humanistika - Sarajevske Sveske

jedini pravi i neposredni izrazi nacionalnog identiteta” (Pogačnik, 1986, 164). Tako
je književnost, shvaćena kao na primer nemačka, poljska, portugalska, slovenačka i
engleska, postala ključni izraz nacionalnih monokultura. Nekada “bezobalna” književnost
uhvatila se u (politički) krug nacionalnih jezika i kultura, iz čijeg zahvata
sve do danas, zapravo, uzalud pokušava da se uspešno oslobodi.
Ukoliko, dakle, želimo da govorimo o književnosti, onda ne možemo zaobići
pitanje naroda/nacije. Očigledno je i to da je sa pitanjem naroda i njegove književnosti
automatski povezano i pitanje kulture, što istovremeno znači da je pitanje
nacionalne književnosti pre političko nego što je estetsko. Bez obzira na to, suština
nacionalnog razumevanja kulture je u tome da se ono uspostavlja na osnovu razlikovanja
od ostalih, da već implicitno sadrži u sebi podelu na domaću i stranu, “našu
i njihovu” kulturu. Reč je o postavljanju granica koje ipak nisu, kako upozorava Saussy,
“samo arbitrarne linije, povučene na neprekinutom predelu” (Saussy, 2004,
17). Da to nije samo teorija, dokazuje naš sopstveni, slovenački primer: Lukšič-
Hacin navodi mišljenja S. Južniča i R. Rizmana, koji zapadnoj varijanti formiranja
naroda – a ona se zasniva na ovozemaljskoj konsolidaciji naroda i njegovih vladajućih
struktura – dodaju još i srednjoevropsku, gde se narod “pojavio kao jezička
i kulturna zajednica” koja se uspostavljala “uz podršku intelektualnih i kulturnih
elita” (Lukšič-Hacin, 1999, 54). Mišljenju, da smo na primer mi, Slovenci, kao narod
nastali u ontološkom okviru književnosti, ne protivi se tako reći niko.
Isključiva monokulturalna svest bi, naravno, za književnost bila pogubna. Isto
važi i za društvo povodom kojeg M. Mesić kaže: “Iako društvo koje objedinjuje kulturne
različitosti nije baš u svemu bolje, postoji veća verovatnost da će doseći bolju
ravnotežu kvaliteta koje svako dobro društvo želi” (Mesić, 2006, 103). Ako je tako u
sociološkim okvirima, onda to toliko više važi za umetnost i književnost. Međusobni
dijalog različitih kultura može samo biti od koristi, jer njihova homogenizacija
u suprotnom slučaju prouzrokuje gubitak njihove različitosti. Zato je sama teorija
važan odgovor do kojeg se došlo tako reći istovremeno sa političkim oblikovanjem
nacionalnih kultura/književnosti. Odatle pa dalje razmišljanje o književnosti odvija
se na dva koloseka: uz dominantni model koji preovlađuje u društvu, može se
primetiti i njemu suprotan pogled koji, čini se, brine o pravoj ravnoteži, s obzirom
da “kulturna različitost […] stvara klimu za međusobno koristan dijalog raznovrsnih
kultura, i to je ono što kreativni pisci i umetnici čine na sofisticiranom nivou”
(Mesić, 2006, 102).
Svetska književnost
Tako je i romantično shvatanje književnosti, koje pokazuje napor oblikovanja nacionalnog
identiteta kao i “brigu za afirmaciju nacionalne kulture” (Kovač, 2001, 15),
već od samog početka pratilo i suprotno stanovište da domaće kulture i književnosti
ne bi bilo bez tuđih uticaja i koje je bilo svesno koliko je važno – i za razumevanje
sopstvenog ja – prevazilaženje postojećih granica. Na ovom mestu treba pomenuti
dijalošku definiciju sopstva, koju je uveo francuski filozof E. Levinas, i koja glasi
da je definisanje vlastitog ja moguće samo u dijalogu sa drugim. Na tu definiciju se
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 153