humanistika - Sarajevske Sveske

oslanja i Mesić, kada kaže da mi “definišemo svoj identitet uvek u dijalogu, ili ponekad
u borbi protiv” (Mesić, 2006, 77) onih elemenata, koje drugi žele da vide u
nama. Ona uključuje u sebe svest o tome da je i univerzalizam, za koji se zalagalo
proteklo doba, imao veliki značaj za ljudsku samospoznaju. Takvu svest je već u
doba romantike gajio J. V. fon Gete, saputnik V. fon Humbolta, J. G. Herdera, braće
A. V. i F. Šlegela, F. Šilera i drugih, koji je, na primer, još svojim Zapadno-istočnim
divanom upozoravao na prožimanje kultura, a kao teoretičar je preuzeo pojam koji
je, doduše, uveo C. M. Viland, i tako u suštini reagovao na nacionalno uokviravanje
književnosti. U pitanju je pojam svetske književnosti, odnosno Weltliteratur. Gete
je 31. januara 1827. J. P. Ekermanu dalekovido poručio da “Nacionalna književnost
sada ne znači mnogo, vreme je za doba svetske književnosti i svako se mora truditi
da to doba ubrza” (Eckermann, 1928, 270), jer poezija je “javno dobro čovečanstva
i […] svuda se uvek pojavljuje među stotinama, istinski stotinama ljudi” (Ibid). Teoretičari
se ni do dan-danas nisu konsolidovali na kakav način bi trebalo da razumeju
Geteovu misao, iako su skloni objašnjenju koje nudi jedno od savremenijih
mišljenja, koje kaže da svetska književnost ne predstavlja zbir svih književnih dela
koja postoje na svetu, već “način čitanja koji možemo da sasvim efikasno intenzivno
iskusimo uz ne tako veliki broj dela kao što možemo da ga ekstenzivno istražujemo
uz veliki broj pomenutih” (Damrosch, 2003, 299). Koncept svetske književnosti se,
dakle, ne bi trebalo da zasniva na nasilnoj homogenizaciji kultura i književnosti,
već na prefinjenom uključivanju odgovarajućih dela u svetski kanon, na svesti da
unutar kultura postoje različiti kanoni koji često mogu biti i međusobno nekompatibilni
(Caws, 1994, 374). Kada se pojam književnosti “nacionalizovao” Weltliteratur
se pobrinula za “transnacionalnu” ravnotežu. A ipak, ona je ostala samo to.
Svetska književnost je bila prva koja je u svetu razlika odlučno upozorila na kompatibilnost
kultura i nužnost međusobnog preplitanja uticaja, čime je postala važan
uzor za kasnije epohe.
Komparativna književnost
Društveni razvoj je u 19. veku nastavio da se kreće u pravcu vakcinacije ljudskog
ponašanja. U to vreme, konsolidovale su se velike nacije: u Evropi, na primer, ujedinjena
Nemačka i Italija. Nacionalnim obnovama usledile su promene i na svim
drugim poljima ljudskog teorijskog delovanja i one su – pre svega u drugoj polovini
19. veka – doživele veliki zalet. Pored prirodnih počele su da se osamostaljuju i nastaju
nove humanističke i društvene nauke: lingvistika, antropologija, sociologija,
religiologija… Pretpostavka jedinstvenog i potpunog ljudskog iskustva sveta postala
je još dalja, ako nije čak i nestala. A ipak je, upravo zbog toga, to vreme ponudilo
ponovni pokušaj prevazilaženja svežih rupa, iskopanih u potpunosti našeg iskustva.
Krajem 19. veka, nakon što su se, kao što kaže D. Feris, zasnovale tradicionalne
podele nauke o književnosti (Ferris, 2004, 79), “rodila se iz pene” nova humanistička
nauka: komparativna književnost. Sasvim sigurno, jedan od njenih ideala bila je
upravo Geteova ideja svetske književnosti (vidi i: Birus, 2000), mada su njeni ciljevi
bili prilagođeni drugom vremenu: više nije bilo u pitanju objedinjavanje čitavog
154 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33