Topsrbija br36

Fruškogorska prestonica Irig
Piše: Branislav Jovičić
Pri pomenu Iriga, varoši u srcu Fruške
gore, prva asocijacija je Srpska
čitaonica, prvo i najstarije građansko
čitalište u Srba. Neposredno potom
javljaju se i čitališta u Vršcu (1842), Kikindi,
Somboru i Novom Sadu (1845).
U istorijskim spisima, Irig se pominje
od 1483. u sačuvanim prepiskama između
Despota Đurđa Brankovića i Bajazita II.
Izdvaja se pismo datirano „juna dvadest
sedmi dan u Irigu“ u kome Vuk Grgurević
Branković (Zmaj Ognjeni Vuk), vodi
prepisku sa Bajazitom II u cilju izmirenja
sa ugarskim kraljem Matijom Korvinom,
ali i molbom da obezbedi, da kao naslednik
smederevskih Brankovića, posede u
Sremu.
Turski putopisac Evlija Čelebi u svojim
putopisima 02. juna 1665. godine opisuje
Irig kao „kasabu sa 70 dućana i stanovnicima
koji su „prijatelji stanaca“; gde
svi žive od trgovine a njihove trpeze uvek
su spremne za goste“. Piše i da su „veliki
ljubiteli sirotinje“. Irižani su već tada bili
okrenuti trgovini, što je dovelo
da tokom XVIII i XIX veka
Irig postane glavni ekonomski
i trgovački centar ovog dela
Austro-Ugarske monarhije. To
su ostvarili zahvaljujući svom
položaju, na raskrsnici puteva
koji povezuju Donji i Gornji
Srem i blizini Dunava. Najviše
se trgovalo stokom, žitaricama,
prvoklasnim vinima, kamenom
i krečom. Irig je bio idealno
mesto za razvoj zanatstva. Irig
je 1761. najnaseljenije mesto u
Sremu sa oko 6.000 stanovnika,
33 dućana, 11 javnih pekara, 12
mesnica, 16 krojačkih radnji... U 1795.
godinu Irig je ušao sa 4.813. stanovnika,
da bi za vreme trajanja kuge (od 14. avgusta
1795. do 10. februara 1796), u Sremu
umrlo 3.398 stanovnika, a u Irigu 2.548.
Krajem XVIII veka, Irig je imao više stanovnika
od Beograda, dok kuga nije prepolovila
njihov broj. Kako bi se sprečilo
dalje širenje ove bolesti, okužene kuće
rušene su i paljene. U Irigu je spaljeno
oko 402 kuće, od tadašnjih 912. U znak
sećanja na vreme „kada su živi zavideli
mrtvima“ podignut je spomenik „Kipovi“,
između Iriga i Rume, na mestu gde je pošast
zaustavljena.
Posle kuge Irig se polako oporavlja.
181l. u Irigu radi 208 zanatlija, a od proizvoda
kojima se trgovalo, KOMBOST
- specijalno pripreljen kiseli kupus koji
su Irižani prodavali širom Habsburške
monarije, bio je najpopularniji. Na Ribarskom
trgu (ulici) – danas vinogradarsko/
vinskoj, nalazila se pijaca - kapija na ulazu
u centar grada, i nudila je raznovrsnu
robu, a ime dobila po velikim količinama
dunavske ribe koja se u ovoj uličici prodavala.
U Irgu, gradu bez reke i jezera, 1817.
je bilo 33 trgovca ribom koji su osnovali
ribarski esnaf i na Ribarskom trgu 1820.
podigli mermerni krst u čast Vaznesenja
Hristovog.
Prva Srpska škola u Irigu osnovana
je 1735. a prva školska zgrada podignuta
1781 - „Capitali schola“, sa dva razreda
i dva učitelja. Godine 1831-1834 Irižani
podižu novu, prostraniju zgradu, jednu od
najlepših u to vreme, u kojoj će svoj rad
(01.januara 1842) započeti Srpska čitaonica
u Irigu. U Irigu je 1826. osnovana škola
za Hrvate, Mađare i Nemce, a postojale su
i Šegrtska škola (1891) i Ženska stručna
škola (1903).
U Irigu su živeli i svoja prva znanja
sticali Dositej Obradović, koji je boravio
u Hopovu, Dimitrije Krestić, jedan
od osnivača Srpske čitaonice, Borislav
Mihajlović Mihiz, književnik, književni
kritičar, dramaturg, Milovan Vidaković,
književnik, Eustahija Arsić, rođ. Cincić,
prva književnica kod Srba u novije vreme,
Pavle Popović - Šapčanin i Milorad Popović
Šapčanin, Stevan Frušić, Josif Jovanović
Šakabenta, Gavrilo Kovačević i drugi.
Vinograda i vina je u okolini Iriga
oduvek bilo. O velikim parcelama pod
vinogradima piše Dositej Obradović, koji
je od jula 1757. do novembra 1760. godine
boravio u manastiru Hopovo, kraj Iriga,
navodeći da su okolna brda zasađena
mnogobrojnim vinogradima i voćnjacima.
Iriški trgovci su dobar deo prihodovali
od prodaje vina. Manastiri, koji su bili
vlasnici najvećeg dela obradive zemlje i
šuma, svoje posede davali su u arendu a
rentu naplaćivali u robi. Manastir Hopovo
je uveo rentu za vinograde nazvanu desetak
tj. procenjen prihod vina u svakom 10
redu vinograda. Ovaj desetak je bio glavni
prihod Hopova. Godine 1753. manastir
je na ime rente dobio 1.129 akova vina i
rakije od čega 816 akova čistog vina. Vinogradarstvo
i vinarstvo u Irigu dovodi do
osnivanja Vinogradrske zadruge i gradnje
Podruma Voćarsko-vinogradarske zadruge
1930. godine. Posle Drugog svetskog rada
Iriški podrum radi u sastavu PTK Irig, a
danas je u vlasništvu Vinarije „Kovačević“.
32