravno,
došlo na “najnižem zajedničkom imeniocu” (Ibid). Teorijom su “ovladale” i nacionalne
nauke o književnosti, tako da komparativna književnost već duže vremena
ima problem sa identitetom, pa i sa vizijom svoje budućnosti. Posledica tog procesa
je zapis francuskog filozofa A. Badjua, koji je u Malom priručniku inestetike zabeležio
da “ne veruje […] previše u komparativnu književnost” (Apter, 2004, 54). Kao
usputnu belešku možemo da zapišemo da komparativnu književnost u današnje
vreme istinski izbaciju sa univerziteta: 2003. godine zatvorili su katedru za komparativnu
književnost sa više od četrdesetogodišnjom tradicijom na Univerzitetu
u Alberti u Kanadi, a 2010. jednaka sudbina je sustigla i katedru za komparativnu
književnost na Univerzitetu u Torontu, takođe u Kanadi, koju je 1969. ustanovio
N. Fraj i na kojoj su predavala imena poput, na primer, L. Doležela, E. Kušnera i L.
Hačion. 3 Komparativnoj književnosti, koja predstavlja prvi ozbiljan pokušaj prevazilaženja
uspostavljenih nacionalnih granica, a mogli bismo čak reći i međukulturalni
pogled, bila je oduzeta upravo njena funkcija “pogleda preko,” a time i – kako
sudi većina “nacionalnih” teoretičara književnosti – raison d’être. Bez obzira na to,
ostaje pitanje da li danas svet koji se globalizuje nudi drugačiji, pre svega produbljeniji
uvid u pitanje kultura.
S istinski univerzalnim proširenjem polja u radionicu komparativne književnosti
ušle su i američke, azijske, afričke i druge književnosti, što tradicionalnoj nauci
nije bilo baš od velike pomoći. Zbog toga je komparativnoj književnosti brzo
počelo da se zamera na evrocentričnosti (Hutcheon, 2004, 225). Ukoliko su komparativisti
bili “oduševljeni neukrotivom raznolikošću Vavilona” (Steiner, 1995,
7), onda je sve jasnije počelo da se ispostavlja da i tako velika raznolikost ipak ima
svoja ograničenja. Komparativnoj književnosti su tlo pod nogama počeli da podrivaju
i drugi svetski procesi koji su omogućili nastanak novih nauka i novih pogleda
– između ostalog i na književnost. Jedni zbog toga mogućnost komparativne
književnosti vide u njenom razvijanju u studije kulture (S. Tötösy de Zepetnek; pri
tom mu – sa sasvim drugog polazišta – sekundira Saussy mišljenjem da su studije
kulture zaista komparativne studije kulture (Saussy, 2004, 20), drugi razmišljaju
o kraju nauke (G. C. Spivak u svojoj knjizi Smrt nauke (Death of a Discipline), dok
treći predlažu dijalektički povratak komparativne književnosti pojmu svetske književnosti
(D. Damroš u knjizi Šta je svetska književnost? (What is World Literature?).
Ponovo možemo da se pitamo da li je univerzalno upravo ono od čega su počele da
se brane nacionalne literature, uopšte još moguće?
3 Linda Hačion je, pored N. Fraja i Č. Tejlora, jedno od najznačajnijih imena kanadske nauke o
književnosti. Posebno se specijalizovala za postmodernističku kulturu i teoriju kritike. Eva Kušner,
takođe Kanađanka, pre svega se bavi teorijom komparativne književnosti i istorije književnosti, dok
je Lubomir Doležel, poreklom Čeh, 1968. napustio domovinu i kao gostujući profesor pozvan da
predaje na Univerzitetu u Torontu. Kao jezikoslovac bio je pod uticajem analitičke filozofije, posebno
teorije o mogućim svetovima.
156 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33