humanistika - Sarajevske Sveske
humanistika - Sarajevske Sveske humanistika - Sarajevske Sveske
nikaciju sa sopstvenim tekstovima i na stalan proces prevrednovanja, a to na kraju dovodi do povlačenja estetskih kriterijuma pred agresivnošću ideoloških, i rezultira uvođenjem trećerazrednih pisaca u nacionalne kanone. Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom 10 , jer religija deluje kao mehanizam odbrane određene kulturne paradigme, pa su njene funkcije analogne medicini, čija je osnovna svrha da odbrani organizam od naleta bolesti. Na isti način religija štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu, a odbrana je po svojim formalnim obrascima isto toliko obred koliko i religija. Dakle, gusta odbrambena mreža pod okriljem religije treba da sačuva čistotu naših nacionalnih zajednica, čija je kulturna kohezija ozbiljno ugrožena upadima tuđih religijskih i kulturnih kodova, a u izolovanom i konzervativnom društvu, uticaj tuđe kulture, izaziva paniku i strah za sopstveni identitet, što se pretvara u agresivnost prema svemu “tuđem”. Nosioci odbrambenih i religijskih funkcija jesu nacionalističke partije i crkva, čije verbalne formule izuzetne perlokucijske snage, djeluju kao dilogični blagoslov na sve vjernike, nacionalne čistunce, propovjednike lingvističke vrline i čistote, a uvijek se svode samo na odbranu svog ugroženog nacionalnog bića i poljuljanog identiteta. Nacionalističke divagacije o autohtonosti i superiornosti sopstvenog jezika i nacije biće ozbiljno ugrožene osnivanjem katedara za interkulturalno proučavanje južnoslovenskih književnosti, čija se neophodnost zasniva na jakim argumentima kulture. Na kraju krajeva, autohtonost je u kulturološkom smislu vrlo siromašna i znatno sužava mogućnosti međutekstovne komunikacije, pa upravo zbog toga jezik, književnost i kultura koji imaju svoje lingvističke, književne i kulturne srodnike nisu poželjni u toplom krilu nacionalizma. Nacionalne kulture koje formiraju južnoslovensku semiosferu, posebno kompaktnu u dijelu gdje je aktivan isti jezik sa četiri različita standarda, tvore južnoslovensko jedinstvo razlika, moćan kulturni polilog, koji je u poslednjih dvadeset godina usmjeren uglavnom na disensni tip komunikacije. Da bi se pojačala aktivnost konsensnog tipa dijaloga, zaista je neophodno osnivanje katedara za interkulturalno izučavanje južnoslovenskih književnosti, koje će dovesti do razmjena vrijednosti i omogućiti uzajamni prenos vrednosnih sistema jedne nacionalne kulture u vrednosni opseg druge, što bi u svakom slučaju predstavljalo ozbiljnu smetnju jačanju nacionalističke svijesti. A danas, 27. februara ljeta Gospodnjeg 2011., dok stavljam tačku na ovaj rad, u Hrvatskoj domoljubi ponovo brane svoju domovinu, branitelji svoj rat, srpski navijači su nedavno demonstrirali svoj ništa manji patriotizam, a moji Crnogorci, vođeni jotacionom logikom, žele da ukinu Studijski program za crnogorski jezik i južnoslovenke književnosti i otvore “čiste” studije svog čistog, u mukama autohtonosti porođenog jezika. Devedesete na Balkanu ipak predugo traju. 10 O tome videti u knjizi: Edvard Hol, Nemi jezik, BIGZ, Beograd, 1976. 150 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
Krištof Jacek Kozak Politika književnosti i međukulturalnost prevela sa slovenačkog: Ana Ristović Zaključak da je ljudsko stvaralaštvo, u šta, naravno, spada i književnost, bez granica, da se ničim ne može omeđiti, postao je već opšte mesto. Ko bi samo mogao da postavi granice imaginaciji, koja, poput vetra, poslužimo li se poređenjem iz Novog zaveta, “diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide” (Jovan, 3, 8)? To važi kako za književne unutrašnje, sasvim nezavisne kreativne podsticaje, tako i za sasvim konkretne spoljašnje uticaje. Od samih početaka književnost je – tada još u svom oralnom obliku – služila upravo presezanju konkretne datosti i obraćanju transcendenciji, koja je čoveku uvek bila fizički nedostupna, služila je poređenju i povezivanju svetova koji se u stvarnosti ne mogu sresti. Tako je još Gilgameš putovao po savet u vezi sa besmrtnošću starcu Utnapištimu, koji je uspeo da otkrije recept za večni život; drugi, manje hrabri, u egipatskoj (ili tibetanskoj) Knjizi mrtvih su imali vodiča, uz kojeg su mogli da očekuju mirno putovanje na onaj svet. Koliko vrlih junaka je odlazilo sa Haronom preko Tartara, Stiksa, ili Aheronta, kralo poput Prometeja sa Olimpa ili putovalo poput Orfeja u Had? Koliko njih se, tako reći božanskih ili polubožanskih, u Asiriji, Mesopotamiji, starom Egiptu i antičkoj Grčkoj, u uzvišenoj radosti spajalo sa boginjama i bogovima? Koliko autora se, kao i Dante, Milton ili Kamoiš vraćalo u te hronotope i oživljavalo ih novim pričama? Koliko čitalaca je drhtalo uz ljubavne priče iz Dekamerona ili Šeherezadinih beskonačnih noći? Književnost, kao i ideje, dakle, nema granica. Uticaje njenih likova, događaja i priča ne zaustavljaju ni granice ni vreme. Možda tu i tamo oslabe, na trenutak se sklone u pozadinu, ali ubrzo opet ožive svom snagom autentičnih priča. Na tom mestu susrećemo se sa jasnim paradoksom: neka književnost bude koliko god neograničena, neposredna i trajna, (teorijsko) promišljanje o njoj može da je doživljava samo na partikularan, ograničen, “iskidan” način, jer već na samom polazištu podleže sasvim drugačijim zakonitostima. Pre svega, ono nema na raspolaganju toliko SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 151
- Page 99 and 100: stati onog ‘kupanja’ u nečem b
- Page 101 and 102: sti, onda upućuje na gnoseološki
- Page 103 and 104: Posebna pogodnost ovakvog, “horiz
- Page 105 and 106: Jasmina Mojsijeva-Guševa Regionaln
- Page 107 and 108: ili implicitnog čitatelja zajedno
- Page 109 and 110: ne komparativistike, međutim sa od
- Page 111 and 112: Tuzli 2002. godine, koje tretira pi
- Page 113 and 114: šansu regionalnom - da se nametne
- Page 115 and 116: pekt (kroz školske programe, na pr
- Page 117 and 118: mad i Drugi postali vrlo efikasna k
- Page 119 and 120: Imamo li mi “svoje” autore dete
- Page 121 and 122: između kultura nije uvijek, kao š
- Page 123 and 124: itanskih ostrva) kao dugo metodolo
- Page 125 and 126: Sonja Stojmenska-Elsezer Kontekstua
- Page 127 and 128: i književnoj raznolikosti još uvi
- Page 129 and 130: Južnoslavenski, odnosno slavenski
- Page 131 and 132: Đurđa Strsoglavec Južna slavisti
- Page 133 and 134: studijima, tj. naziv Južnoslovansk
- Page 135 and 136: Sanjin Sorel Da li nam je potrebna
- Page 137 and 138: Jedno od pitanja koja se pritom nam
- Page 139 and 140: Tatjana Bečanović Interkulturalno
- Page 141 and 142: azgrađeni su mitovi i kultovi na k
- Page 143 and 144: su uže nacionalne semiosfere i pri
- Page 145 and 146: jezičku, vjersku, moralnu i, narav
- Page 147 and 148: dolazi i kakve semantičke eksplozi
- Page 149: “istini” da je Bog ipak na njih
- Page 153 and 154: jedini pravi i neposredni izrazi na
- Page 155 and 156: iskustva pod štitom jedne nauke, j
- Page 157 and 158: Multikulturalnost Ovo pitanje ima u
- Page 159 and 160: podređene jednom krovnom pojmu i u
- Page 161 and 162: lestvica. Zato se u igru opet vrać
- Page 163 and 164: Mihajlo Pantić Da li su danas mogu
- Page 165 and 166: čistog afekta. A afekt je, to znam
- Page 167 and 168: Enver Kazaz Tradicija i tradicije u
- Page 169 and 170: U jednoj aproksimativnijoj dimenzij
- Page 171 and 172: ideju ilirizma, koja je uz jugoslav
- Page 173 and 174: O moderni u Bosni i Hercegovini nu
- Page 175 and 176: Naprotiv, u nastojanju da potpuno p
- Page 177 and 178: i kraćim proznim formama interlite
- Page 179 and 180: Anton Berishaj Balkanska komparatis
- Page 181: 3. Kada je riječ o albanskoj knji
- Page 185 and 186: Miklavž Komelj Uloga oznake “tot
- Page 187 and 188: lac “totalitarizam”. Mogli bism
- Page 189 and 190: nameravam da sprovodim tako što ć
- Page 191 and 192: što je projekat Annals of Communis
- Page 193 and 194: đanska demokratija. Kao što je tv
- Page 195 and 196: stvu još i “ljubav”, koja sve
- Page 197 and 198: “Ali, da li možemo da govorimo o
- Page 199 and 200: 1929. godine i Staljinove smrti (s
Krištof Jacek Kozak<br />
Politika književnosti<br />
i međukulturalnost<br />
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović<br />
Zaključak da je ljudsko stvaralaštvo, u šta, naravno, spada i književnost, bez granica,<br />
da se ničim ne može omeđiti, postao je već opšte mesto. Ko bi samo mogao da<br />
postavi granice imaginaciji, koja, poput vetra, poslužimo li se poređenjem iz Novog<br />
zaveta, “diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide” (Jovan,<br />
3, 8)? To važi kako za književne unutrašnje, sasvim nezavisne kreativne podsticaje,<br />
tako i za sasvim konkretne spoljašnje uticaje. Od samih početaka književnost<br />
je – tada još u svom oralnom obliku – služila upravo presezanju konkretne datosti<br />
i obraćanju transcendenciji, koja je čoveku uvek bila fizički nedostupna, služila je<br />
poređenju i povezivanju svetova koji se u stvarnosti ne mogu sresti. Tako je još Gilgameš<br />
putovao po savet u vezi sa besmrtnošću starcu Utnapištimu, koji je uspeo<br />
da otkrije recept za večni život; drugi, manje hrabri, u egipatskoj (ili tibetanskoj)<br />
Knjizi mrtvih su imali vodiča, uz kojeg su mogli da očekuju mirno putovanje na onaj<br />
svet. Koliko vrlih junaka je odlazilo sa Haronom preko Tartara, Stiksa, ili Aheronta,<br />
kralo poput Prometeja sa Olimpa ili putovalo poput Orfeja u Had? Koliko njih se,<br />
tako reći božanskih ili polubožanskih, u Asiriji, Mesopotamiji, starom Egiptu i antičkoj<br />
Grčkoj, u uzvišenoj radosti spajalo sa boginjama i bogovima? Koliko autora<br />
se, kao i Dante, Milton ili Kamoiš vraćalo u te hronotope i oživljavalo ih novim pričama?<br />
Koliko čitalaca je drhtalo uz ljubavne priče iz Dekamerona ili Šeherezadinih<br />
beskonačnih noći?<br />
Književnost, kao i ideje, dakle, nema granica. Uticaje njenih likova, događaja<br />
i priča ne zaustavljaju ni granice ni vreme. Možda tu i tamo oslabe, na trenutak<br />
se sklone u pozadinu, ali ubrzo opet ožive svom snagom autentičnih priča. Na tom<br />
mestu susrećemo se sa jasnim paradoksom: neka književnost bude koliko god neograničena,<br />
neposredna i trajna, (teorijsko) promišljanje o njoj može da je doživljava<br />
samo na partikularan, ograničen, “iskidan” način, jer već na samom polazištu podleže<br />
sasvim drugačijim zakonitostima. Pre svega, ono nema na raspolaganju toliko<br />
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 151
Change language