MPKRT_ispitni materijal_1.pdf - Univerzitet Singidunum

UNIVERZITET SINGIDUNUM 

FAKULTET ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI 

MENADŽMENT 

Beograd 

MENADŽMENT PRIRODNIH I KULTURNIH 

RESURSA U TURIZMU 

ispitni materijal - tekstovi 

Beograd, 2005. 

PDF created with pdfFactory Pro trial version www.pdffactory.com

AGENDA 21 

ZA TURISTIČKU PRIVREDU - 

U SUSRET EKOLOŠKI ODRŽIVOM RAZVOJU 

(prilagođeno izdanje) 

PDF created with pdfFactory Pro trial version www.pdffactory.com 

2

UVODNA REČ 

Ključni zaključak Zemaljskog samita (Earth Summit) bio je iskorišćavanje preduzetničke energije 

privatnog sektora u svrhu razvoja koji je usklađen sa životnom sredinom. U ovome, putovanje i 

turizam ima prvenstveno poslovni, kao i moralni interes. Životna sredina je naš suštinski imetak, 

ključna komponenta kvaliteta proizvoda i rastući prioritet za naše potrošače. 

U WTTC-u smo uveli brojne inicijative za povećanje istraživanja i podrške u našoj privrednoj grani. 

Najvažniji je GREEN GLOBE ("Zelena planeta"), program za upravljanje i svest o životnoj sredini za 

sva turistička preduzeća, koji su do sada podržale 22 privredne organizacije širom sveta. U istom 

duhu, pridružili smo se Zemaljskom savetu i Svetskoj turističkoj organizaciji, da bismo strategijski 

sagledali uticaje Agende 21 na putovanje i turizam. Posebno smo zadovoljni što je ova analiza 

preduzeta u WTTERC-u i mi smo posvećeni njenom sprovođenju. 

Geoffrey H Lipman, 

predsednik Svetskog saveta 

za putovanje i turizam (WTTC) 

Napredak turizma je jedna od najvećih priča o uspehu našeg vremena, ali poslednjih godina se 

uvećavaju znaci upozorenja: prezasićenost i nazadovanje nekih destinacija, uništavanje nekih kultura, 

postojanje uskih grla u sredstvima saobraćaja i rastuće nezadovoljstvo stanovništva u nekim 

destinacijama. 

Zemaljski samit nas je sve primorao da shvatimo da iscrpljujemo naše resurse mnogo brže nego što se 

oni mogu oporaviti. Veliki deo naših aktivnosti u oblasti putovanja i turizma zavisi od ovih krhkih 

privrednih i kulturnih resursa, tako da je u našem interesu da ih očuvamo za budućnost. 

Moramo priznati da postoje ograničenja u broju posetilaca na jednom mestu u isto vreme, ograničenja 

strpljenju i srdačnosti naših domaćina i ograničenja u broju onih koji mogu posetiti prirodne resurse. 

Ne možemo dalje pretpostavljati da čitava tražnja mora biti zadovoljena kroz nekontrolisani rast. 

Očuvati znači pažljivo planirati i tada donositi teške političke odluke u cilju sprovođenja ovih planova. 

Putovanje i turizam će nezadrživo nastaviti da rastu. Ići u susret ovom rastu na odgovoran, održiv 

način, koji čuva i unapređuje lepotu atraktivnosti, jeste izazov sa kojim se svi mi suočavamo. 

Antonio Enriquez Savignac, 

generalni sekretar 

Svetske turističke organizacije (WTO) 

Kao predsedavajući Zemaljskog saveta, globalne nevladine organizacije, koja je formirana kao 

odgovor na Zemaljski samit, da bi nastavila sprovođenje Agende 21 i sporazuma iz Rija, snažno 

podržavam važnu inicijativu turističke privrede da definiše skup konkretnih predloga za akciju, 

pomoću kojeg različiti sektori ove grane privrede mogu doprineti boljem, pravičnijem i održivijem 

svetu. 

Postoji mnogo načina na koje putovanje i turizam mogu pomoći u postizanju bolje budućnosti za sve 

nas. Glavna briga ove grane privrede mora biti pronalaženje načina za povećanje, a ne degradaciju, 

njenog suštinskog proizvoda, životne sredine, od koje mora zavisiti opstanak čitavog čovečanstva. U 

odnosu na ovo, izazov će biti u davanju prioriteta akcijama koje istovremeno poboljšavaju životnu 

sredinu i podstiču i ekonomski i društveni razvoj. 

Maurice F Strong, 

predsedavajući Zemaljskog saveta 

(The Earth Council) 


3

Agenda 21 je sveobuhvatan program aktivnosti koji su usvojile vlade 182 zemlje na Konferenciji 

Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i razvoj (UNCED), na Zemaljskom samitu 14. juna 1992. 

godine. Kao prvi dokument ove vrste koji je postigao opštu međunarodnu saglasnost, Agenda 21 

predstavlja plan obezbeđivanja održive budućnosti planete, od sada za dvadeset prvi vek. Ona utvrđuje 

probleme životne sredine i razvoja koji prete izazivanjem ekonomske i ekološke katastrofe i uobličava 

strategiju prelaska na održivije razvojne aktivnosti. 

Ovaj dokument pretvara Agendu 21 u program aktivnosti u oblasti putovanja i turizma. Turistička 

privreda ima sama po sebi interes za zaštitu prirodnih i kulturnih resursa, koji su srž njene delatnosti. 

Ona isto tako poseduje i načine da to ostvari. Kao najveća svetska privredna grana, turizam ima 

mogućnost da postigne suštinska poboljšanja u oblasti okruženja i društveno-ekonomskih odnosa, i 

time značajno doprinese održivom razvoju zajednica i zemalja u čijem okviru deluje. Usklađena 

aktivnost vlada i svih grana privrede će biti potrebna u cilju ostvarivanja ove mogućnosti i 

obezbeđivanja budućeg dugoročnog razvoja. 

Deo I ovog dokumenta predstavlja sažetu analizu Agende 21 i uloge koju putovanje i turizam mogu 

igrati u ostvarenju ciljeva Agende. U njemu se naglašava važnost saradnje između vlade, privrede i 

drugih organizacija. Analizira se strategijski i ekonomski značaj putovanja i turizma i ukazuje na 

ogromne prednosti činjenja cele privrede održivom, a ne jednostavnog usmeravanja na "ekoturizam". 

Deo II ovog dokumenta predstavlja program aktivnosti. Poglavlje 2 se odnosi na vladine organe koji 

su odgovorni za turizam i putovanja, nacionalne turističke organizacije (NTO-e) i udruženja turističke 

privrede. Poglavlje 3 odnosi se na preduzeća u oblasti putovanja i turizma. Svako poglavlje sadrži 

najvažniji cilj i jedan broj prioritetnih oblasti delovanja. Za svaku prioritetnu oblast, definisan je cilj i 

označeni su koraci koje bi trebalo preduzeti da bi se cilj ostvario. Primeri pokazuju kako organizacije 

širom sveta već započinju da se bave određenim oblastima. 

Za vladine organe, nacionalne turističke organizacije i udruženja turističke privrede najvažniji cilj je 

uspostavljanje sistema i postupaka u cilju uključivanja razmatranja održivog razvoja u srž procesa 

donošenja odluka i utvrđivanja aktivnosti neophodnih da bi se ostvario održivi razvoj turizma. Devet 

prioritetnih oblasti aktivnosti su: 

I ustanovljavanje karaktera postojećeg zakonskog i ekonomskog okvira, kao i 

dobrovoljnosti za usmeravanje ka održivom turizmu 

II ustanovljavanje ekonomskih, društvenih, kulturnih i ekoloških uticaja koji nastaju 

delovanjem ovih organizacija 

III obuka, obrazovanje i društvena svest 

IV planiranje održivog razvoja turizma 

V olakšavanje razmene informacija, znanja i tehnologije, koje se odnose na održivi 

turizam, između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju 

VI obezbeđivanje učešća svih oblasti društva 

VII kreiranje novih turističkih proizvoda sa održivošću, kao suštinom 

VIII merenje napretka u ostvarenju održivog razvoja 

IX partnerstvo u ostvarenju održivog razvoja. 

Za preduzeća je glavni cilj ustanovljenje sistema i postupaka za uključivanje pitanja održivog razvoja 

kao dela srži upravljačke funkcije i određivanje aktivnosti koje su neophodne za uvođenje održivog 

turizma. Deset prioritetnih oblasti delovanja su: 

I smanjenje otpada, ponovna upotreba i reciklaža 

II efikasnost korišćenja energije, njeno očuvanje i upravljanje energijom 

III upravljanje resursima čiste vode 

IV upravljanje otpadnim vodama 

V opasne materije 


4

VI transport 

VII planiranje i upravljanje korišćenjem zemljišta 

VIII uključivanje zaposlenih, potrošača i društvenih zajednica u probleme životne sredine 

IX projektovanje za održivost 

X partnerstvo za održivi razvoj. 

Izazov ostvarenja ciljeva koji se nalaze u ovom dokumentu nije potcenjen. Ono će zahtevati suštinsku 

preorijentaciju. U svakom slučaju, troškovi neaktivnosti će u mnogome nadmašiti troškove aktivnosti. 

U kratkom roku, nastaviće se izazivanje štete na resursima ove delatnosti, a poslovanje se može suočiti 

sa povećanjem ekonomskih i zakonskih sankcija - posebno u svetlu novih akcija Ujedinjenih nacija 

koje slede proces u Riju. Na duži rok, budući razvoj putovanja i turizma će zavisiti od sadašnjih 

aktivnosti preduzetih kao podrška Agendi 21. 

DEFINICIJE 

Putovanje i turizam 

Putovanje i turizam obuhvataju aktivnosti osoba koje putuju i borave u mestima van svog uobičajenog 

okruženja ne više od jedne godine zaredom, radi odmora, posla ili zbog drugih razloga. 

Održivi razvoj 

Razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija 

da zadovolje sopstvene potrebe (Brundtland Commission). 

Unapređenje kvaliteta ljudskog života u okviru mogućnosti datog ekosistema koji nas okružuje. 

Ukoliko je neka aktivnost održiva, u svim praktičnim ciljevima ona se može nastavljati unedogled 

(IUCN, UNEP, WWF). 

Prirodno okruženje 

Fizički i biološki resursi planete, od kojih ljudska zajednica zavisi u svom opstanku. 

Održivi turizam 

Održivi razvoj turizma zadovoljava potrebe današnjih turista i regiona koji ih ugošćuju i istovremeno 

čuva i uvećava mogućnosti za budućnost. Predočeno je u tom smislu, kao najvažnije, za upravljanje 

svim resursima, da ekonomske, društvene i estetske potrebe mogu biti zadovoljene uz održavanje 

kulturnog integriteta, suštinskih ekoloških procesa, biološke raznovrsnosti i sistema koji podržavaju 

opstanak (World Tourism Organization). 

Proizvodi održivog turizma jesu proizvodi koji deluju u skladu sa životnim okruženjem lokaliteta, 

društvenom zajednicom i kulturom, kako bi ovi postali stalni korisnici a ne žrtve razvoja turizma. 

prvi deo: uvod 

1 AGENDA 21 I TURISTIČKA PRIVREDA: SAŽETA ANALIZA 

Čovečanstvo se suočava sa mnogim nejednakostima unutar i između nacija i sa povećanjem gladi, 

siromaštva, nepismenosti i bolesti. Ekološke posledice smanjenja ozonskog omotača, promene klime, 

degradacije zemljišta, krčenja šuma, gubitka biodiverziteta i zagađenja vazduha, vode i zemlje, pretnje 

su našoj budućnosti. Jaz u stepenu razvoja između industrijalizovanih zemalja i zemalja u razvoju se 

produbio, a broj ljudi koji žive u siromaštvu se nije smanjio. Više od milijardu ljudi u zemljama u 

razvoju živi bez odgovarajuće ishrane, medicinske nege, obrazovanja i uslova stanovanja, dok ljudi u 

razvijenim zemljama koriste najveći deo svetskih resursa. 


5

Održivi razvoj i unapređenje životne sredine su prioritetna pitanja koja se tiču ne samo ukupne 

populacije već i svetskog privrednog rasta. Tokom poslednje tri decenije, najviše pažnje je posvećeno 

stalnom pogoršanju životne sredine, iskazanom kroz lokalno zagađenje vazduha, smanjenje ozonskog 

omotača, krčenje šuma, povećanje pustinjskih predela i druge pojave. Ukoliko bi se ovo remećenje 

opšte ekološke ravnoteže nastavilo, moglo bi da dovede u opasnost kvalitet održanja života na Zemlji 

i, na kraju, da dovede do ekološke i ekonomske katastrofe. 

Šta je Agenda 21? 

Agenda 21 je sveobuhvatni program aktivnosti koje su usvojile 182 vlade na Konferenciji Ujedinjenih 

nacija za životnu sredinu i razvoj (UNCED), na Zemaljskom samitu, 14. juna 1992. godine. Ona 

predstavlja plan za obezbeđivanje održive budućnosti planete, od sada za dvadeset prvi vek. Ona je 

prvi dokument ove vrste koji je postao široko rasprostranjen međunarodni dogovor, odražavajući opštu 

saglasnost i političku podršku na najvišem nivou. 

Agenda je grupisana oko niza tema, uključujući 40 poglavlja i 115 odvojenih programskih oblasti, od 

kojih svaka predstavlja jednu važnu dimenziju ukupne strategije za opšti prelazak na viši nivo primene 

održivog razvoja. U poglavljima su sadržane sveobuhvatne liste aktivnosti. Ove aktivnosti se odnose 

na pitanja zaštite životne sredine i razvoj ljudskog društva u vezi sa tim, te uključuju podsticajne i 

konkretne mere za smanjenje nejednakosti između bogatih i siromašnih nacija, podsticanje privreda 

zemalja u razvoju, ukidanje siromaštva, smanjenje upotrebe prirodnih resursa planete i smanjenje 

neodrživih stopa rasta stanovništva, koji ugrožavaju i razvoj i životnu sredinu. 

Šta to znači? 

Ovaj obuhvatan program aktivnosti usvojile su sve 182 zemlje koje su učestvovale na skupu. Ovo je 

možda najkompleksniji dokument o kome se ikad raspravljalo na jednoj međunarodnoj konferenciji. 

Iako nije zakonski obavezujuća, Agenda 21 ima moralnu i praktičnu snagu. NJena najveća snaga leži u 

činjenici da je nisu sačinili stručnjaci za usvajanje od strane vlade, već su o njoj pregovarali, reč po 

reč, predstavnici vlada koji će biti odgovorni za njenu primenu. 

U suštini, Agenda 21 predstavlja podršku jednom važnom strategijskom pravcu, koji sada zahteva 

specifične inicijative sa svih nivoa društvenih i poslovnih zajednica. Bez podrške ovih grupa, cilj 

postavljen dokumentom - održiva budućnost za sve - neće biti ostvaren. 

Ko je odgovoran? 

Ukratko, svi. Agenda 21 se odnosi na vlade, agencije Ujedinjenih nacija, druge vladine i nevladine 

organizacije, udruženja građana, preduzeća i privredu, na javnost uopšte. Svaka od ovih grupa mora 

biti uključena u sprovođenje aktivnosti navedenih u Agendi 21 u cilju obezbeđivanja uspeha i 

garantovanja budućnosti naše planete. Agenda 21 određuje nacionalne vlade kao najodgovornije za 

vođenje ovog procesa. U svakom slučaju, za uspeh će biti neophodan širok obim saradnje. 

Kao najveća svetska privredna grana, turizam igra jedinstvenu i vodeću ulogu u postizanju ciljeva 

Agende. 


6

Suštinske pretpostavke za sprovođenje aktivnosti 

Uspešno sprovođenje Agende 21 zahteva čvrsto zalaganje i usredsređeno delovanje, što znači 

političko, društveno i ekonomsko zalaganje svih strana i na svim nivoima društva - suštinsko "opšte 

partnerstvo". Da bi ovakvo partnerstvo bilo efikasno, mora biti praćeno novim nivoima saradnje i 

povećanom svešću o problemima životnog okruženja i razvoja, unutar svih sektora vlade i oblasti 

društva. 

Sprovođenje Agende zahteva veliki preokret u prioritetima, uključujući potpunu integraciju 

razmatranja održivog razvoja u ekonomsku i socijalnu politiku, kao i veliko pregrupisavanje ljudskih i 

finansijskih resursa na nacionalnom i međunarodnom nivou. U mnogim slučajevima doći će do 

značajnih koristi od ovog preokreta; vlade će trošiti manje na lečenje bolesnih i suočiti se sa nižim 

troškovima održavanja čistoće; preduzeća će se susresti sa uštedama na osnovu efikasnije upotrebe 

resursa; turističke destinacije će uživati u dugoročnom uspehu; na kraju, našoj deci će biti garantovana 

održiva budućnost. 

"Agenda 21 za turističku privredu" opisuje aktivnosti koje se zahtevaju od turističke privrede. Iako 

ove aktivnosti mogu izgledati obeshrabrujuće, posledice neaktivnosti mogu biti ozbiljne, dovodeći, u 

kratkom roku, do povećanja zakonskih ili ekonomskih šteta za preduzeća i moguću povratnu štetu 

nanetu prirodnim lokalitetima, biljnom i životinjskom svetu, spomenicima i građevinama, kao i 

kulturnoj raznovrsnosti od koje ova privredna aktivnost zavisi. Na dugi rok, neaktivnost može 

rezultirati ekološkom i ekonomskom katastrofom. 

Instrumenti za postizanje ciljeva 

Agenda određuje tri ključna instrumenta za postizanje ciljeva koje mogu koristiti vlade: 

I uvođenje nove ili proširenje postojeće zakonske regulative, da bi se obezbedila zaštita 

ljudskog zdravlja i životne sredine; na zakonsku regulativu se gleda kao na podršku ostvarenju 

ciljeva Agende, a koristiće se samo tamo gde ostale mere imaju manju mogućnost da 

doprinesu napretku ili gde zdravlje ili životna sredina mogu biti nepovratno oštećeni 

II korišćenje mehanizama slobodnog tržišta, u skladu sa kojima bi cene roba i usluga sve više 

odražavali troškove životne sredine - korišćenje resursa, proizvodnju, upotrebu, reciklažu i 

odlaganje otpadaka, a u odnosu na specifične uslove svake države; za ove instrumente, 

razvijane od strane vlada u dogovoru sa privredom, predviđeno je da imaju značajnu 

mogućnost da dovedu do poboljšanja u oblasti smanjenja otpada, upravljanja vodom i 

upravljanja energijom; u razvijenim zemljama ovakvi instrumenti će verovatno dovesti do 

povećanja cena za neke od ovih usluga 

III dobrovoljni programi vođeni od strane privrede, sa ciljem da se obezbedi odgovorno i etičko 

upravljanje proizvodima i procesima, sa gledišta zdravlja, bezbednosti i životnog okruženja; 

ovakvi programi bi trebalo da budu regulisani odgovarajućim poveljama i propisima i da 

integrišu razmatranja o okruženju u sve elemente poslovnog planiranja i donošenja odluka, 

gajeći otvorenost i dijalog sa zaposlenima i javnošću. 

Iako ovi instrumenti nisu novi, naglasak na poslednja dva je neuobičajen. Agenda ne navodi okolnosti 

pod kojima ove instrumente treba koristiti, niti, dakako, najefikasnije kombinacije. Ove odluke su u 

nadležnosti pojedinih vlada. U velikom obimu, korišćenje određenih instrumenata biće određeno 

pojedinačnim programima koji se razvijaju unutar ili između sektora. 


7

Turizam: predvodnik 

Turizam je najveća privedna grana na svetu, koja je prevezla više od 528 miliona ljudi širom sveta i 

stvorila 322 milijarde američkih dolara prihoda u 1994. godini (World Tourism Organization, 1995). 

Ona je glavna ekonomska sila, koja u 1995. godini stvara procenjenih 3,4 bilijarde dolara bruto 

prihoda, stvarajući zaposlenje za 211,7 miliona ljudi, proizvodeći 10,9% svetskog bruto nacionalnog 

proizvoda, investirajući 693,9 milijardi američkih dolara u nove objekte i opremu, i doprinoseći sa 

više od 637 milijardi američkih dolara ukupnom svetskom prihodu od poreza. Do 2005. godine, 

procenjuje se da će ova grana privrede proširiti svoju globalnu ulogu, proizvodeći 11,4% svetskog 

bruto nacionalnog proizvoda, investirajući 1.613 milijardi američkih dolara u nove objekte i opremu i 

izdvajajući više od 1.369 milijardi američkih dolara poreza (WTTC, New Economic Perspective). 

Sa ovakvim položajem u svetskoj privredi, turizam ima moralnu odgovornost da preuzme vođstvo u 

ostvarivanju prelaska na održivi razvoj. On isto tako ima sopstveni interes u tome. Proizvod koji 

nedirnuti turizam uobličava i prodaje u potpunosti se oslanja na čista mora, nedirnute planinske 

obronke, nezagađenu vodu, ulice bez otpadaka, dobro očuvane zgrade i arheološka nalazišta i 

raznovrsnu kulturnu tradiciju. 

Uprkos ekonomskom značaju turističke privrede i njenoj zavisnosti od kvaliteta okruženja, ona se 

spominje u samo nekoliko delova Agende 21. Poglavlje 11, naprimer, zalaže se da vlade "promovišu i 

podržavaju upravljanje staništima divljih životinja (i)...ekoturizam"; poglavlje 17 forumuliše da 

"priobalne zemlje treba da istražuju prostor za proširenje rekreacije i turističkih aktivnosti zasnovane 

na morskom živom svetu"; poglavlje 36 poziva države da "promovišu, kao poželjne, ekološki ispravne 

turističke aktivnosti, čineći prikladnim korišćenje muzeja, kulturnog nasleđa, zooloških i botaničkih 

vrtova, nacionalnih parkova i ostalih zaštićenih oblasti" (Johnson ed, The Earth Summit). 

Naglasak je na mogućnosti da specijalizovan, orijentisan ka prirodi i, po definiciji, turizam malog 

kapaciteta ("ekoturizam") doprinese unapređenju okruženja. U svakom slučaju, ekoturizam, u najužem 

smislu, može računati samo na mali deo svetskog turističkog tržišta; trenutne procene se kreću između 

3 i 7 procenata. U skladu sa opšte prihvaćenom definicijom Svetske turističke organizacije, turizam 

obuhvata i domaća i inostrana putovanja iz poslovnih, društvenih, kulturnih i religioznih razloga, kao i 

razloga rekreacije i provođenja godišnjih odmora. Usredsređivanjem pažnje samo na ekoturizam ne bi 

se izrazili ogromni potencijali ove privredne grane u ukupnom napretku. Stvarne koristi leže u činjenju 

ukupnog turizma održivim. 

Okvir održivog razvoja koji ustanovljava turistička privreda trebalo bi da se zasniva na Deklaraciji iz 

Rija o životnoj sredini i razvoju, iz koje proističu sledeća vodeća načela: 

Turizam treba da pomogne ljudima u vođenju zdravog i produktivnog života u saglasju sa 

prirodom 

Turizam treba da doprinesu očuvanju, zaštiti i restauraciji ekosistema Zemlje 

Turizam treba da se zasniva na održivom obrascu proizvodnje i potrošnje 

Države treba da sarađuju na promociji otvorenog ekonomskog sistema, u kome međunarodna 

trgovina u uslugama turističke privrede može zauzeti svoje mesto na održivim osnovama 

Turizam, mir, razvoj i zaštita okruženja su međuzavisni 

Protekcionizam u poslovanju turističke privrede treba da bude sprečen ili ukinut 

Zaštita okruženja treba da čini integralan deo procesa razvoja turizma 

Pitanja razvoja turizma treba rešavati uz učešće zainteresovanih građana, uz planske odluke koje 

su usvojene na lokalnom nivou 

Države će upozoravati jedna drugu o prirodnim katastrofama koje mogu pogoditi turiste ili 

turističke destinacije 

Turizam bi trebalo da iskoristi u najvećem obimu svoje mogućnosti za zapošljavanje žena i 

domaćeg stanovništva 

Razvoj turizma treba da prizna i podrži identitet, kulturu i interese domaćeg stanovništva 


8

Turizam treba da poštuje međunarodne zakone kojima se štiti životna sredina 

Program aktivnosti u oblasti putovanja i turizma 

Agenda 21 navodi aktivnosti koje privreda može voditi da bi ostvarila održivi razvoj i načine na koje 

vlade mogu olakšati ovaj proces. Ovaj dokument pretvara Agendu u program aktivnosti turističke 

privrede. NJegov cilj je da pomogne organima vlade nadležnim za turizam, nacionalnim turističkim 

organizacijama (NTO), poslovnim udruženjima i preduzećima u oblasti turističke privrede da ostvare 

svoje mogućnosti u dostizanju održivog razvoja na lokalnom i međunarodnom nivou. NJome se izlažu 

ključni ciljevi koje treba ostvariti do 2005. godine. Primena njenih preporuka će usmeravati snagu 

turizma ka: 

stvaranju ekonomske vrednosti za resurse čije bi se očuvanje u suprotnom smatralo finansijski 

bezvrednim; ovi resursi uključuju divlje životinje, kao što su lavovi i kitovi, prirodne predele, kao 

što su šume i divlji pusti predeli, istorijske građevine, kao što su Tax Mahal i Angkor NJat, i 

kulturnu baštinu, kao što su tradicionalni načini života 

pružanju podrške i sredstava za poboljšanje životne sredine u oblastima kao što su gradski centri i 

stari industrijski lokaliteti, uključujući povećanje zaposlenosti u ovim oblastima 

ustanovljavanju neophodne infrastrukture, kao što su postrojenje za preradu vode, kako za 

stanovništvo tako i za posetioce; ovo zauzvrat može podsticati druge privredne aktivnosti 

istraživanju i razvoju ekološki čiste tehnologije i tehnika, koje mogu biti prenete drugim 

preduzećima i zemljama kao i lokalnim zajednicama koje primaju turiste 

korišćenju mogućnosti komunikacije sa korisnicima usluga i lokalnim zajednicama koje primaju 

turiste, da bi se prenosile poruke i iskustva u vezi sa održivim razvojem 

obezbeđivanje ekološki očuvane alternative razvoja zemljama u razvoju i ostrvskim zemljama, što 

im može pomoći da dostignu obrasce održivog razvoja 

predvođenju drugih grana privrede ka usvajanju poslovne prakse koja doprinosi održivom razvoju 

kroz zahteve dobavljačima da obezbede proizvode koji nisu štetni za okruženje i razmenu 

informacija i ideja o ekološki ispravnom upravljanju. 

drugi deo: okvir za aktivnosti 

2 ODGOVORNOSTI VLADINIH ORGANA, NACIONALNIH 

TURISTIČKIH ORGANIZACIJA I POSLOVNIH UDRUŽENJA 

Uvod 

Ovo poglavlje objašnjava ulogu koju treba da igraju organi vlade koji su nadležni za turizam, 

nacionalne turističke organizacije i poslovna udruženja. 

Turizam potpada pod nadležnost niza vladinih organa, uključujući ministarstva turizma, saobraćaja, 

trgovine, ekologije itd. Svi ovi organi će morati dati doprinos u razvoju održive turističke privrede. 

Nacionalne turističke organizacije (NTO) su uobičajeno vladini organi, mada to nije slučaj u svim 

zemljama. Tradicionalno, NTO su odgovorne za marketing, planiranje i preporuke centralnoj vladi u 

vezi sa pitanjima iz oblasti turizma. U ovom svojstvu, verovatno je da će njima pripasti mnogi od 

zadataka, koji su potrebni da bi se olakšao prelazak na održivi razvoj. 

Članovi poslovnih udruženja su uobičajeno preduzeća turističke privrede, kojima omogućavaju da se 

njihov glas čuje na nacionalnom i međunarodnom nivou. Ona su idealno locirana da olakšavaju 

partnerstvo između vlade i privrede. Mogu promovisati prednosti koncepta održivog razvoja svojim 


9

članovima i, s druge strane, predstaviti vladi potrebe svoga članstva i pomoći da se razvije praktična 

politika podrške stvaranju održive turističke privrede. 

Poslednjih godina počela je da bledi razlika između NTO i poslovnih udruženja. NTO danas često 

uključuju predstavnike turističkih preduzeća i pružaju im savete, pored svojih već tradicionalnih 

aktivnosti. Istovremeno, poslovna udruženja sve više preuzimaju na sebe neke od tradicionalnih uloga 

NTO, kao što je delovanje u svojstvu savetodavca vlade po pitanju politike turizma. Zbog preklapanja 

uloga između vladinih organa, NTO-a i poslovnih udruženja, odlučeno je da se ovo poglavlje odnosi 

na sve njih zajedno; na mnogo načina, uloge koje će oni odigrati u sprovođenju Agende 21 biće slične. 

Ovo poglavlje definiše opšti cilj i navodi devet prioritetnih oblasti aktivnosti do 2005. godine. Za 

svaku oblast, postavljen je cilj i naveden je niz aktivnosti koje će pomoći da se dostigne navedeni cilj. 

Ovo poglavlje ne pruža praktičan savet za sprovođenje aktivnosti. U Aneksu 3 navode se neki od 

dostupnih praktičnih izvora i daju se detalji o kontaktima sa organizacijama koje mogu pružiti dodatnu 

pomoć. 

Ne očekuje se da će svaka organizacija smatrati značajnim svaki od navedenih ciljeva i akcija. 

Organizacije treba da odaberu one koje su za njih značajne, koje se mogu prihvatiti u okviru tekućih 

buxetskih ograničenja i za koje je verovatno da će doprineti najvećem napretku. 

Treba takođe zapamtiti da će za sprovođenje većine ovih aktivnosti biti neophodna saradnja. I pored 

toga što pojedina organizacija može postići značajan napredak, cilj održivog razvoja turizma će biti 

realizovan jedino kroz saradnju između svih koji su uključeni u putovanje i turizam širom sveta. 

Opšti cilj: razvijanje programa održivog turizma 

Cilj: uvesti sisteme i postupke za uključivanje razmatranja o održivom razvoju u srž procesa 

donošenja odluka i odrediti aktivnosti neophodne za ostvarenje održivog razvoja turizma. 

Održivost je dugoročni cilj, ali temelji održive budućnosti treba da budu postavljeni sada. Pre nego što 

se ostvari bilo koji od dole navedenih ciljeva, treba da bude pripremljen, usaglašen i usvojen opšti 

okvir ili plan programa održivog turizma. Cilj ovog plana je uvođenje postupaka za uključivanje 

razmatranja o održivom razvoju u sve odluke koje donosi organizacija. Prioritetne oblasti i ciljevi 

mogu tada biti dostupni u kontekstu opšteg okvira. 

Proces potreban za uvođenje koncepta održivog razvoja u proces donošenja odluka prikazan je ukratko 

na Dijagramu 5. Koraci koje treba preduzeti su: 

I obezbediti podršku konceptu održivosti od strane upravljačkog vrha 

II saopštiti svim zaposlenima nameru da se razvije program održivog turizma i ciljeve takvog 

programa 

III ustanoviti ekološke, ekonomske, socijalne i kulturne uticaje turizma u datom području 

IV odrediti prioritetne oblasti aktivnosti, imajući u vidu prioritetne oblasti definisane Agendom 

21 i navedene na sledećim stranicama 

Za svaku definisanu prioritetnu oblast, sledeći koraci će biti: 

V uspostaviti realne, dostižne ciljeve za svaku prioritetnu oblast; ciljevi treba da budu specifični 

i jasno izraženi (na primer, svi đaci treba da imaju najmanje jedan čas obrazovanja iz 

ekologije do kraja godine) i treba da sadrže vremenski raspored ostvarivanja 

VI odrediti glavne organizacije odgovorne za ostvarivanje svakog navedenog cilja, kao i potrebnu 

saradnju 

VII primeniti programe aktivnosti 


10

VIII pratiti napredovanje poredeći trenutno stanje sa ciljevima 

IX izveštavati interno i eksterno 

Proces određivanja, praćenja i prilagođavanja ciljeva biće stalan. Uz veći broj zemalja koje razvijaju 

programe održivog turizma, ciljevi mogu biti zasnovani na međunarodnom upoređivanju. 

U toku celog procesa treba se podsećati da organizacija nije sama. Ostali organi vlade, često sa većim 

resursima na raspolaganju, takođe žele da primene Agendu 21, isto kao i privreda i preduzeća. Pregled 

tema Agende 21 (naveden u tački III) treba da bude deo šireg razmatranja na nacionalnom nivou, da bi 

se pomoglo u utvrđivanju koje mogućnosti postoje i gde su najveće potrebe za dodatnim resursima. U 

cilju očuvanja deficitarnih resursa, organizacija treba da pokuša da izbegne preklapanje svog rada sa 

ostalim partnerima u ovom procesu, delujući tamo gde ima jasne institucionalne odgovornosti ili gde 

postoji jaz u postojećoj politici ili programu. 

Svetska iskustva 

Neke organizacije su već napredovale u uvođenju okvira za održivi razvoj. Turistička organizacija 

Finske, na primer, izdala je dokument "Održivi turizam: Izazov 1990-tih godina za finski turizam", u 

kome su postavljena načela razvoja turizma, ciljevi za sledeću deceniju i organizacije odgovorne za 

postizanje ovih ciljeva. Ovaj dokumenat je naročito usredsređen na potrebu za izgradnjom efikasnog 

partnerstva između svih koji su uključeni u turizam. 

US Travel Data Centre, Travel Industry Association of America i Discover America Implementation 

Task Force su odredili prioritetne aktivnosti u svom sveobuhvatnom izveštaju "Otkriti Ameriku". U 

njemu su prikazani izazovi i mogućnosti za turizam, uključujući i predložene aktivnosti za privredu i 

vladu. 

Filipinska vlada je sastavila sveobuhvatan plan razvoja turizma, kao deo svoje akcije na povećanju 

prihoda od turizma i koristi koje društvo ima uz zaštitu okruženja. Plan određuje aktivnosti u sledećim 

oblastima: ekonomsko okruženje, socio - kulturno okruženje i prirodno okruženje. NJime su određeni 

kratkoročni i dugoročni ciljevi i tela za sprovođenje svake od navedenih aktivnosti. 

Prioritetna oblast I: ustanovljavanje sadržaja postojećeg zakonskog i 

ekonomskog okvira i dobrovoljnosti za uvođenje održivog turizma 

Cilj: ustanoviti trenutnu zakonsku i ekonomsku pripremljenost i dobru volju za održivi 

turizam i pripremiti - ili predložiti pripremu - politika koje će olakšati dostizanje 

održivog turizma. 

Održivi turizam će zahtevati promene od svih uključenih u turističku privredu. Organizacije na koje se 

ovo odnosi mogu igrati suštinsku ulogu učešćem u pripremanju politika koje će pomoći da se osigura 

ostvarivanje ovih promena. Da bi se uticalo na propise, biće neophodno ostvariti partnerstvo sa 

relevantnim organima vlasti. Minimum normi će se verovatno naći u propisima o izgradnji, zakonima 

o planiranju i propisima o zdravlju i bezbednosti. Tamo gde one nisu navedene, biće neophodno 

ustanoviti minimum potrebnih normi i političke mere koje su neophodne za njihovu primenu. 

Biće potrebno da organi vlade, NTO i poslovna udruženja: 

ocene koliko su trenutno važeće zakonske norme (međunarodne i nacionalne), kao i dobrovoljnost 

za postizanje ciljeva, odgovarajući za obuhvatni program održivog turizma; oblasti u kojima su 


11

politike i održivi ciljevi u međusobnoj suprotnosti zahtevaće posebnu pažnju da bi se otklonio 

konflikt 

razvijaju partnerstvo sa nadležnim organima vlasti i turističkom privredom, da bi se odredio 

optimalan obim zakonskih i ekonomskih instrumenata i instrumenata dobrovoljnosti, u cilju 

postizanja održivosti, kao i okolnosti koje najviše odgovaraju svakom mehanizmu ili njihovoj 

kombinaciji; potpuna procena ekonomskih, društvenih i ekoloških uticaja koji ima svaka od mera 

prethodiće postizanju sporazuma; tamo gde se koristi oporezivanje, treba biti fiskalno neutralan u 

cilju omogućavanja turističkim potencijalima da dovedu do napretka u okruženju u kombinaciji sa 

ekonomskim razvojem 

koriste ekonomske instrumente da: 

u cene dobara i usluga uključe troškove bilo kakvog narušavanja okruženja prouzrokovanog 

tokom proizvodnje, korišćenja ili odstranjivanja 

omoguće smanjenje troškova preduzećima koja uvode postupke i tehnologije za smanjenje 

otpada i koriste reciklirane proizvode ili one koji se mogu reciklirati 

obezbede da se stvarna cena korišćenja energije odražava na krajnje proizvodne troškove, što 

ide u korist preduzećima koja smanjuju potrošnju energije 

zauzmu obazriv pristup prema korišćenju i upravljanju potencijalno opasnim supstancama 

podsticanjem principa "zagađivač plaća", uvođenjem standardizovanih oznaka da bi se 

osiguralo ispravno rukovanje i odlaganje, kao i podsticanjem postepenog izbacivanja 

potencijalno opasnih supstanci koje inače predstavljaju nekontrolisani rizik za ljudsko zdravlje 

i/ili okruženje 

odrede najprihvatljivije podsticajne sisteme kojima se nagrađuje dobra praksa očuvanja okruženja 

u okviru turističke privrede 

ohrabre odgovorno preduzetništvo kroz kodekse privredne prakse, radije nego skupu regulativu, 

podržavajući naročito programe koji sadrže ugrađene mehanizme izveštavanja 

organizuju panel diskusije o održivom turizmu radi olakšavanja razvoja saradnje - između velikih, 

srednjih i malih učesnika i između razvijenih i zemalja u razvoju - da bi se razmenila iskustva o 

odgovarajućim politikama podrške turizmu. 


Autorima nisu poznati slučajevi organizacija na koje se odnosi ovo poglavlje, koje su preispitale 

regulativnu strukturu kao osnovu za sprovođenje Agende 21 ili odredile minimum regulativnih 

standarda neophodnih da bi se zaštitilo okruženje. Ovo je u potpunosti oblast koja će se razvijati u 

narednih pet godina. 

Postojale su, ipak, značajne aktivnosti u pripremi i uvođenju kodeksa ponašanja. Istraživanje koje je 

nedavno preduzeo Program za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (Privreda i okruženje/Centar za 

programske aktivnosti) pokazalo je da danas postoji preko 100 ovakvih kodeksa koji se odnose na 

privredu, nacionalne turističke organizacije i putnike. Primeri obuhvataju kodekse koje je donelo 

Udruženje turističke privrede Kanade, Turistička organizacija Engleske, Svetski savet za putovanje i 

turizam, Annapurna Conservation Area i Američko udruženje putničkih agencija. 

Neke vlade i NTO su razvile ekonomske mehanizme čiji je cilj poboljšanje ponašanja u vezi sa 

životnom sredinom. Na primer, ovakvi mehanizmi su korišćeni da obezbede da organizatori putovanja 

štite okruženje od koga zavise u zaštićenim oblastima na Novom Zelandu, Great Barrier Reef Marine 

parku u Australiji i mnogim od nacionalnih parkova u SAD. Na Novom Zelandu se kombinuju 

dozvole i podsticaji da bi se došlo do unapređenja okruženja. Ova zemlja je takođe objedinila svu 

zakonsku regulativu u vezi sa životnom sredinom u Državnom zakonu o upravljanju resursima, što je 

olakšalo njeno razumevanje - i donosiocima propisa i preduzećima - i uključivanje u svakodnevno 

poslovanje. 


12

Prioritetna oblast II: ustanovljavanje ekonomskih, društvenih, kulturnih i 

ekoloških uticaja koji nastaju poslovanjem organizacija 

Cilj: ispitati unutrašnje aktivnosti organizacije da bi se ocenio uticaj sopstvenih aktivnosti 

na održivi razvoj. 

Nijedna organizacija ne može podržavati vrednosti održivog turizma dok nije sigurna da je sagledala 

uticaj sopstvenih aktivnosti pri prelasku na održivi razvoj. Da bi to postigla, potrebno je da oceni 

ekonomske, društvene, kulturne i ekološke uticaje svojih aktivnosti i osmisli planove za poboljšanje da 

bi: 

maksimalno efikasno koristila resurse, kao što su energija i voda 

na odgovarajući način obradila otpadne vode pre ispuštanja ili, gde god je to moguće, reciklirala i 

ponovo je koristila u svojim aktivnostima 

minimizirala stvaranje otpada kroz programe za smanjenje potrošnje, ponovnu upotrebu proizvoda 

i recikliranih materijala gde god je to moguće; neizbežni otpad treba da bude odložen sa 

odgovornošću 

smanjila upotrebu potencijalno opasnih supstanci na minimum i odgovorno izvršila odlaganje 

otpadaka i ostataka 

podstakla zaposlene da koriste "meke" oblike prevoza (bicikli, pešačenje, itd.) gde god je to 

moguće 

usvojila politike i programe za pružanje jednakih mogućnosti zapošljavanja, što se posebno odnosi 

na potrebe žena i domaćeg stanovništva 

komunicirala ekološkim porukama sa zaposlenima i sa poslovnim partnerima, da bi pomogla 

ostvarivanje održivijih vidova potrošnje 

obezbedila da marketing organizacije daje pravu sliku o karakteristikama destinacije i upućuje 

klijente na to kako mogu pomoći u očuvanju njenih jedinstvenih ekoloških i kulturnih kvaliteta. 


Svetski savet za putovanje i turizam je 1994. godine uveo GREEN GLOBE (Zelena planeta), 

međunarodni program za upravljanje okruženjem i svest o njemu, namenjen turističkoj privredi, 

dostupan za sva preduzeća bez obzira na veličinu, vrstu i lokaciju, posvećen unapređenju prakse 

očuvanja okruženja. Program je podržan nizom dokumenata stvorenih da pomognu zaposlenima na 

svim nivoima u ostvarenju unapređenja životne sredine. 

Jedan broj NTO, uključujući SATOUR (Turistička organizacija Južne Afrike), Ministarstvo turizma 

Bahama, Turizam Xersija i Ministarstvo turizma Belize-a, pristupili su ovom programu. 

Pored toga, 22 poslovna udruženja su postala saradnici iz oblasti privrede ovog programa, što će 

podići svest o ovim pitanjima među njihovim članovima. 

Prioritetna oblast III: obuka, obrazovanje i društvena svest 

Cilj: obrazovati sve učesnike putovanja i turizma o potrebi za razvojem održivijih oblika 

turizma i pružiti im neophodna znanja da bi ispunile zadatke u tom smislu. 

Loše upravljanje turizmom može prouzrokovati štete po životnu sredinu i kulturu i, u krajnjoj liniji, 

ekonomsko nazadovanje. U najvećem broju slučajeva, ovo se događa više iz neznanja nego iz namere. 


13

Obučavanje i obrazovanje sadašnjih i budućih upravljača je bitan korak u postizanju ciljeva Agende 

21. 

Ovo obučavanje ima dva sastavna dela. Prvo, neophodno je podizanje svesti o prirodi i nizu pitanja 

održivog razvoja. Drugo, potrebno je podučavanje o znanjima koja dovode do ostvarenja održivog 

razvoja. Organizacije na koje se odnosi ovo poglavlje igraju važnu ulogu u ostvarenju prvog dela, ali 

je manje verovatno da su vične kod drugog. 

Priroda turističke privrede znači i to da je ona idealno mesto za podizanje društvene svesti o pitanjima 

životne sredine, korišćenjem povoljnih mogućnosti za razmenu mišljenja sa lokalnim zajednicama 

koje primaju turiste i turistima, kao i sa zaposlenima. Organi vlade, NTO i poslovna udruženja mogu 

mnogo učiniti u olakšanju i unapređenju ove uloge. 

Da bi se povećao učinak u ovoj prioritetnoj oblasti, organizacije treba da: 

sarađuju sa organom vlade odgovornim za obrazovanje i sa drugim relevantnim organima vlasti da 

bi obezbedile da pitanja okruženja i održivog razvoja budu uvršćena u školske programe i, 

posebno, u programe višeg obrazovanja u turizmu 

sarađuju sa preduzećima svih veličina da bi se stvorila obrazovna mreža i olakšala razmena 

odgovarajućeg materijala za obuku; ovakva mreža treba da se posebno usredsredi na pomoć 

manjim turističkim preduzećima i onima u zemljama u razvoju 

sarađuju sa preduzećima i organizacijama turističke privrede u pružanju odgovarajućih znanja o 

upravljanju okruženjem onima koji su trenutno uključeni u ovu privrednu granu na svim nivoima; 

s obzirom da je malo verovatno da će organizacija moći da ovakvu obuku ostvari direktno, ona 

treba da prikupi i proširi informacije o priznatim tečajevima obuke o okruženju ili o ovlašćenim 

predavačima 

podstaknu preduzeća da šire poruku održivosti među potrošačima, zajednicama i dobavljačima 

sarađuju sa privredom u razvoju obuke za vreme rada, koja vodi ka priznavanju kvalifikacije za 

upravljanje okruženjem u oblasti turizma. 


Međunarodna Mreža centara za obrazovanje i obuku Svetske turističke organizacije (14 centara koji se 

nalaze u svim regionima sveta) postoji da bi unapređivala kvalitet u turizmu, obrazovanje i 

obučavanje, kao i da unapređuje strateško partnerstvo između javnog i privatnog sektora u skladu sa 

Agendom 21. Nedavno, Mreža je uzela aktivnu ulogu u organizovanju seminara obuke o održivom 

razvoju turizma. Pored toga, Svetska turistička oranizacija je sarađivala sa NTO Indije, Brazila i 

Rusije u pripremi tečaja o "Planiranju razvoja održivog turizma na lokalnom nivou". Tečaj pruža 

sveobuhvatna znanja o razvijanju odgovarajućih proizvoda za održivi turizam i obučava učesnike da 

šire ovo znanje među svojim kolegama kada se vrate na posao. 

NJTTC je 1994. godine ustanovio Centar za ljudske resurse da bi se ispitale opšte potrebe za 

obučavanjem u ovoj grani privrede i tako pomoglo u obezbeđivanju da budući upravljači budu 

opremljeni znanjem koje je potrebno da bi se ostvarila održiva privreda. 

Prioritetna oblast IV: planiranje održivog razvoja turizma 

Cilj: pripremiti i primeniti efikasne planske mere korišćenja zemljišta koje maksimiziraju 

moguće ekološke i ekonomske uticaje turizma, istovremeno minimizirajući moguće 

ekološke ili kulturne štete. 


14

Turizam ima veliku mogućnost da donese ekonomski napredak i unapredi životnu sredinu 

destinacijama u kojima deluje. Loše planiran i vođen turizam može, ipak, naneti štetu baš onim 

resursima na kojima je zasnovan. Degradacija okruženja i kulture može biti izbegnuta usvajanjem i 

primenom odgovarajućih planskih mera. Organizacije na koje se ovo poglavlje odnosi imaju idealno 

mesto za preporučivanje razvoja ovakvih planskih mera i olakšavanje komunikacije između svih 

drugih učesnika, kako bi se postigla opšta saglasnost pri njihovoj primeni. 

U ovoj oblasti, organi vlade, NTO i, gde je to pogodno, poslovna udruženja, treba da: 

sarađuju sa lokalnim i regionalnim organima zaduženim za planiranje, da bi se podigla svest o 

mogućim problemima vezanim za loše planiranje i upravljanje u turizmu 

upoznaju lokalne organe sa sastavnim delovima održive turističke destinacije, pružajući im 

uputstva, kao što su ona sadržana u publikaciji Svetske turističke organizacije "Održivi razvoj 

turizma: Vodič za lokalne planere" 

vode razvoj turizma u posebno osetljivim i zaštićenim oblastima; u nekim slučajevima, ovo može 

uključivati preporučivanje kompletne procene uticaja na okruženje pre odluke o razvoju ili čak 

preporuku protiv bilo kakvog razvoja 

obezbede da planska regulativa, mere ili uputstva budu primenljivi i odgovarajući za vođenje 

efikasne politike kroz dobrovoljnost ili zakonska sredstva 

pomognu lokalnim i regionalnim organima vlasti da procene "kapacitet" destinacije u odnosu na 

dostupnost kritičnih resursa (zemljište, voda, energija, infrastrukturna opremljenost itd.), elemente 

okruženja (zdravlje ekosistema i brodiverzitet) i elemente kulture 

u oblasti saobraćaja: 

razviju i unaprede troškovno efektivne, efikasne, manje zagrađujuće transportne sisteme 

sarađuju sa lokalnim organima vlasti i preduzećima da bi obezbedili efikasno odvijanje javnog 

prevoza i održavanja saobraćajne infrastrukture 

obezbede da se dalji razvoj turizma locira u područjima koja su dobro povezana javnim 

saobraćajem velikog kapaciteta ili gde je obezbeđivanje ovakvog prevoza uključeno kao deo 

predloženog plana 

sarađuju sa organima vlade, zajednicama i preduzećima turističke privrede radi obezbeđivanja 

bezbednih biciklističkih i pešačkih staza, koje koriste turisti i domaće stanovništvo, i radi 

primene drugih mera da bi se smanjila potreba za korišćenjem privatnih motornih vozila za 

putovanje ka turističkoj destinaciji i u okviru same destinacije 

posvete pažnju efikasnom upravljanju saobraćajem, pogotovo u odnosu na avio i drumski 

saobraćaj 

objedine upravljanje korišćenjem zemljišta i saobraćajem, da bi se smanjila tražnja za 

saobraćajem 

osiguraju da razvoj turizma i razvoj priobalja budu pre komplementarni nego u suprotnosti, 

preporučujući usvajanje odgovarajućih politika, kao što je "Globalna plava zastava" (Global Blue 

Flag), da bi se očuvale i stvorile nove plaže koje koriste turisti 

koriste turizam kao instrument društveno-ekonomskog razvoja i zaštite okoline u osetljivim 

područjima, kao što su priobalne zone, planinski predeli i oblasti bogate biološkim diverzitetima. 


Koristi od turizma učinile su Bermude jednom od najbogatijih zemalja sveta, te su vlada i narod 

zainteresovani da očuvaju jedinstveni izgled destinacije, koja privlači preko 500.000 turista godišnje. 

Uspostavljen je zakonski okvir planiranja, koji ograničava lokalna domaćinstva na posedovanje jednog 

automobila, zabranjuje iznajmljivanje automobila, ograničava dozvoljeni broj brodova u luci, pruža 

zakonsku zaštitu kitova, delfina, morskih kornjača i svih vrsta korala, uključujući stroge kazne za 

pecaroše ili rukovaoce ronilačkim čamcima koji oštećuju obalu. Zabranjuju se svetleći neonski natpisi, 

a propisi o gradnji određuju da nove zgrade ne smeju biti više od dva sprata i moraju koristiti lokalni 


15

arhitektonski stil. Osnovani su nacionalni parkovi i rezervati prirode, a mreža uskih staza omogućava 

posetiocima da istražuju bez ugrožavanja osetljive životne sredine. 

Turistički Savet Australije (ranije poznat kao Australijsko udruženje turističke privrede) izdalo je 

obuhvatne "Ekološke smernice za razvoj turizma". Ove smernice pomažu učesnicima u razvoju da se 

utvrde fizički, biološki i društveno-ekonomski faktori koje treba uzeti u obzir pre razvoja. Smernice 

takođe pomažu rukovodiocima objekata u praćenju pokazatelja buke, kvaliteta vode i vazduha, 

izgradnje i održavanja, kao i u pitanjima kulture. 

NJTO i UNEP su objavile "Smernice za razvoj turizma u nacionalnim parkovima i zaštićenim 

oblastima", koje daju primere procesa planiranja koji se koriste širom sveta i razvijaju principe 

upravljanja održivim turizmom u zaštićenim oblastima. Federacija prirode i nacionalnih parkova u 

publikaciji "Voleći ih do smrti? Održivi turizam u evropskoj prirodi i nacionalnim parkovima" daje 

slična uputstva za upravljače parkovima u Evropi. 

Prioritetna oblast V: olakšavanje razmene informacija, znanja i 

tehnologije koja se odnosi na održivi turizam 

između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju 

Cilj: razmenjivati pouke o održivom turizmu između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. 

Ovo je verovatno oblast u kojoj odnosne organizacije mogu učiniti najbrži doprinos razvoju održivog 

turizma. Mnoge od njih imaju određena iskustva u razvoju održivog turističkog proizvoda ili 

programa, a razmena ovih iskustava – dobrih ili loših – pomoći će u saopštavanju načina na koje se 

može dostići održivi turizam. Posebno je značajno da ova razmena zaživi između razvijenih zemalja i 

zemalja u razvoju, a naročito između zemalja gde turizam nije bio održiv i onih gde je turizam nova 

privredna grana. 

U ovoj oblasti, organi vlade, NTO i poslovna udruženja treba da: 

prenesu iskustva o održivom razvoju centrima kao što je baza podataka koja sadrži pozitivne 

primere očuvanja životne sredine pri Svetskom centru za istraživanje uticaja putovanja i turizma 

na životnu sredinu (NJorld Travel & Tourism Environment Research Centre) 

razvijaju zajedničke programe sa manje razvijenim zemljama, kako bi ih uputili u komponente 

održivog turizma 

sarađuju sa turističkom privredom, a posebno sa multinacionalnim kompanijama, radi 

upoznavanja sa upotrebom "čistije tehnologije" u turizmu 

pruže drugim organizacijama informacije o korisnim resursima i programima, kao što je "Vodič za 

lokalne planere" Svetske turističke organizacije i "Zelena planeta" (GREEN GLOBE) 

budu domaćini seminara i praktičnih radionica, čija je tema odgovornost za životnu sredinu, 

drugim organima vlade, NTO-ima i poslovnim udruženjima 

upoznaju zemlje u razvoju sa izvorima finansiranja i pruže im pomoć u stvaranju i razvoju 

programa održivog turizma; tamo gde ne postoje takvi izvori finansiranja, sarađuju sa 

odgovarajućim organima vlade koji će omogućiti dostupnost finansiranja programa održivog 

turizma iz inostranstva. 


16


Konferencije i seminari predstavljaju efikasna sredstva za olakšavanje razmene informacija između 

razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Niz sajmova "GLOBE" bio je posebno koristan, jer je okupio 

NTO-e, multinacionalne kompanije, manja turistička preduzeća, vladine organe, privredu u celini i 

predstavnike nauke. Tourism Canada je odigrao važnu ulogu domaćina sajma "GLOBE - Tok 

turizma", gde je stvoren veliki broj plodnih partnerstava i predstavljen koncept održivog turizma, ali i 

pružen izazov turističkoj privredi s kojim će se ona suočavati tokom sledeće decenije. 

Poslovna udruženja su takođe mnogo učinila da olakšaju razmenu pozitivnih iskustava. Nagrade, kao 

što je ASTA Smithsonian Magazine nagrada za pozitivno ponašanje prema okruženju u turističkoj 

privredi ili nagrade British Airnjays-a "Turizam za sutrašnjicu" u saradnji sa Turističkom 

organizacijom Britanije i Federacijom organizatora putovanja, podižu opštu svest o ovim pitanjima. 

One pružaju koristan način za prenošenje iskustava o razvijanju održivog turističkog proizvoda, dajući 

im publicitet pred doslovno milionima ljudi. 

Partnerstva između organa vlasti zaduženih za turizam i privrednih organizacija predstavljaju još jedan 

efikasan način razmene informacija. Savez za turizam Južnog Pacifika, na primer, poredio je iskustva 

u turizmu zemalja članica (Kukova ostrva, Fixi, Kiribati, Niue, Papua Nova Gvineja, Solomonska 

ostrva, Tonga, Tuvalu, Vanuatu i Zapadna Samoa) i sačinio uputstvo za dalji razvoj turizma. 

Prioritetna oblast VI: obezbeđivanje učešća svih oblasti društva 

Cilj: obezbediti da sve društvene grupe, uključujući žene, domaće stanovništvo, mlade, 

stare, dobiju mogućnost da učestvuju u razvoju održivog turizma. 

Koncept održivog razvoja podrazumeva jednakost između generacija i između ljudi. Radno intenzivna 

priroda turističke privrede znači da to može igrati ključnu ulogu u ovoj oblasti. Organi vlade, NTO-i i 

poslovna udruženja mogu preduzeti sledeće akcije radi obezbeđivanja da ove mogućnosti budu 

podjednako dostupne svim društvenim grupama: 

povećanje učešća žena i domaćeg stanovništva u odgovarajućim oblicima razvoja turizma 

obezbeđivanje da učešća domaćeg stanovništva u turizmu bude u skladu sa njihovom socijalnom 

sredinom i kulturom 

obezbeđivanje ženama, domaćem stanovništvu, mladima i starima mogućnosti da imaju pristup 

obučavanju i unapređivanju 

saradnja sa preduzećima i obrazovnim institucijama da bi se došlo do odgovarajućih programa 

obuke 

obezbeđivanje uputstava regionalnim organima vlasti za saradnju sa lokalnim zajednicama. 


Tekax čine grad i nekoliko sela na poluostrvu Jukatan u Meksiku, koja je teško oštetio uragan Gilbert 

1988. godine. Tokom rekonstrukcije, pronađeni su ostaci grada Maja. Ovakvo otkriće predstavlja 

veliki potencijal za turizam, te je dogovoreno od početka da stanovništvo ovog područja treba da 

učestvuje u njegovom razvoju u cilju postizanja maksimalnih ekonomskih efekata. 

Uz pomoć lokalnih i federalnih vlasti i nadležnih turističkih organa, preduzeto je iskopavanje na ovom 

lokalitetu. Lokalni poslovni ljudi i članovi lokalne zajednice oformili su grupu radi ispitivanja načina 

upotrebe lokaliteta, da bi se olakšao ekonomski napredak i zaštita okruženja. 


17

Plan akcije utvrdio je jedan broj ključnih strategija za razvoj turizma, uključujući očuvanje i zaštitu 

ove zone zbog njenog arheološkog značaja, program obrazovanja lokalnog stanovništva u vezi sa 

značajem zaštite nalazišta Maja, unapređenje snabdevanja izvorima vode, unošenje raznovrsnosti u 

poljoprivrednu proizvodnju kroz turizam i obučavanje u ovim novim privrednim granama. Ovaj plan 

se sada primenjuje. Mali hotel u kome će se smeštati posetioci biće sagrađen od materijala sa tog 

terena, imati izgled koji se uklapa u okolinu, a u njemu će biti zaposleni pripadnici lokalne zajednice. 

Postoji mnogo drugih primera inicijative u ovoj oblasti. Naprimer, "MEDNET inicijativa" na Malti, 

koju vode "Prijatelji Zemlje", bila je domaćin radionica za lokalno stanovništvo na kojima je 

raspravljano o brizi lokalne zajednice u vezi sa turističkom privredom i predložene odgovarajuće 

aktivnosti za povećavanje njihovog uključivanja. CAMPFIRE projekat u Zimbabveu pomaže seoskim 

naseljima da razviju projekte u turizmu i imaju korist od postignutih rezultata. Vlada Australije je 

započela rad na obezbeđivanju potpunog učešća domorodačkih zajednica u okviru turističke privrede; 

u nekim nacionalnim parkovima, Aborixinima je pružena obuka za vođenje turističkog poslovanja, 

blisko su uključeni u razvojne aktivnosti i u prevodilačke aktivnosti u turističkim centrima, i dat im je 

prioritet u zapošljavanju. 

Prioritetna oblast VII: projektovanje novih turističkih proizvoda sa 

održivošću kao njihovom suštinom 

Cilj: razviti saradnju sa turističkom privredom i lokalnim vlastima da bi se obezbedilo da 

novi turistički proizvodi budu oblikovani tako da budu ekonomski, socijalno, kulturno 

i ekološki održivi. 

Destinacije održivog turizma će nastati jedino kada svi proizvodi budu oblikovani imajući na umu 

ekološke, kulturne i socio-ekonomske kriterijume. Greške iz prošlosti, kao što su na primer Malta, 

južna obala Španije, italijanska obala u blizini Romanje, pokazale su da neuspeh u uvažavanju 

održivosti turizma može biti skupa greška. Prema iskustvu ovih zemalja i mnogih preduzeća, jeftinije 

je oblikovati održivost i kvalitet proizvoda, nego pokušavati da turiste vratite nakon što su 

nezadovoljni otišli. 

NTO moraju imati glavnu ulogu u ovom smislu, koristeći svoje promotivne aktivnosti da istaknu 

održivi razvoj, postajući glavni centar za prikupljanje i širenje pozitivnih postupaka vezanih za održivo 

projektovanje turističkih centara, određujući područja koja bi mogla imati koristi od održivih oblika 

razvoja turizma i nagrađujući izuzetne projekte. 

Mnoga područja sa biološkom raznovrsnošću i ekonomskim nazadovanjem mogu takođe imati koristi 

od razvoja održivih - ili ekoturističkih - proizvoda. Izazov u ovome jeste da se obezbedi da turisti ne 

vole prirodu "do smrti" i da se lokalno stanovništvo ne oseća otuđenim od sopstvene kulture ili 

okruženja. 

Mir je preduslov za održivu turističku privredu i, olakšavajući kontakt i razumevanje među kulturama, 

dobro osmišljeni turistički proizvodi mogu dati značajan doprinos svetskom miru. 

Mnoge inicijative u ovoj prioritetnoj oblasti podrazumevaće potrebu za saradnjom sa drugim organima 

vlade, lokalnim planerima, preduzećima turističke privrede, zajednicama i nosiocima razvoja. Organi 

vlade, NTO i poslovna udruženja mogu pomoći u obezbeđivanju da svi turistički proizvodi budu 

održivi, preduzimanjem koraka radi: 


18

definisanja komponenti održive turističke destinacije u sopstvenom području nadležnosti; u vrlo 

raznovrsnom okruženju, može biti mnogo pogodnije obezbediti instrumente da bi se pomoglo 

lokalnim ili regionalnim upravljačima da preuzmu ovu ulogu 

saradnje sa odgovarajućim organima kao i preduzećima turističke privrede da bi se razvili i 

primenili postupci procene uticaja na životnu sredinu 

obezbeđivanja da se u daljem razvoju koriste lokalne sirovine iz izvora kojima se upravlja na 

održiv način, gde god je to moguće 

obezbeđivanja da se u dalji razvoj uključe odgovarajuće odredbe za energiju, vodu, otpadnu vodu 

i otpad, i da se ove odredbe posmatraju u okviru regulative za izgradnju 

razvijanja alternativnih izvora čiste vode ili sistema za ponovnu upotrebu vode u turističkim 

područjima gde je sveža voda retka i saradnja sa nadležnim telima u obezbeđivanju vode na 

osnovu motoa "nešto za sve bolje nego sve za neke" 

obezbeđivanja da sirovine i gotovi proizvodi uključeni u razvoj turizma ne štete zdravlju ili 

okruženju 

obezbeđivanja da u izgradnji budu angažovane radno intenzivne tehnologije, da bi se stvorila 

mogućnost zaposlenja, posebno u područjima sa visokom nezaposlenošću 

obezbeđivanja da turistički objekti budu izgrađeni tako da izdrže prirodne katastrofe, kao što su 

oluje, poplave, zemljotresi, lavine i odroni zemljišta 

olakšavanja razmene informacija među zemljama, da bi se obezbedilo da u slučaju prirodne 

katastrofe posledice po turizam u toj oblasti budu svima saopštene 

pomoći nosiocima razvoja da idu uporedo sa "čistom" tehnologijom, radeći prema nacrtima kao 

što su UNEP-ov Program za čistiju tehnologiju i GREEN GLOBE 

korišćenja mogućnosti turističke privrede da promoviše mir između zemalja i naroda 

pomoći korisnicima da, na osnovu informacija, naprave izbor ekološki odgovornih turističkih 

proizvoda, usvajanjem i razvojem odgovarajućih i prepoznatljivih zelenih oznaka. 

Pored toga, radi obezbeđivanja da se u potpunosti prizna potencijal turizma u zaštiti okruženja, organi 

vlade, NTO i poslovna udruženja treba da: 

podrže korišćenje šuma sa što manjim uticajem 

očuvaju planinske sredine kao izvorišta vode, skladišta raznovrsnih bioloških vrsta i domove 

ugroženih vrsta, obezbeđujući pravilno upravljanje planinskim resursima kroz održivi turizam 

koriste pažljivo upravljanje turizmom kao instrument zaštite priobalnih zona 

podrže saradnju između poljoprivrede i turizma da bi se zaštitilo produktivno ali nedovoljno 

korišćeno poljoprivredno zemljište 

koriste turizam kao instrument obnavljanja gradskog ili industrijskog okruženja. 


Turistička organizacija Engleske udružila je snage sa UK Countryside Commission i Rural 

Development Commission da pomogne da novi proizvodi budu održivi. Napravljen je vodič, "Zeleno 

svetlo", koji pomaže preduzećima da usvoje u većoj meri primenu održivosti. 

U mnogim mestima, turizam je dokazao svoju vrednost kao način očuvanja biološke raznovrsnosti. 

Zaštićene oblasti, kao što su Great Barrier Reef Marine Park i Antarktik, dugo se koriste za 

obezbeđivanje prihoda od turizma uz zaštitu okruženja. Sva lovišta Kenije, Južne Afrike i Zimbabvea 

takođe koriste turizam kao sredstvo zaštite okruženja, a studije su pokazale ekonomsku vrednost 

zaštite divljih životinja za privlačenja turista. Vlade Beliza, Brazila, Kostarike i Tasmanije su među 

onima koje trenutno ispituju načine za razvoj svoje turističke privrede kao sredstva očuvanja okruženja 

i stvaranja ekonomskih mogućnosti za svoje stanovništvo. 

Turizam takođe može biti od koristi u gradskom i industrijskom okruženju. U SAD, na primer, on je 

dao podstrek za rekonstrukciju lučke oblasti Bostona, dok se u Istočnoj Evropi ispituje mogućnost 


19

turizma da regeneriše područja delte Dunava. 

Vlada Velike Britanije je obezbedila finansiranje, preko mreže regionalnih turističkih organizacija, 

jednog broja novih programa koji su usmereni na razvoj održivih oblika turizma. "Akcija za turizam i 

okruženje Devona" je primer ovakvog programa. NJen cilj je da proširi koristi od turizma priobalnih 

zona, da bi se obezbedila ekonomska korist za poslovanje i zajednice u unutrašnjosti. Ona podržava 

"meke" oblike prevoza, kao što su autobuski, vožnja biciklom i pešačenje. Saradnja lokalne zajednice i 

preduzeća, uključujući autobuska preduzeća, pomogla je uspešnosti ostvarenja programa. 

Prioritetna oblast VIII: merenje napretka u ostvarivanju održivog 

razvoja 

Cilj: ustanoviti realne pokazatelje održivog razvoja turizma, primenljive na lokalnom i 

nacionalnom nivou, pomoću kojih može biti nadgledan i procenjivan napredak. 

Efekti inicijativa u održivom turizmu jedino mogu biti pravilno ocenjeni ako su ustanovljeni 

pokazatelji održivog razvoja. Takvi pokazatelji trebalo bi da odgovaraju potrebama pre svega vlada, 

NTO-a i poslovnih udruženja, ali i potrebama lokalnih, regionalnih i državnih vlasti i preduzećima 

turističke privrede. Pokazatelji treba da obezbede precizno merenje efektivnosti politika i pomognu u 

isticanju potencijalno zabrinjavajućih pitanja, kao i dostignuća. Pokazatelji moraju biti, u svakom 

slučaju, jednostavni i praktični, oslanjajući se na podatke koji mogu biti u potpunosti prikupljeni i lako 

obrađeni. Razvoj pokazatelja održivog razvoja turizma je oblast u kojoj će međunarodna saradnja biti 

od posebne koristi. 

Da bi se razvili i primenili pokazatelji, organi vlade, NTO i poslovna udruženja treba da: 

razmotre na koji način dostupni podaci mogu biti korišćeni u oceni napretka u ostvarenju razvoja 

održivog turizma u njihovoj zemlji; korisni podaci mogu uključivati, na primer, broj turista, 

ekonomske koristi od turizma za lokalne zajednice, dostupnost snabdevanja vodom, evidenciju 

zagađenja vode, broj preduzeća koja recikliraju vodu, domaćinstva sa strujom, kapacitet 

aerodroma itd. 

sarađuju sa Svetskom turističkom organizacijom na njenom tekućem programu razvoja grupe 

ključnih pokazatelja, koje mogu koristiti lokalne i državne vlasti 

razmenjuju iskustva i pokazatelje sa drugim organizacijama, posebno sa onima u zemljama u 

razvoju. 


Ovo je relativno nova oblast za turizam i veoma malo organizacija je do sada uvelo pokazatelje. U 

svakom slučaju, jedan broj NTO-a, uključujući one u Argentini, Kanadi, Francuskoj, Malti, Meksiku, 

Holandiji, Španiji, Turskoj i SAD, učestvovalo je u programu Svetske turističke organizacije za razvoj 

pokazatelja. 

U Holandiji, Ministarstvo privrede je razvilo i isprobalo niz ekoloških pokazatelja. Cilj ovog pokušaja 

je bio pronalaženje ekološkog pokazatelja koji bi funkcionisao kao barometar zdravlja turizma na isti 

način na koji ekonomski pokazatelji pokazuju zdravlje ekonomije. Pokazatelji su definisani na makro 

nivou, nivou destinacije i nivou potrošača, za niz pitanja, uključujući turističku tražnju i ponudu, 

socio-demografske informacije, informacije o prirodnoj okolini i druge informacije o okruženju (na 

primer, voda, vazduh, smeće, buka/smrad). Izveštaj o ovom pokušaju predočen je gore pomenutom 

programu Svetske turističke organizacije. 


20

Turističke vlasti Baleara (Španija) i Rodosa (Grčka) takođe su učinile značajne korake napred u ovoj 

oblasti kroz učešće u inicijativi ECOMOST Međunarodne federacije organizatora putovanja (IFTO). 

Ovaj program je predviđen za procenu nivoa uticaja turizma na ljudsko društvo i životnu sredinu, kao i 

za osnovno merenje, na primer, delovanja zagađenja vode i poslovnih odluka na turizam. Ovakvo 

merenje je osmišljeno da bi se dobila serija ključnih pokazatelja za svaki subjekat iz zaglavlja. 

Prioritetna oblast IX: partnerstvo u razvoju održivog turizma 

Cilj: razviti partnerstvo da bi se olakšalo odgovorno preduzetništvo. 

Kvalitet partnerstva koje razvijaju organizacije na koje se odnosi ovo poglavlje određivaće uspeh 

njihovih programa. Mnoge od aktivnosti navedenih u prethodnim odeljcima verovatno predstavljaju 

značajan izazov za ove organizacije, te će postojati ograničenja u stvarnom ostvarivanju uspeha 

ukoliko deluju izolovano. Najefikasnija partnerstva su najverovatnije ona koja su ostvarena na 

obostranu korist. 

Biće neophodna saradnja između vladinih organa, NTO-a i poslovnih udruženja i međunarodnih 

privrednih organizacija. Takođe je verovatno da će biti potrebni novi oblici poslovne saradnje sa 

drugim vladinim organima u cilju obezbeđivanja da se uvođenje Agende 21 za turizam uklopi u 

sveopšti vladin proces održivog razvoja. Organizacije će zbog toga imati potrebu da utvrde oblasti 

postojećeg i mogućeg konflikta između vladinih organa ili sa drugim učesnicima, i da preuzmu ulogu 

pregovarača da bi obezbedile glatko uvođenje programa održivog turizma. Na ovom mestu pitanje 

saradnje između učesnika dobija svoj značaj i organizacije na koje se ovo odnosi su najpogodnije za 

olakšavanje mnogih od ovih partnerstava. 

Organi vlade, NTO i poslovna udruženja mogu preduzeti brojne korake u razvoju uspešnog 

partnerstva: 

ponuditi mehanizam koordinacije između organa vlade odgovornih za održivi razvoj, turizam i 

životnu sredinu 

raditi na obezbeđivanju da razvojne politike i uputstva koje vladini organi nude turističkoj privredi 

budu dosledni 

olakšati razmenu informacija između preduzeća i zemalja, da bi se pomoglo privredi da razvije 

održivije aktivnosti i proizvode 

sarađivati sa vladama i preduzećima u zaustavljanju ili ukidanju protekcionizma, tako da privreda 

može ostvariti svoje mogućnosti za održivi razvoj 

preporučivati/uvoditi podsticaje i mere za stvaranje svesti, da bi se pomoglo privredi da usvoji 

održivije postupke 

promovisati instrumente upravljanja, kao što je GREEN GLOBE, koji podstiču odgovorno 

preduzetništvo 

podsticati sve grane privrede da obučavaju zaposlene u oblasti ekološkog upravljanja 

sarađivati sa vladom radi obezbeđivanja postojanja neophodne infrastrukture namenjene 

preduzećima, da bi ona mogla da posluju na ekološki odgovoran način (na primer, postrojenja za 

preradu otpada, objekti za reciklažu, itd.) 

pomoći turističkoj privredi da usvoji odgovarajuće ciljeve radi smanjenja korišćenja energije i 

sirovina, smanjenje otpada, upravljanja resursima čiste vode i upravljanja otpadnim vodama, i da 

ih dosledno ostvaruje. 


21


Saradnja sa preduzećima radi podrške odgovornom preduzetništvu je glavna oblast aktivnosti u 

sledećoj deceniji, koja obećava značajna poboljšanja karakteristika okruženja. Neke organizacije su 

već preduzele aktivnosti u ovoj oblasti. Na primer, turističke organizacije Trinidada i Tobaga i Xersija 

su se pridružile programu GREEN GLOBE, koji će im pomoći da podrže preduzeća u razvoju njihovih 

ekoloških strategija. Savet hotela i restorana Finske je utvrdio uputstva za svoje članove u vidu 

detaljnog pamfleta, da bi im pomogao da poboljšaju karakteristike u oblastima upravljanja energijom, 

vodom i otpadom. 

Poslovna udruženja imaju idealnu poziciju za delovanje u svojstvu kopče između preduzeća i vlada. 

Savet za turizam Australije, na primer, blisko je sarađivao sa vladom i privredom na donošenju 

Izveštaja o ekološki održivom razvoju. Udruženje hotela, ugostitelja i međunarodnog menaxmenta je 

sarađivalo sa privredom i vladom u razvoju radnih uputstava za pitanja okruženja, kao što su otpadni 

papir i "freoni". 

3 ODGOVORNOSTI PREDUZEĆA 

TURISTIČKE PRIVREDE 

Uvod 

U ovom poglavlju izložena je, u glavnim crtama, uloga turističke privrede u ostvarivanju ciljeva 

postavljenih u Agendi 21. Ono postavlja opšti cilj razvoja programa održivog turizma i daje konture 

procesa neophodnog da bi se problemi održivog razvoja ugradili u srž upravljačke funkcije. Zatim ono 

postavlja deset prioritetnih oblasti aktivnosti preduzeća turističke privrede do 2005. godine. Za svaku 

prioritetnu oblast postavljen je cilj i niz aktivnosti koje će pomoći da se ostvari postavljeni cilj. Neka 

preduzeća su već napredovala u prioritetnim oblastima, a primeri tih inicijativa su uključeni u tekst. 

Ovo poglavlje se odnosi na preduzeća svih veličina u svim sektorima turističke privrede. Očigledno, 

aktivnosti koje odgovaraju velikim multinacionalnim kompanijama razlikovaće se od onih koje mogu 

preduzeti mala porodična preduzeća koja posluju na lokalnom nivou. Isto tako, neke aktivnosti će biti 

specifične za preduzeća koja rade u posebnim sektorima. Svako preduzeće u ovoj grani privrede će, u 

svakom slučaju, biti u mogućnosti da nešto učini. U najvećem obimu, postizanje ciljeva će zahtevati 

promenu načina poslovanja preduzeća, uz ne tako veliko angažovanje resursa. Zaista ispravno 

upravljanje okruženjem često rezultira značajnim uštedama. 

Kao deo ustanovljenog sistema upravljanja okruženjem, preduzeća bi trebalo da odaberu za njih 

relevantne prioritetne oblasti u okviru trenutnih finansijskih ograničenja, koje najverovatnije dovode 

do najvećeg napretka. Sličan proces odabira biće potreban da se odrede ciljevi i aktivnosti u svakoj 

prioritetnoj oblasti. Trebalo bi takođe zapamtiti da će biti potrebna saradnja u sprovođenju mnogih od 

aktivnosti predloženih u ovom poglavlju. 

Ovo poglavlje ne pruža praktične savete za sprovođenje aktivnosti. 


22

Opšti cilj: razvijanje programa održivog turizma 

Cilj: ustanoviti sisteme i procedure za uvršćivanje problema održivog razvoja kao dela 

vitalne upravljačke funkcije i odrediti aktivnosti potrebne za uvođenje održivog 

turizma. 

Srž Agende 21 za poslovanje i privredu je razmatranje ekonomskih, socijalnih, kulturnih i ekoloških 

kriterijuma kao integralnog dela svih upravljačkih odluka, a ne kao dodatnih elemenata već postojećih 

programa. Ovakvo obuhvatanje znači da su sve aktivnosti preduzeća, od marketinga i prodaje preko 

održavanja i opravki, obuhvaćena programom zaštite životne sredine. 

Usvojen sistem će varirati u skladu sa veličinom preduzeća, postavljenom upravljačkom strukturom i 

prirodom poslovanja, ali će ključne komponente biti slične za sva preduzeća. Proces uspostavljanja 

sistema upravljanja zaštitom životne sredine je prikazan na Dijagramu 10. Uključeni su sledeći koraci: 

izjava o posvećenosti preduzeća kriterijumu održivosti 

procena uticaja poslovanja na životnu sredinu i lokalni razvoj 

uključenost osoblja i stav pojedinaca u odnosu na odgovornost za aktivnosti na zaštiti životne 

sredine 

donošenje i objavljivanje politike zaštite životne sredine (ili samostalno ili kao deo izjave o misiji) 

određivanje opštih ciljeva programa zaštite životne sredine 

definisanje prioritetnih oblasti aktivnosti; ovo bi trebalo da se bazira na prioritetnim oblastima 

određenim u Agendi 21 i dato je u glavnim crtama u sledećim odeljcima. 

Za svaku utvrđenu prioritetnu oblast, sledeći postupci su: 

pripremanje podloge kroz saopštavanje ciljeva osoblju 

merenje trenutnih rezultata 

definisanje prioriteta 

donošenje planova za poboljšanje 

postavljanje ciljeva 

uvođenje programa aktivnosti 

praćenje rezultata. 

Biće takođe važno uvesti postupke davanja izveštaja o programu zaštite životne sredine da bi se: 

saopštili rezultati unutar preduzeća 

saopštiti rezultate ulagačima. 

Prioritetna oblast I: minimiziranje otpada 

Cilj: minimizirati korišćenje sirovina, maksimalno povećati kvalitet proizvoda i 

minimizirati otpadne materije. 

Minimiziranje otpada je glavni među ciljevima Agende 21, sa ključnom porukom "proizvodi više sa 

manje". Turistička preduzeća mogu dati značajan doprinos kako neposredno, kroz svakodnevne 

poslovne aktivnosti, tako i posredno, odabiranjem proizvoda koji od početka proizvodnje do konačnog 

odlaganja otpada imaju najmanji uticaj na okruženje. Koristi od ovakvih programa će se verovatno 

uvećati kada vlade usvoje cenovni mehanizam koji će odražavati stvarne troškove proizvodnje i 

odlaganja otpada u ceni robe. 

Infrastruktura upravljanja otpadom je na veoma različitim stepenima razvoja širom sveta i preduzeća 

će morati da prilagode svoje strategije konkretnim lokacijama. Za multinacionalne kompanije važno je 


23

da se "čista" tehnologija koristi u svim njihovim delovima, i u razvijenim zemljama i u zemljama u 

razvoju. 

Sva preduzeća bi trebalo da preduzmu sledeće korake u cilju minimiziranja otpada: 

smanjenje količina otpada kroz izbor proizvoda koji stvaraju najmanje otpada 

izbor dobavljača koji su saglasni da smanje uticaj na otpad svojih proizvoda ili insistiranje da 

proizvođači maksimalno smanje ili ponovo upotrebe ambalažu koja nije neophodna 

ponovo korišćenje proizvoda, gde god je to moguće 

recikliranje, kada smanjenje ili ponovna upotreba nisu mogući ili kada postupci za odlaganje 

otpada sa manjim ugrožavanjem životne sredine (npr. biomasa) nisu odgovarajući 

odgovorno odlaganje neizbežnog otpada 

podržavanje zaposlenih da usvoje principe smanjenja otpada kod kuće 

saradnja sa vladom i drugim organima vlasti u uvođenju standardnog označavanja nalepnicama, 

što pruža realnu ekološku informaciju o proizvodima i odlaganju otpada 

slobodan pristup objektima za reciklažu ili odlaganje otpada za zaposlene i lokalnu zajednicu, da 

bi se poboljšao opšti kvalitet destinacije 


Uvođenje procedura za maksimalno smanjenje otpada obično prati smanjenje troškova, tako da su 

mnoga turistička preduzeća izabrala otpad kao logično prvu oblast koje su se prihvatili. Thomas Cook 

Group reciklira aluminijumske konzerve od pića već nekoliko godina, poklanjajući sav prihod jednoj 

dobrotvornoj ustanovi u Britaniji. Nemački avioprevoznik Lufthansa zamolio je putnike da odaberu 

posluženje pre ulaska u avion, a ne u okviru posluženja u avionu, čime je dostigao smanjenje otpada 

za 7 procenata. 

U kanjonu Ranch u SAD, programom reciklaže koji vode sami zaposleni utvrđeni su načini za 

reciklažu i ponovnu upotrebu mnogih proizvoda. Odeljenje nabavke prikuplja polistirensku ambalažu 

od kikirikija za ponovnu upotrebu u lokalnoj prodavnici. U cilju smanjenja upotrebe polistirenskih 

šolja, gostima se daje na korišćenje flaša za vodu koju upotrebljavaju tokom boravka i nakon toga. U 

kafeu za zaposlene, gde su istaknute informacije o temama kao što je uputstvo za lokalnu reciklažu, 

kao i proizvodi napravljeni od recikliranih materijala, zaposleni koriste krigle za višestruku upotrebu 

napravljene od reciklirane plastike. Niz proizvoda se prikuplja za recikliranje, uključujući različitu 

ambalažu (staklo, aluminijum i plastika) i raznovrsan papir pomešan sa novinama. U ovom 

turističkom centru se usluži 55.000 gostiju godišnje, a u 1994. godini je stvoreno 43 tone otpada za 

preradu. 

Mnogo je manje primera preduzeća koja sarađuju sa snabdevačima da bi poboljšali praksu upravljanja 

otpadom. Organizatori putovanja Thomson Travel Group i TUI su tražili od pružalaca usluga smeštaja 

da unaprede svoje ponašanje u odnosu na životnu sredinu. Saradnja sa snabdevačima u postizanju 

održivijih obrazaca potrošnje biće glavna oblast aktivnosti za preduzeća koja imaju dobro ustanovljene 

programe smanjenja otpada. 

Prioritetna oblast II: štednja i upravljanje energijom 

Cilj: smanjiti korišćenje energije i smanjiti izbacivanje potencijalno štetnih gasova u 

atmosferu. 

Mnogi globalni programi zaštite životne sredine, navedeni u Agendi 21, odnose se direktno na 

sagorevanje fosilnih goriva za podmirivanje naših potreba za energijom. Potrošnja energije je 


24

neposredno ili posredno razmotrena u mnogim poglavljima Agende i čini srž Okvirne konvencije o 

promeni klime (pogledati Aneks 1). Kako vlade budu usvajale strategije da bi ispunile obaveze iz 

Konvencije, cena energije će se, makar u razvijenim zemljama, verovatno povećati. Ovo će doneti 

dodatne koristi preduzećima koja efikasno koriste energiju. 

Korišćenje energije u oblasti saobraćaja razmotreno je u odvojenom poglavlju Agende i predstavljeno 

kao Prioritetna oblast VI u ovom dokumentu. 

Turistička preduzeća treba da preduzmu sledeće korake u smanjenju opšte potrošnje energije i 

pratećeg zagađenja: 

uvođenje programa za smanjenje rasipanje energije; jednostavne mere kao što je isključivanje 

opreme kada nije u upotrebi mogu doneti značajne finansijske i ekološke koristi kao prvi korak u 

programu upravljanja energijom 

istraživanje alternativnih, ekološki bezopasnih metoda proizvodnje energije, kao što su solarna 

energija, energija vetra ili energija iz biomase 

razvijanje, korišćenje i širenje tehnologija koje štede energiju 

ugrađivanje razmatranja o efikasnosti korišćenja energije u sve nove razvojne programe 

obučavanje zaposlenih o ekološkim koristima inicijativa za uštedu energije 

za multinacionalne kompanije, uvođenje energetski efikasnih tehnologija u sve objekte u 

razvijenim zemljama i zemljama u razvoju 


Kao i programi smanjenja otpada, programi za smanjenje potrošnje energije obično dovode do uštede 

u troškovima, tako da je i ovo oblast u kojoj su mnoga preduzeća preduzela aktivnosti. 

American Express je razvio opšti program upravljanja energijom za svoje objekte širom sveta. U cilju 

smanjenja rasipanja, pokrenute su inicijative za isključivanje opreme kada nije u upotrebi, korišćenje 

tehnologija koje štede energiju i istraživanje i projektivanje novih tehnologija koje štede energiju. 

Letovalište Mako na Britanskim Devičanskim ostrvima izgrađeno je uzimajući u obzir, kao najvažniji, 

problem životne sredine. Nije neophodno korišćenje rashladnih uređaja u objektima ovog letovališta, a 

sva energija se dobija iz vetrenjača. 

British Airnjays je spojio tehnologiju koja štedi energiju sa inicijativom o stvaranju svesnosti da se 

obezbedi efikasna upotreba resursa, smanjujući ukupno korišćenje energije u objektima na zemlji za 

30 procenata po raspoloživom tona kilometru u poslednjih pet godina. Kompanija daje izveštaje o 

rezultatima svog programa upravljanja energijom, zajedno sa izveštajima o ostalim ekološkim 

inicijativama, u godišnjem izveštaju o zaštiti životne sredine. 

Prioritetna oblast III: upravljanje resursima čiste vode 

Cilj: zaštiti kvalitet resursa vode i koristiti postojeće resurse efikasno i ispravno. 

Mnoge zemlje su u situaciji drastičnog nedostatka vode, a ipak na Zemlji ima dovoljno vode za sve 

ako se njome pravilno upravlja. Odgovarajuće snabdevanje čistom pijaćom vodom je osnovni zahtev 

održivog razvoja. 

Glavni cilj naveden u Agendi 21 u vezi sa upravljanjem vodom jeste "zadovoljiti potrebe za čistom 

vodom u svim zemljama radi njihovog održivog razvoja", radeći po principu "nešto za sve bolje nego 


25

sve za neke". Vlade i njihovi regionalni organi su određeni kao nosioci odgovornosti za uvođenje 

programa čiste vode, koristeći upravljanje tražnjom kroz mehanizam cena. 

Turizam je izraziti korisnik vode, naročito u predelima sa toplom klimom, gde bazeni, tuševi, tereni za 

golf i kupatila dovode do toga da turisti koriste do deset puta više vode po glavi nego lokalna 

zajednica (Boers and Bosch, The Earth as a Holiday Resort). Malo je dobro dokumentovanih primera 

o tome na koji način razvoj turizma lišava lokalne zajednice resursa vode na duži period, da bi se 

zadovoljile potrebe gostiju. 

Efikasno upravljanje korišćenjem vode može značajno smanjiti upotrebu i pomoći zajednicama da 

efikasnije koriste postojeće resurse. Da bi se smanjila upotreba vode i očuvao kvalitet rezervi, 

turistička preduzeća treba da: 

preduzmu sve moguće mere da zaštite kvalitet rezervi čiste vode i uvedu odgovarajuće postupke 

za slučaj opasnosti ukoliko bi rezerve bile ugrožene 

obezbede da objekte za snabdevanje svežom vodom koriste lokalne zajednice, ili da plate 

instaliranje infrastrukture za snabdevanje vodom koja će služiti potrebama i turista i lokalne 

zajednice 

smanje rasipanje vode preduzimanjem redovnih provera - održavanjem 

sarađuju sa potrošačima u cilju smanjenja tražnje za vodom; postavljanje obaveštenja kojim 

objašnjavaju gostima važnost očuvanja vode je samo jedan primer uobičajeno korišćene i efikasne 

inicijative 

koriste uređaje za štednju vode, da bi se smanjila potrošnja vode uz održavanje kvaliteta usluge 

sade biljne vrste otporne na sušu u prirodnom okruženju 

razvijaju odgovarajući uticaj na životnu sredinu i stvore kriterijume da obezbeđivanje očuvanja 

vode bude ključni element novih projekata, i da u slučaju da je voda deficitarna i da izgradnja 

može dovesti do lokalnih nestašica, budu spremni da donesu odluku da ne grade 

da multinacionalne kompanije uvode tehnologije i tehnike za uštedu vode u objekte u zemljama u 

razvoju 

ponovo koriste i recikliraju vodu gde god je to moguće 

podstaknu zaposlene i klijente da ugrade komponente programa upravljanja vodom u svakodnevne 

postupke kod kuće 


Mnoga turistička preduzeća su uvela programe upravljanja vodom sa značajnim uspehom. 

Novi Centar za razumevanje okruženja, pri Horniman muzeju i baštama u Velikoj Britaniji, planira da 

sakuplja kišnicu za korišćenje unutar objekata i prečišćava jednom korišćenu vodu propuštajući je kroz 

postrojenje od trske pre ponovne upotrebe. 

P & O European Ferries odredili su smanjenje potrošnje vode kao ključnu ekološku brigu na svojoj 

turi Dover-Calais. Jednostavne domaćinske mere, kao što je smanjenje vremena rada automatskih 

slavina sa 35 na 7 sekundi, učinile su značajno smanjenje. Flota teži da smanji potrošnju za jednu 

četvrtinu. 

Maui Inter-Continental Hotel na Havajima ugradio je regulatore protoka u slavine i tuševe i podstakao 

program reciklaže vode za rashlađivanje za ledomate velikog kapaciteta i za klimatizaciju računskih 

centara, štedeći 7 miliona galona vode godišnje. Hotel je takođe uveo mere za koje nije potrebna 

visoka tehnologija i utvrdio da je postavljanje obaveštenja koja objašnjavaju gostima potrebu za 

očuvanjem vode jedan od najefikasnijih elemenata programa. 


26

Prioritetna oblast IV: upravljanje otpadnim vodama 

Cilj: minimizirati stvaranje otpadnih voda u cilju zaštite životne sredine vodenog sveta, da 

bi se sačuvala flora i fauna, i da bi se očuvao i zaštitio kvalitet resursa čiste vode. 

Efikasno upravljanje otpadnom vodom je u srži programa Agende 21 za zaštitu kvaliteta mora i 

okeana i suštinsko za zaštitu resursa čiste vode. Ono je takođe komplementarno bilo kom programu 

upravljanja korišćenjem čiste vode. Turistička preduzeća koja posluju u priobalnim i rečnim 

područjima će imati posebnu korist od zajedničkih programa u ovoj oblasti, do krajnosti osećajući 

poboljšanje u okruženju koje nude svojim klijentima. 

Koraci koji mogu biti preduzeti uključuju: 

korišćenje objekata za preradu otpadnih voda na svim ispustima širom sveta, radi obezbeđivanja 

da sve otpadne vode imaju tretman koji se poklapa sa standardima Svetske zdravstvene 

organizacije (NJHO), kao minimumom, i da se ponovo koriste za sekundarne namene gde je to 

moguće 

tamo gde ne postoje objekti za otpadne vode, sarađivati sa drugim preduzećima i vladom na 

uvođenju odgovarajućih objekata i procedura 

uvođenje odgovarajućih razvoda i akumulacija, radi obezbeđivanja da potencijalno štetne 

hemikalije oticanjem ne dospeju u sistem voda 

uvođenje programa za zaposlene, turiste i zajednicu, da se očisti degradirana životna sredina 

vodenog sveta 

uvođenje postupaka za slučaj opasnosti, radi obezbeđivanja da životna sredina vodenog sveta bude 

zaštićena od katastrofa unutar objekta 

gde god je to moguće, izbegavanje proizvoda koji sadrže potencijalno opasne supstance, koje 

mogu na kraju pronaći put u vodni sistem 

odgovorno rešavanje problema otpadnih voda. 


27


Kompanija Walt Disney je oformila komitet za vodu da ispita načine na koje mere štednje čiste vode 

mogu biti spojene sa ponovnom upotrebom otpadnih voda. Otpadne vode se sada koriste kao dopuna 

zalivanju zelenih površina, za navodnjavanje i za programe dopune vodenih površina. U 1992. godini, 

skoro 10 miliona galona vode je iskorišćeno za ove potrebe. Takođe, Reedy Creeke Impovement 

District trenutno proučava izvodljivost izgradnje postrojenja za reversnu osmozu 5 miliona galona 

dnevno, da bi se stvorila potpuno čista prečišćena voda od prerađene otpadne vode. Prečišćena voda bi 

se koristila za dopunjavanje jezera i druge namene, za koje je potrebna visoko kvalitetna voda, što bi 

smanjilo stvaranje otpadnih voda i pritisak na resurse čiste vode. 

Kingfisher Bay Resort and Village, na australijskom Great Barrier Reef, je veoma svestan potencijalne 

opasnosti da nedovoljno prečišćene otpadne vode dospeju u morsko okruženje. Uprava je uvela 

napredan bio-tehnološki sistem za obradu otpadnog mulja, što je kao posledicu imalo manji sadržaj 

čvrstih materija, azota i fosfora. 

Guesfline Days Hotel u Attibele-u, Indija, uveo je sopstveno postrojenje za preradu otpada, 

omogućujući korišćenje prerađene otpadne vode za potrebe navodnjavanja i đubrenja. Grecotel, vodeći 

grčki lanac hotela, obrađuje svoje otpadne vode u postrojenjima za biološku preradu. U svakom 

slučaju, manja preduzeća, preduzeća koja nisu uključena u turizam kao i stanovništvo takođe stvaraju 

otpadne vode, koje bi mogle potencijalno oštetiti okruženje. Uprava Grecotel-a je zbog toga blisko 

sarađivala sa opštinom u njenom sedištu, gradu Rethymon na Kritu, da bi pomogla u izgradnji 

postrojenja za preradu otpadnih voda i smeća, radi zaštite ukupnog kvaliteta destinacije. 

Prioritetna oblast V: opasne materije 

Cilj: zameniti proizvode koji sadrže potencijalno opasne materije proizvodima koji su 

povoljniji po okruženje. 

Opasne materije, a posebno opasni otpaci, mogu prouzrokovati ozbiljnu štetu zdravlju i životnoj 

sredini. Mnogi proizvodi koje koristi turistička privreda u svom svakodnevnom poslovanju - na primer 

hlor, boje, naftna goriva - mogu biti opasna ako se njime pogrešno rukuje ili se nepropisno odlažu. 

Agenda 21 predlaže obazriv pristup korišćenju i upravljanju potencijalno opasnim materijama. U 

svakom slučaju, upravljanje i odlaganje opasnih supstanci je bilo u središtu pažnje velikog broja 

državnih i međunarodnih sporazuma, a angažovanje koje je postignuto saglasnošću država u ovim 

sporazumima nadmašuje odredbe Agende 21. 

U zemljama gde postoje zakoni o zaštiti od oštećenja životne sredine i ljudskog zdravlja 

prouzrokovanih opasnim materijama ili opasnim otpadom, preduzeća i rukovodeći direktori mogu 

izbeći optužbe i kazne - ili čak pritvor - preduzimanjem odgovornog pristupa opasnim materijama. 

Turistička preduzeća treba da: 

ispitaju neophodnost korišćenja proizvoda koji sadrže potencijalno opasne materije i, gde je to 

moguće, koriste ekološki blagotvornije proizvode 

procene celokupne ekološke, kao i finansijske posledice, pre nabavke novih proizvoda 

uspostave partnerstvo sa vladom ili proizvođačima, gde ne postoje ekološki blagotvornije 

akternative, kako bi ih uveli 

smanje upotrebu proizvoda koji sadrže opasne materije na najmanju moguću količinu i recikliraju 

ili ponovo upotrebljavaju sve ostatke koji se mogu prikupiti 

odgovorno odlažu svaki neizbežni otpad 

uvedu procedure popisa i skladištenja, da bi se zaštitili od krađa/nezgoda 


28

obezbede da celokupno nadležno osoblje bude obučeno za rukovanje opasnim materijama i za 

slučajeve opasnosti 

pokrenu rutinsko ispuštanje otrovnih supstanci u okruženje, kao deo programa "pravo na znanje" 

namenjenog zaposlenima i lokalnoj zajednici 

prenose bezopasne tehnologije i znanje zemljama u razvoju. 


P & O European Ferries u Doveru sklopile su ugovor sa lokalnom firmom o odnošenju stare ambalaže 

za boje i hemikalije, njenom čišćenju i obnavljanju za ponovnu upotrebu. Novi postupak obezbeđuje 

efikasnost sa stanovišta troškova i očuvanje životne sredine pri odlaganju opasnog otpada u blizini 

njegovog stvaranja, i doprinosi lancu reciklaže. 

Kompanija Walt Disney je uvela program "odbacivanje", koji dozvoljava zaposlenima da bezbedno 

odlažu otpatke kao što su ulje, boje i hemikalije za čišćenje. 

Udruženje omladinskih hostela Engleske i Velsa je sarađivalo sa Ministarstvom poljoprivrede, 

ribarstva i prehrane Velike Britanije u isticanju mogućnosti opasnih materija da izazovu slučajno 

trovanje divljih životinja. 

American Airlines su razvile Projekat kontrole hemijskih proizvoda (CPCP). Ovaj projekat je 

pomogao preduzeću da standardizuje postupke odobrenja za upotrebu hemijskih proizvoda, pomažući 

osoblju da donese odgovorne odluke o nabavci i umanji rizike po ljudsko zdravlje i okruženje 

izazvane nabavkama koje nisu neophodne. Projekat je, takođe, neočekivano unapredio kontrolu 

hemijskih proizvoda, učinio lakšim izveštavanje o zalihama hemikalija, unapredio praćenje hemijskih 

proizvoda i smanjio otpad zahvaljujući povećanim zalihama i kraćem zadržavanju u skladištima. 

Prioritetna oblast VI: saobraćaj 

Cilj: smanjiti ili kontrolisati štetno ispuštanje izduvnih gasova u atmosferu i druge uticaje 

na okruženje koje izaziva saobraćaj. 

Saobraćaj je centralni deo programa Agende 21 u dostizanju održivih obrazaca potrošnje. Upravljanje 

saobraćajem i izduvnim gasovima koji idu uz njega takođe čine ključni deo inicijativa koje su u 

nadležnosti vlada, da bi se podstaklo angažovanje koje proizilazi iz Okvirne konvencije o promeni 

klime. 

Saobraćaj je životna snaga turističke privrede i neuspeh u preduzimanju akcija i unapređenju rezultata 

u ovoj oblasti mogao bi da rezultira teškim finansijskim posledicama za turistička preduzeća i 

povećanjem troškova turista. Ovaj problem nije ograničen na oblast saobraćaja; preduzeća u svim 

oblastima privrede mogu postići značajna poboljšanja životne sredine u ovoj oblasti. 

Preduzeća treba da: 

koriste dobro održavanu i savremenu saobraćajnu tehnologiju, tako smanjujući ispuštanje štetnih 

gasova u okruženje; ovo je naročito važno za avio kompanije, koje treba da teže poslovanju sa 

najefikasnijom mogućom flotom 

pomažu zemljama u razvoju da steknu odgovarajuće znanje ili opremu 

razviju i upravljaju planovima zaposlenih za zajednički dolazak automobilom na posao, vožnju 

biciklom ili pešačenje do posla i daju im podršku da bi se obezbedio uspeh 


29

pruže informacije potrošačima da bi im pomogli u korišćenju javnog prevoza, biciklističkih i 

pešačkih staza 

sarađuju sa organima nadležnim za planiranje da bi obezbedili dobru lokaciju autobuskih stajališta 

i drugih mesta gde se izlazi iz prevoza 

sarađuju sa dobavljačima u obezbeđivanju da se nabavljena roba ne isporučuje u vreme špica u 

saobraćaju (zakrčenost povećava izbacivanje izduvnih gasova) i da su kod isporuka transportna 

sredstva u potpunosti ispunjena robom 

sarađuju sa lokalnim poljoprivrednicima i drugim lokalnim proizvođačima i preduzećima radi 

lokalne nabavke robe kad god je to moguće 

sarađuju sa vladama na uvođenju mera za smanjenje saobraćajnog zakrčenja i time nastalog 

zagađenja; ovo je posebno značajno u sektoru vazdušnog saobraćaja i za životnu sredinu u 

gradovima 

sarađuju sa vladama na integrisanju načina prevoza i time umanje oslanjanje na privatne 

automobile 

razmatraju saobraćaj u sklopu planova razvoja 

primenjuju upravljanje tražnjom, da bi umanjili potrebu za zagađujućim načinima prevoza u korist 

manje zagađujućih načina i aktivnosti. 


KLM Royal Dutch Airlines je sarađivala sa Schiphol Airport Authority na donošenju mera za 

povećanje upotrebe javnog prevoza među klijentima i zaposlenima i na ograničavanju procenta 

privatnih vozila kojima se putuje do aerodroma. 

Center Parcs je razvio turističke centre bez automobila širom Evrope. Prilikom dolaska, gosti 

ostavljaju svoje automobile i imaju na raspolaganju bicikle tokom čitavog svog boravka. Ovo 

smanjuje buku i atmosfersko zagađenje i, što je možda još važnije, ponovo upoznaje ljude sa vožnjom 

biciklom. 

TUI je uveo program smanjenja saobraćaja, koji uključuje inicijative da se dolazak u turističke centre 

rasporedi u vreme van špica, sredinom nedelje, da bi se izbeglo zakrčenje i promovisala upotreba 

mreže motornih vozova među klijentima. 

Međunarodno udruženje omladinskih hostela je uvrstilo podršku "mekim" oblicima transporta (vožnja 

biciklom, pešačenje itd.) u svoju povelju o okruženju, usvojenu 1992. godine. Na nacionalnom nivou, 

udruženja omladinskih hostela zagovaraju povećano korišćenje javnog prevoza, "mek" transport i 

pomažu u očuvanju pešačkih staza, jahačkih staza itd. 

Prioritetna oblast VII: planiranje i upravljanje korišćenjem zemljišta 

Cilj: postupati na pravičan način sa višestrukim zahtevima za zemljištem, obezbeđujući da 

razvoj ne bude vizuelno nametljiv i da doprinosi očuvanju životne sredine i kulture, 

stvarajući prihod. 

Način na koji je zemljište podeljeno i na koji se njime upravlja postaće rastuća briga sa porastom 

svetskog stanovništva. Izazov je u pronalaženju odgovarajućih mehanizama integrisanja zahteva za 

zemljištem za industrijsku, ekstraktivnu, društvenu, rekreativnu, poljoprivrednu upotrebu i u cilju 

zaštite. 

Turizam ima poseban interes za pitanja upravljanja zemljištem. Opšti kvalitet destinacije će verovatno 

biti pogođen lošim upravljačkim odlukama, bilo da ih je preduzela turistička ili druga privreda. Razvoj 


30

održivog turizma se oslanja na efikasno planiranje i upravljanje korišćenjem zemljišta i na rešavanje 

konflikta između privrede i društva u vezi sa zemljištem. 

Turistička preduzeća mogu preduzeti sledeće aktivnosti: 

oceniti moguće ekološke, kulturne, socijalne i ekonomske uticaje novih projekata razvoja 

preduzeti mera da se izbegnu negativni uticaji ili umanje neizbežni uticaji 

nadgledati uticaje svih novih procesa i procedura 

koristiti lokalne materijale (iz izvora kojima se upravlja na održiv način) i radnu snagu prilikom 

izgradnje novih objekata 

angažovati tehnologiju i materijale koji odgovaraju lokalnim uslovima u novim projektima razvoja 

i renoviranja 

sarađivati sa regionalnim i nacionalnim vlastima radi obezbeđivanja postojanja odgovarajuće 

infrastrukture za nove projekte razvoja i renoviranja; ovo može uključivati obezbeđivanje objekata 

za preradu otpadnih voda ili za snabdevanje energijom u okviru razvoja ili obezbeđivanje podrške 

za lokalnu zanatsku privredu 

uključivati lokalnu zajednicu u glavne razvojne odluke (pogledati prioritetnu oblat VIII) 

uzimati u obzir postojeći opšti kapacitet i ograničenost resursa pri razvoju novih proizvoda, 

posebno na malim ostrvima 

sarađivati sa drugim sektorima radi osiguranja ravnomernih i komplementarnih razvojnih 

obrazaca. 


Rancho Naturalista, Kostarika, pruža smeštaj i razgledanje sa vodičem kroz jedinstvenu prirodu te 

zemlje. Ovo je donelo zaposlenost ovoj oblasti, pružajući alternativu lokalnom stanovništvu i 

mogućnost da drastično smanji i ukine bavljenje poljoprivredom. Zajednica sada uživa ekonomske 

koristi od turizma, a isto tako saznaje više o životnoj sredini u okruženju. Ova inicijativa je dala 

ekonomsku vrednost zemljištu koje je ranije smatrano bezvrednim i omogućila ravnomernu strukturu 

prihoda u ovoj oblasti. 

Huanglong Scenic Area blizu Pekinga, Kina - lokalitet svetske baštine UNESCO-a - zahteva da se bilo 

kakav novi projekat razvoja u okviru te oblasti povinuje restrikcijama gradnje. Uvedeno je ograničenje 

kapaciteta na 500.000 posetilaca dnevno, a zahteva se i parkiranje turističkih vozila izvan ove oblasti, 

što umanjuje zakrčenje i atmosfersko zagađenje. 

Nemački organizator putovanja TUI preduzima procene uticaja na okruženje za sve nove oblasti 

razvoja, bez obzira na zakonsku regulativu. Ove procene uključuju socio-ekonomske kao i fizičke 

kriterijume okruženja i vode se kroz mrežu TUI-a za zaštitu životne sredine. 

Prioritetna oblast VIII: uključivanje osoblja, potrošača i zajednica u 

probleme životne sredine 

Cilj: zaštititi i ugraditi interese zajednica u razvojne projekte i obezbediti da se pouke o 

okruženju koje je steklo osoblje, potrošači i zajednice primenjuju u praksi kod kuće. 

Agenda 21 naglašava značaj obezbeđenja jednakosti u pristupu mogućnostima ekonomskog razvoja i 

zaštite okoline za sve narode. Turistička preduzeća mogu mnogo učiniti u ovoj oblasti, stvarajući 

mehanizme konsultacije, radi obezbeđivanja da zajednica bude u potpunosti uključena u razvoj 

turizma i obezbeđujući da svi članovi zajednice, uključujući žene i domaće stanovništvo, mogu 

iskoristiti prednosti turizma, kao što je povećana zaposlenost ili mogućnosti preduzetništva. 


31

Osim toga, turistička preduzeća su idealno mesto za prenošenje informacija o problemima okruženja 

zaposlenima, potrošačima i zajednicama u kojima posluju. Ako se stečena znanja primenjuju kod 

kuće, koristi od programa koje su usvojila turistička preduzeća biće višestruke. 

Preduzeća mogu da zaštite i ugraditi interese lokalne zajednice pokretanjem programa za: 

uzimanje u obzir mišljenja svih sektora društva u upravljanju razvojem turizma; ovo može biti 

olakšano od strane lokalnog turističkog foruma ili formalnim sastancima između osoblja i članova 

zajednice 

pružanje ekonomskih olakšica za lokalne preduzetnike 

razmatranje planova i mogućnosti razvoja sa lokalnim zajednicama 

slobodan pristup objekatima za reciklažu, vodu ili odlaganje otpada za članove lokalne zajednice 

obaveštavanje zajednice o poslovnim rizicima i koristima za okolinu 

obezbeđivanje da svi članovi zajednice, uključujući žene, domaće stanovništvo, mlade, stare, 

imaju mogućnosti za zapošljavanje i mogućnosti za napredovanje u okviru preduzeća 

poboljšanje lokalnog okruženja, čišćenjem koje sprovodi osoblje itd. 

Da bi se realizovale mogućnosti turizma za obrazovanje zajednica, potrošača i osoblja i povećanje 

javne svesti, preduzeća treba da: 

obučavaju celokupno osoblje, od upravljačkog vrha do povremeno zaposlenih, o pitanjima životne 

sredine 

obezbede specijalističku obuku za osoblje na ključnim položajima 

obaveste potrošače o ekološkim inicijativama preduzeća, da bi podstakli odanost proizvodu i da bi 

obezbedili da se ekološke poruke naučene na odmoru primene u praksi kod kuće 

sarađuju sa lokalnim školama i fakultetima da uvrste pitanja okruženja u osnovno i stručno 

obrazovanje 

podrže ili finansiraju obuku članova zajednice da bi im omogućili učešće u procesu očuvanja 

okruženja i razvoja 

uključe porodice zaposlenih u aktivnosti i događaje vezane za zaštitu životne sredine 

ponude mogućnost obuke drugim preduzećima u datoj oblasti. 


Maya Mountain Tours, Belize, je za studente, istraživače i dobrovoljce, koji podučavaju etiku vezanu 

za zaštitu životne sredine, otvorila učionicu, kancelariju, sobu za projekcije i smeštaj. Rainforest 

Institut, koji pripada ovom preduzeću, vodi keramičku radionicu, s ciljem oživljavanja keramike u 

Belizeu. Ovaj Institut služi kao centar za izučavanje problema prašuma u školama. U njemu se izvode 

letnji kursevi o ekologiji prašuma, kao i duži dobrovoljni programi za ekologiju prašuma. Preduzeće je 

glavni učesnik u razvoju Etičkog kodeksa Udruženja za ekoturizam u Belizeu. 

Kao deo svog sveobuhvatnog ekološkog programa, grčki lanac hotela Grecotel radi sa organizatorima 

putovanja na razvoju programa saradnje u cilju zaštite i unapređenja okruženja, posebno u turističkim 

oblastima. Sve osoblje je obučeno za probleme okruženja, a preduzeće sarađuje sa lokalnim školama i 

fakultetima i postavlja izložbe o životnoj sredini u zajednici. Grecotel takođe ima za cilj saradnju sa 

svim preduzećima u ovoj oblasti, da bi se poboljšale ukupne karakteristike životne sredine i poboljšala 

infrastruktura za odgovornost prema okruženju. 

British Airnjays su razvile seriju programa koji podižu ekološku svest menadžera. Do kraja 1994. 

godine, 80 menadžera je pohađalo ove programe, sa ciljem da ih pohađa oko 400 menadžera u periodu 

od tri godine. Na ostalim kursevima su obučavani zaposleni za znanja proverena u praksi. Do sada su 


32

četiri odseka poslala predstavnike na ove kurseve. Formalni kursevi obuke, kao što su ovi, dopunjeni 

su saradnjom sa Environmental Champions Network, koja pripada preduzeću. Svaki od više od 300 

zaposlenih, koji su uključeni u ovu mrežu, prima paket informacija o okruženju mesta na kome radi i o 

nekim od najvažnijih ekoloških problema koji se odnose na poslovanje avio-kompanija. 

Prioritetna oblast IX: projektovanje za održivost 

Cilj: obezbediti da nove tehnologije i proizvodi budu projektovani tako da manje zagađuju, 

budu efikasniji, društveno i kulturno prilagođeni i dostupni širom sveta. 

Projektovanje manje zagađujućih, efikasnijih i socijalno i kulturno prihvatljivijih proizvoda i procesa 

biće osnova za postizanje dvostrukog cilja Agende 21 - zaštite životne sredine i razvoja. Dostizanje 

ovog cilja će zahtevati istraživanja i razvoj novih tehnologija/procesa. Podjednako značajno, zahtevaće 

se prenošenje ovih tehnologija/procesa zemljama u razvoju. Prenos tehnologija i tehnika za 

ostvarivanje održivog razvoja je tema na koju se vraća Agenda i koja uključuje propise za transfer 

tehnologije, veštine, znanja, procese i obrazovni materijal. 

Utvrđeno je da multinacionalne korporacije imaju mogućnosti da budu nosioci glavne uloge u 

ostvarivanju ovog cilja, ali i preduzeća svih veličina mogu dati svoj doprinos. Turistička preduzeća 

treba da: 

usvoje politiku održivog razvoja za čitavo preduzeće 

povećaju istraživačke i razvojne aktivnosti 

ispitaju mogući socijalni, kulturni i ekonomski uticaj novih proizvoda, kao i uticaj na zaštitu 

životne sredine 

traže rešenja za probleme životne sredine u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju 

u okviru sektora saobraćaja, pojačaju napore da prikupe, analiziraju i razmene informacije o 

odnosu između saobraćaja i životne sredine 

pruže informacije i podršku školama i fakultetima u pitanjima životne sredine, da bi pomogle 

izgradnju institucionalnih, naučnih, planskih i upravljačkih kapaciteta 

učine odgovarajuće pripreme za prirodne katastrofe, uključujući projektovanje i izgradnju novih 

turističkih objekata koji izdržavaju ove katastrofe 

razmenjuju informacije o rešenjima problema životne sredine kroz centre kao što su Svetska 

turistička organizacija i Svetski centar za ispitivanje okruženja u turizmu (World Travel & 

Tourism Environment Research Centre) 

kada izgrađuju objekte u drugim zemljama, obezbeđuju da ekološki standardi budu podjednako 

visoki kao i oni u zemlji porekla. 


Maho Bay kamp na Britanskim Devičanskim ostrvima je zamišljen kao model održivog turističkog 

centra, dokazujući da turizam može oživeti ekonomiju jedne oblasti istovremeno štiteći okruženje, 

kroz postupke koji stvaraju i uštedu u troškovima. Turistički centar je projektovan sa ciljem očuvanja 

lepote prirode i osetljive ekološke ravnoteže u ovoj oblasti. Faza izgradnje je uključila niz mera za 

izbegavanje oštećenja okoline, kao što je upotreba nadzemnih staza za transport radnika i materijala. 

Turistički centar ima procedure i tehnologiju za čistu vodu, otpadnu vodu, smanjenje otpada i 

upravljanje energijom. Lokalna radna snaga je aktivno uključena u ovu inicijativu. Gostima se pružaju 

informacije o okruženju, a celokupno osoblje je obučeno za pitanja zaštite životne sredine. 

Wimberley Allison Tong and Goo (NJATG) takođe uključuje razmatranja o životnoj sredini u 

projekte, od korišćenog materijala do građevina sa efikasnim korišćenjem vode i energije. Preduzeće 


33

veruje da "uvođenje ideja spolja jednostavno ne uspeva. Ono što uspeva je ulaženje u suštinu kulture 

specifičnog mesta, dozvoljavajući toj kulturi da pruži svoje odgovore, potvrđene vremenom, na 

određena pitanja koja se tiču odgovarajućeg projekta". NJATG je bio odgovaran za projekte jednog 

broja turističkih centara, uključujući Pemberton Resort na St Thomas-u, koji ima sopstvene 

generatore, postrojenje za desalinizaciju i objekat za preradu otpada. 

Prioritetna oblast X: partnerstvo za održivi razvoj 

Cilj: stvoriti partnerstvo da bi se postigla dugoročna održivost. 

Postizanje ciljeva postavljenih u prethodnim odeljcima zavisiće od kvaliteta partnerstva koje 

uspostave preduzeća turističke privrede. Održivi razvoj ne može ostvariti jedna organizacija, grana 

privrede ili vlada. Najvažnija poruka Agende 21 je potreba za udruženim naporima da bi se došlo do 

dugoročne održivosti. Propust u delovanju bilo koje grupe određene u Agendi može ugroziti šanse 

ostalih da dostignu održivu budućnost. 

Kao što poglavlje 2 ovog dokumenta pokazuje, vladine organizacije mogu stvoriti mogućnosti za 

politiku okruženja koja podržava partnerstvo između javnog, privatnog i društvenog sektora. Ipak, 

ostvarivanje ovih partnerstava zavisi od pojedinačnih preduzeća. Za turističku privredu, dugoročna 

vitalnost proizvoda zavisi od prirode i uspeha partnerstva. Ukupne koristi od zajedničkih programa, 

koji uključuju turistička preduzeća, lokalne i nacionalne vlade, zajednice i ostale grane privrede, 

daleko će nadmašiti pojedinačne napore. 

Suštinski, ovi programi će pomoći da se smanji otpad, očuva kvalitet vode, spreči smog i druga 

atmosferska zagađenja, spreči nanošenje štete arhitektonskim i arheološkim lokalitetima, očuva krhko 

okruženje, neguju tradicije različitih kultura, olakšaju razvojne mogućnosti - ukratko, očuva kvalitet 

turističkog proizvoda. Obaveštavanje o sastavnim delovima i rezultatima ovakvih programa javnosti 

pomoći će u širenju poruke, rezultirajući u daljem napretku prema opštoj održivosti. 

Da bi se uspostavilo i održalo efikasno partnerstvo, turistička preduzeća treba da: 

doprinesu ekonomskom razvoju i povećanju blagostanja lokalne zajednice 

koriste predstavnička tela po sektorima, koja će biti domaćini zajednički finansiranih inicijativa, 

radi provere koncepcije održivog razvoja 

neguju dijalog između privrednih grana, zasnovan na formulisanju rešenja za zajednički problem 

sarađuju sa malim i srednjim preduzećima radi razmene upravljačkih znanja, tržišnog razvoja i 

tehnološkog znanja, naročito u vezi sa primenom čistije tehnologije 

sarađuju sa vladama radi uspostavljanja okvira koji omogućuje postizanje održivog razvoja 

unapređuju prožimanje između turista i zajednica domaćina i time povećaju mogućnost ove grane 

privrede da doprinese povećanom razumevanju drugih kultura 

unapređuju i podržavaju pristup tržištu za široki krug interesa koji su uključeni u turističku 

privredu 

ugrade zainteresovanost zajednica - posebno domorodačkih zajednica - u proces planiranja, tako 

da oni efikasno učestvuju u održivom razvoju. 


U Edinburgu, Velika Britanija, 26 vodećih gradskih hotela, uključujući George Inter-Continental, 

udružilo se sa oblasnim savetom da bi podigli svest o okruženju u gradu i šire. Grupa veruje da će 

zajednička akcija dovesti do čistijeg i ekološki mnogo odgovornijeg grada, prijatnijeg za turiste i 

zaposlene. 


34

Grecotel je uveo mnoge inicijative za uvođenje edukacije o životnoj sredini u lokalne škole i 

preduzeća koja deluju u Grčkoj. Aktivnosti se kreću od takmičenja za dizajn plakata za školsku decu 

do vrhunskih seminara, koji pokazuju preduzećima šta mogu učiniti da zaštite svoje okruženje. 

Kao član Center of Ecological Technology (CET) Business Advisory Board-a i Berkshire Mutual 

Exchange-a, američki turistički centar Canyon Ranch razvio je Solid Waste Assistance Program 

(SNJAP) (Program za pomoć oko čvrstog otpada), da bi pomogao preduzetnicima da smanje otpad 

kroz reciklažu i ponovnu upotrebu "korisnog otpada". SNJAP pruža podršku preduzetnicima da 

procene svoj otpad i otkriju da li plaćaju za odlaganje materijala koji bi mogli da koriste drugi 

preduzetnici ili kupuju proizvode koje drugi preduzetnici bacaju. CET pruža pomoć u obuci 

zaposlenih, od čijih napora zavisi uspeh programa smanjenja otpada. 

4 ZAKLJUČAK 

Ovaj dokument je pokazao šta treba da bude urađeno da se ostvare ciljevi Agende 21 u okviru 

turističke privrede. Iako navedeni zadaci mogu izgledati izazovno, troškovi neaktivnosti će daleko 

premašiti troškove aktivnosti. Ova privredna grana se suočava sa odlučnim izborom: delovati sada i 

garantovati održivu budućnost za turizam ili čekati i gledati kako ekološko i ekonomsko nazadovanje 

uništava resurse od kojih ona zavisi. U stvarnosti, nema izbora. Ne možemo dopustiti da čekamo da 

potpuno nestane nedirnuta životna sredina, da se baština i kultura unazade i da sva mora postanu 

zagađena. Ne možemo dopustiti da čekamo i gledamo da li će nivo mora rasti ili će iscrpljivanje ozona 

naškoditi ljudskom zdravlju. 

Kada se Ujedinjene nacije sastanu da nastave proces iz Rija, one će jasno sagledati relativni napredak 

koji su učinile razne grane privrede prema ostvarenju ciljeva Agende 21. Autori ovog dokumenta će 

podneti Izveštaj ovom skupu, uzimajući u obzir ukupnu reakciju turističke privrede na odredbe 

Agende 21. Posle tog skupa, stvaraoci politike mogu privrednim granama ne napreduju odrediti 

preuzimanje mnogo težih odgovornosti - odgovornosti koje ne vode računa o vrlo realnim koristima 

koje se mogu uvećavati pravovremenim napredovanjem u poboljšanju opštih rezultata. 

Sprovođenje prelaska ka održivoj turističkoj privredi zahtevaće suštinsku promenu načina na koji 

vladini organi, NTO-i i poslovna udruženja vode razvoj turizma i načina na koji posluju turistička 

preduzeća. Neke organizacije su već počele da preduzimaju korake, kao što pokazuju primeri u ovom 

dokumentu, ali aktivnosti nekolicine nisu dovoljne. Svaka vlada i svako poslovno udruženje i svako 

preduzeće - bez obzira kako malo - može dati svoj doprinos. Niko ne očekuje potpunu promenu do 

2005. godine, ali svaka organizacija treba da ima za cilj da dostigne do tada barem jedan od ciljeva 

navedenih u ovom dokumentu. Samo ovaj nivo podrške će pomoći da se garantuje održiva budućnost 

za sve. 


35

EKOTURIZAM: 

PRINCIPI, POSTUPCI I POLITIKE 

ZA ODRŽIVOST 

Megan Epler Wood 

United Nations Environment Programme (UNEP) 

The International Ecotourism Society (TIES) 

Centar za odgovorni i održivi razvoj turizma (CenORT) 

Beograd 


36

PREDGOVOR IZDANJU NA SRPSKOM JEZIKU 

Ujedinjene nacije su proglasile 2002. godinu Međunarodnom godinom ekoturizma uzimajući u obzir 

globalnu važnost ekoturizma i stalno povećanje aktivnosti u ovoj oblasti,. Ovom odlukom su 

Ujedinjene nacije želele da obezbede mogućnost da se razmotre uspešna iskustva u oblasti ekoturizma 

iz celog sveta kako bi se utvrdili instrumenti i institucionalni okviri koji će omogućiti njegov održiv 

razvoj u budućnosti. Na taj način bi se obezbedilo uvećavanje ekonomskih, ekoloških i društvenih 

koristi od ekoturizma uz uočavanje i prevazilaženje grešaka načinjenih u prošlosti. 

Centar za odgovorni i održivi razvoj turizma – CenORT, u skladu sa svojim osnovnim ciljevima i 

zadacima, uključio se u veliki broj aktivnosti povodom Međunarodne godine ekoturizma. Posebno je 

značajno aktivno učešće CenORT-a na Prvom svetskom samitu o ekoturizmu, održanom u maju 2002. 

godine u Kvebek Sitiju, Kanada. Samit su organizovali Svetska turistička organizacija (WTO) i 

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), kao ključni događaj u Međunarodnoj godini 

ekoturizma. CenORT je takođe učestvovao na regionalnim konferencijama i seminarima o specifičnim 

aspektima ekoturizma, održanim tokom 2001. i 2002. godine, organizovanim kao priprema za Svetski 

samit o ekoturizmu. 

Imajući u vidu jedan od svojih osnovnih ciljeva – edukovanje i razvijanje svesti o značaju i uticajima 

turizma na privredni i društveni razvoj, a povodom Međunarodne godine ekoturizma, CenORT sa 

zadovoljstvom predstavlja široj javnosti publikaciju “Ekoturizam: Principi, postupci i politike za 

održivost”. CenORT je dobio pravo od priređivača ove publikacije, UNEP-a da objavi prevod ove 

publikacije. Autor publikacije je Megan Epler Wood, predsednik najveće medjunarodne ekoturističke 

asocijacije, Medjunarodnog udruženja za ekoturizam (International Ecotourism Society – TIES) sa 

sedištem u Burlingtonu, SAD. 

Publikacija “Ekoturizam: Principi, postupci i politike za održivost” nas na popularan način upoznaje sa 

konceptom ekoturizma, njegovim elementima i najvažnijim učesnicima u ekoturizmu, pruža niz 

smernica za uspešno bavljenje ekoturizmom i daje veliki broj primera iz prakse bavljenja 

ekoturističkim aktivnostima. 

Ekoturizam, kao specifična tržišna niša i kao deo šireg koncepta održivog turizma, definisan kao 

odgovorno putovanje u oblasti prirode koje čuva životnu sredinu i kulturne vrednosti i podržava 

blagostanje lokalnog stanovništva, predstavlja veliku razvojnu šansu za turizam Srbije. Turistički 

proizvod Srbije se upravo zasniva na raznolikosti i očuvanosti prirodne sredine, bogatstvu kulturnoistorijskih 

spomenika i gostoljubivosti i srdačnosti stanovništva. Usvajanje koncepta održivog razvoja 

i upravljanja ekoturizmom, uz korišćenje iskustava drugih zemalja, može doprineti odgovarajućem 

pozicioniranju Srbije kao ekoturističke destinacije na međunarodnom turističkom tržištu. 

S obzirom da je ekoturizam u Srbiji praktično još u povoju, želja nam je da ovom publikacijom svim 

sadašnjim i naročito potencijalnim učesnicima u ekoturizmu pružimo jedan od dragocenih izvora 

informacija o pravilnom razvoju i upravljanju ekoturizmom i time damo skroman doprinos ukupnim 

naporima da se turizam u Srbiji razvije, izvede na put održivosti i dobije ono mesto koje svojim 

potencijalima i zaslužuje. 

Centar za odgovorni i održivi razvoj turizma izražava zahvalnost UNEP-u na davanju saglasnosti za 

objavljivanje ove publikacije. Posebno zahvalnost dugujemo gospodinu Oliveru Hilelu, koordinatoru 

programa turizma u okviru Odeljenja za tehnologiju, industriju i ekonomiju UNEP-a, na izraženom 

razumevanju za objavljivanje ove publikacije na srpskom jeziku i za rad CenORT-a. 


Jovan Popesku 

37

Uvod 

Putovanje i turizam se nalaze među najbrže rastućim privrednim granama u svetu i predstavljaju 

glavni izvor deviznih prihoda za mnoge zemlje u razvoju. U izveštaju Svetske turističke organizacije 

(WTO) navedeno je da su prihodi od međunarodnog turizma između 1988. i 1997. godine rasli po 

prosečnoj godišnjoj stopi od 9%. Broj dolazaka inostranih turista dostigao je 1999. godine brojku od 

više od 664 miliona (znatno više od 10% svetskog stanovništva), a očekuje se da inostrani dolasci 

dostignu brojku od 1 milijarde do 2010. godine. Rastući ekonomski značaj turizma osvojio je pažnju 

mnogih zemalja. Ipak, globalni rast turizma predstavlja značajnu pretnju kulturnoj i biološkoj 

raznovrsnosti. 

Ekoturizam je rastuća tržišna niša u okviru šire industrije putovanja, sa mogućnošću da bude važno 

sredstvo održivog razvoja. Sa prodajom merenom milijardama dolara godišnje, ekoturizam je zaista 

industrija koja teži da iskoristi prednost tržišnih kretanja. Istovremeno, on često posluje prilično 

različito od drugih segmenata turističke privrede, jer je ekoturizam definisan kroz svoje rezultate u 

održivom razvoju: zaštitu oblasti prirode, obrazovanje posetilaca o održivosti i stvaranje koristi za 

lokalno stanovništvo. 

Istraživanje tržišta pokazuje da su ekoturisti posebno zainteresovani za oblasti divljine i za nedirnuta 

područja. U skladu sa petom sednicom Konferencije učesnika Konvencije o biološkom diverzitetu, 

ekoturizam ima jedinstvenu ulogu u obrazovanju putnika o vrednosti zdrave životne sredine i 

biološkog diverziteta. Međutim, pravilno planiranje i upravljanje su kritični za razvoj ekoturizma, ili 

će on ugroziti biološku raznovrsnost od koje zavisi. 

U poslednjih 10 godina, iskustva putovanja u osetljiva prirodna i kulturna područja imala su koristi od 

raznolikosti inovativnih rešenja malog obima, ograničenog uticaja, koja je pružio ekoturizam – od 

kojih će neka biti dokumentovana u ovoj brošuri. Ovi pristupi imali su uticaj na veća turistička tržišta, 

ali ekoturizam nikad neće preobraziti turističku industriju, niti on može biti savršen model za svaku 

priliku. Kao i svi oblici održivog turizma, ekoturizam je dinamična oblast, sa novim tehnikama i 

pristupima koji se razvijaju svake godine. Mnogo različitih učesnika mora biti uključeno u njegovo 

sprovođenje – uključujući preduzetnike, vladu, nevladine organizacije i lokalne zajednice. Odgovorni 

preduzetnici moraju biti podstaknuti da pravilno upravljaju turistima uz pomoć smernica, certifikacija 

i propisa. I lokalne destinacije moraju biti spremne da na pravilan način finansiraju upravljanje 

ekoturizmom ili će rizikovati narušavanje svojih prirodnih i kulturnih resursa i, u krajnjoj liniji, svog 

položaja na brzo rastućem međunarodnom tržištu. 

Lokalne zajednice stavljaju najviše na kocku, i zbog toga mogu najviše da izgube na rastućem 

međunarodnom ekoturističkom tržištu. S obzirom da globalizacija čini lokalnu kontrolu privrede sve 

težom, ekoturizam teži da preokrene ovaj trend isticanjem da lokalni preduzetnici i lokalne zajednice 

moraju biti u najvećoj meri uključeni. Mogućnosti da se seoske zajednice uključe u turizam privukle 

su pažnju i pokrenule mnoga očekivanja, ali su rizici veliki ukoliko se ne izvrše odgovarajuće 

pripreme. Lokalno stanovništvo mora biti unapred obavešteno o mogućim posledicama razvoja 

turizma i ono mora formalno pristati na razvoj u svojim područjima. 

Koncepti i prncipi koji stoje u osnovi ekoturizma pomogli su uspostavljanju novih standarda za 

turističku privredu i ovi standadi nastavljaju da se razvijaju. Potrebno je još uvek da se na mnoge 

aspekte obrati puna pažnja tokom sprovođenja, a kako odgovori na neka od ovih pitanja iskrsavaju na 

terenu, brzo globalno širenje rezultata je prioritet. Ovaj dokument pruža kratak uvod u ekoturizam, 

dajući uvid u napredak učinjen tokom poslednje decenije i šta bi trebalo uraditi da bi se on učinio 

održivim u budućnosti. 

Ovaj izveštaj nije zamišljen da bude akademski po obliku i stilu. Korišćeni tekstovi su katalogizirani u 

listi izvorne dokumentacije na kraju ove knjige zajedno sa listom izvornih organizacija. 


38

Šta je ekoturizam? 

Ekoturizam je definisan, u okviru tržišta, kao oblik turizma zasnovan na prirodi, ali je takođe 

formulisan i proučavan počev od 1990. godine od strane nevladinih organizacija, stručnjaka za razvoj i 

naučnika kao sredstvo održivog razvoja. Termin ekoturizam se, zbog toga, odnosi, s jedne strane, na 

koncept koji obuhvata set principa, a sa druge strane na poseban segment tržišta. Međunarodno 

društvo za ekoturizam - The International Ecotourism Society/TIES, (ranije poznato kao Društvo za 

ekoturizam - The Ecotourism Society /TES) uobličilo je 1991. godine jednu od prvih definicija: 

“Ekoturizam je odgovorno putovanje u oblasti prirode, kojim se čuva životna sredina i održava 

blagostanje lokalnog stanovništva.“ 

IUCN utvrđuje 1996. godine da je ekoturizam: 

Ekoturizam teži u svim oblicima da dostigne rezultate održivog razvoja. Ipak, važno je 

“environmentalno odgovorno putovanje i poseta relativno nedirnutim oblastima prirode, da bi se 

uživalo u prirodi i da bi se ona uvažavala (kao i svi prateći kulturniobjekti iz prošlosti i iz sadašnjosti), 

a promoviše očuvanje, ima nizak uticaj posetilaca i omogućava korisnu aktivnu društveno-ekonomsku 

uključenost lokalnog stanovništva.“ 

Ekoturizam kao koncept 

Ekoturizam je potkomponenta u okviru oblasti održivog turizma. Ekoturizam je prvenstveno održiva 

verzija turizma zasnovanog na prirodi, a uključuje i ruralne i kulturne elemente turizma. 

Čvrsta orijentacija oblasti ekoturizma ka evoluciji principa, smernica i certifikacije, zasnovana na 

standardima održivosti, pruža mu neuobičajeno mesto u oblasti turizma. Tokom godina, diskusije na 

konferencijama dovele su do opšteg konsenzusa o komponentama ekoturizma (kao što je detaljnije 

prikazano). 

Komponente ekoturizma 

• Doprinosi očuvanju biodiverziteta. 

• Održava dobrobit lokalnog stanovništva. 

• Uključuje iskustvo tumačenja i učenja. 

• Uključuje odgovorno delovanje na strani turista i turističke privrede. 

• Usmerava se prvenstveno ka maleim grupama od strane malih preduzeća. 

• Zahteva najmanju moguću potrošnju neobnovljivih resursa. 

• Naglašava lokalno učešće, vlasništvo i preduzetničke mogućnosti, posebno za seosko 

stanovništvo. 

Ekoturizam kao tržišni segment 

Ekoturizam je mala, ali brzo rastuća industrija koja deluje u okviru tržišne niše kojom upravljaju 

tržišne sile i propisi. Ekoturizam se prvenstveno propagira na tržištu kao jednak turizmu zasnovanom 

na prirodi. Neke zemlje, preduzeća i destinacije imaju društvene i environmentalne politike i 

programe, dok druge to nemaju. Ovo je dovelo do konfuzije širom sveta u vezi sa značenjem termina 

ekoturizam u formi u kojoj se on primenjuje na tržištu. Dalja rasprava o smernicama i sistemima 


39

akreditacije koji se odnose na kriterijume održivosti za ekoturističku industriju nalazi se dalje u ovom 

poglavlju. 

I avanturistički turizam i ekoturizam su prikazani kao potkomponente turizma zasnovanog na prirodi, 

dok ekoturizam ima snažnije veze sa seoskim i kulturnim turizmom od avanturističkog turizma. 

U ekoturizmu primarna motivacija je posmatranje i uvažavanje prirodnih pojava i odgovarajućih 

kulturnih vrednosti, dok je u avanturističkom turizmu pre reč o fizičkom vežbanju i izazovnim 

situacijama u prirodnom okruženju. 

Sa funkcionalne tačke gledišta, ekoturizam je na tržištu uglavnom individualan ili je turizam malog 

obima (turističke grupe do 25 osoba i hoteli sa manje od 100 ležaja) u okviru kojeg posluju mala ili 

srednja preduzeća u oblastima prirode. On predstavlja tržišni segment koji se usredsređuje na vođenje 

i smeštaj malih grupa u oblastima prirode uz obrazovni pristup, koristeći materijale sa uputstvima i 

specijalizovane lokalne vodiče. 

Koreni ekoturizma 

Sa istorijom duboko ukorenjenom u pokret za očuvanje, ekoturizam je pružio jak strateški izvor 

prihoda oblastima prirode kojima je potrebna zaštita. Ekoturizam je započeo kao neproverena ideja, u 

vezi sa kojom su se mnogi nadali da može doprineti zaštiti resursa prirode širom sveta. Istraživanje 

sprovedeno u Keniji 1970-ih godina (Thresher 1981) pokazalo je da su ekonomske koristi od turizma 

vezanog za posmatranje divljih životinja daleko prevazišle lov – aktivnost koja je u Keniji zabranjena 

1977. godine. Ranih 1980-ih, tropske kišne šume i koralni grebeni su postali predmet kako nebrojenih 

studija biologa zainteresovanih za biološku raznovrsnost, tako i obilja dokumentarnih filmova o 

prirodi. Ovo interesovanje je pomoglo da se osnuje mnogo raznovrsnih lokalnih malih preduzeća koja 

su se specijalizovala za vođenje naučnika i filmskih stvaralaca u zabačene oblasti. Kako su ova mala 

preduzeća brzo počela da napreduju u zemljama kao što su Kostarika i Ekvador, uskoro se razvila 

ozbiljnija industrija da bi zadovoljila potrebe malih turističkih grupa, koje su bile prvenstveno 

sastavljene od posmatrača ptica i predanih ljubitelja prirode. U mnogim delovima sveta, prvi 

preduzetnici su kreirali posebne posete i proučavanja na terenu za odrasle putnike, studente i 

volontere. 

Međunarodni biznis zasnovan na prirodi započeo je da napreduje u 1980-im godinama, zajedno sa 

rastućim interesovanjem za putovanja u prirodu i za životnu sredinu, podstaknut odličnom novom 

opremom za kampovanje i pešačenje i manifestacijama kao što je Dan Zemlje. Ova preduzeća su 

počela da shvataju da mogu preuzeti inicijativu u očuvanju životne sredine sponzorisanjem lokalnih 

konzervatorskih grupa u destinacijama koje su posećivali ili sakupljanjem sredstava za lokalne 

potrebe. Uskoro su naučili da je obučavanje i zapošljavanje lokalnog stanovništva za vođenje njihovih 

poslova najbolji način za upravljanje njihovim poslovanjem i odličan način za stvaranje značajnih 

koristi za lokalno stanovništvo. Organizatori putovanja koji u prodavali putovanja na ostrva 

Galapagosa, u Kostariku, Keniju i Nepal bili su neki od prvih učesnika u ovom pokretu. Neka od ovih 

preduzeća tvrde da, u stvari, koriste principe ekoturizma već nekih 20 ili 30 godina. 

Zbog toga što uključuje mnogo pojedinaca sa jedinstvenim idejama i kreativnim pristupima, 

ekoturističko putovanje se retko sprovodi dva puta na isti način. Ekoturizam je biznis i može biti 

profitabilan, ali treba da bude odgovoran biznis koji ima za cilj dostizanje viših društvenih i 

environmentalnih ciljeva. Kao takav, ekoturizam je veoma zavisan od posvećenosti individualnih 

vlasnika preduzeća koji moraju biti spremni da primene jedinstven set standarda u okviru svog 

poslovnog pristupa – standarde koji su se razvili tek u proteklih 10 godina. Činjenica da ne postoji 

međunarodno regulativno telo i da je standarde u oblasti ekoturizma prilično teško odrediti, dozvolila 

je preduzećima i vladama da razvijaju ekoturizam bez bilo kakvog nadzora. Mnoga preduzeća u 

oblasti putovanja i turizma našla su za shodno da koriste termin “ekoturizam” u svojim brošurama a 

vlade su veoma široko koristile ovaj termin da bi promovisale svoje destinacije, a sve to bez pokušaja 


40

da se primeni bilo koji od najosnovnijih principa objašnjenih u ovom dokumentu. Ovaj problem tzv. 

“zelenog pranja” је ugrozio legitimnost termina ekoturizam. Neka od “zelenih pranja”, mada naravno 

ne sva, rezultat su nedostatka razumevanja osnovnih principa ekoturizma. Međunarodne konferencije, 

workshop-ovi i publikacije učinili su izvesne pomake u edukaciji vlada i preduzeća o ekoturizmu, ali 

pogrešna upotreba termna ostaje problem širom sveta. 

Mnogi ljudi često pitaju zašto ekoturizam treba posmatrati na drugačiji način od drugih oblika 

održivog turizma. U suštini, ekoturizam se mora planirati i njime upravljati na takav način da uspešno 

dostigne svoje ključne društvene i environmentalne ciljeve. To zahteva: 

1. Specijalizovani marketing da bi se privukli putnici koji su prvenstveno zainteresovani za 

posetu oblastima prirode. 

2. Upravljačke sposobnosti koje su prilagođene postupanju sa posetiocima u zaštićenim 

oblastima prirode. 

3. Vodičke usluge i usluge tumačenja, poželjno pružane od strane lokalnog stanovništva, koje su 

usmerene ka pitanjima istorije, prirode i održivog razvoja. 

4. Politike vlade koje određuju prihode od turizma za stvaranje fondova kako za zaštitu divljih 

predela tako i za održivi razvoj lokalnih zajednica i starosedelačkog stanovništva. 

5. Usredsređivanje pažnje na lokalne stanovnike, kojima mora biti dato pravo na davanje 

saglasnosti za razvoj turizma na bazi prethodne informisanosti, pravo punog učešća i, ukoliko 

oni tako odluče, davanje sredstava i obezbeđenje obuke da bi iskoristili prednosti ovakve 

opcije održivog razvoja. 

Principi ekoturizma 

Zbog toga što je ekoturizam bio u početku samo ideja a ne disciplina, mnoga preduzeća i vlade su ga 

razvijali bez razumevanja njegovih najosnovnijih principa. Ustanovljavanje međunarodno i nacionalno 

prihvaćenih principa, smernica kao i postupaka certifikacije sprovođeno je tokom 1990-ih godina, ali 

skromnim tempom, jer ovaj proces uključuje učesnike iz mnogih regiona, struka i obrazovanja. Svaki 

region pod uticajem ekoturizma treba da razvije svoje sopstvene principe, smernice i postupke 

certifikacije zasnovana na već dostupnim međunarodnim materijalima. Ovaj proces stvaranja 

međunarodnih smernica za certifikaciju je daleko od toga da bude završen. 

Međunarodno društvo za ekoturizam (International Ecotourism Society) pratilo je rezultate sastanaka 

učesnika od 1991. godine da bi uobličilo set principa datih na strani 8, a koji je prihvaćen od strane 

rastućeg broja nevladinih organizacija, privatnih preduzeća, vlada, naučnih ustanova i lokalnih 

zajednica. 

Kada se jednom usaglase principi, mogu se razviti specifične smernice koje će pomoći u definisanju 

najboljih mogućih tržišnih učinaka. Smernice pružaju praktične pristupe za dostizanje rezultata 

održivog razvoja, koji su prikupljeni iz rezultata istraživanja najboljih praktičnih iskustava i iz 

sastanaka učesnika, koje čine istraživači, privatni sektor, nevladine organizacije i lokalne zajednice. 

Međunarodna ocena dolazi na kraju procesa kreiranja smernica, pomažući da se obezbedi uključivanje 

velikog broja različitih gledišta. 

Kada se razviju smernice za ekoturizam, važno je razmotriti neka pitanja koja se možda neće odnositi 

na praktičare koji se ekoturizmom bave globalno, kao što su sledeća pitanja: 

1. Obim kontrole koji zadržavaju tradicionalne/starosedelačke zajednice kada se razvije ekoturizam u 

oblastima prirode kojima one upravljaju ili koje nastanjuju. 

2. Efikasnost i socijalna pravičnost sadašnjih koncepata zaštićenih oblasti (koje su suštinske za 

ekoturizam) za dugoročnu zaštitu biološkog i kulturnog diverziteta. 

3. Rizik koji nekontrolisani turisti znače za smanjenje genetskog bogatstva i tradicionalnog znanja 

koje pripadaju tradicionalnim zajednicama, npr. biopiraterija. 


41

4. Kako uravnotežiti potrebe srednjih i velikih investitora, koji često ne pripadaju lokalnim 

zajednicama, sa lokalnim očekivanjima o učešću uz napor malog obima za turizam zasnovan na 

zajednici. 

Smernice o ekoturizmu za organizatore putovanja u prirodu (Ecotourism Guidelines for Nature Tour 

Operators) izdalo je 1993. godine Međunarodno društvo za ekoturizam, postavljajući standarde za 

ovaj sektor privrede. Ove smernice su distribuirane širom sveta i reprintovane od strane desetina 

organizacija na brojnim jezicima. Podaci o evaluaciji otkrivaju da su one proširile prihvatanje 

ekoturizma od strane privrede, nevladinih organizacija i naučnih ustanova. TIES će publikovati 

smernice za eko-konačišta i morski turizam u 2002. godini. 

Udruženje za ekološki turizam u Evropi (The Association for Ecological Tourism in Europe) 

publikovalo je 1997. godine preporuke za organizatore putovanja orijentisane ka životnoj sredini, a 

mnoge lokalne organizacije kao što je Alianza Verde u gvatemalskoj oblasti Peten razvile su smernice 

za ekoturizam za sve učesnike na lokalnom nivou. Razvijanje smernica širom sveta bilo je koristan 

korak u pomoći lokalnim učesnicima da se usmere na pitanja o tome kako razviti ekoturizam u 

lokalnim zajednicama, ekosistemima ili u specifičnim sektorima ove privredne grane, kao što su 

smeštaj ili organizatori putovanja. Ovo može pomoći da se reši problem tzv. zelenog pranja, ali će na 

kraju certifikacija biti osnovni instrument koji će osigurati da preduzeća poštuju standarde ekoturizma. 

Napori da se ekoturizam certifikuje su u svojoj početnoj fazi. Cerifikacija ekoturističke privrede 

uključuje prikupljanje podataka od kompanija o njihovim environmentalnim i socijalnim 

pokazateljima, a nakon toga verifikaciju ovih podataka. S obzirom da se ekoturizam dalje definiše 

kroz svoje učesnike i na tržištu, ostaju mnoga pitanja o tome koliko uspešno ekoturizam može biti 

certifikovan, imajući u vidu da su ekoturistička preduzeća mala, veoma rasuta i regionalnog karaktera. 

Mnoga preduzeća se nalaze u zemljama u razvoju, gde usluge nadgledanja pa čak i sistemi 

komunikacije mogu biti nedostupni. Ekoturistička preduzeća posluju u malom obimu i možda se mogu 

najbolje oceniti korišćenjem kriterijuma određenih za taj stil poslovanja. 

Napore da se certifikuje ekoturizam predvodi Australija, koja je ustanovila 1994. godine istraživački 

program i pokrenula federalno finansiranu inicijativu 1996. godine, što je jedini poseban ekoturistički 

program certifikacije u svetu. 

Bez obzira da li su globalni programi certifikacije sačinjeni za ekoturizam ili uopštenije za održivi 

turizam, hitno su potrebne međunarodne smernice koje detaljno govore o tome kako razviti i upravljati 

takvim programima certifikacije. Predložene smernice za certifikaciju ekoturizma, date na strani 10, 

sačinila je administracija TIES-a za publikaciju o eko-oznakama i za dostavljanje vodećim 

istraživačima širom sveta u cilju daljih komentara. 

Principi ekoturizma 

• Minimiziranje negativnih uticaja na prirodu i kulturu koji mogu 

naneti štetu destinaciji. 

• Obrazovanje putnika o važnosti zaštite. 

• Naglašavanje značaja odgovornog poslovanja, koje deluje u saradnji 

sa lokalnim organima vlasti i sa stanovništvom u cilju zadovoljavanja 

lokalnih potreba i stvaranja koristi od zaštite. 

• Direktni prihodi od zaštite i upravljanja prirodnim i zaštićenim 

oblastima. 

• Naglašavanje potrebe za stvaranjem regionalnih turističkih planova 

zona i za planovima upravljanja posetama namenjenim i regionima i 

oblastima prirode za koje je odlučeno da postanu eko – destinacije. 

• Naglašavanje upotrebe osnovnih environmentalnih i društvenih 

studija kao i dugoročnih programa nadgledanja, da bi se procenili i 

minimizirali uticaji. 


42

Smernice za organizatore putovanja u prirodu 

• Težnja za maksimiziranjem ekonomskih koristi za zemlju domaćina, 

lokalno preduzetništvo i zajednice, naročito za stanovništvo koje živi 

u i oko prirodnih i zaštićenih oblasti. 

• Težnja da se obezbedi da razvoj turizma ne prevazilazi društvene i 

environmentalne granice prihvatljivih promena određenih od strane 

istraživača u saradnji sa lokalnim stanovništvom. 

• Oslanjanje na infrastrukturu koja je razvijana u skladu sa životnom 

sredinom, minimiziranje upotrebe fosilnih goriva, očuvanje lokalnog 

biljnog i divljeg životinjskog sveta i uklapanje u prirodno i kulturno 

okruženje. 

• Pripremiti putnike. Jedan od razloga zašto potrošači radije biraju organizatora putovanja 

nego da putuju individualno jeste da dobiju uputstvo: Kako se mogu minimizirati negativni 

uticaji tokom poseta osetljivim životnim sredinama i kulturama? Kako bi pojednac i lokalna 

kultura mogli da utiču jedni na druge? Kakva je odgovarajuća reakcija na prosjačenje? Da li 

se podržava trampa? 

• Minimizirati uticaje posetilaca. Sprečavati degradaciju životne sredine i/ili lokalne kulture 

kroz ponudu literature, informisanje, vođenje primerom i preduzimanjem korektivnih 

aktivnosti. Da bi se minimizirali akumulirani uticaji, koristiti odgovarajuće vođstsvo i 

zadržati male grupe da bi se obezbedio minimum grupnog uticaja na destinaciju. Izbegavati 

oblasti kojima se nedovoljno upravlja ili su previše posećene. 

• Minimizirati uticaje preduzeća koja organizuju putovanja u prirodu. Obezbediti da 

menadžeri, zaposleni i radnici na ugovor znaju i učestvuju u svim aspektima politike 

preduzeća kojom se sprečava uticaj na životnu sredinu i lokalne kulture. 

• Obezbediti obuku. Dati menadžerima, zaposlenima i radnicima na ugovor pristup 

programima koji će unaprediti njihovu sposobnost komunikacije sa klijentima i upravljanja 

klijentima u osetljivim prirodnim i kulturnim naseobinama. 

• Doprineti očuvanju. Uložiti sredstva u programe zaštite u receptivnim regionima. 

• Omogućiti konkurentno lokalno zapošljavanje. Zapošljavati lokalno stanovništva u svim 

aspektima poslovnog delovanja. 

• Ponuditi smeštaj koji je usklađen sa lokalitetom. Obezbediti da objekti ne budu 

destruktivni u odnosu na prirodno okruženje, a posebno da nepotrebno ne troše lokalne 

resurse. Osmisliti strukture koje pružaju obimnu mogućnost za učenje o životnoj sredini i 

koje podstiču osetljivu međusobnu razmenu sa lokalnim zajednicama. 

The International Ecotourism Society, Ecotourism Guidelines for Nature Tour Operators, 1993 

Predlog smernica za uspešnu certifikaciju ekoturizma 

• Do pokazatelja održivosti mora se stići istraživanjem odgovarajućih parametara zasnovanih na 

važećim najboljim praktičnim primerima. 

• Pokazatelji održivosti moraju biti ocenjeni i odobreni kroz proces u koji su uključeni svi 

učesnici. 

• Do pokazatelja održivosti mora se stići za svaki segment industrije, tj. za hotele, organizatore 

putovanja, saobraćajne sisteme, itd. 

• Pokazatelji održivosti će se razlikovati u zavisnosti od regiona i do njih se mora doći kroz 

učešće lokalnih učesnika i na osnovu istraživanja. 

• Programi certifikacije zahtevaju nezavisne procedure verifikacije koje nisu direktno povezane 

sa telom koje je plaćeno za certifikaciju. Uključivanje univerziteta je idealno za ovaj proces. 

• Programi certifikacije, naročito za mali sektor ekoturističkog poslovanja, verovatno se neće 

moći isplatiti kroz takse, te će biti potrebne nacionalne, regionalne i međunarodne subvencije. 


43

• Programi certifikacije mogu biti povereni operativnom telu, ali bi trebalo da se njima 

specificiraju proizvodi ili lokaliteti koji, kao certifikovani, ispunjavaju odgovarajuće 

kriterujume. 

• Certifikacija bi trebalo da bude testirana na terenu pre završnog sprovođenja da bi se 

obezbedilo da su svi sistemi na pravi način usklađeni, zato što je teško verifikovati 

odgovarajuće standarde primene bez prethodnog testiranja. 

Epler Wood and Halpenny, Ecolabels in Tourism, 2001 

Certifikacija ekoturizma – Studija primera iz Australije 

Australijski nacionalni program za akreditaciju ekoturizma (Australia's National Ecotourism 

Accreditation Program – NEAP) je privredna inicijativa Australijskog udruženja za ekoturizam 

(Ecotourism Association of Australia) koju finansira nacionalna turistička organizacija (Office of 

National Tourism). NAEP je revidiran i ponovo pokrenut u martu 2000. godine sa novim 

potprogramom za turizam zasnovan na prirodi. Njegova akreditacija sada ima tri nivoa: turizam 

zasnovan na prirodi, ekoturizam i napredni ekoturizam. 

Kao akreditacioni program zasnovan na praksi, NAEP zahteva da proizvodi učesnika programa 

dostignu specifične ciljeve koji su klasifikovani u posebne kategorije: fokus na oblasti prirode, 

tumačenje, ekološka održivost, doprinosi zaštiti, rad sa lokalnim zajednicama, kulturna komponenta, 

zadovoljstvo potrošača i odgovorni marketing. Da bi postigao nivo za akreditaciju u ekoturizmu, 

proizvod mora ispuniti sve suštinske kriterijume u svakoj od kategorija. Dostizanje statusa naprednog 

ekoturizma zahteva da proizvod ispunjava 80% posebnih kriterijuma. 

Organizator putovanja ili vlasnik objekta mora da kompletira obiman upitnik koji se odnosi na svaki 

od kriterijuma. U svojoj prvoj fazi, NAEP je bio potpuno zavisan od iskrenosti onih koji podnose 

prijavu. Ali novi program pokrenut u martu 2000. godine razviće mehanizme za kontrolu proizvoda. 

Najveće ograničenje NAEP programa, prema istraživanjima, jeste slabo priznavanje programa i 

njegovih oznaka od strane potrošača; prema podacima iz januara 2000. godine, Australija je 

akreditovala 237 NAEP proizvoda. Ovaj program certifikuje samo proizvode, a ne organizatore 

putovanja ili objekte. 

Priređeno na osnovu: Buckley, Ecolabels in Tourism, 2001 

Ekoturističko iskustvo 

Prvo i najvažnije, ekoturizam je iskustvo putovanja koje pomaže putnicima da dođu do boljeg 

razumevanja jedinstvenog prirodnog i kulturnog okruženja širom sveta. Danas postoje stotine 

specijalizovanih organizovanih putovanja i malih smeštajnih objekata u oblastima prirode koji 

omogućavaju malim grupama da vide jedinstveno prirodno okruženje i kulture uz pratnju lokalnih 

vodiča. Ovi vodiči su obučeni da predstave kulturni i environmentalni ambijent koji su posetioci došli 

da otkriju. Oni se takođe usredsređuju na pomoć putnicima da razviju bolje osećaje za to kako putovati 

i kako pravilno doprineti zaštiti životne sredine, kulturnom opstanku i drugim važnim pitanjima 

održivog razvoja. Konačno, male ekoturističke grupe su informisane o tome kako da minimiziraju 

svoje uticaje na životnu sredinu i kulturu. Ekoturistička iskustva, koja su doživela najveći uspeh, 

razvila su se od inovacija naučnika, arhitekata i vođa lokalnih zajednica. 

Na primer: 

• Istraživači u oblasti života u divljini napravili su mnoge prodore u proučavanju vrsta 

divljih životinja u 1980-im godinama, radeći sa jednstvenim vrstama kao što su kitovi, 

kornjače, planinske gorile, orangutani, makao majmuni i orlovi. Stvoren je niz različitih 

specijalizovanih tura da bi se po prvi put doveli posetioci na ove terene i lokacije da vide 

ove vrste. Mnoga od ovih putovanja bila su prvobitno realizovana u veoma rustičnim 


44

mestima na terenu, a putnici su plaćali nadoknadu za podršku očuvanju i istraživačkim 

inicijativama. Daljim razvojem programa, veliki deo napora bio je uložen u osmišljavanje 

tura kako bi se sprečili uticaji na divlje životinje i kulturu regiona. 

• Istraživački prodori u oblasti kao što su tropska ekologija, etnobotanika, ekologija kitova i 

primata i arheologija drevnih civilizacija motivisali su putnike da se priključe naučnicima 

koji su u tome učestvovali i da im pomognu u istraživanju. Workshop-ovi i drugi programi 

edukacije danas dozvoljavaju turistima da učestvuju u intenzivnim seminarima na terenu 

uz same naučnike – i da istovremeno pomognu u finansiranju istraživanja. 

• Inovativni preduzetnici i arhitekte započeli su osmišljavanje specijalizovanih malih 

objekata za smeštaj sa niskim nivoom uticaja na okruženje što je omogućilo putnicima da 

odsednu u relativnom komforu imajući u isto vreme neverovatne mogućnosti da sa svog 

praga posmatraju život u divljini. Ekokonačišta, specijalizovana za inovativne pristupe 

koji minimalno utiču na prirodno okruženje, izgrađena su na svim kontinentima, u 

mnogima se koristi alternativna energija, osmišljena su tako da budu u skladu sa lokalnim 

okruženjem i koriste lokalne materijale i starosedelačko oblikovanje. 

• Lokalni stanovnici su postali učesnici i vlasnici kućica ili konačišta u prirodi, ili vode 

lokalne, na zajednici zasnovane, ekoture. Ekoturistički programi koje vode zajednice 

pojavili su se širom sveta, pružajući putnicima mogućnost da uče o različitim kulturama, o 

pretnjama po društvo i kulturu sa kojima se suočava lokalno stanovništvo i o njihovom 

razumevanju lokalne ekologije. Ovi programi mogu pomoći lokalnim zajednicama u 

medicinskoj nezi, obrazovanju i održavanju lokalnih tradicija. 

• U seoskim okruženjima bogatim prirodnim resursima, naročito u Evropi, ekoturizam 

može biti održiva alternativa umanjivanju prihoda od poljoprivrede, nudeći posetiocima 

iskustva prirode i sela i delimično okrećući tok pogoršanja stanja privrede. 

Svest o životnoj sredini i ekoturizam 

Sve ovo skorašnje interesovanje za životnu sredinu i lokalne kulture stvorilo je dinamični ekonomski 

pokretač koji može podstaći zdrav ekonomski rast u nerazvijenim oblastima, ali takođe može imati za 

rezultat neodrživi rast za kojim dolaze brzi negativni preokreti, takozvani “prosperitet - bankrot” 

ciklusi. Istorija nam je pokazala da je sindrom “prosperitet–bankrot” – na lokacijama kao što su Havaji 

ili obala Španije – bio veoma destruktivan po životnu sredinu i lokalnu ekonomiju. Ovakvi ekonomski 

ciklusi bi trebalo da budu izbegnuti i oni su antiteza izgradnji zdrave i održive ekonomije koja donosi 

dugoročnu korist lokalnom stanovništvu. Statistike i istraživanja potvrđuju da će sve veći broj putnika 

stizati do udaljenih ekoturističkih destinacija sa većom lakoćom, uz manje troškove i brže nego ikad 

ranije, što ukazuje na to da neke ekoturističke destinacije mogu postati osetljive na potpuno iste 

cikluse “prosperitet-bankrot” koji su u prošlosti mučili mnogo dostupnije destinacije. 

Dok različite studije o istraživanju načina života pokazuju da su putnici zabrinuti za očuvanje životne 

sredine i blagostanje lokalnog stanovništva, njihov izbor putovanja izgleda da nije zasnovan na ovom 

gledištu. Potreba potrošača da učine odgovoran izbor putovanja se sve više okreće ka uspehu ciljeva 

ekoturizma, čineći veoma važnim da oni tačno razumeju šta je dobro ekoturističko iskustvo. Kampanje 

za edukaciju potrošača, kao što je ona koju vodi Međunarodno društvo za ekoturizam “Vaš izbor 

putovanja može napraviti razliku” (Your Travel Choice Can Make a Difference) pomažu putnicima da 

razlikuju preduzeća i destinacije koje ne čine nikakve napore za zaštitu, za ograničavanje rasta ili za 

ostvarenje koristi lokalnog stanovništva od onih koji to čine. Edukacija potrošača i smernice za izbor 

ekoturističkih iskustava ojačaće zvanično tržište ekoturizma i smanjiti efikasnost lažnih tvrdnji o 

environmentalnoj i društvenoj odgovornosti (npr. “zeleno pranje”). 

Broj ekoturista 

Zbog toga što je ekoturizam definisan pomoću svojih ciljeva da se očuva priroda i doprinese lokalnom 

stanovništvu, njega je bilo teško izmeriti. Do sada ni jedna detaljna studija nije pokušala da odredi 


45

koliko je turista koji putuju u oblasti prirode zapravo motivisano da donosi odluke o putovanju 

zasnovane na principima ekoturizma. Ekoturizam se naširoko istražuje kao turizam vezan za prirodu, 

što vodi ka lažnim pretpostavkama o veličini tržišta. Istraživanja o turizmu vezanom za prirodu su 

pokazala da čak 50% ukupnog turističkog tržišta uključuje želju za posetom oblastima prirode tokom 

putovanja, što može uključiti kratko zaustavljanje tokom dana u nacionalnom parku. Iako je ovo 

veoma veliko tržište, ono se prilično razlikuje od tržišta koje je zapravo motivisano da putuje u malim 

grupama, da saznaje o životu u divljini i o kulturi od lokalnih vodiča i da pomogne u podršci lokalnoj 

zaštiti i održivom razvoju. 

Prema izuzetno gruboj proceni ukupnih međunarodnih dolazaka u ekoturizmu u svetu, oni bi 

predstavljali sedam procenata turističkog tržišta (Lindberg 1997) ili otprilike 45 miliona dolazaka u 

1998. godini i očekivanih 70 miliona u 2010. godini. Ovome se mora dodati značajan broj domaćih 

posetilaca u oblastima prirode. 

Najvažnije ekoturističke destinacije izvestile su o drastičnom porastu poseta zaštićenim i drugim 

oblastima prirode. Ekoturiste su uvek snažno privlačili nacionalni parkovi i zaštićene oblasti. Dok 

sama poseta parku ili oblasti prirode predstavlja turizam vezan za prirodu – a ne ekoturizam – trendovi 

dolaska posetilaca u parkove pružaju indikacije i o rastu ekoturizma. Ankete sa početka 1990-ih 

godina počele su da registruju izuzetan rast turizma u nacionalnim parkovima na važnim 

ekoturističkim tržištima – pokazujući važnu promenu preferencija u turizmu od tradicionalnih 

destinacija u Evropi ka većem broju prirodnih destinacija, prvenstveno u zemljama u razvoju. Broj 

inostranih posetilaca parkova u Kostariki vinuo se od 65.000 u 1982. godini na 273.000 u 1991. godini 

– godišnji rast od 30%. 

Druge zemlje su ubrzo počele da beleže slične trendove. Australija je 1995. godine sprovela detaljnu 

anketu o turistima koji putuju u prirodu u toj zemlji (Blamey & Hatch 1998) i ovi rezultati su jasno 

potvrdili da nacionalni parkovi i rezervati imaju “snažnu privlačnost” za inostrane posetioce 

Australije. Od 1,7 miliona inostranih posetilaca u Australiji 1995. godine, 50% je posetilo najmanje 

jedan nacionalni park tokom svog boravka – 10% rasta u odnosu na prethodnu godinu. 

Mnoge druge destinacije zasnovane na prirodi zabeležile su visoke stope rasta tokom 1990-ih godina 

(videti sledeću tabelu). 

U pripremi za 2002. godinu, koja je određena od strane Ujedinjenih nacija za Međunarodnu godinu 

ekoturizma, Svetska turistička organizacija je sprovela tržišna ispitivanja u nekim evropskim 

zemljama, čiji su rezultati objavljeni krajem 2001. godine. 

Stope poseta destinacijama prirode 

Država 1990 1999 Ukupan % Prosečno 

Rast rasta godišnje 

Južna Afrika 1.029.000 6.026.000 486% 19,3% 

Kostarika 435.000 1.027.000 136% 9,0% 

Indonezija 2.178.000 4.700.000 116% 8,0% 

Belize* 88.000 157.000 78% 6,0% 

Ekvador 362.000 509.000 41% 3,5% 

Bocvana* 543.000 740.000 36% 3,1% 

* Stope poseta dostupne samo od 1990. do 1998. 


World Tourism Organization, Tourism Highlights 2000, 2000 

46

Demografska analiza ekoturista 

Trenutno stotine nezavisnih kompanija koje se bave turizmom vezanim za prirodu u SAD i Kanadi 

upravljaju sumom mnogo većom od jedne milijarde dolara godišnje prodaje. Jedan broj istraživačkih 

studija pruža odlične podatke o klijenteli severnoameričkih kompanija, dajući demografske podatke i 

informacije o motivacijama turista koji putuju u prirodu. Na osnovu podataka prikupljenih od strane 

konsultantskih firmi HLA i ARA, moguće je konstruisati tržišni profil turista iz Severne Amerike koji 

putuju u prirodu, što je prikazano na strani 13. 

Jedan deo ovog tržišta je nesumnjivo ekoturistički po svom obliku i sprovođenju, ali je još uvek 

nepoznato koliki je to deo. U ekoturističkim destinacijama sa dobrom dokumentacionom bazom – 

uključujući Kostariku, Ekvador, Belize, Južnu Afriku, Keniju, Bocvanu i Nepal – stotine organizatora 

putovanja i smeštajnih objekata primaju turiste koji posećuju prirodu iz celog sveta, ali još ni jedno 

istraživanje ekoturističkog tržišta nije do sada dostupno u publikovanoj literaturi o ovim 

destinacijama, iako sve ove zemlje obezbeđuju podatke o svom turističkom tržištu vezanom za 

prirodu. 

Evropske statistike ne pružaju jasne podatke o turističkom tržištu vezanom za prirodu, čak iako se 

tamo jasno pokazuje tražnja za enviromentalno zdravim proizvodima. Istraživanja pokazuju da 

Evropljani izgleda više traže seoski turizam u Evropi nego turizam zasnovan na prirodi, zato što 

najveći deo evropske životne sredine ne čine predeli divljine (Blangy & Vautier 2001). Posebno su 

Evropljani sa severa dosledno pokazivali interesovanje za turizam sa visokim standardima održivosti 

kao deo paketa koji kupuju, a turizam zasnovan na prirodi se snažno razvija kao inicijativno tržište za 

ove zemlje i za Englesku. 

Iako je Evropa bitno turističko tržište, malo je dostupnih podataka o interesovanju i stavu Evropljana 

prema turizmu zasnovanom na prirodi i ekoturizmu. Australijsko istraživanje (Blamey 1998) o 

sopstvenom receptivnom tržištu zasnovanom na putovanjima u prirodu pokazuje da je visok procenat 

nemačkih (20%), švajcarskih (23%) i skandinavskih (18%) turista zainteresovano za Australiju zbog 

aktivnosti na otvorenom koje su vezane za prirodu. Interesovanje evropskog tržišta za putovanja u 

prirodu prevazišlo je bilo koje receptivno tržište, uključujući SAD i Kanadu. Ovo jasno ukazuje na to 

da će Evropa biti značajno inicijativno tržište za turizam zasnovan na prirodi, ukoliko evropska tržišna 

istraživanja počnu da identifikuju turizam zasnovan na prirodi i ekoturizam kao kategorije istraživanja. 

Više istraživanja na ekoturističkog tržišta je neophodno da bi se bolje definisalo koji će deo velikog i 

rastućeg turističkog tržišta vezanog za prirodu najverovatnije reagovati na društvene i 

environmentalne pristupe i biti spremno da za njih plati. Istraživanje pokazuje da su potrošači, iako 

podržavaju pitanja životne sredine, iskazali mnogo više entuzijazma u izražavanju svoje zabrinutosti u 

anketama nego u kupovini zelenih proizvoda (Ackerstein & Lemon 1999). Buduće istraživanje tržišta 

treba da napravi razliku između turizma vezanog za prirodu i ekoturizma, što zahteva sofisticiranije 

instrumente istraživanja koji ispituju načine života i spremnost potrošača da plate za environmentalne i 

društvene pristupe održivosti, a ne samo za aktivnosti u kojima turisti učestvuju. Pitanje koje ostaje je 

koliko će turista u 21. veku želeti da plati za environmentalno i društveno osmišljene programe 

ekoturizma. Takvo istraživanje će pomoći onima koji se time bave da osmisle programe za ovo tržište. 

Tržišni profil turiste koji putuje u prirodu 

• Starost: 35-54 godine, mada starost varira u zavisnosti od aktivnosti i drugih faktora kao što su 

troškovi. 

• Pol: 50% ženski i 50% muški, mada se mogu uočiti jasne razlike u zavisnosti od aktivnosti. 

• Obrazovanje: 82% je sa visokim obrazovanjem. 

• Sastav domaćinstva: Nisu utvrđene velike razlike između turista uopšte i turista koji su 

putovali u oblasti prirode*. 


47

• Sastav društva: Većina (60%) ispitanih turista koji su već putovali u prirodu izjavili su da više 

vole da putuju u paru, samo 15% su izjavili da više vole da putuju sa svojim porodicama, a 

13% više vole da putuju sami. 

• Dužina putovanja: Najveći broj turista koji su već putovali u prirodu (50%) više voli 

putovanja koja traju 8-14 dana. 

• Troškovi: Turisti koji su već putovali u prirodu bili su spremni da potroše više nego turisti 

uopšte; najveća grupa (26%) je izjavila da je spremna da potroši 1.101 – 1.500 američkih 

dolara po putovanju. 

• Važni elementi putovanja: Prva tri odgovora turista koji su već putovali u oblasti prirode bili 

su (1) lokalitet u divljini, (2) posmatranje divljih životinja i (3) pešačenje/treking. 

• Motivacija za sledeće putovanje: Dva najvažnija odgovora turista koji su već putovali u 

oblasti prirode su (1) uživanje u predelu/prirodi, i (2) nova iskustva/mesta. 

*Turisti koji su već putovali u oblasti prirode su turisti koji su bili na najmanje jednom putovanju 

orijentisanom ka “ekoturizmu”. Ekoturizam je definisan u ovoj studiji kao putovanje orijentisano ka prirodi, 

avanturi i kulturi. Ovo istraživanje je uključilo i domaća i inostrana putovanja. 

Objašnjenje ekoture 

HLA and ARA Consulting, 1994, Wight 1996a, 1996b. 

Danas mnogi odgovorni organizatori ekotura uspešno rade širom planete da bi stvorili dobro planirane, 

interaktivna iskustva na osnovu učenja, na kojima se male grupe putnika upoznaju sa novim životnim 

sredinama i kulturama, istovremeno minimizirajući negativne uticaje na životnu sredinu i dajući 

podršku naporima za zaštitu. Ovi pružaoci usluga mogu biti lokalni ili međunarodni, i kreću se u 

rasponu od sezonskih poslova vođenih od strane zajednice ili porodice, do inicijativnih organizatora 

putovanja srednje veličine sa godišnjim prihodom koji se meri milionima dolara. 

Ipak, većina zemalja verovatno ima više organizatora putovanja koji ne poštuju odgovorne smernice 

od onih koji to čine. Šta više, organizatori putovanja su bili neodlučni u razvoju sopstvenih sistema 

izveštavanja, čineći teškim da se statistički dokumentuju ukupne performanse ekoturizma. Ipak, jedan 

napredan primer standarda certifikacije u ekoturizmu je Australijski nacionalni program za procenu 

ekoturizma (Australia's National Ecotourism Assessment Program), sa učešćem blizu 200 organizatora 

putovanja i vlasnika objekata za smeštaj. 

Dokaz iz studije slučaja sa terena pokazuje da organizatori ekotura teže da pruže male – do srednjih – 

donacija manjim nevladinim organizacijama, koje deluju u njihovim destinacijama i da pomognu 

razvojem novih regionalnih organizacija koje zastupaju politike održivog turizma. Finansijska sredstva 

se prvenstveno daju za zaštitu zemljišta i za razvoj zajednice. 

Anketa među članovima koji podržavaju Međunarodno društvo za ekoturizam sprovedena 1998. 

godine otkrila je da su male donacije u vrednosti od milion američkih dolara date od strane vodećih 

organizatora putovanja lokalno vođenim nevladinim organizacijama 1990-ih godina, dok su 

istovremeno mnogi vlasnici/organizatori pomogli u uspostavljanju regionalnih udruženja koja se 

zalažu za politike održivog turizma, kao što su Alaska Wildland Recreation i Tourism Association na 

Aljasci, SAD, Galapagos Tour Operator Association u Ekvadoru i Asociacion de Kayakismo y 

Ecoturismo u Baji, Meksiko. Drugi vlasnici su podržali starosedelačke organizacije kroz posebno 

osmišljene nevladine organizacije kakve su Fundacion Pachamama i Accion Amazonia u Ekvadoru, 

obe osnovane sredinom 1990-ih godina. Istovremeno, drugi su davali direktno za inicijative za zaštitu 

zemljišta i za zaštićene oblasti, kao što su dva organizatora putovanja iz Kostarike koji su dali donacije 

od 25.000 američkih dolara kostarikanskoj organizaciji za održavanje parkova početkom 1990-ih 

godina da bi pomogli u finansijskoj krizi, a jedan organizator putovanja iz SAD je pomogao osnivanje 

ACEER fondacije u peruanskom Amazonu, koja je zaštitila više od 100.000 hektara prašume za 

istraživanje biodiverziteta kroz privatne donacije i turističke aktivnosti. 


48

Organizatori putovanja u ekoturizmu takođe direktno podržavaju zaštićene oblasti naplatom ulaznica. 

Međunarodna anketa o zaštićenim oblastima sprovedena 1994. godine pokazala je da zemlje u razvoju 

dobijaju 54% svog prihoda od naplate ulaznica od turista (Giongo 1993). U Ruandi su u 1980-im 

godinama organizatori putovanja plaćali 170 američkih dolara po klijentu za male grupe koje su 

posećivale planinske gorile, što je rezultiralo u više od milion američkih dolara godišnjeg prihoda za 

Parc de Volcans. Ovo je postignuto iako je park istovremeno striktno ograničio broj posetilaca i 

namenio sredstva naporima za obrazovanje o životnoj sredini širom zemlje (Lindberg 1991) 

Dobro regulisane zaštićene oblasti kao što su ostrva Galapagos u Ekvadoru imale su direktne koristi 

od ulaznica koje su plaćale kompanije koje se bave turizmom u prirodi i ekoturizmom u ime svojih 

klijenata, a takođe i od taksi na licence za čamce. U 1998. godini blizu 65.000 putinika je posetilo 

ostrva Galapagos, pri čemu su domaći gosti plaćali 6 američkih dolara za ulazak, a stranci su plaćali 

80 američkih dolara. Ulaznice koje su posetioci plaćali dostigle su ukupno 4,3 miliona američkih 

dolara te godine, u proseku 66 američkih dolara po posetiocu. 

Uglavnom zahvaljujući ulaznicama na ostrva Galapagosa, servis za održavanje ekvadorskog 

nacionalnog parka bio je u mogućnosti da upravlja ovim ekostitemom svetske baštine istovremeno 

ograničavajući posetu na razumne brojke, zahtevajući vodičke usluge visokog kvaliteta koje obavlja 

lokalno stanovništvo, održavajući kontrolu nad time koja ostrva i staze putnici posećuju i pružajući 

određenu podršku upravljanju parkovima u celoj zemlji. Istovremeno, Ekvadorci su u mogućnosti da 

posete i nauče nešto o sopstvenoj osetljivoj prirodnoj baštini po vrlo pravičnoj ceni, što je nesumnjivo 

uticalo na mnoge mlade ljude u zemlji da se uključe u zaštitu. 

Ekoture nude visoko obrazovne posete glavnim destinacijama prirode na planeti. Organizatori 

putovanja su bili proaktivni u mnogim prilikama, koristeći svoju potporu, vreme i prihod da bi 

podržali destinacije. Sistemi naplate ulaznica su jedan od najvažnijih načina da organizatori 

ekoturističkih putovanja mogu da obezbede da zaštićene oblasti koje posećuju njihovi klijenti budu 

pravilno procenjene od strane vlada. Ipak, veoma je važno da takse od ulaznica koje prikupljaju vlade 

budu usmerene u pravcu očuvanja i upravljanja zaštićenim oblastima koje posećuju ekoturisti. 

Karakteristike dobre ekoture 

• Pre putovanja pruža informacije o kulturi i životnoj sredini koji će biti posećeni. 

• Nudi u pismenoj formi pre polaska na put smernice za odgovarajuće odevanje i ponašanje i 

usmene smernice tokom putovanja. 

• Nudi detaljno informisanje nakon dolaska turista u destinaciju o njenim geografskim, 

društvenim i političkim karakteristikama, kao i o njenim environmentalnim, društvenim i 

političkim izazovima. 

• Nudi sadržajne usluge vodiča tokom putovanja, što obavljaju dobro obučeni lokalni vodiči. 

• Nudi mogućnost za susret i razmenu međusobnog uticaja sa lokalnim zajednicama u 

ambijentima za koje je očigledno da nisu samo komercijalno mesto za kupovinu ili prodaju. 

• Razvija razumevanje kako za svakodnevni život tako i za tradiciju lokalnog stanovništva i za 

vrste problema koji su odgovarajući za raspravu, veoma unapređujući interakciju zajednica. 

• Pruža mogućnost lokalnim nevladinim organizacijama da daju svoj doprinos. 

• Obezbeđuje da su ulaznice u park u potpunosti plaćene. 

• Nudi smeštaj usklađen sa lokalitetom. 


49

Doprinos naplate ulaznica zaštićenim oblastima 

Studija slučajeva iz Zimbabvea, Indije i Indonezije 

Studija koju je uradio Međunarodni institut za životnu sredinu i razvoj (International Institute for 

Environment and Development) ispitivala je trenutne i potencijalne doprinose turizma trima 

nacionalnim parkovima: Gonarezhou u Zimbabveu, Keoladeo u Indiji i Komodo u Indoneziji. 

Iako je u sva tri slučaja turizam bio najveći izvor prihoda, stvarni finansijski doprinos naplate ulaznica 

finansijama parka bio je minimalan a u dva parka neto doprinos je bio negativan. Ulaganja vlade su u 

stvari subvencionisala turizam. Zbog toga što prihod od ulaznica čini značajan deo prihoda od turizma, 

studija je preporučila podizanje cena ulaznica da bi se obezbedilo pokrivanje troškova turizma i da bi 

to takođe doprinelo finansiranju zaštite. Anketa u Nacionalnom parku Keoladeo ukazala je na to da bi 

turisti u stvari platili i više i autori su predložili podizanje cena ulaznica u park kao najbolju 

upravljačku opciju. 

Turizam može doprineti očuvanju zaštićenih oblasti, ali se njime mora efikasno upravljati. Ova studija 

pokazuje da ekonomski uticaji takođe mogu biti ocenjivani, kako bi se odredile mogućnosti za 

ostvarivanje veće koristi. 

Goodwin et al, 1997 

Objašnjenje ekodestinacije 

Ekoturisti uobičajeno traže iskustva koja im pružaju osećaj bliskosti sa prirodnim atraktivnostima i sa 

lokalnim stanvništvom, što ih je pre svega dovelo u jednu destinaciju. Svaka destinacija koja teži da 

privuče ove turiste mora zaštititi svoje resurse istovremeno olakšavajući stvaranja osećaja integracije 

sa lokalnom zajednicom. Uobičajeno je, ali i netačno, mišljenje da je privatni sektor jedino odgovoran 

za zaštitu životne sredine i lokalnih zajednica. Ali u stvarnosti, potrebna je intervencija ostalih 

učesnika na regionalnom i nacionalnom nivou. Prvo i najvažnije, vlade su odgovorne za planiranje, 

kreiranje politike i zonsko planiranje, čime se pomaže da destinacije ne budu previše urbanizovane. 

Vlade su takođe odgovorne za sisteme za preradu otpada i vode i za izvore energije. Pošto je tako, u 

njihovom je najboljem interesu da zahtevaju održivije i za životnu sredinu zdravije postupke. Ako ne 

postoji efikasna regulativa ili ne postoje zakoni o životnoj sredini i ako su oblasti prirode 

nepromišljeno razvijane, objekti će u nekim slučajevima biti nepravilno sagrađeni. Čak i u zabačenim 

oblastima, gde je često razvijen ekoturizam, ipak je potrebno uspostavljanje razvojnih standarda koji 

su odobreni u koordinaciji sa lokalnim učesnicima, naročito sa predstavnicima lokalnih zajednica. 

Ako se tzv. mega-turistički kompleksi planiraju sa građevinski ozidanim kompleksima, golf stazama, 

zatvornim klubovima koji su namenjeni samo gostima i uslugom u stilu plantaže, ne može se očekivati 

da iste ove oblasti budu odgovarajuće za ekoturizam. Koncept ekodestinacije je nov i za njega još nisu 

napisane smernice. Do toga je došlo upravo zbog toga što su vlade tražile da unaprede ekoturizam u 

destinacijama koje su već bile razvijene bez ijednog od osnovnih principa koji bi mogli da privuku 

ekoturistu i u vremenima bez poštovanja za životnu sredinu ili lokalne zajednice. O najgorim 

primerima ove vrste razvoja destinacije dati su izveštaji iz jugoistočne Azije, gde su u jednom slučaju 

milioni lokalnih stanovnika preseljeni sa svojih poseda i to im je kompenzovano zapošljavanjem na 

tzv. poslovima “ekoturizma” na novim lokalcijama. Očigledno je da ovo nije bio pravi ekoturizam i to 

nam pokazuje kako vlade mogu pogrešno proglasiti i pogrešno voditi ekoturizam. 

Planiranje i upravljanje destinacijom će odrediti koliko dobro ekoturizam može u njoj napredovati. 

Ipak, još uvek je izuzetna retkost videti integrisano regionalno planiranje i upravljanje turizmom, da ne 

pominjemo strategije koje naglašavaju ekološka i društvena razmatranja. Planiranje eko-turističke 

destinacije zavisi od osnovnih podataka o društvenim i environmentalnim faktorima, od strategija 

regionalizacije, od propisa koji mogu sprečiti namernu zloupotrebu osetljivih ekosistema, od lokalnog 


50

učešća u razvijanju seta standarda za određivanje granica prihvatljive promene i od dugoročnog 

nadgledanja. 

Kada jednom zaživi jasno planiranje razvoja, mnogo je verovatnije da pojedinačna preduzeća 

mogu uspeti u svojim ciljevima da ponude organizovana putovanja i objekte za smeštaj 

osetljive na životnu sredinu, koji obezbeđuju koristi za lokalne zajednice. Apsolutno se 

zahteva upravljanje destinacijom da bi se obezbedila dugoročna usklađenost organizovanih 

putovanja i objekata za smeštaj sa ljudima i životnom sredinom regiona. 

Karakteristike ekodestinacije 

• Očuvane prirodne atraktivnosti u okviru zaštićenog predela. 

• Mala gustina razvoja, gde oblasti prirode ima u izobilju a izgrađena područja ne dominiraju. 

• Dokaz da turizam ne šteti sistemima prirode kao što su vodeni tokovi, priobalna područja, 

močvare i oblasti u kojima žive divlje životinje. 

• Napredovanje malih lokalnih preduzeća, uključujući tezge sa hranom i druge vrste zanatskih 

preduzeća čiji su vlasnici lokalni stanovnici. 

• Mnogo mesta na otvorenom koja su namenjena rekreaciji, a osmišljena tako da zaštite 

osetljive resurse, u šta spadaju staze za bicikle, šumske staze ili daščane staze koje koriste 

podjednako lokalni stanovnici i posetioci. 

• Napredak objekata za smeštaj, hotela, restorana i preduzeća u vlasništvu lokalnih stanovnika u 

kojima se pruža istinsko gostoprimstvo od strane prijateljski naklonjenog i motivisanog 

osoblja. 

• Raznovrsnost lokalnih festivala i manifestacija na kojima se pokazuje stalni osećaj ponosa 

lokalne zajednice u vezi sa njihovim prirodnim okruženjem i kulturnim nasleđem. 

• Čisti i neophodno potrebni javni objekti koje dele turisti i lokalni stanovnici, kao što su javni 

tuševi i toaleti. 

• Prijateljski međusobni odnos između lokalnih stanovnika i posetilaca na mestima susreta u 

prirodi, kao što su lokalne prodavnice ili klupe pored mora. 

Smernice za planiranje ekodestinacije 

• Master planovi razvoja turizma celog regiona treba da odrede zelene zone, staze, pešačke 

staze, oblasti namenjene pristupu javnosti i jasna pravila o gustini razvoja koji je dozvoljen u 

rezidencijalnim i komercijalnim zonama. 

• Zone za korišćenje u turističke svrhe treba da budu jasno određene, kao i zone koje nisu 

odgovarajuće u tu svrhu. 

• Planovi i postupci za upravljanje posetama treba da obuhvate javnu raspravu tokom faza 

osmišljavanja i primene, sa programima za nadgledanje koji uzimaju u obzir regularnu 

raspravu o korišćenju u turističke svrhe i o rešavanju problema kada oni nastanu. 

• Treba da postoji puna konsultacija svih učesnika o vrsti razvoja turizma koji želi (ako razvoj 

uopšte žele) lokalna zajednica, iskorišćavajući neutralne lokalne posrednike koji razumeju 

gledišta zajednice i neće zastupati neki određeni pristup razvoju. Ovaj proces mora dati 

zajednici odgovarajuće vreme da razmotri svoje opcije, uz spoljne konsultacije i predstavnike 

koji su dostupni na zahtev. 

• Integrisano planiranje prirodnih resursa treba da pruži stanvništvu raznolike alternative 

održivog ekonomskog razvoja osim ekoturizma. 

Smernice za upravljanje ekodestinacijom 

• Obezbediti odgovarajuće budžete za očuvanje poznatih turističkih centara i usmeriti takse od 

turizma u svrhu zaštite. 


51

• Turistička preduzeća treba da plate taksu za uticaj koji vrše, radi finansiranja infrastrukture za 

preradu čvrstog otpada, kapaciteta za preradu otpada, električne energije i vode, zato što će 

njihovim gostima biti potrebne ove usluge. Turistički objekti treba da dobiju jasan podstrek za 

očuvanje električne energije i vode. 

• Programi ocene uticaja na životnu sredinu treba da budu praćeni programima za nadgledanje 

uticaja. Ovi programi treba da budu povezani sa licenciranjem preduzeća i sistemima 

certifikacije. 

• Staze i prostori za kampovanje kojima se pravilno upravlja treba da obezbede jasno naznačena 

pravila za upotrebu sa malim uticajem. 

• Objavljena i priznata pravila ili propisi za javno zemljište treba da obezbede detalje o vrsti 

vozila koja su dozvoljena u specifičnim zonama, ograničenje brzine, kazne za smetlišta ili 

zagađenje, jasna pravila o ograničavanju vožnje van puteva, uvid u broj posetilaca koji je 

dozvoljen u zonskim oblastima i uputstva o tome kako i kad posmatrati život u divljini. 

Smernice treba da odrede ono što je neprihvatljivo. 

• Neophodno je pružiti programe obuke lokalnim stanovnicima koji imaju mogućnost da se 

bave sopstvenim biznisom. 

• Pristupačni programi za kupovinu i izgradnju kuća treba da obezbede da lokalni stanovnici ne 

budu isključeni iz sopstvenih zajednica zbog naduvavanja cena nekretnina. 

Objašnjenje ekokonačišta 

Termin “ekokonačište” je formalno uveden na tržište na Prvom međunarodnom forumu o 

ekokonačištima i terenskom Seminaru (First Intenational Ecolodge Forum and Field Seminar) 

održanom u Maho Bay Camps, Devičanska ostrva, SAD. Rezultat zvaničnog dijaloga na ovoj 

konferenciji je Priručnik o ekokonačištima za planere i graditelje (The Ecolodge Sourcebook for 

Planners and Developers - Hawkins et al 1995). Prve Međunarodne smernice za ekokonačišta 

(International Ecolodge Gudelines – Mehta et al) rezultat su međunarodne konferencije održane u 

Kostariki 1995. godine i petogodišnjeg istraživanja i međunarodne ocene. Ovo je prva knjiga koja nudi 

krajnju međunarodnu definiciju ekokonačišta. 

Mora se naglasiti da je vrednost ekokonačišta koliko u njegovom položaju toliko i u njegovoj strukturi. 

Ekokonačištima je potrebno dobro očuvano mesto, koje nije uznemireno prekomernim razvojem ili 

problemima uništavanja resursa. Vrednost vlasništva u ekoturizmu raste i pada sa njegovom 

sposobnošću da zaštiti vredan biodiverzitet, život u divljini i nedirnute predele. Mnoga ekokonačišta 

su osnovala sopstvene privatne rezervate, što im omogućava da neposredno upravljaju prirodnim 

resursima od kojih zavise u svom poslovanju. 

Ekokonačišta mogu biti izuzetno rustična ili vrlo luksuzna. Uopšteno gledajući, smeštaj je u 

ekoturističkoj industriji obično srednjeg ranga po cenama, iako je raspon tipova smeštaja veoma veliki 

– od kampova sa luksuznim šatorima u Africi, šatora u ruksacima na Aljasci, rustičnih malih kuća i 

privatnog smeštaja u Belizeu, rančeva i hacijendi u Venecueli, do čajnih kuća u Nepalu. Brodovi na 

kojima su smešteni putnici su takođe veoma popularni, naročito na Amazonu. Veliki i mali brodovi za 

krstarenja, koji mogu putovati do idiličnih morskih okruženja, kao što su Baja u Meksiku ili 

australijski greben Great Barrier, takođe su bili izuzetno uspešni. 

Mnoga ekokonačišta nude sopstvene vodiče i šetnje uz tumačenje, jer su njihovi gosti često nezavisni 

putnici koji ne putuju sa turističkim vodičem. Često se angažuju lokalni farmeri ili starosedelačko 

stanovništvo, sa svobuhvatnim znanjem o lokalnoj flori i fauni, da budu vodiči za ekokonačišta. 

Lokalni vodiči su obično snažno motivisani neočekivanom mogućnošću da predstave prirodne arakcije 

svog zavičaja ljudima sa strane, posle godina preživljavanja od krivolova divljih životinja ili rada na 

neodrživoj seči šuma, u poljoprivredi ili na istraživanju nafte. Znanje lokalnih vodiča o zemljištu ide 

mnogo dalje od onoga što je većina gradskih stanovnika ikad u svom životu iskusila, a ovo izaziva kod 


52

posetilaca iskreno poštovanje za ljude i mesta koje posećuju. Međusobni odnos između domaćina i 

gosta može dovesti do stvaranja novog pogleda lokalnog stanovništva na posebnosti prirode u kojoj 

žive. 

Ostale mogućnosti za rekreaciju koje nude ekokonačišta izuzetno se razlikuju u zavisnosti od 

lokaliteta: gonjenje divljači, posmatranje ptica, vožnja kanuom, jahanje konja, vožnja bicikla, izleti na 

plaže, edukativne posete lokalnim muzejima, zoološkim vrtovima, farmama leptira, zemljoradničkim i 

stočnim farmama, oblastima zanatske proizvodnje i drugim lokaltetima prirode, istorije i kulture. Neka 

ekokonačišta sa ekstremnim idejama prave staze od konopaca za šetnje po džungli na sopstvenim 

posedima kao još jednu prijatnost za goste; ove staze pružaju neuporedive mogućnosti za istraživanje 

života ispod vrhova drveća prašume i u najrazličitijim delovima prašume. Koordinacija u 

popunjavanju ekoturističkih itinerera zahteva aktivne odnose u radu sa lokalnom zajednicom. Potrebno 

je da ekokonačišta rade sa lokalnim vodičima i u interakciji sa vlasnicima različitih turističkih resursa 

– bilo da su to farme, kanui ili konji – koji će pružiti interesantne dnevne i poludnevne ture 

posetiocima. 

Upravljanje i poslovanje ekokonačišta razlikuje se od onog u uobičajenim hotelima iz mnogo razloga. 

Prema Međunarodnim smernicama za ekokonačišta, ekokonačište se najčešće nalazi u oblastima 

divljine koje su najmanje razvijene, najzabačenije oblasti u zemlji; zbog toga su one na poslednjem 

mestu za dobijanje vladinih investicija za zdravstvo, obrazovanje, električnu energiju, vodu za piće, 

puteve itd. Ovo se postavlja kao poseban izazov pred vlasnika ili menadžera ekokonačišta koji mora 

da dostigne održivi razvoj podržavajući lokalne zajednice u dugoročnom programu razvoja mesta i 

sačinjavajući program očuvanja zemljišta uz minimum pomoći sa strane. Obrazovanje je jedno od 

glavnih sredstava kojima će se stvoriti uspešan ekoturizam, a to ostaje da obezbede vlasnici ili 

menadžeri ekoturizma. 

Definicija ekokonačišta 

Ekokonačište je objekat za smeštaj turista koji zadovoljava sledeće kriterijume: 

• Štiti životno okruženje u okolini, i prirodno i kulturno. 

• Ima mali uticaj na životnu sredinu u okolini za vreme gradnje. 

• Uklapa se u specifične fizičke i kulturne kontekste kroz obraćanje velike pažnje na oblik, 

uklapanje u predeo i boju, kao i kroz korišćenje lokalne arhitekture. 

• Koristi alternativna održiva sredstva za obezbeđivanje vode i smanjuje potrošnju vode. 

• Obezbeđuje pažljivo rukovanje čvrstim otpadom i smećem i njihovo odlaganje. 

• Zadovoljava svoje potrebe za energijom kroz pasivne projekte, kao i njihovim 

kombinovanjem sa odgovarajućim kompatibilnim modernim projektima da bi se postigla veća 

održivost. 

• Nastoji da radi u saradnji sa lokalnom zajednicom. 

• Nudi programe tumačenja za obrazovanje i svojih zaposlenih i turista o prirodnoj i kulturnoj 

životnoj sredini koja ih okružuje. 

• Doprinosi održivom lokalnom razvoju putem istraživačkih programa. 

Priređeno na osnovu: Mehta et al, International Ecolodge Guidelines, 2002 

Karakteristike upravljanja ekokonačištem 

• Obezbeđuje članovima zajednice i lokalnim vodičima obuku uz rad. 

• Koristi većinom lokalne stanovnike kao osoblje i izbegava davanje svih ključnih odgovornosti 

stručnjacima iz gradova ili ljudima koji su se bili iselili. 

• Uspostavlja programe za učenje stranog jezika nakon radnog vremena (da bi se pomoglo 

zaposlenima da govore jezik gostiju) uz korišćenje lokalnih diplomaca sa znanjem u oblasti 

podučavanja znanja jezika. 


53

• Ostvaruje doprinos gostiju obrazovanju zaposlenih i projektima razvoja zajednice, uključujući 

obrazovanje ili zdravstvo. 

• Podržava zainteresovane članove zajednice da saopštavaju svoja znanja o oblasti, istovremeno 

podržavajući lokalne vodiče da se druže sa gostima tokom slobodnog vremena u okviru 

zajednice. 

• Podržava učenje u praksi namenjeno gostima kroz posete lokalnim farmama, obdaništima, 

projektima pošumljavanja, farmama leptira i kroz druge napore da se unapredi održivost u 

regionu. 

• Unapređuje sistem namenjen gostima da bi finansijski doprineli očuvanju oblasti prirode u 

regionu. 

• Insistira na reciklaži svega, od ostataka hrane do plastike, papira i metala. 

• Koristi alternativnu energiju kad god je to moguće. 

• Koristi biološki razgradljive deterdžente i izbegava uprtrebu toksičnih materija kad god je to 

moguće. 

• Ne drži životinje u kavezima ili egzotične životinje u zatvorenom prostoru. 

Lokalni prodavci 

Priređeno na osnovu: Lewis, International Ecolodge Gidelines, 2002 

Lokalni prodavci u ekoturističkoj industriji obuhvataju tezge sa hranom, restorane, vodičke usluge, 

najam vozila, taksije, usluge rekreacije (konji, čamci i splavovi, bicikli itd.) i proizvođače i prodavce 

zanatskih proizvoda. Ove vrste usluga najčešće nude članovi lokalne zajednice. Ovi prodavci igraju 

ključnu ulogu u uspehu ekoturističkog proizvoda i njegovoj sposbnosti da donese korist lokalnim 

zajednicama. U velikom broju slučajeva, ovi poslovi su vrlo mali i vlasnicima je potrebna podrška i 

mali iznos kapitala da bi mogli da ga započnu. Oni se mogu obratiti nevladinim organizacijama ili 

samoj ekoturističkoj privredi da bi obezbedili pomoć u započinjanju poslovanja. 

Ekonomski doprinos ekoturizma lokalnim stanovnicima mora se u velikoj meri ocenjivati na osnovu 

uspeha lokalnih prodavaca. Ove procene veoma variraju u zavisnosti od destinacije. Istraživanja iz 

Belizea (Lindberg & Enriquez,1994) pokazuju da više od 40% članova lokalne zajednice ima 

ekonomske koristi od obližnjeg morskog rezervata Hol Chan, dok studije iz Kostarike (Baez & 

Fernandez,1992) procenjuju da manje od 10% lokalnih domaćinstava ima koristi od posetilaca 

Nacionalnog parka Tortuguero. Prva lokacija, selo San Pedro u Belizeu, dobro je poznato po širokoj 

raznovrsnosti malih lokalnih preduzeća, od hotela do barova i prodavnica odeće – a sve njih često 

posećuju ronioci koji imaju dosta novca. Druga lokacija, Tortuguero, karakteristična je po objektima 

za smeštaj u koje je uključena kompletna usluga što posetioci plaćaju unapred, putuju čamcem u 

udaljene močvare da posmatraju život u divljini, nakon čega se jednostavno vraćaju u objekte za 

smeštaj čiji vlasnici nisu lokalni stanovnici. 

Problem ekonomskog odlivanja teško je na isti način oceniti. U slučaju Tortuguero-a, ne postoji bilo 

koja vrsta ekonomije malog obima – lokalno stanovništvo prvenstveno opstaje preživljavanjem od 

ribolova, ili su možda u prošlosti radili na obližnjim plantažama banana. Mala raznovrsnost proizvoda 

u lokalnim zajednicama, nad kojima su dugo dominirale velike plantaže ili rančevi sa stokom, 

narušava njihovu sposobnost da imaju koristi od ekoturizma. Nasuprot tome, ako turistička destinacija 

ima mnogo mikro preduzeća, verovatnije je da će veći procenat lokalnog stanovništva imati korist. 

U oblastima za koje nije karakterističan mali biznis, odlivanje može biti smanjeno kroz zakupnine, 

zemljišne rente i druge naplate pojedincima na ime korišćenja, a koje se vraćaju lokalnim 

stanovnicima. U Keniji, pleme Maasai je odavno odlučilo da nastavi svoj pastoralni način života 

uprkos rastućem broju posetilaca na njihovoj zemlji ili u blizini. Oni nisu zainteresovani za mali 

biznis, i njihova bi kultura u stvari bila poremećena ukoliko bi oni postali lokalni prodavci. U ovom 


54

slučaju, Maasai su počeli da naplaćuju safari kompanijama najamninu za upotrebu njihovog zemljišta, 

posebnu nadoknadu za koncesiju koja ide u susret potrebama zajednice. Ovo im omogućava da 

nastave sa svojim tradicionalnim načinom života dok istovremeno dobijaju direktan prihod za 

korišćenje njihovog zemljišta od ekoturističkih kompanija. Ovaj model je bio uspešan, pa su čak 

upravljači rančem plemena Maasai objavili godišnje izveštaje zajednici zasnovane na prihodu 

dobijenom od ovih nadoknada. 

Napori da se unapredi preduzetništvo zajednice moraju se zbog toga zasnivati na potrebama lokalne 

kulture. Lokalni proizvodi moraju se takođe izneti na tržište sa obogaćenom vrednošću, koristeći 

privlačno pakovanje da bi se privukla pažnja na činjenicu da su oni uzgajani ili su izrađeni u lokalnoj 

zajednici. Organski proizvodi su naišli na naročito dobar prijem na ekoturističkom tržištu u zemljama 

kao što su Kostarika i Belize. Iako lokalna prodaja svakako predstavlja značajnu mogućnost da se 

ostvare dodatni prihodi, važno je da lokalni proizvodi ne budu potcenjeni. Na primer, zajednice u 

peruanskom mestu Puerto Maldonaldo na Amazonu imaju mnogo prodavnica i lokalnih preduzeća, ali 

samo 26% zajednice ostvaruje prihod, uglavnom zbog skromne prirode proizvoda koji se prodaju i 

zbog činjenice da tržište gostiju sa ruksacima na leđima koji su najčešći u toj oblasti nisko vrednuje 

jednostavne usluge zajednice. Ipak, smeštajni objekat u obližnjem naselju Infierno izgrađen za srednje 

platežno tržište učinio je zajednicu punopravnim partnerom u svom poslovanju, uz deobu 60% profita 

(Stronza,2000). Smeštajni objekat radi sa zajednicom na razvoju čitavog niza zanatskih proizvoda 

namenjenih prodaji u smeštajnom objektu po višim cenama. Očigledno je da ova opcija daje zajednici 

Infierno-a daleko veći procenat dobiti za njihove napore i mnogo bolje izglede za budućnost. 

Ručni rad i ekoturizam – Studija slučajeva iz Nepala, Laosa i Indonezije 

Studija “Turizam, siromašni i drugi učesnici: Iskustva iz Azije” koju je objavio Institut za razvoj 

prekomorskih zemalja (Overseas Development Institute – ODI) beleži da je rast industrije ručnih 

radova u Nepalu bio nagrađen sa skoro 15% svih prihoda od turizma u 1990. godini. U jednom 

specifičnom primeru, turizam je dao podstrek proizvođačima ručnih radova u oblasti Kullu u Nepalu, 

koji su razvili brzo rastuću industriju suvenira odnosno šalove i kape koji su sada važna izvozna roba. 

S druge strane, brojni primeri pokazuju da su žene iz grupacije etničkih manjina, kao što je Sa Pa u 

Laosu, videle da su njihov vez i dizajn preuzeli jeftini imitatori, što ih je nateralo da prodaju svoje 

originale po nepravednim cenama da bi zaradile novac od koga su počele da zavise kao od jedinog 

izvora prihoda. U mnogo slučajeva, lokalni stanovnici imaju odlične, tržišno vredne ručne radove, ali 

nedostaje im sposobnost marketinga. Njih lako mogu potkopati jeftini imitatori. Ovaj problem može 

biti suzbijen, prema izveštaju ODI, ukoliko agencije intervenišu da stvore poštene uslove na tržištu za 

sve prodavce. Na primer, u mestu Irian Jaya u Indoneziji organizuje se godišnja umetnička aukcija da 

bi se sprečio ovaj problem i ostvaruju visoki profiti za lokalne rezbare drveta na ostrvu. 

Priređeno na osnovu: Shah and Gupta, Tourism, the Poor and Other Stakeholders, 2000 

Case Studies from Nepal, Laos and Indonesia 

KOMPONENTE USPEŠNOG EKOTURIZMA 

Učesnici u ekoturizmu 

Sektor ekoturizma kao deo turističke industrije prvenstveno je skup malih i srednjih lokalnih 

preduzeća, zajednica i nevladinih organizacija koje razvijaju i sprovode programe ekoturizma u 

udaljenim i osetljivim destinacijama kako za tržište grupnih putovanja tako i za tržište individualnih 

putnika. Oni delom koriste usluge organizatora putovanja, koji se bave inicijativnim putovanjima, a 

locirani su prvenstveno u razvijenim zemljama i specijalizovani su za ekoturizam. Ovi organizatori 


55

putovanja obezbeđuju marketing niša i usluge rezervacija za značajan deo organizovanih ekoputovanja 

širom sveta. 

Da bi ekoturizam bio pravilno primenjen, lokalni i međunarodni učesnici u ekoturizmu zavise od vlade 

(prvenstveno od ministarstava za turizam i životnu sredinu) koja razvija politike kojima će se zaštititi i 

upravljati oblastima prirode. Vladini odbori za turizam i ministarstva takođe su ključni učesnici u 

uspostavljanju reputacije i “priznavanja robne marke” jedne zemlje kao ekoturističke destinacije. 

Učesnici u ekoturizmu takođe zavise od turističke privrede u širem smislu, koja učestvuje u prevozu 

ekoturista i njihovom smeštaju nakon dolaska u odredišnu zemlju, ili u jednom delu njihovog boravka. 

Na kraju krajeva, mnogi turisti mogu samo provesti deo svog vremena na ekoturističkom putovanju ili 

u ekonaselju. Ostali važni učesnici uključuju lokalne organe vlasti, koji često regulišu lokalnu 

upotrebu zemljišta i kontrolišu lokalnu infrastrukturu, kao i upravljače zaštićenim oblastima, koji su 

odgovorni za upravljanje posetama u osetljivim oblastima prirode. 

Međunarodne agencije za razvoj takođe imaju veoma važnu ulogu u razvoju ekoturizma jer finansiraju 

projekte u vezi sa razvojem turizma, očuvanjem biloškog diverziteta, i razvojem mikro – preduzeća, 

što su sve pitanja u bliskoj vezi sa ekoturizmom. 

Na kraju, uspešno sprovođenje ekoturizma zavisi od razvoja stabilne infrastrukture. Ovo uključuje 

kurseve valuta, transportne sisteme, mir i bezbednost i dobre telekomunikacione sisteme. Različita 

ministarstva u vladi su uključena u ovo kroz obezbeđivanje stabilnog okruženja za razvoj poslovanja i 

saradnja sa njima nije ništa manje važna za ekoturizam nego za druge vrste međunarodne privrede. 

Čak iako je ekoturističko poslovanje locirano u udaljenim oblastima prirode, oni ipak zahteva velikim 

delom istu infrastrukturu kao i svako drugo poslovanje da bi kreirala kvalitetna iskustva svojim 

klijentima. 

Uloga učesnika u razvijanju uspešnog ekoturizma prikazana je na sledećim stranicama. 

Ekoturistička privreda 

Turističke agencije 

Turističke agencije su locirane širom sveta i imaju važnu ulogu u marketingu u okviru maloprodaje 

proizvoda turističke privrede, ali, što je možda iznenađujuće, nisu imale važnu ulogu za ekoturističku 

privredu u marketingu ili prodaji. Ranije su organizatori inicijativnih putovanja (videti ispod) 

ispunjavali skoro sve marketinške i maloprodajne obaveze u ekoturističkoj privredi. Danas je Internet 

sve više značajan kao posrednik u prodaji ekoturističkih proizvoda i izgleda da dalje istiskuje potrebu 

za turističkim agencijama u ovoj tržišnoj niši. Nedavni izveštaji Američkog udruženja turističke 

privrede (Travel Industry Association of America) pokazuju da je planiranje putovanja upućeno ka 

Internetu. Više od 52 miliona korisnika koristilo je 1999. godine Internet u ove svrhe, što je porast od 

54% u odnosu na prethodnu godinu. 

Organizatori inicijativnih putovanja 

Organizatori inicijativnih putovanja su daleko najdominantnije organizacije za marketing i prodaju u 

ekoturističkoj privredi. Oni stvaraju robnu marku koja prodaje ekoturistički proizvod. Oni prodaju 

destinacije koristeći četvorobojne brošure, kataloge sa fotografijama života u divljini i ekosistema, 

prezentacije na Internetu i, u nekim slučajevima, kroz distribuciju filmova, video traka i CD ROM 

diskova. Organizatori inicijativnih putovanja preuzimaju odgovornost za odabir i uobličavanje 

proizvoda organizovanog putovanja. Oni moraju nadgledati pravljenje itinerera da bi bili sigurni da će 

ti itinereri zadovoljiti tražnju na tržištu. Organizatori inicijativnih putovanja obavljaju kompletnu 

prodaju proizvoda organizovanih putovanja, a takođe obrađuju i najveći broj avio aranžmana za svoje 

klijente preko turističkih agencija koje su pod njihovim okriljem. Oni pružaju turistima sve bliže 

informacije pre polaska i takođe su odgovorni za osiguranje putnika i za pitanja odgovornosti. 


56

Često se pogrešno shvata da organizatori inicijativnih putovanja vode računa o svim detaljima 

organizovane ture tokom celog puta – to je retkost. Organizatori inicijativnih putovanja obično 

sklapaju ugovore sa organizatorima receptivnih putovanja da se bave specifičnim delovima programa 

putovanja onda kada klijent uđe u odredišnu zemlju. Organizator receptivnog putovanja (vidi u daljem 

tekstu) uobičajeno predstavlja organizatora inicijativnog putovanja, čineći da u klijentovim očima 

izgleda da kompanija “sa imenom” upravlja organizovanim putovanjem u toku klijentovog iskustva 

tokom putovanja. 

Organizatori inicijativnih putovanja ipak moraju voditi računa takođe i o ispunjavanju ciljeva 

ekoturizma kao o delu svojih odgovornosti u nadgledanju svog proizvoda. Ovo može zahtevati 

ekstenzivan rad sa njihovim organizatorima receptivnih putovanja da bi se obezbedilo da vodiči, 

preduzeća, postupci očuvanja i odnosi sa zajednicom domaćina budu usaglašeni sa smernicama 

ekoturizma. Važno je primetiti da, iako su organizatori inicijativnih putovanja većinom privatna 

preduzeća, postoji značajan broj neprofitnih organizacija koje organizuju ekoputovanja kao uslugu za 

svoje članove. Iako većina neprofitnih programa putovanja u SAD iznosi na tržište organizovana 

putovanja za svoje članove, oni ipak sklapaju ugovore sa organizatorima inicijativnih putovanja da bi 

obezbedili usluge organizovanog putovanja. Anketa o organizatorima inicijativnih putovanja iz SAD 

sprovedena ranih 1990-ih godina (Higgins 1996) pokazala je da je 17% njihovih prethodno uobličenih 

itinerera pripremljeno u saradnji sa neprofitnim organizacijama. Prema mnogim izvorima iz privrede, 

ovaj trend ja nastavio da rapidno napreduje tokom 1990-ih godina. Rastući broj neprofitnih 

organizacija uspešno obavlja marketing organizovanih putovanja za svoje članove, a organizatori 

putovanja primećuju da su njihovi neprofitni klijenti izuzetno uspešni u marketingu putovanja. 

Odgovornosti organizatora putovanja 

• Izgraditi svest o životnoj sredini i kulturi kroz informisanje i edukaciju za klijente. 

• Minimizirati uticaje na životnu sredinu. 

• Obezbediti direktnu finansijsku podršku zaštiti. 

• Poštovati lokalne kulture. 

• Podržati lokalno poslovanje i pružaoce usluga. 

• Pružati lokalne vodičke usluge i pomoći u obuci lokalnih vodiča. 

• Upravljati aktivnostima na odgovoran način, koristeći lokalne smernice za ponašanje 

posetilaca. 

• Podržati parkove i zaštićene oblasti, stalnim plaćanjem ulaznica. 

• Raditi u saradnji sa lokalnim nevladinim organizacijama i vladama da bi se razvili planovi 

za upravljanje posetama kojima se štite lokalno stanovništvo i životna sredina. 

• Izbegavati prenatrpane, previše eksploatisane destinacije u itinererima i pomoći u razvoju 

manje poznatih lokaliteta. 

• Obezbeđivati smeštaj koji je usaglašen sa lokalitetom. 

The International Ecotourism Society, Ecotourism Gudelines for Nature Tour Operators, 1993 

Organizatori receptivnih putovanja 

Organizatori receptivnih putovanja se obično nalaze u glavnim gradovima odredišnih zemalja, kao što 

je San Hoze, Kostarika, Kuito, Ekvador, Katmandu, Nepal ili Najrobi, Kenija. Oni opslužuju 

višednevna grupna organizovana putovanja za organizatore inicijativnih putovanja, ali takođe mogu 

ponuditi izlete po izboru na osnovu upita zainteresovanih. Njihove aktivnosti se čak mogu proširiti na 

pružanje usluga organizovanja konferencija ili na prilagođavanje itinerera direktno individualnim 

klijentima. Organizatori receptivnih putovanja mogu takođe, u nekim slučajevima, posedovati 

sopstvene smeštajne objekte ili hotele, koje koriste za svoje klijente u organizovanim putovanjima. 

Organizatori receptivnih putovanja preuzimaju prvenstvenu odgovornost za klijenta tokom putovanja. 

Kao takvi, oni su primarno telo odgovorno za to da obezbedi da svako putovanje bude visokog 

kvaliteta i, posebno, da obrazovne komponente zadovolje standarde ekoturističke privrede. Da bi 


57

postigla ovo, preduzeća koja se bave receptivnim poslovanjem moraju imati kvalitetne vodiče koji 

kavalitetno tumače. Ovo je ključni ljudski faktor koji postavlja organizatora receptivnih putovanja kao 

glavnog konkurenta na tržištu, a to je posebno važno za njihove inicijativne klijente. 

Organizatorima receptivnih ekoturističkih putovanja su potrebne posebne usluge podrške, kao što je 

mreža komfornih ali rustičnih smeštajnih objekata koji nude dobar uvid u život na selu i odličan 

pogled na život u divljini, istovemeno ispunjavajući standarde environmentalne održivosti. Oni moraju 

odabrati usluge kopnenog prevoza, koje su po veličini odgovarajuće njihovim malim grupama, i 

minimizirati upotrebu energije i odabrati restorane u kojima se predstavlja lokalna kuhinja i koji su u 

lokalnom vlasništvu. Oni takođe moraju sarađivati sa lokalnim prodavcima da bi obezbedili da turisti 

imaju mogućnost da vide i u idealnom slučaju kupe originalne lokalne proizvode, kakva je ručna 

radinost. 

Odgovornost je organizatora receptivnih putovanja da obezbedi da turistički proizvodi stvaraju prihod 

za lokalne projekte zaštite. Oni moraju sarađivati sa lokalnim zajednicama u svakoj destinaciji koja se 

posećuje da bi obezbedili da zajednice domaćina imaju odgovarajuće mogućnosti za korist od 

programa turizma i da postoji odgovarajući uzajamni odnos domaćin- gost. 

Ekokonačišta 

Sva ekokonačišta odslikavaju kreativnu inicijativu i preduzetnički duh pionira preduzetništva, mnogo 

više nego velikih multinacionalnih kompanija. Izgrađeno u turističkim destinacijama u prirodi širom 

sveta, svako ekokonačište teži da bude u individualnom vlasništvu, pre nego deo lanca. Neki vlasnici 

objekata zavise u svom poslovanju od organizatora receptivnih putovanja koji im obezbeđuju stabilnu, 

predvidljivu bazu klijenata, dok su drugi ustanovili sopstvene tržišne osnove na bazi direktnog 

marketinga i strategija odnosa sa javnošću. 

U nekim slučajevima, vešti preduzetnici su za partnere uzeli starosedeoce koji su vlasnici zemljišta da 

bi zajedno upravljali resursima zemljišta u divljini koje turisti posećuju i od koga zavisi lokalno 

stanovništvo, čime se postiže pozitivna situacija kako za smeštajni objekat tako i za lokalne 

stanovnike. Ekokonačišta takođe često daju doprinos održavanju zvanično zaštićenih oblasti, zato što 

su često vrlo zavisni od pravilnog upravljanja rezervatima koje kontroliše vlada. Vlasnici smeštajnih 

objekata mogu biti uključeni u dugoročne sporazume sa zaštićenim oblastima širom sveta, i to ili kao 

koncesionari, koji plaćaju procentualne nadoknade parkovima , kao “prijatelji” koji finansijski 

podržavaju inicijative parka, ili kao neformalni podržavaoci koji pružaju pomoć od projekta do 

projekta. Ova ekokonačišta mogu aktivno doprineti održavanju staza, dobrovoljnim istraživačkim 

programima, danima čistoće ili nadgledanju ponašanja posetilaca, a sve u zavisnosti od lokalne 

situacije. 

Odgovornosti vlasnika / menadžera ekokonačišta 

• Oblikovati objekat tako da odslikava lokalno prirodno i kulturno okruženje, koristeći principe 

održivog oblikovanja i odomaćene stilove oblikovanja. 

• Koristiti planiranje lokaliteta da bi se minimizirao uticaj izgradnje na životnu sredinu i da bi se 

očuvali najvažnije prirodne vrednosti kao što je vegetacija. Izbegavati upotrebu neobnovljivih 

materijala za gradnju i koristiti, kad god je moguće, građevinske proizvode koji se mogu 

reciklirati. 

• Oblikovati operativno ekokonačište koje će minimizirati upotrebu prirodnih i naročito 

neobnovljivih resursa. Ovo bi moglo da uključi strategije za smanjenje potrošnje energije i 

vode, ali takođe i plan upravljanja otpadom, kojim se podržava smanjenje viška otpada putem 

ponovne upotrebe i reciklaže. 

• Raditi u saradnji sa lokalnom zajednicom i uključiti je u planiranje ekokonačišta. Podržavati 

lokalnu privredu i inicijative putem sklapanja ugovora sa lokalnim pružaocima usluga i 


58

kupovinom lokalnih prozvoda. Ponuditi lokalnom stanovništvu zaposlenje kojim je obuhvaćen 

veliki broj odgovornosti i uključiti ih u upravljačke uloge. 

• Dati doprinos lokalnim programima za očuvanje i istraživanje, bilo da su javni ili privatni. 

• Raditi sa vladom i lokalnim nevladinim organizacijama da bi se sačinili dugoročni planovi 

održive upotrebe zemljišta. 

• Nuditi posetiocima programe tumačenja koji će obrazovati o lokalnom prirodnom i kulturnom 

okruženju. 

• Dati klijentima priliku da direktno doprinesu lokalnim projektima razvoja i životne sredine. 

• Ispitati ekonomske i pravne aspekte razvoja ekokonačišta i kako ga voditi kao posao. Objekat 

koji posluje u suprotnosti sa zakonom ili koji nije finansijski održiv neće efikasno doprineti 

očuvanju prirodnog okruženja ili dobrobiti lokalne zajednice. 

Priređeno na osnovu: Mehta et al, International Ecolodge Guidelines, 2002 

Izgradnja sposobnosti u Brazilu – Studija slučaja Conservation International-a (CI) 

Conservation International (CI) je učinio ekoturizan jednim od nekoliko alternativa održivog razvoja 

da bi pomogao veoma različitim regionima. CI se usmerio na Brazil, zemlju sa velikim biološkim 

diverzitetom, kao na jednu od mnogih važnih zemalja za razvoj sposobnosti za sprovođenje 

kvalitetnog ekoturizma. CI je 1994. godine pokrenuo Program radionica za izgradnju sposobnosti za 

ekoturizam (Ecotourism Capacity Building Workshop Program), koji će voditi kurseve u regionima sa 

najvećom potrebom za očuvanjem biodiverziteta i u oblastima sa ugroženim ekosistemima. Izgradnja 

sposobnosti uključuje tri komponente: razvoj proizvoda, da bi se profesionalcima pružilo nešto 

teoretskog znanja o ekoturizmu; obuka predavača, da bi se dopunila prva radionica i razvile 

sposobnosti za vođenje sličnih kurseva o ekoturizmu; i radionice za definisanje nivoa i napredne 

radionice, da bi se obezbedila obuka na višem nivou i osposobilii učesnici za regionalne stručnjake za 

ekoturizam. 

U radionicama za razvoj proizvoda, male grupe od pet do sedam učesnika (što je određeno njihovim 

znanjem o datom regionu, obrazovanjem itd.) treba da razviju jedan ekoturistički biznis – ili 

organizovanje putovanja ili ekokonačište. Da bi završili radionicu, polaznici su učestvovali u jednom 

ekoturističkom iskustvu kojim je učvršćeno njihovo razumevanje čitavog koncepta kursa. Program 

obuke predavača bio je najbitniji za uspeh CI obuke za ekoturizam. Institucije iz oblasti turizma i 

životne sredine su odabrale učesnike sa visokim kredibilitetom u svojim zajednicama, koji su dobri 

komunikatori i koji su u administrativnom smislu bili u mogućnosti da omoguće sprovođenje kursa o 

ekoturizmu. U prvi kurs je bilo uključeno 35 ljudi koji sada promovišu i podržavaju razvoj proizvoda 

ekoturizma u svojim regionima. 

Kada je CI ocenjivao svoj program 1996. godine, 600 odgovora na anketu je pokazalo da je 75% 

učesnika radionica primenilo naučene koncepte u svojim dnevnim profesionalnim aktivnostima, 67% 

je koristilo tehnike kojima su podučavani da bi razvili nove ekoturističke proizvode (38% su bili novi 

itinereri za organizovana putovanja a 26% nova ekokonačišta), dok je 54% učesnika od tada uobličilo 

nove događaje u cilju učenja o ekoturizmu u svojim regionima. 

Priređeno na osnovu: Hillel and de Oliveira, Ecotourism Capacity Building Workshop, 2000 

Nevladine organizacije 

Nevladine organizacije (NVO) imaju zapaženu ulogu u razvoju ekoturizma. One su obično uključene 

iz jednog od dva razloga: 1) zaštita biodiverziteta i životne sredine, ili 2) održivi razvoj za lokalne 

stanovnike. NVO su idealni partneri privatnom sektoru kroz razvijanje mnoštva programa kao što su: 

istraživanje o najboljim iskustvima iz prakse, obuka vodiča, regionalno planiranje i sastanci učesnika, 

razvoj zajednice, upravljanje zaštićenim oblastima i ciljne inicijative za očuvanje. 

NVO takođe aktivno rade na nacionalnom i međunarodnom nivou, da bi obezbedile da se ekoturizam 

razvija na način koji je usaglašen sa nacionalnim i međunarodnim prioritetima u vezi sa zaštitom i 


59

održivim razvojem. U stvari, NVO širom sveta sve više razvijaju sopstvene programe ekoturizma zbog 

svoje snažne želje da koriste ekoturizam kao sredstvo za zaštitu i održivi razvoj. Na primer, The 

Nature Conservancy, najveća privatna organizacija za zaštitu u svetu, razvila je ekoturistički program 

koji pomaže u odgovornom razvoju ekoturističkih proizvoda, planiranju ekoturizma u zaštićenim 

oblastima i primeni nadoknade za korišćenje da bi se pomoglo zaštiti i održivom razvoju u projektima 

u Ekvadoru, Belizeu, Kostariki, Gvatemali, Jamajki, Dominikanskoj Republici, Boliviji i Peruu. 

Na kraju, mnoge lokalne NVO sprovode istinske građanske ekoturističke inicijative usredsređene na 

zaštitu lokalnih resursa koji mogu imati koristi od ekonomskih i obrazovnih potencijala ekoturizma. 

Programi za posmatranje kornjača, kitova, pingvina i ptica, na primer, odličan su primer kako 

ekoturizam može uspešno da podigne svesnost i aktivira finansijska sredstva za zaštitu, uključujući 

lokalne vodiče i rendžere i da vodi ka dugoročnom očuvanju ugroženih vrsta. 

Zajednice 

Zajednice imaju važan udeo u odgovarajućem razvoju ekoturizma u sopstvenom regionu, a njihovo 

učešće i uključenje su kritični za ceo proces. Društveno-ekonomski i kulturni uticaji turizma su veliki, 

uz nekoliko dobro poznatih negativnih uticaja: 

1. nestanak lokalnih tradicija; 

2. komercijalizacija lokalnih proizvoda kulture; 

3. erozija sopstvene vrednosti; 

4. potkopavanje porodične strukture; 

5. gubitak interesa (posebno među omladinom) za upravljanjem lokalnim zemljištem; 

6. borba među onima koji imaju novčanu korist od prihoda turističke privrede i onih koji nemaju; 

7. kriminal i usvajanje nelegalnih podzemnih ekonomija da bi se turistima pružile usluge kroz 

prostituciju, kockanje i drogu. 

Većina istraživača se slaže da neke od ovih društvenih bolesti mogu biti sprečene ako zajednica da 

svoju saglasnost, zasnovanu na prethodnoj informisanosti, na sve projekte ekoturizma u svojoj oblasti, 

učestvuje u razvoju turizma i ostane deo procesa planiranja turizma koji ulazi u zajednicu. Ako 

turizam treba da uspe kao vitalni oblik održivog razvoja, privatni sektor, vlade i NVO moraju da 

sarađuju na tome da uključe lokalne zajednice u proces razvoja. Osnovne smernice za učešće 

zajednice nude postupke potrebne za uključivanje lokalnih zajednica. 

Potreba da se razume i oceni zajednica pre nastavka bilo kakvog partnerstva ili razvojne inicijative je 

najvažnija, uz mnoge postupke procene koji su dostupni u ove svrhe (Ashley & Roe,1998, Lash et al 

in press). Prethodna procena je važna da bi se obezbedilo da lideri zajednice objektivno procene svoje 

potrebe i ciljeve, i da se na njih nije pogrešno uticalo putem ponude za finansiranje ili za poslovne 

mogućnosti koje bi kasnije mogle da se pokažu kao štetne za zajednicu. 

Razumevanje procesa donošenja odluka od strane zajednice je izuzetno važno. Mnoge lokalne 

zajednice nemaju strukturu za donošenje odluka od vrha do dna, ali mogu umesto toga odlučivati 

konsenzusom. Ovo može biti veoma sporo i detaljno. Mora se takođe razumeti da ako zajednica nije 

uključena u početne odluke u vezi sa projektom – kao što je ustanovljavanje cijeva projekta ili 

definisanje njegovog okvira – verovatno je da će voditi manje računa o njegovom uspehu. 

Postupci razvoja ekoturizma uključuju ocenjivanje, zajedno sa zajednicom, obima mogućih koristi od 

projekta (i ekonomskih i društvenih) i njegovih potencijalnih negativnih uticaja. U ovoj fazi snažno se 

preporučuje korišćenje obučenih posrednika veštih u komunikaciji sa zajednicom i u proceni. Svi 

stručnjaci za razvoj zajednice slažu se da zajednica, pre nego što se nastavi sa novim projektom, mora 

imati informacije potrebne za odlučivanje o tome da li negativni uticaji projekta mogu biti važniji od 

koristi. Ako je projekat odobrila zajednica, predstavnici zajednice moraju biti potpuno integrisani u 

proces donošenja odluka tokom svih faza projekta. Pisani sporazum između projekta ekoturizma i 

zajednice može pomoći da se obema stranama pruži sigurnost da će imati od početka jasno definisane 


60

svoje uloge i odgovornosti. Kao deo uspešnih sporazuma, zajednice moraju imati sredstva za ulaganje 

u projekte, koristeći one vrste resursa koje su im dostupne, kao što su rad, lokalni obnovljivi resursi i 

zemljište. Studije slučajeva pokazuju da zajednica mora ulagati u projekat da bi on bio uspešan. 

Osnovni postupci za podršku učešća zajednice 

• Razumeti uloge zajednice. Zajednice treba da sprovode kontrolu nad svojim rastom i 

razvojem. Njima će u mnogo slučajeva biti potrebna tehnička pomoć da donesu odgovarajuće 

odluke i treba im unapred dati odgovarajuće informacije i obezbediti obuku. Odrediti vreme, 

finansijska sredstva i iskusno osoblje da radi sa zajednicama dosta unapred. Izbegavati da se 

dozvoli zajednicama da se osećaju slabim da utiču na obrasce razvoja. 

• Jačati zajednice. Učešće je proces koji je više od samog činjenja da zajednica ima koristi od 

projekta ekoturizma. Radna mesta su važna korist, ali ona ne mogu da zamene jačanje. 

Zajednice moraju istinski učestvovati u procesu donošenja odluka. Ovo uključuje mnogo više 

od konsultacija. Moraju se pokrenuti procesi koji obezbeđuju da zajednice mogu da mudro 

upravljaju sopstvenim rastom i resursima. 

• Zalagati se za učešće u lokalnim projektima. Upravljači projektom moraju da identifikuju 

lokalne vođe, lokalne organizacije, glavne prioritete zajednice i ideje, očekivanja i brige koje 

lokalni stanovnici već imaju. Informacije mogu biti prikupljene za i od zajednice. Prikupljena 

mišljenja moraju biti saopštena i prodiskutovana sa zajednicom zajedno sa drugim 

relevantnim informacijama kao što su vladina statistika o tržištu ili regionalni planovi razvoja. 

U ovoj fazi se moraju formulisati mogućnosti za obuku da bi se pomoglo članovima zajednice 

da steknu znanja o planiranju kao i znanja o preduzetništvu koja su potrebna da bi se vodila 

mala preduzeća. 

• Stvarati učesnike. Učešće može biti podržano na dva nivoa – za pojedince i za lokalne 

organizacije. Ulaganje u oblasti razvojnih projekta treba podržati, bilo novcem, radom ili 

sličnim resursima. Razvoj smeštajnih objekata od strane lokalnih preduzetnika i uspostavljanje 

standarda lokalnih usluga od strane lokalnih organizacija su dva dobra primera. 

• Vezati koristi za zaštitu. Potrebno je da veze između koristi od ekoturizma i ciljeva zaštite 

budu direktne i značajne. Prihod, zaposlenost i druge koristi moraju unaprediti zaštitu. 

• Raspodeliti koristi. Obezbedati da i zajednica i pojedinci imaju koristi od projekata. 

• Identifikovati lidere zajednice. Identifikovati lidere formiranja mišljenja zajednice i uključiti 

ih u projekte planiranja i izvršenja. Identifikovati lidere koji predstavljaju različite sastavne 

delove da bi se obezbedilo da presek čitave zajednice bude uključen (uključujući i muškarce i 

žene). Biti siguran da u projektu postoje dobre informacije o lokalnoj društvenoj strukturi. 

Usmeriti strategiju na efekte koje projekat ima na različite društvene grupe i nikad ne 

pretpostaviti da će svi delovi društva sarađivati ili se složiti. Ponašati se strateški i ranije steći 

odgovarajuće saveznike. 

• Izazvati promene. Koristiti postojeće organizacije koje već rade u u zaednici da bi se 

unapredilo njeno društveno blagostanje kroz ekonomski razvoj. Udruženja za razvoj ili 

lokalne kooperative imaju dobre šanse za uspeh. Grupe uključene u organizovanje rekreacije 

mogu takođe biti dobri saveznici. Učešće zajednice kroz institucije verovatnije će izazvati 

efikasne i održive promenu. 

• Razumeti uslove karakteristične za lokalitet. Biti svestan da se strukture organa vlasti 

veoma razlikuju u svakom regionu. Konsenzus nije uvek moguć, niti potpuno učešće svih 

sektora društva (žene su često isključene). 

• Nadgledati i oceniti napredak. Unapred ustanoviti pokazatelje da bi se pratili uticaji turizma 

– i pozitivni i negativni. Ciljevi kao što je nivo zaposlenosti ili prihoda su samo jedna vrsta 

pokazatelja. Projekat treba da prati negativne uticaje kao što su dokazi o rapidnom rastu cena 

lokalnih proizvoda, inflacija cena zemljišta, antagonizam prema posetiocima, učestalost 

hapšenja, promena aktivnosti omladine i dokazi o pojavi droge, prostituciji i drugim 

nezakonitim aktivnostima. U idealnom slučaju, što je više lokalna zajednica potpuno 

uključena u razvoj ekoturizma, manje ovakvih problema će se razviti. Drugi važan pokazatelj 


61

lokalnog uključivanja je nagoveštaj inicijativa u okviru zajednice kojima se odgovara na 

negativne uticaje turizma. 

Brandon, Ecotourism: Guide for Planners & Managers – Volume 1, 1993 

Posadas Amazonas – Studija slučaja iz Perua 

U maju 1996. godine, članovi lokalne zajednice Native Community of Infierno (CNI) i privatni 

organizator putovanja iz Perua Rain Forest Expeditions (RFE) potpisali su pravosnažni ugovor o 

izgradnji i zajedničkom upravljanju smeštajnim objektom nazvanim Posadas Amazonas. Partneri su se 

sporazumeli da dele profit na 60% za zajednicu i 40% za preduzeće, a da upravljačke odgovornosti 

podele na pola. Kritično načelo sporazuma bilo je da članovi zajednice treba da budu aktivno uključeni 

u preduzeće, ne samo kao osoblje, već i kao vlasnici, planeri i upravitelji, i da treba da se pridruže 

RFE u donošenju odluke o budućnosti preduzeća. Partneri su se takođe saglasili da bi posle 20 godina 

smeštajni objekat pripao CNI. Zauzvrat, članovi CNI su se obavezali da održe ekskluzivni ugovor sa 

REE na teritoriji zajednice sledećih 20 godina. 

U prvoj godini projekta, učešće zajednice je bilo relativno pasivno. Jedna od prepreka za podjednako 

učešće u upravljanju bio je potpunii nedostatak iskustva članova zajednice i njihova nesigurnost o 

tome šta puno učešće zahteva. Samo godinu dana kasnije, partneri iz zajednice su postali aktivniji u 

donošenju odluka. Uopšteno, članovi zajednice su bili svesniji svog statusa i privilegije kao partnera. 

Za većinu u zajednici, osećaj vlasništva je došao tek nakon što je projekat završen i pokrenut i nakon 

što su uložili sopstveno vreme u njegovo stvaranje. Članovi zajednice sada komentarišu da “oni znaju 

teoriju, ali mi imamo iskustvo”. Učenje je išlo u oba smera. Zaposleni u Rain Forest Expedition-u 

značajno su se promenili, naučivši da saslušaju i prepuste većinu odluka zajednici. Oni su počeli više 

da cene lokalne sposobnosti i tradicionalne oblike organizacije i mnogo su pažljiviji u odnosu na 

glasove koji su ranije ostajali nezapaženi. Istovremeno, članovi CNI su naučili kako da bolje 

predviđaju budućnost, vagajući prednosti od povećanja i nedostatke različitih razvojnih opcija, pre 

nego što nastave svojim sledećim korakom. 

Priređeno na osnovu: Stronza, Because It Is Ours, 2000 

Ekoturizam koji sprovodi zajednica 

Ekoturizam koji sprovodi zajednica (Community-based ecotourism – CBE) je rastuća pojava u 

zemljama u razvoju. CBE koncept podrazumeva da zajednica ima značajnu kontrolu i učešće u 

projektu ekoturizma i da većina koristi ostaje u zajednici. Uočene su tri glavne vrste CBE preduzeća. 

Najprostiji model predlaže da zajednica poseduje preduzeće i njime upravlja. Svi članovi zajednice su 

zaposleni u projektu korišćenjem sistema rotacije, a profit se raspoređuje na projekte zajednice. Druga 

vrsta CBE preduzeća podrazumeva porodične ili grupne inicijative u okviru zajednica. Treća vrsta 

CBE je zajedničko ulaganje zajednice ili porodice i poslovnog partnera sa strane. 

Naravno da sve napore treba uložiti u cilju maksimizacije koristi za lokalne zajednice, ali možda nije 

realno očekivati da čitava zajednica može kontrolisati i upravljati ekoturizmom. Istraživači Rolf 

Wesche i Andy Drumm komentarisali su u svojoj knjizi izdatoj 1999. godine “Odbrana naše prašume: 

Uputstva za ekoturizam koji sprovodi zajednica u ekvadorskom delu Amazona” (“Defending Rain 

Forest: A Guide to Community/Based Ecotourism in the Ecuadorian Amazon”), izdatoj 1999. godine, 

da “ideja o dugoročnom preduzeću zajednice zahteva stalnu, doslednu posvećenost svih članova 

zajednice. To mora biti naučeno i ojačano kroz pozitivno iskustvo. Problemi su proizašli iz pristupa 

preduzeću zajednice kao što su sporost u demokratskom donošenju odluka i nestalnost kvaliteta 

usluga. Model preduzeća zajednice se prilagođava da bi dozvolio raspodelu odgovornosti na 

specijalizovane, obučene članove zajednice”. 

Iako projekti CBE ostaju rastući okvir za razvoj turizma, oni nisu utopijski koncept. Wesche i Drumm 

su dokumentovali više 30 CBE projekata samo u ekvadorskom delu Amazona, zasnovanih na 


62

prethodno izloženim definicijama. Iako postoje varijacije, opisi CBE iskustava na strani 28/29 

zasnovani su na desetinama iskustava iz Latinske Amerike. 

Iako se CBE koncept manje proučavao u regionima van Latinske Amerike, studija Instituta za razvoj 

prekomorskih zemalja obratila je pažnju na CBE projekte u Namibiji, što je opisano u nastavku. 

Iskustva ekoturizma koji sprovodi zajednica – Opažanje putnika 

Turiste pozdravljaju vođe zajednice, a odsedaju u seoskim kućama za odmor koje su jednostavne po 

obliku i slične drugim kućama u zajednici. Lokalni stanovnici vode turiste u šetnje do lokaliteta 

prirode i govore im o tradicionalnom korišćenju resursa u toj oblasti. Često se pričaju tradicionalne 

priče o lokalitetima prirode. Turistima se pruža prilika da nauče kako lokalna zajednica doživljava 

svoje prirodno stanište, život u divljini i divlje predele i da nauče nešto o lokalnim običajima. Posle 

čitavog dana provedenog napolju, turistima se služi hrana lokalne kuhinje i imaju mogućnost da kupe 

ručne radove od seljaka. Večernja okupljanja se održavaju u kućama ili u centrima koji pripadaju 

zajednici gde se razmenjuju pogledi na svet između domaćina i gostiju. Ovo može dovesti do 

dugotrajnih veza između članova zajednice i njihovih posetilaca. 

Iza scene iskustva o ekoturizmu koji sprovodi zajednica – Opažanje zajednice 

Uobičajeno se lokalna zajednica organizuje za upravljanje turizmom osnivanjem zajedničkih ili malih 

preduzeća sa učesnicima iz zajednice. Boravak turista u domaćinstvima je često naizmeničan između 

članova zajednice da bi se obezbedilo da sve porodice imaju mogućnost da ugoste turiste. I pored toga 

što se mora odrediti vođa koji upravlja turističkim preduzećem, ulaganje i učešće čitave zajednice je 

bitno za uspeh. 

Mlađi članovi zajednice često su najzainteresovaniji za vođstvo u preduzeću, dok stariji članovi više 

vole da zadrže svoj tradicionalni način života kroz bavljenje lovom ili poljoprivredom. Mogu se 

pojaviti sukobi i pitanja o odnosu starog prema novom načinu života, ali se jedinstveni odnosi 

uspostavljaju kada mladi upravljači rade zajedno sa svojim starijima da bi podučili turiste o lekovitim 

biljkama i drugim oblicima tradicionalnog korišćenja resursa. 

Prethodno nezainteresovana omladina može težiti uvećavanju sopstvenog poznavanja tradicije da bi 

bili turistički vodiči i to mogu da učine približavanjem svojim šamanima ili drugim tradicionalnim 

vođama. Pravljenje zanatskih proizvoda kod kuće često oživljava, kada žene koriste prastare i 

vremenom odbačene zanatske tehnike da bi uvećale vrednost svojih proizvoda. Proširene mreže 

okupljenih žena mogu formirati zanatske kooperative. Ove kooperative predstavljaju značajne centre 

za osposobljavanje žena koje zajedno rade da prodaju veliku raznovrsnost različitih proizvoda na 

jednom centralnom mestu. Ova vrsta trgovine često daje ženama novu nezavisnost i više snage u 

njihovim sopstvenim domaćinstvima. Kada jednom budu imale ekonomsku nezavisnost koja im je 

potrebna,žene će često otvoreno govoriti protiv takvih destruktivnih trendova kao što su zlostavljanje i 

alkoholizam 

Za uspeh su ključni kontrola zajednice nad turističkim proizvodom i upravljanje putem rasprave u 

okviru zajednice koja se odnosi na sve probleme upravljanja turizmom. Transparentni postupci 

obračuna su od izuzetnog značaja za ravnopravnu podelu ekonomskih koristi među svim članovima 

zajednice. 

Ekoturizam koji sprovodi zajednica – Studija primera iz Namibije 

Stanovnici Namibije formiraju grupe za očuvanje kojima zakon daje pravo uslovnog korišćenja živog 

sveta u divljini. Skoro sve četiri registrovane i više od desetak grupa za očuvanje koje su u procesu 

formiranja aktivno uobličuju planove ekoturizma i postale su ključni faktori u razvoju turizma na selu. 

Stanovnici oblasti Bergsig formirali su grupu za očuvanje Torra, koja se povezala sa dva različita 

investitora u turizam. Stanovnici su izabrali predlog u stilu malih kampova nasuprot potencijalno 

mnogo unosnijem predlogu sa kolibama, jer bi predložene luksuzne kolibe delovale na lokalni način 


63

života, uključujući upravljanje stokom i pristup izvorima vode. Zajednica je izabrala kamp jer je 

malog obima, zahteva zakup na samo 10 godina i, što je veoma važno, rukovodilac kampa je izgradio 

visok nivo poverenja u okviru zajednice. Nevladine organizacije su viđene kao važna sredstva za 

vođenje zajednice, skiciranje koristi i ukazivanje na nedostatke uvođenja turizma u život zajednice. 

Vlada Namibije danas priznaje da su turistička preduzeća zajednice , seosko stanovništvo i grupe za 

konzervaciju koje nastaju važni učesnici u turizmu. Sadašnje procedure regionalnog planiranja turizma 

obuhvataju u značajnoj meri konsultacije sa zajednicom. Šta više, turistička preduzeća zajednice u 

Namibiji su se ujedinila da bi oformila namibijsko Udruženje za turizam koji sprovodi zajednica, koje 

je priznala vlada i konsultuje ga u mnogim pitanjima. 

Žene i ekoturizam 

Ashley, The Impact of Tourism on Rural Livelihoods, 2000 

Veliki broj studija o ruralnom razvoju pokazuje da je manje verovatno da žene imaju koristi od 

inicijativa za razvoj nego muškarci, osim ako se ne preduzmu posebne mere za njihovo uključivanje. 

Ovaj problem preovlađuje takođe i u projektima razvoja ekoturizma. Studija o pitanjima polova i 

turizma u Indoneziji (Shah & Gupta 2000) pokazuje da su žene bile spremne da izuzetno povećaju 

svoje radne norme kroz prodaju ručnih radova u cilju postizanja nekih novih mera finansijske 

nezavisnosti. Programi za uključivanje žena u razvoj ekoturizma su još uvek retki. Jedan dobar primer 

ovakvog programa je u Nepalu, a sprovodi ga Institut za planine (Mountain Institute). 

Ekoturistički projekat Langtang – Studija slučaja iz Nepala 

Žene u Nepalu imaju nižu stopu pismenosti, manje mogućnosti za obrazovanje, ređi pristup resursima, 

manju kontrolu nad imovinom i manju snagu donošenja odluka od muškaraca. Za mnoge žene zadaci 

vezani za turiste značajni su dodatak njihovim dnevnim kućnim obavezama, naročito kada su njihovi 

muževi odsutni radeći kao nosači na putovanjima ili vodiči. One nikad nisu besposlene, ali ipak – sve 

vreme koje imaju za odmor one provode štrikajući vunene kape, rukavice i čarape, pletući korpe ili 

praveći ručne radove za prodaju. Mnogo pažnje je u Nepalu posvećeno pitanjima odnosa među 

polovima, ali je istinski napredak retkost. 

Ekoturistički projekat Langtang je ustanovljen 1996. godine da bi se izgradila lokalna sposobnost za 

upravljanje turizmom. Žene su prihvatile ovaj program i odigrale važnu ulogu u prelasku od pokušaja 

da se zadovolji turistička tražnja do proaktivnog razvoja turističkih usluga kojima se upravlja na 

održiv način. Kroz poseban pristup participativnom planiranju, one su stvorile kolektivni san o tome 

kako bi turizam koji sprovodi zajednica mogao da izgleda i funkcioniše u budućnosti. Na primer, 

učestvujući u proceni različitog goriva za kuvanje, one su odabrale da koriste kerozin umesto drveta. 

Skladište kerozina je napravljeno i zarada je sada usmerena na inicijative za zaštitu, kao što je 

zasejavanje 17.500 komada semena drveta. Nezavisno od toga da li su postale lokalni upravljači 

životnom sredinom, žene su takođe koordinirale kulturni preporod. Zanatske zadruge, tradicionalni 

ples i pevanje sada stvaraju prihod za žene iz zajednice i unapređuju ponos u njihovoj lokalnoj kulturi. 

Priređeno prema: Brewer-Lama, Cultural Survival Quarterly, 1999 

Nacionalni park Mutawintji – Studija slučaja iz Australije 

Mutawintji je popularna turistička destinacija u Novom Južnom Velsu, Australija, od 1880-ih godina, 

zbog svojih čuvenih klisura, jezera u kamenu i aboridžinske umetnosti obrade kamena. Tu su 1970-ih 

godina New South Wales Parks - NSWP i Wildlife Service - WS otvorile teren za kampovanje bez 

ikakvog uključivanja Aboridžina. Do 1980-ih godina Aboridžini su bili tako ljuti zbog neregulisanog 

ponašanja turista da su blokirali park da bi kontrolisali oblast i zahtevali poštovanje svojih svetih 

mesta. Parlament Novog Južnog Velsa je 1996. godine doneo zakon koji je omogućio povraćaj 

vlasništva nekoliko nacionalnih parkova njihovim tradicionalnim aboridžinskim vlasnicima putem 

korišćenja sporazuma o zajedničkom upravljanju sa NSWP i WS. Ove sporazume treba da nadgledaju 


64

odbori u kojima većinu čine tradicionalni vlasnici. Nacionalni park Mutawintji postao je prvi park 

vraćen svojim aboridžinskim vlasnicima, kako je dogovorio parlament. 

Lokalni aboridžinski zemljišni savet Mutawintji-a (A Mutawintji Local Aboriginal Land Council – 

MLALC) je sada zadužen za sva organizovana putovanja u parku, a članovi saveta obavljaju sve ture 

sa vodičima. MLALC je formalno licencirao sopstveno organizovanje putovanja. Mutawintji Heritage 

Tours je u ime parka veza sa svim nestarosedelačkim organizatorima putovanja. Preduzeće je 

finansirala federalna država za potrebe obuke vodiča, što je i ostvareno, i što je dovelo do povećanja 

znanja i pouzdanja među vodičima Aboridžinima. Preduzeće nepokolebljivo teži ka samodovoljnosti i 

planira da bude oslobođeno dalje potrebe za finansiranjem za nekoliko godina. Opšte zadovoljstvo 

upravljanjem turizmom u ovoj oblasti značajno je povećano od 1996. godine. 

Priređeno prema: Sutton, Cultural Survival Quarterly, 1999 

Ekoturizam i starosedelačke zajednice 

Ekoturizam se često može identifikovati kao set sredstava kojima zajednice mogu podići svoj životni 

standard bez neodržive eksploatacije prirodnih resursa i kulturne degradacije. Starosedelačke 

zajednice imaju vrlo posebne mogućnosti da razviju ekoturizam zato što one često žive u udaljenim 

oblastima prirode. Ipak, ekoturizam nije nužno onaj pravi pravac za starosedelačke zajednice. Većina 

starosedelaca je bila marginalizovana od strane svojih nacionalnih vlada. Često oni nemaju prava na 

zemljište, što im daje malo snage ili kontrole nad razvojem svojih zavičaja. Oni čak mogu postati 

podvrgnuti mnogim pritiscima da promene svoje društvene, tehnološke pa čak i religiozne navike da 

bi prihvatili ekonomiju zasnovanu na tržištu ili uslugama. Ovo može voditi ka veoma nepravednim 

situacijama kada se turizam razvija na njihovoj sopstvenoj zemlji bez njihove dozvole. 

Odnos između starosedelačkih zajednica i turizma je dugo bio slab. Turistička preduzeća su često 

koristila lokalne resurse uz male koristi za zajednicu. Kada su lokalni stanovnici bili uključeni u 

turizam, to je bilo kao jeftina radna snaga ili kao deo turističke atrakcije, najčešće u vidu kulturnih 

“predstava” ili manifestacija. Ovaj problem se nastavlja i danas, unoseći starosedelačkom stanovništvu 

prirodno nepoverenje prema razvoju turizma uopšte i dajući malo razloga za verovanje u potencijale 

ekoturizma. Oni ga često doživljavaju samo kao još jedan predlog za eliminaciju lokalne kontrole nad 

zemljištem i budućnosti njihove zajednice – a, nažalost, njihova zabrinutost se može opravdati 

mnogim primerima. 

Radna grupa starosedelaca u pratećem programu Konferencije učesnika o Konvenciji o biološkom 

diverzitetu, održanoj 2000. godine u Najrobiju, sumirala je neke od ključnih problema starosedelačke 

zajednice. Njihova gledišta uključuju: 

1. Potrebu za instrumentima za obezbeđivanje saglasnosti zasnovane na prethodnoj 

informisanosti; 

2. Potrebu da se preduzme kolektivna ocena saglasnosti zasnovane na prethodnoj 

informisanosti; 

3. Potrebu da se odredi kriterijum za kulturni diverzitet u okviru konteksta biološkog diverziteta; 

4. Stvaranje procesa za rešavanja žalbi i konflikata starosedelačkog stanovništva; 

5. Razvoj dubljeg uvažavanja prava starosedelaca odvojeno od ruralnih i drugih zajednica. 

Neki starosedeoci su bili u mogućnosti da preuzmu punu kontrolu nad razvojem turizma, dok su druge 

grupe sklopile sporazume o zajedničkom upravljanju koji su im obezbedili mere kontrole radi zaštite 

njihovih prava na zemljište, sprečavanja skrnavljenja svetih oblasti i ubiranje ekonomskih koristi od 

turizma bez potkopavanja sopstvenog kulturnog identiteta. Ovaj proces se ne može uspešno nastaviti 

ukoliko starosedelačka zajednica nema pravnu kontrolu nad zemljištem i puna zakonska prava za 

zaštitu bilo kakvog preduzetništva koje bi mogla da započne. Kada su ovi vitalni elementi ostvareni, 

starosedelačka zajednica je u stanju da koristi prednosti od ekoturizma i da ga koristi kao instrument 

održivog razvoja. 

Napori da se ekoturizam učini u potpunosti korisnim za lokalne zajednice još uvek su novijeg datuma i 

često eksperimentalni. Neke zajednice u svetu su veoma zainteresovane da budu uključene, ali biće 


65

potrebna pomoć da se izmeri njihov tržišni potencijal i stvarne poslovne mogućnosti pre nego što se 

iniciraju projekti razvoja. Svakako da je zajednicama potrebno da se čuje njihov glas i potrebno im je 

dati mogućnost da razviju znanja da bi u potpunosti učestvovale u razvoju ekoturizma. Biće potrebni 

napori za podršku uključivanju lokalnih zajednica da bi se obezbedilo da, kada se za to odluče, budu 

punopravni deo ovog međunarodnog tržišta. 

Regionalne i nacionalne vlade 

Vlade imaju izuzetno važnu ulogu u razvoju ekoturizma, iako je njihova uloga kompleksna i mora biti 

definisana kroz delovanje različitih učesnika. Nekoliko zemalja je usvojilo posebne strategije 

ekoturizma. Prvi nacionalni plan ekoturizma na svetu, koji je pripremila vlada Australije 1994. godine, 

najvažniji je primer nacionalnog planiranja ekoturizma. Vlada Brazila je takođe izdala Smernice za 

nacionalnu politiku ekoturizma (Grupo de Trabalho Interministerial, 1994) kojima su omeđene 

aktivnosti u toj zemlji. Ovi planovi se snažno usredsređuju na razvoj odgovarajuće infrastrukture 

turizma i na sposobnosti za razvoj turizma u oblastima prirode uz visok nivo posvećenosti ruralnom 

stanovništvu, što ih sve čini klasičnim primerima planiranja ekoturizma. Posvećenost razvoju 

nacionalnog planiranja ekoturizma u Australiji i Brazilu je bila veoma jaka zbog toga što su ove 

zemlje prihvatile činjenicu da njihove turističke privrede zavise od zdravlja njihovih prirodnih 

ekosistema. 

Australija 

U Australiji je odluka da se formuliše strategija ekoturizma doneta kao odgovor na rastući 

međunarodni interes i rastući profil australijskog prirodnog okruženja kao turističke atraktivnosti. 

Radeći u ime savezne vlade, mali tim je sproveo procenu literature i nastavio sa javnim 

konsultacijama, koje su uključile lokalne vladine agencije, upravljače prirodnim resursima, 

organizatore putovanja, prodavce u turizmu, planere, grupe za očuvanje i grupe iz zajednica, graditelje 

i starosedeoce Australije. Organizovani su workshop-ovi širom zemlje , a poziv za pismene priloge 

objavljen je u dnevnim novinama. Prema Jill Grant-u i Alison Allcock, koautorima australijskog 

nacionalnog plana, “to je bio konsultativni proces koji je inspirisao i stimulisao usmerenje 

dokumenta”. 

Australijska nacionalna strategija ekoturizma 

Izazovi 

1. Održati prihvatljive nivoe korišćenja od strane posetilaca. 

2. Usvojiti postupke koji vrše minimalan uticaj. 

3. Koristiti nadgledanje da bi se održavao uvid u uticaj na resurse. 

Ciljevi 

1. Olakšati ekološki održive postupke. 

2. Integrisati regionalno planiranje. 

a. Zalagati se za učešće lokalne zajednice u procesu planiranja i donošenja odluka. 

b. Povećati upotrebu biofizičkih parametara u procesu dobijanja dozvola. 

3. Unaprediti upravljanje prirodnim resursima. 

a. Težiti ka finansijskim koristima od naplaćivanja ulaznica i dozvola. 

b. Oceniti davanje dozvola za korišćenje od strane turističkih preduzetnika. 

4. Unaprediti saradnju između upravljanja ekoturizmom i prirodnim resursima. 

a. Odrediti vrstu saobraćaja, tačke ulaska, licenciranje i vrste dozvola. 

b. Obučiti turističke preduzetnike karakteristične za dati lokalitet za ekološki održive 

postupke. 


66

5. Obezbediti odgovarajuće propise. 

a. Proučiti uticaj razvoja turizma na životnu sredinu u oblastima prirode. 

b. Izraditi smernice ili kodekse ponašanja za privatni sektor. 

c. Akreditovati privatni sektor. 

d. Ukloniti nekonzistentnost između regionalnih, državnih i teritorijalnih propisa o 

licenciranju i zonskom planiranju. 

6. Odrediti infrastrukturne potrebe. 

a. Povećati sposobnost da se izdrže uticaji na životnu sredinu. 

b. Rasporediti navalu turista usmeravanjem njihovog toka prema lokalitetima. 

c. Pružiti obrazovne informacije. 

d. Obezbediti oblikovanje objekata u skladu sa lokalitetom. 

e. Koristiti sisteme za upravljanje otpadom i energijom koji su u skladu sa životnom 

sredinom. 

7. Nadgledati uticaje posetilaca. 

a. Ustanoviti osnovne podatke o lokalitetima. 

8. Razviti bazu podataka. 

a. Razviti bazu podataka o kulturnim i ekoturističkim atraktivnostima. 

b. Razviti bazu podataka o postojećim preduzetnicima koji posluju u korist ovih 

atraktivnosti. 

9. Voditi marketing. 

a. Prikupiti podatke o tržišnim nišama koje privlače specifične destinacije. 

b. Stvoriti tržišni profil destinacija. 

10. Isporučiti etički ekoturistički proizvod. 

a. Razviti standarde za lokalnu industriju. 

b. Akreditovati ekoturističke proizvode. 

11. Proširiti mogućnosti samoopredeljivanja. 

a. Proširiti sposobnosti lokalnih stanovnika da upravljaju destinacijama. 

b. Proširiti sposbnost Aboridžina za samodovoljno upravljanje lokalitetima. 

12. Razviti poslovne politike. 

a. Ponuditi mogućnosti osetljive na potrebe ekoturističkog poslovanja. 

Commonwelth of Australia, National Ecotourism Strategy, 1994 

Brazil 

Ekoturizam je započeo u Brazilu kao mala tržišna niša pokrenuta tražnjom za školskim ekskurzijama 

usmerenim ka pročavanjima životne sredine. Ovo se ipak promenilo kada su međunarodne posete 

počele rapidno da rastu – do 1994. godine Brazil je imao manje od 2 miliona inostranih poseta 

godišnje, ali je do 1998. godine ova brojka porasla na 5 miliona ljudi godišnje i bila je u porastu. Da bi 

se osposobila za pretnje koje za životnu sredinu znači rapidni rast turizma, vlada Brazila je ranih 1990ih 

godina ustanovila Međuministarsku grupu za ekoturizam (Interministerial Ecotourism Task Force). 

Ova grupa je sačinila Smernice za nacionalnu politiku ekoturizma, koje je u martu 1995. godine 

zvanično usvojio i odobrio za korišćenje predsednik Fernando Henrique Cardoso. 

Ministarstvo životne sredine je preuzelo vođstvo u sprovođenju smernica za politiku ekoturizma. 

Devet amazonskih država je iskorišćeno za testiranje smernica zahvaljujući velikoj vrednosti 

biodiveriteta i rastućoj turističkoj tražnji za upoznavanjem prašuma Amazona. Napori da se sačuva 

bogato biološko nasleđe brazilskog dela Amazona, koji je otprilike veličine 5 miliona kvadratnih 

kilometara, bili su sputani njegovom ogromnom veličinom i udaljenošću. Zaštićena oblast pokriva 

samo 3,2% regiona, a parkovi su na rasutim, nepristupačnim lokacijama, svi bez dovoljno osoblja i 


67

ez planova upravljanja ili infrastrukture koja omogućava posetu. Danas je prosečan boravak turiste u 

amazonskom delu Brazila samo 3,5 dana zbog udaljenosti ovog regiona, nedostatka infrastrukture i 

nedostatka kvalifikovanog ekoturističkog poslovanja u regionu sposobnog da posetiocima pruži pravi 

osećaj za čudesnost tih predela. 

Izrađen je Program tehničke saradnje za region Amazona i 2000. godine ga je potpisao predsednik 

Cordoso. Među-američka banka za razvoj (Inter-American Development Bank – IDB) dala je kredit od 

13,8 miliona američkih dolara da bi se izgradio okvir za sprovođenje neophodnih investicija u devet 

država brazilskog dela Amazona, kako bi se odgovorno pripremili da upravljaju odabranim 

područjima ekoturizma. Ovaj kreditni aranžman, nazvan Proecotur, jeste predinvesticija za velike 

napore da se razvije ekoturizam u amazonskom regionu zemlje. Predinvesticiona faza će se nastaviti 

usvajanjem strategija razvoja turizma u svih devet amazonskih država, uključujući sledeće mere: 

1. Jačati zakonske okvire u ovim regionima za regulisanje turističkih aktivnosti. 

2. Pripremiti detaljnu analizu tržišta. 

3. Izraditi devetnaest planova upravljanja za postojeće i novoustanovljene zaštićene oblasti. 

4. Investirati eksperimentalno u proizvode i lokalitete ekoturizma. 

5. Pripremiti devetnaest predinvesticionih i investicionih studija za projekte infrastrukture. 

6. Sprovoditi programe obuke i osposobljavanja u celom regionu. 

7. Postaviti internet prezentaciju (web site), da bi se informisala javnost o napretku projekta. 

Smernice za planiranje na nivou vlade 

Zbog toga sto je ekoturizam rastuće tržište, vlade širom sveta iskazuju rastući interes za privlačenje 

pažnje na njega kao deo svog programa razvoja turizma. Iako ne postoje smernice za planiranje 

ekoturizma na nivou vlade, u narednom tekstu prikazan je set polaznih osnova. 

Polazne osnove za vladine programe ekoturizma 

• Osnovati međuministarsku radnu grupu koja kombinuje stručno znanje ministarstava za 

turizam, životnu sredinu i agencije ili agencija zaduženih za ruralni razvoj, prirodne resurse ili 

upravljanje parkovima. 

• Ojačati i finansirati sekretarijat stručnjaka koji rade u oblastima upravljanja prirodnim 

resursima, razvoja zajednice i turizma. 

• Razviti zajednički program planiranja koji obuhvata učesnike iz cele zemlje ili regiona, 

uključujući seoske i starosedelačke zajednice. 

• Ustanoviti ciljeve programa zasnovane na ulaganju učesnika, kao što su povećani ekonomski 

razvoj sela, povećani budžeti za upravljanje zaštićenim oblastima i bolje upravljanje posetama 

u osetljivim oblastima. 

• Oceniti saobraćajne koridore, sisteme staza, nekomercijalne rečne saobraćajne sisteme malog 

obima, pristup za male avione i drugu infrastrukturu neophodnu za razvoj ekoturizma. Razviti 

plan saobraćaja koji olakšava dobre ekoturističke itinerere, naglašava nizak uticaj na životnu 

sredinu, malu upotrebu energije, bezbednost posetilaca i kvalitete pejzaža i pruža kvalitetne 

informacije posetiocima. 

• Razviti i politike za ostvarenje ciljeva i budžetske mehanizme za njihovo finansiranje. 

Zahtevati zakonsku regulativu tamo gde je neophodno. 

• Razviti program za informisanje posetilaca i plan marketinga tržišne niše. 

• Razviti dugoročni program obuke zajednice da bi se razvilo učešće zajednice u razvoju 

ekoturizma. 

• Ustanoviti biološke i društvene granice kapaciteta izdržljivosti na osnovu istraživanja kojim se 

ustanovljava dugoročno nadgledanje uticaja turizma. 

• Razviti mehanizme finansiranja za razvoj malih ekokonačišta, čime se obezbeđuju podsticaji 

za očuvanje zemljišta i obučavanje lokalnih stanovnika. 


68

• Razviti informativnu bazu i informacije o najboljim primerima iz prakse putem univerzitetskih 

istraživačkih programa o pitanjima etike stvaranja ekoturističkih proizvoda, o pitanjima 

certifikacije i o planovima upravljanja posetama. 

• Razviti sposobnosti planiranja upotrebe zemljišta u lokalnim opštinama putem njihovog 

izlaganja koristima od podela na zone i od regulativnih tehnika. Ograničiti previše gust razvoj 

u tampon zonama zaštićenih zemljišta i ostalim važnim ekoturističkim atraktivnostima. 

Agencije za razvoj 

Multilateralne agencije za razvoj, kao što su Svetska banka, Evropska komisija i Međuamerička banka 

za razvoj (InterAmerican Development Bank – IDB) , kao i bilateralne agencije uključujući i Odeljenje 

za međunarodni razvoj Velike Britanije (DFID), Agenciju za međunarodni razvoj SAD (USAID), 

Ministarstvo za ekonomski razvoj Nemačke (GTZ), Norvešku agenciju za saradnju u razvoju 

(NORAD) i Kanadsku agenciju za međunarodni razvoj (CIDA), u sve većoj meri su svojim kreditima 

i subvencijama uključene u finansiranje projekata ekoturizma. Većina ovih organizacija ima striktne 

smernice koje imaju za cilj smanjenje siromaštva i u prošlosti je ovo držalo agencije za razvoj i banke 

izvan rada na razvoju turizma. Od ranih 1990-ih godina stalno rastući broj projekata agencija za razvoj 

odnosi se na pogoršanje stanja životne sredine i gubitak biloškog diverziteta. Mali delovi ovih 

projekata su usmerili finansijska sredstva na alternativne inicijative za održivi razvoj, kao što je 

ekoturizam. 

Danas agencije za razvoj finansiraju razvoj ekoturizma na sledeće načine: 

1. Kroz programe koji nude prihvatljive kamate na kredite za “zeleni” biznis u zemljama u 

razvoju. 

2. Kroz programe kojima se nude krediti zemljama u razvoju za razvoj turizma kao važnog 

izvora strane valute, uz shvatanje da turizam mora biti razvijan u skladu sa striktnim 

environmentalnim i društvenim smernicama. 

3. Kroz kredite, kao što je Proecotur u Brazilu, koji teže da upotrebe održivi razvoj jednog 

nedovoljno razvijenog regiona da bi doprineli zaštiti biološkog diverziteta kritičnih 

ekosistema, kakav je brazilski deo Amazona. 

4. Kroz programe subvencija kojima se pomaže razvoj mikro preduzeća. 

5. Kroz programe subvencija kojima se pomaže očuvanje biloškog diverziteta i upravljanje 

zaštićenim oblastima. 

U najvećem delu, ekoturizam nije određen kao prioritet finansiranja od strane agencija za razvoj i 

teško ga je pronaći kada se pretražuju podaci o njihovom finansiranju jer potpada pod veće kategorije 

pomoći namenjene razvoju. Zbog toga što je to takva nova kategorija pomoći, do sada je samo 

nekoliko agencija za razvoj odredilo posebne politike za ekoturizam. 

Priručnik GTZ-a Turizam u tehničkoj saradnji (Steck et al 1999) daje postupke u vezi sa politikom 

vezanom za tehničku pomoć u ekoturizmu. Ostale agencije koje žele da razviju programe kredita i 

subvencija mogu koristiti ovaj model da naprave dobre projekte koji postižu rezultate u očuvanju i sa 

merljivim koristima za lokalne zajednice. Ovde je naveden jedan važan set preporuka. 

Evropski i američki istraživači nastavili su rad GTZ-a i održali Forum o razvojnoj politici ekoturizma 

u IDB-u u Vašingtonu u septembru 1999. godine, koji su sponzorisali International Ecotourism 

Society, Conservation International, World Resources Institute i Environmental Enterprises Assistance 

Fund. Učesnici sastanka su želeli da obezbede produktivno finansijsko okruženje za ekoturizam, da 

naprave strukturu uspešnih finansijskih paketa za ekoturizam, da ustanove kriterijume za finansiranje 

projekata i da podstaknu saradnju između investitora, donatora i fondova za ekološke kredite. 

Rezultati ovog sastanka dati su u formi nacrta (pogledati u daljem tekstu). 


69

Evropski naučnici (SECA 2000), koji su bili uključeni u IDB sastanak 1999. godine, preduzeli su 

zatim istraživanje za francuski Global Environmental Facility u vezi sa razvojem politike ekoturizma. 

Oni su ustanovili da je ekoturizam sve interesantniji evropskim agencijama za razvoj, ali da je pomoć 

obično deo većih projekata. Fond DFID-a, Tourism Challenge Fund, koji je bio osnovan da bi davao 

male usmerene subvencije projektima u kojima privatni sektor radi sa zajednicama, jedan je od 

evropskih programa za pomoć koji specifično ima za cilj ekoturizam kao predmet finansiranja. 

Istraživači su ustanovili da većina agencija podržava projekte koji teže da povežu zaštitu biodiverziteta 

sa smanjenjem siromaštva u okviru lokalnih zajednica, zaštitom lokalne kulture, osetljivom 

promocijom posetiocima i unapređenjem biodiverziteta. Istraživači su takođe ustanovili da su čvrsti 

kriterijumi i procedure ocenivanja retki i da su uočeni samo neformalni principi i pristupi finansiranju. 

Nacrt rezultata sa sastanka IDB-a 1999. godine koje su priredili International Ecotourism Society i 

Conservation International ustanovljava sledeće: 

1. Postoje kritične praznine u znanju i informacijama koje se tiču ekoturizma. 

2. Trenutno nije dostupan ni jedan posrednički subjekat koji može dovesti efikasne ekoturističke 

projekte do tačke na kojoj se dobijaju sredstva za kreditiranje. 

3. Vladinim agencijama za turizam nedostaje znanje o tome kako da pripreme odgovarajuće 

pakete za donatorske agencije. 

4. Projektima ekoturizma u zajednici donatora nedostaje koordinacija i postoji veliko 

preklapanje. 

5. Donatorski paketi čija je namera da očuvaju biološki diverzitet često ne uspevaju da pravilno 

odgovore na realnost turističkog tržišta. 

Nacrt prepuruka sa Foruma za razvoj politike ekoturizma iz 1999. godine obuhvata: 

1. Ustanovljavanje konsultativne grupe za ekoturizam koja okuplja predstavnike nevladinih 

organizacija, multilaterale i bilaterale sa stručnim predstavnicima tih zemalja. 

2. Stvoriti telo za “dogovaranje poslova”, finansirano kroz subvencije, koje bi moglo da iznedri 

dobre ekoturističke poslovne projekte i da posreduje u njihovom ostvarenju. 

3. Testirati inovativnu kombinaciju kreditnih i subvencionih fondova kako bi se obezbedilo da 

budu preduzete studije biodiverziteta i socijalnog uticaja i da je prisutno dugoročno 

nadgledanje i ocenjivanje. 

Ukratko, jasno je da su potrebne nove inovativne politike ekoturizma da bi se obezbedilo da tehnička 

pomoć zadovolji potrebe za ozbiljnim dugoročnim projektima koji su održivi i potpuno spremni za 

konkurenciju na tržištu. Sastanak IDB-a 1999. godine takođe je ukazao da tradicionalni mehanizmi 

finansiranja zahtevaju stope povraćaja investicije koje su daleko iznad nivoa koji standardni projekti 

ekoturizma mogu da ponude, i da bi mehanizmi subvencija trebalo u potpunosti da finansiraju 

kompleksne sisteme i programe neophodne da bi ekoturizam postao održiv. 

Postupci neophodni u prvoj fazi tehničke pomoći ekoturizmu 

• Ispitati nacionalne strategije turizma. 

• Ispitati važeće zakone i propise, npr. propise o vlasništvu nad zemljištem, prava na korišćenje 

zemljišta, uslove i kontrolu davanja dozvola za turističke objekte i infrastrukturne mere, 

regulisanje investicionih inicijativa itd. 

• Uvesti prikupljanje statističkih podataka da bi se procenio razvoj ekoturizma. 

• Unaprediti međusektorsku koordinaciju, posebno između institucija turizma i agencija za 

životnu sredinu i očuvanje prirode. 

• Stvoriti nov ili prilagoditi postojeći imidž zemlje i programe marketinga, kao dodatni proizvod 

strateških ciljeva održivog razvoja ekoturizma. 

• Stvoriti / učvrstiti pravni okvir za lokalne organe vlasti ili nevladine organizacije da aktivno 

učestvuju u zajedničkom upravljanju zaštićenom oblašću, kao i da stvaraju i upravljaju 

sopstvenim prihodima od turizma. 


70

• Stvoriti mehanizme međuregionalnih i međuopštinskih koristi i mehanizme prilagođavanja 

finansija da bi se izbegao ili smanjio disparitet nastao razvojem turizma. 

Razvoj kapaciteta za uspešan ekoturizam 

Istraživačka zajednica 

Stek et al, Tourism in Technical Cooperation, 1999 

Istraživanje je izuzetno značajno da bi se minimizirali uticaji ekoturizma u oblastima prirode i da bi se 

izgradile tehničke sposobnosti kojima se upravlja ekoturizmom i stvara njegov kvalitet. Univerziteti 

imaju veoma važnu ulogu u razvoju ekoturizma kroz pružanje tehničke podrške kako u obliku 

naučnog istraživanja tako i kroz dokumentaciju o studijama najboljih primera iz prakse. 

Vlada Australije je odredila niz oblasti u kojima je bilo potrebno istraživanje ekoturizma i sarađivala 

je sa univerzitetskom zajednicom u razvoju bolje baze podataka. Ovo je sprovedeno u delo kroz 

Nacionalni program ekoturizma (National Ecotourism Program NEP), koji je učinio dostupnim 

konkurentne subvencije: 

Australijski nacionalni program ekoturizma 

Smernice za subvencioniranje 

• Razvoj infrastrukture: Projekti koji koriste inovativne dizajne i tehnologije, kao i postupke 

za zaštitu životne sredine, kao što su daščane staze na plažama i platforme za posmatranje 

života u divljini. 

• Osnovne studije i nadgledanje: Projekti koji procenjuju uticaj turističke infrastrukture na 

procese u životnoj sredini. 

• Regionalno planiranje ekoturizma: Projekti koji podržavaju lokalno učešće u planiranju i 

donošenju odluka. 

Grant, Allicock, 1998. 

NEP je odredio četiri centralne teme istraživanja od kojih zavisi razvoj australijske ekoturističke 

privrede. 

Australijski nacionalni program istraživanja ekoturizma 

• Studija minimiziranja korišćenja energije i stvaranja otpada: Sveobuhvatno istraživanje o 

tome kako bi privatni sektor mogao da primeni postupke održivog korišćenja energije i da 

ostvari koristi kroz minimiziranje svojih tokova otpada. 

• Edukativne konsultacije u oblasti ekoturizma: Studija trenutnih i budućih potreba za 

obrazovanjem i obučavanjem u ekoturističkoj privredi i stvaranje liste kurseva za obuku, 

edukativnih materijala i korisnih kontakata. 

• Konsultacije u razvijanju biznisa: Istraživanje o mrežama i udruženjima potrebnim za 

zajednički marketing, nabavku i razmenu znanja. 

• Konsultacije u istrživanju tržišta: Tržišni profil ekoturista, njihova očekivanja i 

interesovanja. 

Grant, Allicock, 1998. 

Rezultati programa istraživanja obezbeđuju smernice u vezi sa mnogim pitanjima onima koji razvijaju 

ekoturizam. Na primer, australijska federalna vlada je 1994. godine objavila “Vodič za inovativne 

tehnologije za održivi turizam”, a nakon godinu dana i “Najbolja iskustva ekoturizma: Vodič za 


71

minimizaciju korišćenja energije i stvaranja otpada”. Obe publikacije, koje su pripremljene uz 

istraživačke subvencije NEP-a, došle su do zaključka da najveći merljivi negativni uticaj turističkih 

tokova potiče od prekomerne upotrebe prirodnih resursa i proizvodnje otpada. Istraživači su 

preporučili da ekoturistička privreda, kao i čitava turistička privreda, obrate pažnju na ove probleme. 

Da bi dale smernice za izrastanje ekoturističke privrede, ove studije su pružile konkretne primere o 

tome kako mogu biti usvojeni nove tehnologije i postupci da bi se dostigli veći ekološki i društveno 

održivi rezultati. Subvencijama su uspostavljene mreže saradnje koje i danas nastavljaju da postoje, 

kao što je Ekoturističko udruženje ekoturizma Australije. Da bi se pripremili dugoročni istraživački 

ciljevi turističke privrede, 1997. godine je u Australiji osnovan zajednički istraživački centar za 

održivi turizam (Corporative Research Center for Sustainable Tourism), finansiran od strane vlade sa 

14,72 miliona australijskih dolara. Ovaj Centar (CRC) istražuje brojne aspekte održivog turizma, 

uključujući ekoturizam, i usmeren je ka praktičnim rešenjima. Njegov rad olakšavaju privatni partneri 

i različite univerzitetske i druge istraživačke institucije. 

Istraživanje takođe ima ključnu ulogu u razvoju sistema upravljanja posetama u nacionalnim 

parkovima u Sjedinjenim Američkim Državama. Napori da se razviju bolji procesi pripali su 

univerzitetima u SAD koji tradicionalno sarađuju sa agencijama za upravljanje zemljištem, kao što su 

Šumska služba SAD (U.S. Forest Service) i Služba parkova SAD (U.S. Park Service). Ovi sistemi 

upravljanja su u velikoj meri prihvaćeni od strane upravljača zaštićenim zemljištem i od strane 

ekoturističkih projekata širom sveta (pogledati Studiju primera granica prihvatljivih promena, str. 38). 

Druga kritična oblast istraživanja je bila razvoj tehnika za unapređenje kapaciteta vodičke službe na 

terenu kako bi se na pravilan način prenele informacije ekoturistima na način koji je istovremeno 

precizan i privlačan. Istraživači Betty Weiler i Sam Ham, stručnjaci za objašnjenja na terenu, procenili 

su strategije obuke vodiča u mnogim zemljama u razvoju, a zaključci su dati na strani 38. 

Zbog toga što je ekoturizm još uvek oblast u razvoju, istraživačka zajednica predstavlja neprocenjivi 

izvor za vlade koje razvijaju politike. Korišćenje finansijskih sredstava za istraživanje može pomoći da 

se obrati pažnja na teške probleme upravljanja i da se izbegnu mnoge moguće greške. Istraživači mogu 

brzo da procene upravljačke pristupe za određeni lokalitet skupljanjem materijala o tome šta je 

isprobano i uspešno sprovedeno u celom svetu. Pre ustanovljavanja bilo kakvih politika, od najvišeg je 

značaja da istraživanje bude upotrebljeno kao osnova za realna rešanja. 

Granice prihvatljive promene – 

Istraživačka studija slučaja iz Sjedinjenih Američkih Država 

Od 1970-ih godina nezadrživ porast rekreacije u zaštićenim oblastima SAD vodio je ka oštećenju 

osetljivih prirodnih resursa. Da bi se uhvatila u koštac sa ovim problemom, federalna vlada SAD je 

sponzorisala istraživanje, korišćenjem zajedničkih istraživačkih programa državnih univerziteta, koji 

su već decenijama sarađivali sa mendžerima resursa iz federalnih agencija u poslovima upravljanja 

zemljištem i pitanjima očuvanja života u divljini. 

Koncept kapaciteta izdržljivosti iznikao je iz bioloških nauka da bi poprimio novo značenje u oblasti 

turizma. Danas se turistički kapacitet izdržljivosti definiše kao nivo ljudskih aktivnosti koje jedna 

oblast može primiti bez povratnih efekata na prirodno okruženje, zajednicu stanovnika te oblasti ili na 

kvalitet iskustava koje stiču posetioci. Tokom 1970-ih i 1980-ih godina Šumska služba SAD je razvila 

model koji se odnosi na kapacitet izdržljivosti u upravljanju turizmom u zaštićenim oblastima, a 1985. 

je izdala Granice sistema prihvatljive promene za planiranje u oblastima divljine (The Limits of 

Acceptable Change – LAC – System for Wilderness Planning – Stankey et al, 1985). 

Principi koji stoje iza LAC-a razvijeni su od strane mnogih istraživača tokom godina, ali ova 

publikacija je sumirala najveći broj relevantnih radova i dala im novi fokus ustanovljavanjem 

merljivih oznaka uticaja, koje se utvrđuju i revidiraju periodično u procesu javnih rasprava. Tokom 

godina su formulisani novi sistemi, ali je LAC još uvek reperni sistem, prema kojem se svi ostali mere. 


72

Danas novac koji je američka vlada potrošila pre nekoliko decenija pomaže zaštiti javnog zemljišta u 

SAD i mnogim sistemima zaštićenih oblasti širom sveta. 

Smernice za obuku vodiča – Istraživačka studija slučaja izgradnje sposobnosti 

• Odabrati odgovarajuću grupu učesnika kursa da bi se sproveli principi ekoturizma na terenu. 

• Podučavanje i učenje treba da bude u duhu saradnje i interesantno. Potrebna su kratka 

predavanja i mnogo malih grupnih aktivnosti da bi se unapredilo razumevanje koncepta. 

• Polaznici kursa treba da budu podstaknuti da uče i deluju na sopstvenom nivou; potrebno je da 

predavači uzmu u obzir različite stilove učenja i da predaju u skladu sa tim. 

• Programi treba da budu troškovno efikasni da bi se omogućilo da ih pohađaju najbolji 

kandidati a ne samo najbogatiji. 

• Obuka predavača treba da bude prioritet u zemljama u razvoju u kojima se stručno znanje iz 

inostranstva obezbeđuje uz značajne troškovne napore; lokalna obuka maksimizira koristi za 

ekonomiju domaćina. 

• Zahtevi za obukom treba da dođu od zemlje domaćina, a ne od stranih posrednika. 

Nevladine organizacije 

Priređeno prema: Weiler and Ham, New Frontiers in Tourism Research, 1999 

Nevladine organizacije su presudni učesnici u razvoju kapaciteta ekoturizma širom sveta. Neki od 

projekata koje su sprovele NVO uključuju: 

1. Inicijative za obuku i izgradnju sposobnosti, posebno u zajednicama, u kojima se naglašavaju 

vodičke sposobnosti, jezik i razvoj malih preduzeća. 

2. Ustanovljavanje standarda i vođenje razvoja standarda etičkog poslovanja kroz sastanke i 

forume učesnika. 

3. Upravljanje projektima certifikacije u ekoturizmu. 

4. Obučavanje mladih preduzetnika širom sveta principima koji su deo upravljanja odgovornim 

poslovanjem. 

5. Saradnja sa vladama i međunarodnim agencijama da bi se razvile politike održivog 

ekoturizma. 

6. Saradnja sa agencijama u zaštićenim oblastima da bi se ustanovio kapacitet upravljanja 

posetama. 

7. Predstavljanje nedovoljno predstavljenih zajednica, kao što je starosedelačko stanovništvo, 

kome povremeno nedostaju politička i društvena prava, u političkom dijalogu. 

Nevladine organizacije su u stanju da procene kako da povećaju koristi od ekoturizma i da 

uspostave svoje ciljeve zasnovane na tome kome je potrebna pomoć. Međunarodne i lokalne NVO 

često postaju partneri da bi osmislile i razvile projekte koji će podići lokalni kapacitet na viši nivo 

održivosti (videti u nastavku). Uz pomoć finansijskih sredstava fondacija i agencija za razvoj, 

NVO imaju značajan uticaj na razvoj politika i programa ekoturizma, a istovremeno su značajni 

čuvari od neodgovarajućih politika. 

Program obuke za ekoturizam – Studija slučaja nevladine organizacije 

RARE Centar za očuvanje tropskih predela razvio je svoj program obuke vodiča 1994. godine kako bi 

razvio osnovna znanja za vodički posao i agencijske ture u Kostariki. Cilj RARE-a je bio da na osnovu 

rastuće ekoturističke privrede ponudi stanovništvu ekonomski vrednu alternativu neodrživom načinu 

zarađivanja za život. Kursevi za obuku vodiča su od tada prošireni na Meksiko i Honduras, a planiraju 

se kursevi za Južnu Afriku. 

Program obuke vodiča u prirodi (Nature Guide Training Program) razvijen je u saradnji menadžera 

zaštićenih oblasti, lokalnih organizatora putovanja i Worldteah-a (dobrovoljne organizacije osnovane 


73

na Univerzitetu u Harvardu). Polaznici ovog programa žive i uče u isključivo engleskom okruženju tri 

meseca i imaju više od 1.000 sati praktičnog iskustva (što je jednako iskustvu stečenom za više od 

godinu dana na univerzitetu u SAD). Program je zasnovan na učenju na iskustvu; studenti 

osmišljavjau i vode organizovana putovanja, kao i što istražuju međusobno povezane komponente 

turizma, od ugovaranja do marketinga proizvoda. 

Do danas je RARE-ov Program obuke vodiča u prirodi održao 12 workshop-ova sa 180 učesnika koji 

su stekli diplomu. U proseku svršeni polaznici ovog programa zarađuju 92% više nego pre kursa, 

stvarajući na lokalnom nivou više od milion američkih dolara dodatnih prihoda. Od onih koji su 

završili Baja California Sur program, 65% učesnika rade kao vodiči u prirodi, dok sledećih 18% radi 

na zaštiti ili proučavaju aktivnosti vezane za ekoturizam. U Meksiku su 76% polaznika vodiči dok ih 

je više od tuce započelo ekoturistički biznis u sopstvenim zajednicama. Ovi svršeni polaznici kursa 

takođe vode programe u okviru zajednice u kojima se obrazovalo više od 500 odraslih i dece iz 

lokalne sredine. 

Zaključak 

Ekoturizam se dokazao kao važan instrument zaštite, a u izvesnim slučajevima on je uvećao kvalitet 

života lokalnog stanovnštva koje nastavlja da zahteva ekoturizam kao opciju održivog razvoja. Ali 

rezultati ekoturizma su daleko od toga da budu ujednačeni širom sveta. Ocenjivanje ekoturizma kao 

globalnog instrumenta održivog razvoja je težak zadatak. On se često pogrešno naziva tim imenom ili 

se sprovodi na načine koji nisu u skladu sa standardima navedenim u ovoj publikaciji. Svaki region u 

svetu i njemu pripadajuća lokalna zajednica moraće da odluče samostalno šta je za njih odgovarajuće. 

Da bi postao uspešno sredstvo održivog razvoja širom sveta, ekoturizam zahteva detaljno istraživanje 

u okviru planiranja ekoturističkih destinacija i dugoročnog upravljanja destinacijama – i u tom cilju 

mora biti dostupno odgovarajuće finansiranje od strane vlade. Potrebno je da budžeti na pravilan način 

priznaju važnu ulogu zaštićenih oblasti, kako kulturnu tako i environmentalnu, za razvoj ekoturizma. 

Posebno usmerene naknade i takse potrebno je kanalisati ka zaštiti resursa i upravljanju posetama. 

Jasno je da ni jedna destinacija neće dugoročno napredovati – naročito ne ekodestinacija- ako se 

njome ne upravlja na pravilan način kako bi se sprečila preterana posećenost, uticaji na životnu 

sredinu i gubitak njenog biološkog i kulturnog integriteta. 

Vreme je da se pokrenu bolje politike koje reinvestiraju prihode ostvarene od turizma u pravilno 

planiranje i upravljanje turizmom. Potrebno je da ministarstva turizma zauzmu mesta za nacionalnim 

stolom za planiranje zajedno sa ostalim ministarstvima. Turističke politike moraju da naglase 

kvalitetno iskustvo posetilaca i integritet lokaliteta, a ne samo marketing i veliki broj posetilaca. 

Potrebni su novi ekonomski pokazatelji da odrede koja vrsta razvoja turizma je ekonomski i društveno 

najkorisnija za državu, a i environmentalne politike moraju zauzeti svoje mesto, posebno planiranje 

upotrebe zemljišta. Upravljanje turizmom se razvija u rafiniranu nauku i izuzetnu oblast. Korišćenje 

istraživačkih i tehnoloških sredstava, kao što su Geografski informacioni sistemi i satelitsko 

prikazivanje slika, olakšaće stvaranje odgovarajućih turističkih područja i pravila. 

S druge strane, uključivanje zajednice i njihove koristi moraju postati uslov za započinjanje svih 

ekoturističkih projekata. Dok su neki izuzetni projekti privatnog sektora malog obima učinili od 

zajednica svoje punopravne partnere, a postoje i neki dobri primeri ekoturizma koji je zasnovan na 

zajednici, svaki novi projekat teži da se razvije na odgovarajući način, retko stičući korist od iskustva 

drugih. Iako je svaki uspeh drugačiji, vlade i nevladine organizacije moraju priznati da razvoj 

ekoturizma zajednice mora imati dugoročnu podršku; kratkoročni projekti jednostavno neće biti 

dovoljni. Moraju biti dostupni i sprovedeni mehanizmi kojima se obezbeđuje određeni stepen lokalne 

kontrole i ravnomerne raspodele koristi širom zajednice. 

Dostizanje pravog ekoturizma može biti viđeno ili kao težak tehnički izazov ili kao nemoguć zadatak. 

Neki primećuju da će oni koji drže dizgine moći i novca uvek prevladati i da ekoturizam nikad neće u 


74

pravom smislu doneti korist lokalnim stanovnicima. Iako ovo može u mnogim okolnostima biti istina, 

isto ovo polazište ima vrednost bez obzira na vrstu razvoja o kome se raspravlja. Slično drugim 

vrstama razvoja, ekoturizam nudi mogućnosti, ali nikad ne može da pruži potpuno rešenje. Rešenje 

mora doći voljom svih uključenih da se dostignu održivi rezultati. 

Domaćini i gosti u ekoturizmu 

Što se više poznaje i voli naša planeta, očuvanje njenih prirodnih resursa će postajati strast stalno 

rastućeg procenta svetskog stanovništva. Ekoturizam može da pruži i pružiće izuzetno veliki doprinos 

obrazovanju putnika širom sveta, kao i porastu na globalno rastućoj srednjoj klasi koja putuje u okviru 

sopstvenih zemalja i lokalnim stanovnicima koji su domaćini ekoturistima. Ne može biti potcenjena 

mogućnost za istinsku razmenu environmentalnih vrednosti između turista i njihovih domaćina i za 

ponovno otkrivanje važnosti tradicije kojom se vrednuje zemlja i duh destinacije 

Neće svi odabrati da učestvuju u ovoj međusobnoj razmeni između naroda. I zajednice moraju imati 

snage da izaberu svoju sopstvenu sudbinu. Ipak, mnogi narodi žele da komuniciraju sa drugim 

kulturama, da prime goste koji dolaze iz oblasti van njihovog sopstvenog regiona i da uče jedni od 

drugih. 

Ogromna većina stavnika planete danas živi u urbanim oblastima. Ako budućnost planete zavisi od 

posvećenosti ljudskog roda zaštiti njene životne sredine, onda je sigurno da u tome ekoturizam ima 

svoju ulogu. Što se osnovni principi ekoturizma sve više zaokružuju, više ljudi će posećivati oblasti 

prirode sa razumevanjem za ono šta su videli i doživeli. Ekoturizam je instrument održivog razvoja 

koji normalno stvara kontakte između ljudi na suprotnim stranama Zemlje, u svojstvu domaćina i 

gostiju. Ako doživljaj ekoturizma može istinski doći do srca i misli i jednih i drugih – ubeđujući ih da 

napori da se pomogne očuvanju životne sredine mogu doneti promenu – nešto su malo veće šanse za 

dostizanje očuvanja i održivog razvoja u sledećem milenijumu. 


75

MPKRT_ispitni materijal_1.pdf - Univerzitet Singidunum

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?