Download ePaper

KUŠ! decembar 2018

from casopiskus More from this publisher

03.08.2022 Views

Kulturno-umetnički špajzdecembar 2018.broj 35

Kulturno-umetnički špajz

decembar 2018.

broj 35

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 35, decembar 2018.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektori:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Uroš Vučenović

Reč urednice

str. 3

Spomenik

laboratorijskom mišu

str. 12

24 sata u starom Rimu,

Filip Metizak

str. 16

Olga S. – lutke za romantičare i

nostalgičare

str. 4

Prometej — večna inspiracija ili

način života?

str. 14

Priča o Madaleni Kazulani

str. 18

Art tim:

Filip Abramović

Mirjana Karanović

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Filip Nikolić

Srećko Radivojević

Danica Čudić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Andrej Pipović

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Uros Vučenović (Logoreik)

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Ivana Pavićević Lazić

Milica O. Marković

Sofija Merenik

Anđelka Nastić

Irena Radovanović

Milena, generacijo!

str. 20

Iranski reditelj svetskoga

porekla

str. 24

10 filozofskih problema/

pitanja koje bi trebalo da vas

interesuju, deo prvi

str. 32

Koščej Besmrtni

str. 38

Dva primera kineskog

pejzažnog slikarstva

str. 42

Umetnici umetnicima

str. 50

San o snu, Kad bi Sombor bio

Holivud

str. 22

Kako je boemska groznica

zahvatila i Skadarliju

str. 26

Tri izložbe, Marko Čelebonović

str. 34

Sunčana nijansa sive

str. 40

Damjan Jovičin

str. 46

Strip Larpurlartizam

str. 54

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Filip Abramović

REČ UREDNICE

Decembar je, uglavnom, rezervisan za nekoliko etapa pretprazničnih

pomama, ali, kada vas ošamuti potraga za poklonima, šljokice u izlozima i svetla

grada, predlažemo vam da napravite predah uz šoljicu kulturnih sadržaja.

Dobar način za punjenje baterija u hladnim danima je svakako topli napitak (da

se ne lažemo, čokolada) i naš novi, decembarski broj, a moj drugi predlog je

poseta galeriji SANU i galeriji RIMA u kojima se ove zime prezentuje rad slikara

Marka Čelebonovića. Za one koji više vole boemsku atmosferu pripemili smo

prvu od nekoliko beogradskih priča iz dugog 19. veka, ovog puta o Skadarliji i

njenoj istoriji.

Jedna stara numera koja se, doduše, ne peva u kafanama, ali ipak

budi emocije i podseća na prošlost, jeste pesma Milena, generacijo. Ko je

bila Milena kojoj je Rajko Dujmić, klavijaturista i pevač Novih fosila posvetio

stihove, saznajte u Riznici hitova, a kako su neki drugi muzičari videli i opevali

svoje kolege, slikare, skulptore i arhitekte, proverite u Dese(r)tu za kraj. Kakav

je bio položaj žena koje su se bavile muzikom u doba italijanske renesanse

saznaćete u priči o Madaleni Kazulani, a o inspiraciji, položaju i izazovima

savremenih mladih kompozitora iz intervjua koji smo vodili sa Damjanom

Jovičinom.

Dolazak nove godine uvek nas malo podseti i na važnost i protok

vremena. Kako su stari Rimljani merili vreme saznaćete iz decembarskog

prikaza knjige. Za 24 sata možete proživeti jedan dan u antičkom Rimu, ali

i posetiti neke udaljene delove sveta listajući novi KUŠ! Povešćemo vas u

egzotični svet kineske umetnosti, iranskog filma i hladni sever Rusije na kojem

vas čeka jedan bronzani miš i jedan tragični junak slovenskog folklora. Zamalo

da stignemo i do Kalifornije, a zašto smo se ipak zadržali u Somboru, umesto u

Holivudu, videćete u pozorišnoj kritici. A za romantično i nostalgično putovanje

kroz vreme tu su i rukom šivene unikatne lutke Olge S.

Tople trenutke u hladnim danima i osmeh koji sija

poput novogodišnjih ukrasa, želi vam

Urednica

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

Olga S.

Lutke za romantičare i

nostalgičare

Sigurno su prošle godine kako niste videli ili u rukama držali pravu,

ručno rađenu krpenu lutku. Zato vam mi u decembarskom broju

predstavljamo brend Olga S – Handmade in Serbia koji, sa puno

ljubavi i truda, upravo takve lutke i izrađuje. Iza ovog brenda stoji

Olga Stamenović sa kojom smo razgovarali o krpenim lutkama,

miševima i zečevima, inspiraciji i materijalima, ali i vremenu i trudu

koji je potrebno uložiti da bi nečiji život bio bogatiji za jednog krpenog

prijatelja.

MLADI I KREATIVNI

Kako ste došli na ideju da pravite

baš krpene lutke? Šta one za Vas

predstavljaju?

Moje lutke su nastale kao dokaz da iz krize

može nastati nešto lepo. Reciklaža je postala

svetski trend i ja sam se samo prilagodila.

Rešila sam da posle pedesete aktiviram sve

svoje umeće i napravim lutke kakve sam

oduvek želela, mekane i šarene, zečeve i

miševe. Ostvarila sam san da svoju estetiku

življenja pretvorim u nešto konkretno, nešto

što i drugima pričinjava radost. Drago mi je

da su mnogi prihvatili moje proizvode i da je

brend postao prepoznatljiv u ovom gradu.

Koliko vremena je potrebno da se napravi

jedna ovakva lutka i kako izgleda ceo taj

proces?

Iako se možda tako ne čini, potrebno je dosta

vremena za izradu jedne lutke. Mnogo je tu

rutinskih poslova. Odeća je najinspirativniji

deo posla i u tom delu procesa najviše i

uživam. Pravi je izazov birati tkanine i kreirati

odevne predmete kao i modne dodatke.

6 | MLADI I KREATIVNI

Lepo je kada jedan tata od vas traži da

za njegovu ćerku napravite najlepšu

lutku. To je trenutak kada vam ljudi ukažu

poverenje, a vi pustite mašti na volju.

Koje materijale koristite?

Koristim prirodne materijale, kombinujem

novo i staro kroz reciklažu postojećih

tkanina, a kvalitet stavljam na prvo mesto.

Materijali su moja opsesija od detinjstva i ceo

život koristim maštu i tkanine da unesem

promenu u svoje okruženje.

Sve Vaše lutke su životinjskog oblika. No,

primećujemo da su najzastupljeniji miševi

i zečevi. Zašto baš te dve životinje?

Na samom početku ove priče odlučila sam

da pravim lutke-životinje u kostimima i pri

toj ideji sam ostala do danas. Životinje su

raznolike i ljudi ih žele u svojoj blizini makar

bile i od krpe. Inspiracija je svuda oko mene.

I, naravno, večita ljubav prema ilustracijama

i pričama Beatriks Poter. Htela sam da

izbegnem opštu priču kovrdžave lutkice

prćavog nosića, a zečeve i miševe sam lako

prilagodila ljudskim osobinama, jer su i sami

iz najbližeg čovekovog okruženja. Uvek su

tu negde oko ljudi, po prirodi štetočine, a

u mom svetu su mila i elegantna stvorenja.

Moje lutke poručuju da je svet životinja i ljudi

blisko povezan, a ne nužno suprostavljen.

Pored lutki pravite i jorgančiće za decu.

Da li imate u planu da još nečim proširite

svoj asortiman?

i jastuci u obliku pasa (terijera i jazavičara),

kao i krpene ptice. Novitet u odnosu na

ranije godine su par lisica koje su već krenule

u lov po Košutnjaku. Uvek imam novih

ideja, nadam se da ću neke realizovati do

predstojećih praznika.

Kod Vas ljudi mogu i naručiti da im

napravite lutku po njihovoj želji. Da li ste

imali neku porudžbinu koja Vam je bila

posebno draga ili zanimljiva?

Da, kod mene se mogu naručiti lutke. Bilo

je interesantnih ideja i ja sam se trudila da

pogodim suštinu priče. Želje se uglavnom

tiču tkanina i odeće. Lepo je kada jedan tata

od vas traži da za njegovu ćerku napravite

najlepšu lutku. To je trenutak kada vam ljudi

ukažu poverenje, a vi pustite mašti na volju.

Kako biste Vi odredili, ko su ljudi koji

poseduju Vaše lutke?

Pojavilo se mnogo proizvođača ručno

rađenih igračaka, tako da kupci imaju veliki

izbor. Moje lutke kupuju ljudi posebnog

senzibiliteta, romantičari i nostalgičari

istovremeno. Svakako ljudi koji traže kvalitet

i estetiku, originalnost i različitost. To što su

životinje mojim lutkama je dalo prednost, pa

ih podjednako vole deca i odrasli.

Jorgančići za bebe su već u stalnom

asortimanu. Omiljeni proizvodi su takođe

piše: Tamara Živković

fotografije: Nađa Stamenović

8 | MLADI I KREATIVNI

Olga S lutke možete videti u radnji All nut

(Čumićevo sokače, lokal 25) u Beogradu,

a možete ih i naručiti lično kod Olge

Stamenović ili preko stranica na Fejsbuku i

Instagramu.

10 | MLADI I KREATIVNI

Uvek su tu negde oko ljudi, po prirodi

štetočine, a u mom svetu su mila i

elegantna stvorenja. Moje lutke poručuju

da je svet životinja i ljudi blisko povezan,

a ne nužno suprostavljen.

SKULPTURA MESECA

Spomenik

laboratorijskom mišu

Andrej Karkevič i

Aleksej Agrikolanski

Odgajili smo četrdeset generacija divlje srebrne lisice.

Prodavali smo ih kao kućne ljubimce, ne bismo li na taj

način dodatno napunili budžet za istraživanja. Bavili smo

se psihologijom životinja i njihovim pripitomljavanjem,

beležeći promene koje su nastajale u svakoj novoj generaciji.

Istraživanje je još uvek u toku.

U međuvremenu, više od pedeset godina, bavili smo se

istraživanjima i na polju genetike. Da bismo objasnili različite

pojave, probleme i teorije vezane za ovu oblast, istraživanja

smo vršili na miševima. Možda vam to ne izgleda logično, ali

mi, naučnici, znamo da je ljudski DNK mnogo sličniji mišjem

nego što biste to na osnovu izgleda ova dva sisara mogli da

pretpostavite.

Uostalom, sve naše kolege u svetu koriste miševe za svoje

eksperimente. Od traženja leka protiv raka, do efekata

putovanja kroz svemir, skoro svako naučno dostignuće

za koje ste čuli i skoro svako od onih za koje nikada niste,

prvo je testirano na miševima. Legenda kaže da su priču o

neverovanju u zagrobni život ljudi čuli od miševa: „Zašto niko

ne zna kako izgleda laboratorija? Zato što se niko od onih koji

su imali prilike da je vide nije vratio.” Velike svetske institucije,

laboratorije, naučni i istraživački centri godišnje ubiju između

deset i sto miliona miševa u svojim eksperimentima. Koga to

uopšte zanima?

U jednom trenutku počelo je da zanima nas. Zato smo

odlučili da u parku koji okružuje naš institut podignemo

spomenik našem najboljem prijatelju, večnom saputniku

i saborcu bez kojeg nijedan naučnik ne bi postao ono što

jeste – laboratorijskom mišu. Visok sedamdeset centimetara,

podignut na postament kako bi bio nešto iznad visine naših

očiju, bronzani miš u laboratorijskom ogrtaču, sa naočarima

na nosu, predano plete tajanstveni kod u čijem dešifrovanju

svi učestvujemo – DNK spiralu.

Andrej Karkevič i Aleksej Agrikolanski Spomenik laboratorijskom mišu, 2012.

Institut za Citologiju i Genetiku, Novosibirsk

foto: Wikimedia Commons

Spomenik je rad dvojice ruskih vajara – Alekseja Agrikolanskog

i Andreja Karkeviča. Podignut je 1. juna 2012. godine u čast

pedesetpetogodišnjice osnivanja naše ustanove – Instituta

za Citologiju i Genetiku, Novosibirsk. Institut je osnovan 1957.

godine, samo četiri godine nakon što su britanski naučnici

Džejms Votson i Fransis Kirk otkrili DNK. Ali istraživanjima tu

nije bio kraj, to znamo mi i naši laboratorijski miševi.

Iako broj ovih životinjica, koji se svake godne žrtvuje u naučne

svrhe, nije smanjen, od 2012. godine na svetu postoji barem

jedno mesto na kojem ćete, ako se tamo ikada nađete,

sigurno posvetiti minut ili dva promišljanju o čudesnoj sudbini

laboratorijskog miša. Mi vam preporučujemo da, ukoliko

posetite Novosibirsk, ne propustite obilazak ovog neobičnog

spomenika. I setite se – mnogo više naučnih dostignuća

dugujete miševima nego što mislite.

Idejni autor spomenika, Andrej Karkevič, opisao je spomenik

ovim rečima: „Spomenik kombinuje naučnika i miša zato što

su oni povezani i služe istom cilju. Miš je prikazan tačno u

trenutku kada naučnik dolazi do otkrića – ako se zagledate u

njegove oči, videćete da je došao do zaključka ili saznanja, ali

još uvek nije stigao da uzvikne čuvenu reč – Eureka!”

piše: MoonQueen

Prometej

— večna inspiracija ili način života?

U savremenoj literaturi poznato je šest mitova o Prometeju, ali

mit koji je zavredeo najveću pažnju pisaca i pesnika širom sveta

jeste mit u kojem je Prometej ukrao vatru od bogova sa Olimpa

i podario je ljudima. Na taj način Prometej ne pruža čoveku samo

mogućnost da se ogreje i ispeče hranu koju će jesti, već mu pruža

znanje i moć mišljenja i rasuđivanja. Zbog tog greha Prometej biva

okovan za stenu, a da kazna ne bi bila ovako jednostavna, orao je

svakog dana dolazio da mu kljuje jetru koja se, s obzirom na to da

je besmrtan, svakoga dana obnavljala. Prometej ne podleže bolu,

ne predaje se Zevsu i zato postaje simbol buntovništva i pobune

protiv tiranstva. Upravo to je razlog zašto je ovaj mit o Prometeju

obrađivan u književnosti nebrojano mnogo puta, počevši od

antičke književnosti, pa sve do savremenog doba.

Pre Eshila Hesiod piše o Prometeju u Teogoniji. Hesiod govori o

mitu koji opisuje kako je Prometej prevario Zevsa davši mu da

bira između dve polovine vola. Eshilova drama, pod naslovom

Okovani Prometej, govori o mitu u kojem je Prometej ukrao vatru

sa Olimpa i podario je ljudima. Ova drama mnogo je poznatija i

rasprostranjenija među čitalačkom publikom. To je samo prvi deo

trilogije koju, pored navedenog dela, čine i Oslobođeni Prometej

i Prometej Vatronoša. U Oslobođenom Prometeju opisano je

pomirenje Zevsa i Prometeja, a u Prometeju Vatronoši obrađen je

mit o postanku Prometejevog praznika. Neki proučavaoci antičke

književnosti tvrde da postoji i četvrti deo, koji bi sa prethodno

navedena tri činio tetralogiju, ali nije do kraja osvetljeno o čemu bi

on govorio i kako bi se zvao.

Romantizam je epoha koja najviše veliča Prometejevo delo. Pesnik

se poredi sa titanom, želeći da promeni svet, ali shvata da je svet

običan i da ne može da ga prati u njegovoj titanskoj nadmoći. Tada

pesnik svoju sudbinu poredi sa Prometejevom i svoju misao sa

prometejskom. Pesnik želi da podari nov princip nade i napredak.

Prometej, dakle, postaje vodeća figura romantizma i najomiljeniji

simbol identifikacije romantičara. Tome svedoči i činjenica da se

u razdoblju između 1840. i 1900. pojavilo u evropskoj književnosti

više od devedeset dela pod naslovom Prometej, od čega šezdeset

pripada romantičarima. Ako bismo samo malo zakoračili u to

nepregledno prostranstvo zvano romantizam, veoma brzo

bismo uvideli da su se najveći pesnici ove epohe bavili upravo

prometejskim kompleksom. Gete je napisao ateističku poemu

Prometej, najznačanije delo Sturm und Drang-a, umetničkog

pokreta nastalog sedamdesetih i osamdesetih godina 18. veka u

nemačkoj književnosti i muzici koji je sadržao protivljenje strogim

šablonima i dogmama estetike racionalizma. Poema predstavlja

proglas panteizma i ima socijalno-revolucionarni smisao.

Bednijeg ničeg ne znam

pod suncem od vas, bogovi!

Kukavno prehranjujete

žrtvenim porezima

i molitvenim dimom

svoje veličanstvo;

a skapali biste da nisu

prosjaci i deca

punonadežne lude.

Evo me gde sedim, stvaram ljude

po svojoj slici,

rod meni ravan,

da trpi, da plače,

da uživa i da se raduje,

i da se ne osvrće na tebe,

kao ni ja!

Johan Volfgang Gete, Prometej, 1774.

ČITAM I SKITAM

Džordž Gordon Bajron je pisao o prometejskoj pobuni protiv

ugnjetavanja i tražio od celog naraštaja da postupa prometejski.

Možemo pretpostaviti da se pojam „bajronizma”, koji je

podrazumevao prezir prema konvencionalnom, licemernom

moralu, ljubav prema slobodi i verovanje u idole, razvio oslanjajući

se na prometejski kompleks.

Persi Biš Šeli je 1818. napisao dramu Oslobođeni Prometej

koja govori o pobedi ljudske inteligencije i srca nad tiranskom

religijom. Prometejski kompleks možemo prepoznati i u romanu o

Frankenštajnu koji je napisala Meri Šeli, utoliko što ovaj roman nosi

podnaslov Moderni Prometej.

Motiv prometejstva prisutan je i kod srpskih romantičara u

manjoj ili većoj meri. Kod Đure Jakšića prometejski kompleks

prepoznajemo ponajviše u pesmama kada on kaže „Ja sam stena!”

Neki tumači stvaralaštva Laze Kostića tvrde da se Prometej krije

u svim njegovim delima, ali dela koja nedvosmisleno imaju mit o

Prometeju kao glavni motiv su svakako poeme Prometej i, sedam

godina mlađa, Jadranski Prometej. On pribegava helenskom

shvatanju mita o divu čovekoljupcu kao pobuni dobra protiv zla,

kao borbi slobode i tiranije, razuma i stihije. Svog Prometeja Kostić

slika kao odvažnog i stamenog, a najuočljiviji motiv ove pesme

jeste upravo taj „grdan smej” koji mu se ori iz grla.

Na kamenu visokom prikovan,

u okovu se ponosi titan,

porugljivim se baca pogledom

na Olimpos, na dušmana mu dom.

Na Olimpu je pirovanje, čast,

međ bogovima njemu u propast;

peharima se zlatnim kucaju,

od otkucaja gore pucaju,

a čovek beži neda’nimice

u gudure, u mračne stanice;

al’ ne dršće Prometej, ne dršće titan

na kamenu, na stancu prikovan,

već okovima bije o stenje,

o stenju pršti sužno prstenje,

a iz grla se ori grdan smej,

ta dosta grdan da ga čuje Zej!

Laza Kostić, Prometej, 1863.

Ne smemo zaboraviti da naglasimo da se lik Maksima Crnojevića

u istoimenoj Kostićevoj drami takođe može posmatrati kroz ovaj

mit kada on kaže:

A ja božanstvom neodoljivim

Strahovito na stenu prikovan

Nad čelom gledam ognja komešaj

U novijoj književnosti javlja se delo Andrea Žida koje nosi naziv

Loše okovani Prometej, a samo je pitanje vremena kada će se

pojaviti još neko delo koje će direktno aludirati na ovog snažnog

titana i žrtvu koju je podneo zbog viših ciljeva.

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Vlad Elverum

Saznajte šta je jednom Rimljaninu značila

razmera 1:5:28, uzdužna bora na ušnoj resici,

pogled na senku obeliska postavljenog ispred

Avgustovog mauzoleja… Od čega su muževi

bivših Vestalki umirali, u proseku, dve godine

nakon venčanja? Kako hleb naraste ako niko

ne zna šta je kvasac, na kakvu se buku iz

komšiluka žalio Seneka i koje je poreklo reči

„parazit”?

PRIKAZ KNJIGE

24 SATA U STAROM RIMU

Filip Metizak

Kao što i sam naslov kaže, knjiga će vas provesti kroz jedan tipičan i

ni po čemu istorijski značajan dan rimskog stanovništva početkom

drugog veka naše ere. Svaka od dvadeset i četiri predstavljene

ličnosti provešće vas kroz jedan sat rimskog dana, prilikom čega će

vam konačno i računanje vremena u starom Rimu postati jasnije,

sve dok ne stignete do priče časovničara – tada ćete shvatiti da

ni starim Rimljanima ono nije uvek bilo najjasnije. No, to vas neće

sprečiti da uživate u knjizi koja na zabavan i duhovit način pruža

veliki broj informacija o životu najrazličitijih slojeva društva tog

ogromnog carstva na vrhuncu njegove moći.

Knjiga obiluje zanimljivostima – manje ili više poznatim činjenicama

koje nam saopštavaju pripadnici različtih slojeva, klasi, zanimanja i

uzrasta. O nekima od njih, poput senatora, gladijatora ili robova,

već ste dosta toga mogli da saznate iz drugih romana, filmova

ili serija koje su se interesovale za život stanovništva antičkog

Rima. Ipak, o nekima ćete možda čitati prvi put jer knjiga pruža

uvid u privatne živote onih slojeva o kojima možda nikada nismo

ni razmišljali. Devojka raskida sa momkom, majka neguje bolesno

dete, klesar restauriše spomenike, Izidina sveštenica priprema

večeru za jevrejske zvaničnike, samo su neki od do sada manje

interpretiranih, a opet tako svakidašnjih trenutaka u životima starih

Rimljana. Ne može se izbeći ni utisak da su svi ovi ljudi, ma koliko

se drugačije hranili ili odevali od nas, bez obzira u koje su bogove

verovali i kojim su se carevima pokoravali, u intimi svojih sopstvenih

života bili neverovatno slični nama.

Knjiga, iako fikcija, napisana je uz dobro poznavanje istorijskih

izvora koji se na više mesta i navode u originalu i pokazuju nam

da je pisac, koristeći poeziju, besede, dokumente i pravna akta

koja danas predstavljaju blago muzeja sveta, iskoristio deliće

zapisane prošlosti i oživeo ih svojom maštom. Nekolicini likova

on daje imena običnih stanovnika koja su igrom slučaja i sudbine

ostala sačuvana na spomenicima i u spisima, i o kojima danas ne

znamo skoro ništa, osim da su bili stanovnici Rima. Ipak, uz pomoć

poznavanja istorije i svoje mašte, pisac im dodeljuje živote koje su

možda vodili, možda i ne, ali je svakako lako zamisliti da su barem

jednom proživeli sat sličan onome koji im dodeljuje knjiga. Ne

toliko važno, ali opet zanimljivo je i to da se na kraju ispostavlja da

je većina ovih, slučajnim izborom, okupljenih junaka na neki način

međusobno i povezana.

Čak i ako o Rimu znate puno, sigurna sam da će vas neke

informacije koje knjiga nudi iznenaditi. Na primer, da li ste znali da

su gladijatori prodavali svoj znoj nakon borbe jer se smatralo da je

on dragocen dodatak sredstvima za negu lepote? Trgovci začinima

putovali su još tada mnogo dalje od granica poznatog sveta i bili

svesni da na istoku postoje zemlje dalje od Šri Lanke, na severu

plemena udaljenija od Brita i na jugu države južnije od izvora Nila.

Odeća se prala u mokraći, a pralje su plaćale ćupove postavljene

svuda po gradu koji su se koristili kao javni toaleti (što bi, otprilike,

značilo da ste dobijali novac za vršenje nužde, umesto da vi plaćate

tu uslugu kao danas). Učitelji su sami morali da nabave sebi razred, i

to svakog dana, što je ovaj posao činilo užasno napornim freelance

zanimanjem, a jedine žene koje su smele da nose togu bile su

prostitutke.

Kada završite sa čitanjem knjige, vratite se na uvodno poglavlje u

kojem autor govori da stari Rim nisu činile njegove granice, vojske,

plodne ravnice ili politički sistem, već upravo ljudi, stanovnici

najrazličitijih slojeva. Ono što se meni lično najviše dopalo je

verovanje Rimljana da, koliko god da vam je u životu dobro ili loše,

uvek može bolje. Sasvim suprotno onome što se uglavnom danas

govori kada neko pokušava da se uteši, Rimljani su verovali da se u

životu uvek može i treba težiti boljem, ma kog statusa da ste i ma

iz kakve porodice da dolazite. Rob je sanjao o slobodi, slobodan

čovek o imetku, imućan o plemstvu. Svako je imao nešto čemu teži,

a sve čemu se težilo bilo je moguće dostići. Stalno napredovanje

učinilo je Rimljane dinamičnim, a ne depresivnim, kako primećuje

autor, a nakon čitanja knjige sigurno ćete se složiti sa njim.

Na kraju i na početku, iznad svega, stari Rim je bio stav.

piše: MoonQueen

STATUS ŽENE-

KOMPOZITORA

NA DVORU

ITALIJANSKOG

CINQUECENTA

PRIČA O

MADALENI

KAZULANI

Ovaj tekst predstavlja priču o jednoj muzički svestranoj i

nadarenoj mladoj italijanskoj dami, rodom iz naselja Kazole

d’Elsa pored Sijene, koja se za svog života izborila za status

žene-kompozitora na dvoru italijanskog cinquecenta − ovo

je, zapravo, priča o Madaleni Kazulani (Maddalena Casulana,

1544– 1590).

Dvor je u Italiji toga vremena bio kulturno stecište učenih

mislilaca među kojima se mogao pronaći slikar, vajar, pa i

muzičar, a stoga i poneka reč o „pravoj finoj muzici koja je u

lepom pevanju, pažljivom čitanju nota, kao i u privlačnom ličnom

stilu uz pratnju viole.” Naime, ovim rečima se mogu nagovestiti

fragmenti o Kazulaninom muzičkom opredeljenju koje je bilo

u skladu sa konvencijom humanističke ideje vremena. Za nas

poznati Kazulanin put započinje u Firenci, gradu u kome je

stekla muzičko obrazovanje, naučivši da svira lautu uz koju je

često i pevala. Poneki anonimni pratioci njenog rada zabeležili

su laskave ocene Kazulaninog muziciranja i to da je „poznata

Kazulana pevala, prateći sebe na lauti, veličanstvenu muziku”.

Pored izvođaštva stekla je i poziciju predavača, učitelja muzike,

a za istoriju zapadnoevropske scene ostala je upamćena kao

kompozitor madrigala, najpopularnije muzičke forme koja

predstavlja oličenje renesansnih ideala u muzici kroz ceo 16.

vek.

Da bi se podrobnije razumeo kontekst vremena u kojem je

stasavala ambiciozna mlada kompozitorka i ono što ju je

okruživalo u njenom muzičkom zanosu, treba, najpre, naglasiti

da je status žene na dvoru itekako bio problematičan. Stoga,

treba pretpostaviti da se, iako zaista retko, dešavalo u istoriji

zapadnoevropske muzike da se glas jedne talentovane žene

uzdigne naspram duboko ukorenjenih društvenih konvencija

i poruši zid stereotipnih predrasuda društva. Te stereotipne

predrasude odnosile su se na stav muškaraca plemićkog

porekla da je svaka žena nižeg morala, povodom čega su se,

između ostalog, na dvoru u Urbinu odigravale celovečernje

diskusije u krugu gostiju markize Elizabete Gonzage. Sve

aktuelne renesansne misli pribeležio je lombardijski diplomata,

pisac i ugledni dvoranin Baltasare Kastiljone (Baldassare

Castiglione, 6. 12. 1478–2. 2. 1529) u svojoj knjizi Knjiga o

dvoraninu, sačinjenoj u prvoj polovini 16. veka. Ova knjiga,

takozvani prvi priručnik – kompendijum renesansne misli –

ilustruje obuzetost univerzalnim i mnogostrukim čovekom,

uomo universale, i prožima sve humanističke težnje izražene

u pribeleženim temama. Debate koje su se odvijale na dvoru

bile su u vezi s idealizacijom jednog etičkog uzora, primerom

savršenog dvoranina i nasuprot tome, o dami sa dvora koja

je morala biti oličena u diskreciji i otmenosti. S tim u vezi

Kazulana je verovatno nailazila na otpor i osporavanje njene

veštine na putu ka postizanju kompozitorske karijere među

već brojnim muškim stvaraocima čiji su se madrigali uveliko

izvodili i publikovali po raznim gradovima Italije i izvan nje.

IZ UGLA MUZIKE

Muzička forma madrigal, koja je dobila ime po svom pesničkom

parnjaku, bila je toliko popularna i široko rasprostranjena

da se nijedan skup unutar umetničkih krugova nije mogao

zamisliti bez izvođenja madrigala uz instrumentalnu pratnju.

U tom smislu, postojao je kamerni i javni oblik izvođenja, te

su u oba slučaja dvorani uživali slušajući usklađeno diletantsko

(amatersko) muziciranje. U Ferari se 1580. godine, na primer,

stvorio specifičan vid izvođenja madrigala koji je nosio naziv

concerto delle donne. Po slobodnom prevodu, damski

koncert podrazumevao je grupu najboljih ženskih glasova

posebno poznatih po visoko-ornamentiranom stilu. Spekuliše

se da su Kazulanini madrigali, takođe, bili izvođeni u sličnom

maniru damskog koncerta. Sa druge strane, budući da su

se aristokratske porodice zalagale za umetnost i kulturni

razvoj kroz ceo period preporoda, mecene su očigledno spoj

savremenih muzičkih i pesničkih tendencija, spojenih u jedan

žanr madrigala, tumačile vrednim podržavanja. U svakom

slučaju, kompozitori koji su bili angažovani u plemićkim

porodicama, i tako pod svojevrsnom protekcijom, mogli su

da izdaju svoje madrigale, ali tek nakon što bi imali spremnu

kolekciju od nekoliko dela. Konkurencija je bila ogromna, a

posebno kompleksna pozicija žene dodatno je otežavala da se

karijera, ne u savremenom smislu te reči, razvija paralelno sa

karijerom muškog stvaraoca. U vezi s tim, pretpostavlja se da ni

Kazulana ne bi uspela da započne svoju karijeru kompozitora

1566. godine da nije bila odana službi i draga svojoj vršnjakinji

i moćnoj plemkinji Izabeli de Mediči (Isabella Romola de’

Medici 1547–1576), kojoj je napisala sentimentalnu posvetu

u prvoj knjizi madrigala: „Ne samo da služi kao dokaz moje

predanosti Vašoj Ekselenciji, već i da pokazuje svetu (koliko

je to u mojoj moći kao muzičara) zabludu muškaraca koji tako

odlučno veruju da su vlasnici visokointelektualnog dara koji,

po njihovom uverenju, ne može biti u istoj meri zastupljen kod

žena.”

Artemizija Đentileski, Sveta Cecilija sa

lautom, oko 1610-1612.

Kako iščitavamo iz ove posvete, Kazulana je u nekim

aspektima odisala samopouzdanjem i proklamovanom željom

da intelektualnom svetu renesanse dokaže suprotno, te da

prevaziđe rodnu barijeru i društveni konzervativni stav prema

statusu žene-umetnice. Spomenute, 1566. godine, štampa se

njena prva publikacija četiri madrigala u zbirci pod nazivom

Il Desiderio, antologiji madrigala koja predstavlja prvu javnu

štampanu publikaciju muzičkog rukopisa jedne kompozitorke

u istoriji muzike zapadne Evrope. Time bih želela da podvučem

da je Kazulana svojim stvaranjem stekla osobit kompozitorski

pristup tekstu, kao literarnom predlošku koji se omuzikaljivao

višeglasnom melodijom, te da je njen savremenik i zapaženi

kompozitor Orlando di Laso (Orlande de Lassus) dirigovao

Kazulaninim duhovnim petoglasnim delom na jednoj

svečanosti u Minhenu u godini publikacije njene prve knjige

madrigala, čime joj je ukazao ogromno poštovanje.

Priča Madalene Kazulane svojstveno podstiče da čovek ne

treba lako da odustane od svojih iskrenih i neegoističnih snova,

jer, kao što su još stari Grci govorili, a u humanizmu tu repliku

preuzeli, „Ljudske želje ne kreću se u pravcu stvari za koje iole

ne postoji nada da se mogu dosegnuti.” Kazulana je, stoga,

iako ne načinivši revolucionarne preokrete u čisto muzičkom

aspektu, opravdala svoje duhovne namere i suprotstavila se

zidovima ukočenih društvenih normi toga vremena zarad

svoje ljubavi prema stvaranju muzike, čiji se zvuci i danas

Italijom prostiru – ovo je, dakle, priča o ženi-kompozitoru čija

su dela publikovana i štampana po prvi put u istoriji muzike

zapadnoevropske civilizacije.

piše: Milica O. Marković

IZ RIZNICE HITOVA

MILENA, GENERACIJO!

Miriše na jabuke, živi kao podstanar,

moja Milena...

E, sad ima nešto interesantno u pogledu tih stihova.

Milena je, prema zamislima autora, Zrinka Tutića, hrvatskog

pevača, trebalo da miriše na varivo. Ali, to se jednom

od junaka naše priče, Rajku Dujmiću, klavijaturisti i pevaču

zagrebačkih Novih fosila učinilo previše bljak, pa je Milena,

umesto na jedno tradicionalno i uobičajeno domaće

jelo, zamirisala na jabuke sa svoga ormara. Novi fosili, u

očima mnogih jugonostalgičara predstavljaju class act,

zbog činjenice da su harali jugoslovenskom pop-scenom, i

neizbežno podsećaju „na neka bolja vremena”, gde svi uglas

viču „Kako je dobro vidjeti te opet!”. Laki mediteranski

štim, note nošene maestralom harale su tih godina onime

što se zvalo domaća estrada, a sad predstavlja šest estradi.

Jedan šibenski tapetar, školovani muzičar iz Splita

i diplomirani ekonomista iz Sarajeva su ređali festivale,

zlatne ploče i ženska srca, dok je to grupama malo teže

polazilo za rukom. Nakon sarajevskih Indexa i Pro Arte-a,

jedno vreme se čekalo, doduše kratko, na grupu ili grupe

koje bi nastavile da beleže uspehe na festivalima zabavne

muzike. Godine 1977. u igru su ušli Novi fosili, za njima i

splitski Magazin i nova romantika na jugoslovenski način

je krenula na svoj put.

Sa tom Milenom, pesmom sa dijamantskog albuma

Poslije svega iz 1983. godine, došao je i najduži period,

pun uspeha, sa pevačicom Sanjom Doležal. No, ko je Milena?

Ta što miriše na jabuke, živi kao podstanar, putuje

u pola šest na posao? Autora ovih redova je dosta toga

podsetilo na njegovu majku, osim dela sa mirisom, pošto

zna da voli dobre mirise i ne bi se prepustila pukom mirisu

ploda jabuke. Ali, iza svega stoji jedna neostvarena ljubav

pomenutog Rajka Dujmića. Jednog davnog leta, Dujmić je

bio na moru u Herceg Novom. Ako zanemarimo čuđenje

zašto nije izabrao neku destinaciju na obali tadašnje SR

Hrvatske, nastavljamo sa pričom. Upoznaje jednu mladu

medicinsku sestru iz Negotina na Vardaru, po imenu Milena,

kojoj počinje da se udvara, ali bezuspešno. Da li se radilo

o klasičnoj „korpi” ili nečemu drugom, sve u svemu, u

neko doba noći, Dujmić je odustao od Milene, poljubio joj

ruku i obećao jednu stvar: da će postati pesma. I već sada,

oni zlonamerniji videli bi nevericu u Mileninim očima, jer,

pobogu, kad tako olako obećava, mora da je to obećao

svakoj devojci kojoj je ikada prišao. No, Dujmić ju je u to

uverio, poljubio u ruku i otišao.

Milena je, pored neispunjene ljubavi, postala i jako

dobra socijalna inspiracija. Medicinska sestra, koja nije iz

grada, koja živi u iznajmljenoj sobi, sama sebi posprema

stan i kuva, ima ljubavne jade na sve to, svako jutro trči na

posao ili sa posla ako radi noćnu, trči na more da odmori,

pa nazad na posao... Sve su to bili jasni motivi za jedan

setni, elegični hit, koji, svakako donosi tiraže i zaradu. Popsevdah.

To se i dogodilo.

Godina je 1983, turneja Novih fosila, pod nazivom Milena,

generacijo, stanica Negotino na Vardaru. Hala krcata,

bend se priprema za nastup. A redar lupa na Dujmićeva

vrata i obaveštava ga da jedna žena želi da ga vidi sa dvoje

dece. To je bila uplakana Milena, sa svojim mužem i dvoje

dece. Zahvaljivala je Dujmiću, sa nevericom što je to on

ipak učinio; što je jedna medicinska sestra iz unutrašnjosti

postala pesma sa tiražom u stotinama hiljada primeraka.

Priči tu nije kraj. Dujmić ih je, pod izgovorom da mesta

za koje imaju karte nisu na dobrom položaju što se tiče

zvuka, postavio iza bine za tonski pult. Kada je na klavijaturi

odsvirao uvodne tonove pesme, svetla su bila uperena

samo u Milenu, zvezdu koja je sijala kao nikada u životu te

večeri. Nakon pesme, Dujmić je publici predstavio Milenu i

usledio je gromki aplauz i oduševljenje.

Godina je 2011, Novi fosili najavljuju svoj koncert u Ciboni

na jednom zagrebačkom radiju. Priča kreće svojim tokom,

a u etru... Milena! Usledio je jedan srčan razgovor, a svima

je bilo drago da je Milena još tu i da se još seća. A da li je

došla na koncert? To već ne znam.

Kum Novih fosila je bio čuveni šansonjer Arsen Dedić, a

sudeći po kumu, grupa je bila predodređena za uspeh. Kao

što mnoge stvari u životu koincidiraju, tako i činjenica da je

jedan od najvećih Dedićevih hitova bila... Milena! I to naša

glumačka diva, koja je skoro preminula. Slučajnost?

piše: Pavle R. Srdić

ilustracija: Danica Čudić

O POZORIŠTU

San o snu

Snove nam niko ne može oduzeti. To je činjenica. Živeti u snovima nam svakako

olakšava ponekad sumornu svakodnevicu. Ali koliko nas je zapravo zadovoljno

samim snevanjem. Poželimo li baš svi da nam se snovi ostvare, a koliko nas do

krajnosti uživa samim bežanjem u snove koje nikada neće ostvariti. Moraju li snovi

da se realizuju da bi čovek bio srećan?

Ono što je neporecivo je da je reditelj Kokan Mladenović predstavom Kad bi Sombor

bio Holivud realizovao svoj san o dobroj predstavi i to o snu nekog drugoga čoveka

o dobrom filmu. Najvažnije – učinio je to apsolutno uspešno, učinivši da se i publika

oseća kao u, možda svom, a možda i nečijem tuđem, snu.

Reditelj je inspirisan dramom Radoslava Zlatana Dorića kreirao predstavu o

čoveku koji je, što priču čini još uzbudljivijom, zaista postojao. Somborski teatar

već neko vreme daje omaže svojim zaslužnim građanima postavljajući predstave

o njihovom radu ili životu. Ovaj put glavni lik je Ernest Bošnjak, somborski sanjar i

prvi jugoslovenski sineasta koji je početkom 20. veka od Sombora želeo da napravi

Holivud. Dakle, reditelj je bio inspirisan dramom, ali od samog teksta ove drame

upotrebio je samo jednu jedinu rečenicu i to na platnu: „Ako je ideja tako dobra, otkud

onda u Somboru?” Izbacivši kompletan tekst iz drame, reditelj na sceni kroz posvetu

filmu pokazuje šta teatar sve može. Ako u bioskopu gledamo nemi film, onda u ovom

slučaju u pozorištu gledamo nemu predstavu, i to o filmu. Koliko komplikovano zvuči,

toliko je sigurno teško bilo i postaviti ovakav izazov na scenu.

Ansambl Narodnog Pozorišta Sombor je apsolutno koncentrisan i disciplinovan. Uz

njihovo jedinstvo igre i posvećenost, nama kao publici zaista nije bila potrebna ni

jedna jedina reč kao sredstvo koje bi nam pomoglo da pratimo fabulu. Predstava je

sastavljena od niza detalja, ali bez ikakvih sitnih radnji. Izražena mimika je najvažniji

glumački element ove predstave. Ritam je osnovno sredstvo koje nam prenosi

trenutnu emociju.

Scenografija, kostim, kompozicije i scenski pokret su potpuno usklađene i svaki autor

je svojim rešenjima dao jasnoću i boju. Scenografkinja Marija Kalabić gradi na sceni

ogromnu filmsku kameru kroz centralnu perspektivu u kojoj se sve linije spajaju u

tački same filmske kamere. Odvaja nekoliko planova kroz centralnu perspektivu koje

reditelj koristi u postavljanju masovnih scena u nekoliko filmskih planova, a čime je

omogućena sveprisutna dinamika.

Pozorišni dodatak

Kostimografkinja Tatjana Radišić pristupa iz dve pozicije. Jedne uniformisane, tj.

crne koja glumcima daje slobodu da igraju i slučajne prolaznike i malograđanštinu,

i crkvu i vlast itd. A sa druge strane, pristupa samom snu glavnog lika gde kostime

glumaca u nemom filmu pravi bajkovito, kreativno, kao u snu.

Scenski pokret je od izuzetne važnosti samim tim što su glumci uskraćeni za jedan

od svojih alata – glas, i prepuštaju svoju glumačku igru, pored lica, jos jednom

važnom alatu – telu. Andreja Kulešević, koja je radila scenski pokret, sa potpunom

preciznošću, a sa jedanaest glumaca u podeli koji igraju po nekoliko likova, ujedinila

je glumačku igru, dajući nam jasne likove, emocije i atmosferu.

Svakog meseca odvojim mali deo svoje

rubrike ne bih li sa vama podelila vebstranice

i linkove za koje mislim da bi bili

korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima

pozorišta. Ovoga puta vam predlažem da

poslušate radio dramu Radio Beograda

predstave San letnje noci u režiji Mate

Miloševića.

Možda najvažniji mehanizam predstave Kad bi Sombor bio Holivud jeste muzika.

Kompozitor je Irena Popović Dragović, koja ujedno sa muzičkim partnerom

prati uživo čitavu predstavu, kao i pri nekadašnjim projekcijama nemih filmova.

Kompozicije su najjači element ove predstave koji je u neku ruku zamenio glas. Note

Irene Popović Dragović su nam omogućile da proživimo svaki emotivan momenat

aktera i atmosferu i okolnosti u kojima se oni nalaze. Balans između muzike i glumaca

je perfektan.

U nadi da sam i najmanje uspela da vam približim doživljaj koji ostavlja predstava

Kad bi Sombor bio Holivud, ostaje mi pitanje sa početka ovog teksta. Reditelj Kokan

Mladenović je realizovao san Ernesta Bošnjaka. Ernest Bošnjak se nesumnjivo borio

do kraja za svoj san, ali je pred kraj života, kada je zbog svojih snova izgubio sve i

radio kao moler, izjavio:„Oni meni nisu oduzeli san. Ja samo sada radim kao moler.”.

Stoga, da li je dovoljno samo sanjati svoj san i boriti se za njega čak i ako se on ne

ostvari ili je za ljudsku sreću neophodno da se snovi ispunjavaju?

piše: Ivana Pavićević Lazić

ilustracije: Marija Srebro

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

Iranski reditelj

svetskoga porekla

O najnovijem ostvarenju Tri lica je

nemoguće pričati ukoliko niste upoznati

sa pričom samog reditelja. Džafar

Panahi je do 2006. snimio pet filmova

koji su pokupili brojne nagrade širom

sveta kao što su: Zlatni lav u Veneciji;

nagrada u Kanu; Medvedi sa Berlinskog

festivala itd. Od tih pet, zadnja tri filma

su zabranjena u njegovom rodnom Iranu,

prvenstveno jer se bave temom ženskih

sloboda, tj. manjkom istih. Godine 2010.

biva uhapšen i ubrzo osuđen na šest

godina zatvora i dvadeset godina zabrane

snimanja filmova zbog „zločina protiv

državne bezbednosti i propagande protiv

Islamske Republike”. Najverovatnije usled

ogromnog pritiska, kako međunarodnog

tako i unutrašnjeg, Džafara ubrzo puštaju

na slobodu, ali mu ne dopuštaju da napusti

zemlju i zabrana snimanja ostaje na snazi.

Od tada je napravio još četiri filma. Svi

su nelegalni i snimljeni na minimalnom

budžetu, što bi rekao naš narod uz pomoć

štapa i kanapa.

Poslednje takvo ostvarenje jeste Tri lica u kome glumica Behnaz Džafari, glumeći

fiktivnu verziju sebe, dobija snimak nepoznate devojčice koja, naizgled, želi da se

ubije, jer joj roditelji ne dozvoljavaju da pohađa glumačku akademiju u Teheranu.

Glumica, uz pratnju svog prijatelja, reditelja Džafara Panahia, koji takođe glumi

fiktivnu verziju sebe, odlazi u zabačeno selo kako bi pokušala da spase devojčicu od

sebe, ali i od njenog patrijarhalnog okruženja.

Tri lica iz naslova su tri glumice u različitim životnim dobima, koja lako mogu biti i

tri životna doba samog reditelja. Motiv više žena koje zapravo oslikavaju životni vek

jedne iranske žene, Panahi je već koristio u svom, možda najboljem, ostvarenju Krug,

iz 2000. godine, no vratimo se našim licima. Prvo lice je talentovana tinejdžerka sa

snimka, koja se svakodnevno suočava sa nepravdom i glupošću njenog okruženju,

koje smatra da ona jedino vredi za ulogu supruge i majke. Drugo lice je spomenuta

Behnaz, poznata i voljena glumica, od nekih četrdeset godina. Ona, i pored sveg

oduševljenja koja izaziva među narodom, nailazi na žestoki otpor kada pokušava da

nešto promeni u tom istom narodu, koji je toliko voli. Treće lice je ostarela i skoro

zaboravljena glumica, sa kojom je zabranjeno pričati. Svojih pet minuta slave ona

je doživela još pre Iranske revolucije iz ‘79 i, mada se i dalje bavi umetnošću, to ćini

među svoja četiri zida. Izlovana od svoje publike, poput samog reditlja, čiji filmovi

moraju biti prošvercovani preko granica, ne bismo li ih bar mi gledali, kada već ne

mogu ljudi kojima su namenjeni. Ipak, ni mi, ni reditelj ne znamo šta nas sutra čeka,

te poput Duha budućnosti iz Dikensonove Božićne priče, lice ostarele glumice ostaje

skriveno do kraja filma.

Džafar se očigledno već navikao i izveštio na sva ograničenja gerilskog snimanja koje

mu nameće zabarana snimanja. Koristeći samo par ručnih kamera, film dobija dozu

dokumentarnog realizma. Kada uz takav format dodate glumce koji su ili fiktivne

verzije sebe ili obični ljudi/amateri (čest slučaj u njegovim filmovima), nivo realizma

dobija tolike razmere da se zapitate je li postojao unapred pripremljen scenario. Ali,

nema amaterizma u njihovom performansu, jer ma šta se nama činilo, skoro ništa u

Džafarovim filmovima nije slučajno, pa ni odabir glumaca amatera. Šta više, upravo

koristeći tu vizuru realnosti, reditelj ostvaruje najpoetičnije momente Tri lica: od

starih, seoskih vrata pravi prag između dva moguća načina života; od polumrtvog

bika „sa zlatnim mošnicama”, konstruiše metaforu za celokupno društvo; a samo

jednom belom maramom na kraju nam nagoveštava koliko su naši heroji bili uspešni

u svojoj nameri.

U par navrata domaći gledaoci mogu ostati zbunjeni određenim dešavanjima

ili ponašanjem likova (npr. baba koja spava u svom budućem grobu), što olako

možemo pripisati našem nepoznavanju iranske kulture i njihovog načina života.

No, verujem da su sve nejasnoće namerne i da reditelj njima pokazuje zbunjujuću

realnost i kontradiktornost jednog malog, izolovanog sela. Tu je još i čitava jedna

metafora sa putem do tog sela koja istovremeno oslikava inventivnost meštana i

njihovu zatucanost. Neću vam je otkrivati, ali ako ni zbog čega drugog, samo zbog

nje vredi odgledati Tri lica. Mada, kao u svim ostalim filmovima Džafara Panahia, tu

ima mnogo, mnogo više.

piše: Igor Belopavlović

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

BEOGRADSKE

PRIČE IZ

DUGOG 19.

VEKA

KAKO JE BOEMSKA GROZNICA

ZAHVATILA I SKADARLIJU

Priznaćete, čitatelji i čitateljke, da najčešće

ni turisti, a ni vi, kada vas put nanese

duž, svima nam poznate, Skadarlije, ne

vidite mnogo više od kaldrme načičkane

kafanama, koje su opet načičkane

posetiocima, veseljacima i muzičarima. Tu

i tamo po koje drvo, fenjer, obilje mirisa.

Zato je ovaj mesec pravo vreme da je se svi skupa

setimo u njenom devetnaestovekovnom obliku

i, ako smo dovoljno znatiželjni, postavimo pitanje

– otkud to da svi koji posete Beograd, posete i

ovu kaldrmu. Skadarlija, dakle, mora biti nešto

zaista posebno! No, je li to oduvek bilo tako?

Skadarska ulica je samo

jednom tokom svoje duge i

burne istorije promenila naziv.

Bilo je to za vreme austrijske

okupacije u Prvom svetskom

ratu kada je nazvana Ružina

ulica.

SKROMNI POČECI

Put do slave najčešće nije lak, čak i kada se

radi o slavi jedne ulice. Dakle, da bi jedna

beogradska četvrt ponela ime Skadarlija, a

jedna ulica postala Skadarska, čekali smo

devetnaest dugih vekova. Onda je ona zasijala u

svom punom sjaju, okupila sve velikane i druge

boeme i veseljake devetnaestog veka i time

danas, pored mesta za veselje uglavnom turista,

postala plodno tle za iščitavanje kulturnoistorijskog

modela življenja na boemski način.

No, pre nego što se sve to zbilo, u vreme

kada je Beograd i dalje bio pod osmanskom

vlašću, o Skadarliji nije bilo ni govora. Imali

smo tada sasvim malu i sasvim siromašnu,

po turski, Šićan malu, a po srpski – Cigansku

mahalu. Kao što možete da pretpostavite, tu,

između današnjeg Dorćola i Palilule, živelo je,

u straćarama oblepljenim blatom, a pokrivenim

trskom, slamom i ćeramidom, romsko

stanovništvo. Kako to u istoriji obično biva,

točak sreće se okrenuo, pa su 1876. godine,

ključevi Beograda predati knezu Mihailu.

Njemu se na mestu Stambol kapije podigao

jedan tipičan spomenik pobednika na konju,

dok je na tlu Šićan male, koja je tada već pet

godina, zahvaljujući Beogradskoj opštini, nosila

ime Skadarlija, počelo da se diže novo naselje.

Čim smo otpratili Turke, s njima su Šićan malu

napustili i Romi. Sve što je od njih ostalo, bila je

jedna obična kaldrma, koja je vrlo brzo postala

sve samo ne obična.

28 | PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

KALDRMA SVIH BOEMA

Ništa se na ovom svetu ne dešava slučajno,

mnogi bi rekli. Da jedna kaldrma raširi ruke

svim boemima, to mora da se nije desilo tek

tako! I zaista nije.

Dva događaja uslovila su da baš

Skadarska u devetnaestom veku sedne

na tron kao kraljica beogradske boemije.

Najpre je 1869. podignuto Narodno pozorište,

a potom je krajem devetnaestog veka srušena

tadašnja boemsko-umetnička kafana Dardaneli

koja se nalazila kod spomenika knezu Mihailu.

Da bismo uvideli značaj ovih događaja, moramo

da primetimo da su ljudi prošlosti najverovatnije

bili jako slični nama. Znate već ono kada uđete

u trolu samo da biste prešli jednu, ili dve

stanice. E, tako su glumci devetnaestog veka

iznajmljivali sobe ili stanove u Skadarliji, kako bi

im pozorište bilo dovoljno blizu. To je za njen

umetnički život bilo od velikog značaja, jer su sa

glumcima došli i književnici i novinari, a nakon

rušenja kafane Dardaneli i more boema i drugih

veseljaka, koji su se spustili od današnjeg trga,

pa duž skadarske kaldrme, u potrazi za novim

avanturama.

Prvi poznati velikan ovog kraja bio je Đura

Jakšić. U tim nekim godinama, oko 1870,

Skadarlija je imala šezdeset i osam objekata

od kojih je danas sačuvano njih desetak.

Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik je,

nadam se, svima dobro poznata bela, prizemna

kuća slikara i pesnika Đure Jakšića. Kasnije je,

u istoj kući, bio nastanjen i čuveni komičar i

glumac, Čiča Ilija Stanojević. Uprkos činjenici

da su obojica živeli ovde, na fasadi kuće je

spomen-ploča koja prolaznike obaveštava da

je tu 16. novembra 1878. umro srpski pesnik

Đura Jakšić. Reljef sa njegovim likom, smešten

je u podnožju spomenute mermerne spomenploče.

Iako je Đura bio slikar romantizma, malo

je šta u njegovom životu bilo romantično. Kuća

u Skadarskoj 36 u kojoj je živeo sa petočlanom

porodicom, imala je krov koji je prokišnjavao,

zidove iz kojih je izbijala vlaga i pod bez patosa.

Život mu je bio toliko bedan, da ga se i sam

stideo. Broj kuće, krio je i od svog najboljeg

prijatelja iz studentskih dana, J.J. Zmaja,

rekavši mu: „Ne možeš ti to naći, daleko je, a

kuća nema broja. To je, tamo, iza božijih leđa.”

Nakon Đure, u kuću broj 36 uselio se Čiča

Ilija, šašava ličnost za koju se govorilo da bi i

mrtve uspeo da nasmeje. I zaista je bio šašav

do te mere da je nakon jednog od svojih

boemskih pijanstava, zajedno sa nekim ruskim

emigrantom uzjahao konja kneza Mihaila.

Uprkos svemu, kako to život nalaže, ovaj

veseljak je kao i Đura Jakšić, skončao zbog

bolesti u svom skadarlijskom stanu.

U Skadarliji 1911. godine Čiča

Ilija započinje snimanje prvog

srpskog kratkometražnog

dokumentarnog filma o

prazniku Roma – Bibiji. Film je

oduševio čak i Pariz!

I tako eto, toliko velikana je u Skadarskoj živelo

ili njom koračalo, da se ponekad pitam, kako

je ime inspirisano jednom turskom kaldrmom

opstalo do danas. No, kako je to druga tema,

ja ću se vratiti na priču o preostalim sačuvanim

objektima! Ako vam je umesto kulturnoistorijske,

jača boemska strana ličnosti, bićete

srećni da čujete da su najstarije kafane koje i

dalje čvrsto stoje, kafane Tri šešira i Dva jelena.

Obe kafane datujemo u ono vreme nesrećne

Šićan male.

Na mestu Tri šešira je, zamislite, pre kafane,

bila radionica šešira, na čijoj je fasadi bio komad

lima sa urezanom predstavom, opet zamislite –

tri šešira. Kada je radionica prestala sa radom,

lim je ostao da stoji, pa je tako u trenutku

otvaranja kafane, logičnim sledom događaja,

istim imenom pokrstio ovo mesto sve do dana

današnjeg. Nakon rušenja kafane Dardaneli,

gospoda sa svojim boemskim šeširima na

glavama, ušetala su u novu prestonicu boemije,

njegovo veličanstvo, Tri šešira. Najpre su došli

glumci, pa zbog njih i književnici i kritičari, koji

su prostor otvorili i drugim umetnicima, zbog

kojih su na kraju dolazili i političari. Prostorijama

ove najstarije današnje skadarske kafane

odzvanjale su mnoge pametne misli, humor,

satirične, filozofske i druge vrednosti.

U Beogradu se ranije govorilo

da, ako žena izgubi muža, a

majka sina, naći će ih sigurno

kod Tri šešira.

Isto je važilo i za prostorije Dva jelena. Ona

se obrela tu nakon što je kafedžija Joakim

1867. godine otkupio staru pekaru koja je

bila podignuta na temeljima turske Skadarske

kapije. Pekaru je Joakim preuredio u veliku

kafanu sa prostranom terasom, a ime je

simbolično dobila po lovcima koji su ovuda

prolazili na putu do obala i ritova Dunava. S

kafanama u vezi, možda bi vam bilo milo znati

da se mladost boema ovde merila voljom da se

u neku od istih svrati. Tako je naš književnik i

boem Bora Stanković, objašnjavajući prijatelju

kako je ostario, rekao: „Imam u džepu tri

stotinarke za koje ne zna moja žena. Sedam je

sati, pune kafane u Skadarliji, a meni se ide kući.

Eh, beše moje vreme.”

U kafani Tri šešira svečano se

1904. slavilo pokretanje prvog

broja Politike, upravo zato što

su njeni novinari i osnivači bili

redovni gosti kafane.

30 | PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

Na kraju bih, dragi moji, nakon svega

rečenog, parafrazirajući Kostu Dimitrijevića

koji je napisao sjajnu knjižicu Život boemske

Skadarlije, želela da poručim da, ako vas danas,

ili nekog drugog dana, noge povedu niz dragu

nam kaldrmu, osim što budete razmišljali šta

da popijete ili pojedete, razmišljajte i o njoj kao

o mestu znamenitih kuća i starih kafana punih

neverovatnih priča, gde su slobodno vreme

provodili mnogi poznati književnici, novinari,

glumci, reditelji, muzičari, pevači, slikari i ostali

veseljaci. A kako sve zvuči mnogo važnije kada

biva izgovoreno od strane nekog baš učenog

čoveka, evo jedne, sasvim na mestu, opomene

pomenutog Koste Dimitrijevića: „I zato,

posetioče, kada dođeš u ovaj kutak Beograda

da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom

svojom dočaraš davno minulo vreme.”

piše: Irena Radovanović

fotografije: Magdalina Radovanović

Osim umetnicima i boemima,

Skadarlija devetnaestog veka

bila je bitna i novopečenim

arheolozima koji su 1892. na

njenom tlu iskopali desetak

slonovih zuba i čovekovu

lobanju staru nekoliko

hiljada godina. Lobanja

je odmah prisvojena, te je

postala poznata kao prvi

Beograđanin.

10filozofskih problema/pitanja

koji bi trebalo da vas interesuju

Sa, naravno, barem nekim razlozima zašto je to

tako. Ponuđena lista ne sledi bilo kakav indikativan

redosled niti je iscrpna. Autor je, naravno, mišljenja

da postoji mnogo više pitanja koja zaslužuju vašu

pažnju, ali se od nekih mora početi. Počnimo sa

prvih pet. Glavni kriterijumi za odabir pitanja su

aktuelnost, relevantnost i ta objektivna kategorija,

zanimljivost.

deo prvi

Da li ima boga/bogova?

USPUTNA FILOZOFIJA

I dalje živimo u vrlo religioznom svetu i, mada nije nužno verovati u božanske entitete da bi se

bio religiozan, to je najčešće slučaj. Prema Pjuovom (eng. Pew Research Center) istraživanju iz

2017, poslednjeg u nizu anketa koje se bave trendovima religioznosti na globalnom nivou, stopa

religioznosti je i dalje u rastu. Iako se udeo takozvanih „nanova” (eng. nones od non-religious, koje

čine ateisti, agnostici, ireligiozni i ostale šejtanske snage) povećava, sa nešto više od respektabilnih

milijardu članova, broj hrišćana, a pogotovu muslimana, raste bržim tempom. Ako vam ova sama

činjenica nije dovoljna, onda se prisetite moći kojom su se religiozne institucije služile, i kojom se i

dan-danas služe. Mada bi verovatno najzanimljivije bilo navesti istraživanja o psihološkim efektima

(i)religioznosti na ljude, čime ćemo se sigurno baviti u nekom narednom broju.

Šta je istina?

Ovo bi trebalo da je samoočigledno, međutim, možda je to greška. Istina je užasno zgodna stvar. Ako

hoću da popijem čašu piva, onda bi valjalo da znam gde se pivo nalazi. Tražiti pivo tamo gde ono nije,

nema ni približno ukusne posledice. Primera je mnogo i ne moraju uopšte biti banalni. Mnogo je stvari

koje radimo zato što u nešto svesno verujemo, a stvari u koje verujemo su stvari za koje mislimo da

su istinite. Dodajmo tome da ne živimo izolovani od drugih, i postaje očigledno zašto bismo od više

bavljenja istinom verovatno svi profitirali. Iako, priznajemo, nisu sve istine vredne poznavanja.

Kako treba da se ophodimo prema životinjama?

Često koristimo životinje na načine koji bi nam bili nezamislivi da se radi o ljudima. Mnogi se tako

ponašaju iz dobre stare predrasude da smo mi nekako bolja i viša vrsta te da nam se može više.

To može biti klopa, šminka, odeća. Životinje koje za to plaćaju životom broje milijarde. Možda je to

opravdano a možda i nije. Ono što je zastrašujuće je sledeće – ako se ispostavi da nije, značilo bi da

smo svojim načinom života učestvovali i doprineli najvećem masovnom ubijanju za koje znamo od

kad je sveta i veka. Nekima bi ovo bila dovoljna motivacija da o ovome razmisle.

Da li imamo slobodnu volju?

Volimo da mislimo da upravljamo nama samima, zaista volimo. Lepo je misliti da si kapetan sopstvenog

broda. (Osim, naravno, kada brod tone, onda je uvek kapetan neko drugi). Međutim, moguće je da je

u pitanju samo ubedljiv privid. Mnogi su mišljenja da, ako nemamo slobodnu volju, onda nema mnogo

smisla pričati o kazni, zasluzi, odlučivanju generalno, ljubavi i mnogim drugim bitnim stvarima. Njih

koji tako misle bi definitivno trebalo da zanimaju istraživanja o tome, a kojih je sve više. Međutim,

potencijalna spoznaja da je zapravo nemamo ne mora nužno ostaviti značajan trag. Sve ostaje kako

je bilo, zar ne? Dolazimo do zanimljivog dela – neka istraživanja pokazuju kako postoji pozitivna

korelacija između mišljenja da se ne poseduje slobodna volja i nemoralnog ponašanja. To je prilično

interesantno! Šta ako se ispostavi da je sve to iluzija, ali jedna koju moramo zadržati zarad mira,

ili čak opstanka? A šta ćemo sa zanimljivim istraživanjima koja sugerišu kako jedna sitnica, poput

dobijanja slatkiša u toku dana, može da vas učini mnogo spremnijim da kasnije pomognete osobi

u nevolji, nego npr. studiranje hrišćanske teologije. Neko bi pomislio da bi dugoročno i intenzivno

učenje Hristovog života i dela imalo veliki izgled da nas učini dobrim samarićanima, ali avaj, moć

slatkiša se ne sme potceniti!

Da li postoje „bele laži”?

Odnosno, da li postoje situacije u kojoj je opravdano lagati? Aktuelnost ovog pitanja je neprikosnovena.

Svi smo lagali barem jednom. I nastavićemo da lažemo. Međutim, da li imamo dobar razlog za to? Da

li je tako nešto uopšte moguće?

... i mnoga druga pitanja. Ali o tom-potom.

piše: Logoreik

ilustracija: Lea Levi

PRIKAZ IZLOŽBE

Tri izložbe

Marko Čelebonović

Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti

Častite sebe kratkim predahom od decembarske

pretpraznične portage za poklonima i posetite galeriju

Srpske akademije nauka i umetnosti koja je ovog puta

ugostila značajan broj dela jugoslovenskog slikara

Marka Čelebonovića. Bez obzira sa kolikim znanjem o

slikaru i njegovom delu ulazite u galeriju, sigurna sam

da će vas izložba prijatno iznenaditi kao što je i mene –

veliki broj izloženih dela dozvoliće vam da se upoznate

sa glavnim fazama i motivima Čelebonovićevog

slikarstva i pomalo izgubite u izmaštanom svetu

umetnikovog vedrog i ekspresivnog kolorita.

Prilikom ulaska u prostor dočekaće vas zid ispunjen

neobičnim autoportretima, uhvaćenim u ogledalima

postavljenim na stolove na kojima je slučajno ili

namerno već aranžirana mrtva priroda. Ovaj niz

autoportreta nastajao je tokom šeste i sedme

decenije 20. veka, a slike odlikuje svetao kolorit,

puno bele boje i uglavnom crveno voće. Čelebonović

svoj lik smešta u ogledala, a po jedno ogledalo sa

svojim likom u svako od ovih platana, praveći na taj

način neku vrstu slike u slici, a možda i čitav podžanr

auto-mrtva-portret-priroda. Odmah za njima slede i

autoportreti nastali tri decenije ranije, kada se mladi

slikar čvršće držao tradicije, ali i tamnije palete. Kada

se dobro upoznate sa likom Marka Čelebonovića,

okrenite se jer se na zidu iza vas nalazi dovoljno

neumarajuća retrospektiva njegovog života koja će

vam preneti osnovne podatke o umetniku. Ne budite

stidljivi već posegnite i za slušalicama koje su tu ne

bi li vam omogućile da odslušate neke od sačuvanih

snimaka intervjua vođenih sa njim.

Put vas dalje vodi kroz dvadesete godine prošlog

veka i slike nastale pod utiskom Pariza u kojem je

Čelebonović studirao prava i uzimao časove vajarstva.

Ipak, grad umetnosti inspirisao ga je da se lati četkica

i boja usled čega nastaju pomalo nadrealističke scene

pastelnog kolorita: Bilijar, Žena pred ogledalom, Pred

cirkusom. (Tu je i slika Prodavačica ptica koja me je

svojim naslovom nedvosmisleno asocirala na stihove

Žaka Prevera.)

detalj, Stočić sa velikim tanjirom i trešnjama

detalj, Razgovor I, 1960.

Sledi prostor ispunjen Čelebonovićevim prikazima

žena koje su, barem sudeći na osnovu ove izložbe,

jedan od tri najvažnija motiva njegovih slika (pored

autoportreta i mrtvih priroda). Proći ćete kroz

„kolonadu” aktova sa jedne i portreta sa druge

strane i stići u prostor posvećen prikazima enterijera,

među kojima je i čuvena slika Devojčica u plavim

pantalonama iz 1930. godine. Enterijerima predstoje

prikazi umetnikovog ateljea i četiri mrtve prirode na

kojima ćete prepoznati isti gipsani odlivak glave.

Kada iz tridesetih budete ušli u pedesete, odmah

ćete osetiti da je jedan veliki rat ostao u prošlosti i da je

novi svet, barem trenutno, optimistično željan radosti

života. Kolorit se menja skoro u potpunosti. Paleta

postaje jarka i svetla, a motivi isti, ali baš se u tome i

otkriva Čelebonovićeva želja za eksperimentisanjem.

Pretežno ružičaste ili pretežno plave slike grupisane

su u manje celine u okviru zasebnih zidova, a moja

(od posete ovoj izložbi) omiljena slika sigurno ostaje

Razgovor I na kojoj su u „razgovoru” prikazane – dve

čaplje. Poslednja prostorija ispunjena je takozvanim

„belim slikama” koje predstavljaju poslednjih petnaest

godina rada i pripadaju istom stilu kao i auto-mrtveportret-prirode

sa početka izložbe, čime se dobija

zaokruženi utisak celine.

detalj, Mrtva priroda sa lišćem, 1973.

Izložba Marko Čelebonovic (1902–1986) u Galeriji SANU biće otvorena do 30. januara 2019.

godine. Čelebonovićev opus u isto vreme ćete moći da pogledate i u galeriji RIMA, u Beogradu,

u kojoj su izloženi radovi nastali tokom treće decenije 20. veka i u galeriji RIMA, u Kragujevcu,

u kojoj je izložen ciklus slika Kaluđerice. Autorke ove tri izložbe, dr Lidija Merenik, dr Ana

Bogdanović i Nevena Martinović ujedno su i autorke monografije o Marku Čelebonoviću

objavljene krajem 2017. godine u izdanju Galerije RIMA.

Galerija RIMA Beograd

Izložba ranih radova Marka Čelebonovića u galeriji

RIMA u Beogradu biće otvorena do 31. decembra

2018. godine, stoga požurite da se upoznate i sa

ovim delom slikarevog opusa. U pitanju su radovi

rane faze, nastajali tokom dvadesetih godina, dok je

Čelebonović živeo u Francuskoj. Jedan deo izloženih

slika predstavlja pariske prizore, svakodnevni život,

intimne prostore koji su privlačili slikarevu pažnju,

poput Kokošinjca. Tu su i slike nastale pod uticajem

posmatranja i preispitivanja klasičnih tema i starih

majstora. Drugi deo čine slike nastale u Sen Tropeu,

u koji Čelebonović odlazi 1927. godine. Primetićete da

ovo još uvek nije mondenski Sen Trope koji se razvija

nakon Drugog svetskog rata, već malo ribarsko mesto

na obali, relativno anonimna francuska provincija u

kojoj najveću atrakciju čini kuća slikara Pola Sinjaka

(govorimo o periodu kada su kuće savremenih slikara

bile lokaliteti za posećivanje!) koju je i Čelebonović

zabeležio na platnu Sinjakova kuća u Sen Tropeu,

1929. godine.

Kokošinjac, 1928. i Grupa, 1928

36 | PRIKAZ IZLOŽBE

Galerija RIMA Kragujevac

Treću izložbu u nizu priređuje takođe Galerija RIMA,

ali u svom kragujevačkom prostoru u kojem ćete

moći da je posetite do 13. decembra. Postavka je

posvećena grupi Čelebonovićevih slika i pastela

sa motivom kaluđerica, nastalih u Parizu tokom

zimskih meseci između 1966. i 1967. Ovaj ciklus

radova zauzima važno mesto u Čelebonovićevom

opusu, na prelazu iz mrtvih priroda i pejzaža snažnog

kolorita u poslednji period „belih slika”. Kao autorka

poslednjeg segmenta Čelebonovićeve retrospektive,

posvećenog umetnikovom posleratnom periodu,

istoričarka umetnosti Nevena Martinović odabrala

je da, umesto jedne ili dve slike u retrospektivnoj

postavci, „Kaluđericama” posveti celovitu izložbu

– time naglašavajući važnost njihovog mesta u

Čelebonovićevom stvaralaštvu. Postavka obuhvata

radove iz Čelebonovićeve porodične zaostavštine i

privatnih kolekcija, kao i sliku U meditaciji koja se čuva

u kolekciji Narodnog muzeja u Kragujevcu.

piše: MoonQueen

na informacijama se zahvaljujemo Galeriji RIMA

Izvor fotografija: galerija RIMA Kragujevac

BOGOVI I HEROJI

KOŠČEJ BESMRTNI

Koščej, uprkos imenu, tek je uslovno besmrtan. Naime, on je sakrio

svoju dušu daleko od tela, a da bi se Koščej usmrtio, potrebno je

slomiti iglu koja se nalazi u jajetu koje se nalazi u patki, patka u

zecu, zec u kovčegu, a kovčeg u izuzetno starom hrastu koji raste

na ostrvu Bujan, koje je od naročite važnosti za junake ruskog folklora.

Pored uništavanja igle, sudeći po pojedinim legendama, i vatra

je kobna za ovog antijunaka.

Ukoliko neko ipak uspe da nađe Koščejevu dušu na skrivenom

mestu, Koščej je siguran jer će neka od životinja uspeti da pobegne.

Tek ako neprijatelj stigne do jajeta, on je životno ugrožen.

Prikazan je kao vrlo mršav čovek, često jašući konja. Negativan je

junak istočnoslovenskih mitova, legendi i bajki, a sudeći prema pojedinim

izvorima, njegova životna priča prilično je tužna – on je

nekada bio junak, ali je prešao na tamnu stranu jer su ga drugovi

izdali, pa ga je neprijatelj zarobio. Iz okova se oslobodio tek kada su

lanci zarđali i tada je krenuo u osvetu koja se uglavnom sastoji od

otmice žena i majki junaka (ponekad i muževa junakinja). Ponegde

je i car čarobnjaka, a u nekim izvorima cilj mu je da spali ruske

gradove.

Pojedine pripovetke o Koščeju sačuvane su, između ostalih autora,

zahvaljujući prepisima Puškina i Tolstoja.

Jedan mit o ovom junaku govori o tome kako je Ivan Carević otkrio

polje puno leševa i saznao da su to bili vojnici Koščeja Besmrtnog

kojeg je porazila i zarobila Marja Morevna – kraljica. Kada ju je

pronašao oni su se venčali i živeli u njenom dvorcu. Kada je došlo

vreme da Marja ponovo ide u borbu, upozorila ga je da nikako ne

otvara zaključani orman u jednoj odaji. Ivan ipak nije mogao odoleti,

otključao je orman, i u njemu otkrio starca prikovanog za stub

koji je vapio za vodom. Ivan se sažalio, dao mu je vode, starac je

povratio snagu i odleteo sa Ivanom. Marja je pokušala da spase

muža, ali ju je Koščej ubio, međutim, njena braća su je oživela uz

pomoć životvorne vode. Kraljica je potom pozvala Baba Jagu u

pomoć, koja joj je dala, na prvi pogled, oronulog konja, ali je taj konj

uspeo da stigne Koščeja. Marja je spasila Ivana, probola Koščeja

mačem i spalila ga. U drugoj verziji legende nema ovolike emancipacije

žena i ispoštovan je standardni zaplet – Marja je oteta, a Ivan

je spasava. Ova legenda je interesantna jer je vrlo slična srpskoj

narodnoj pripoveci Baš Čelik u kojoj naslovni junak povrati snagu

na isti način kao Koščej.

Ovaj antijunak aktuelan je i u popularnoj kulturi, pa je tako ušao i

u strip (Hellboy, The Sandman), serije (Doctor Who), pa čak i video-igre

(The Incredible Adventures of Van Helsing, Shadowrun:

Hong Kong),

piše: Aleksandra Vujić

Ilustracija: Filip Nikolić

OVIDIJEVE METAMORFOZE

SUNČANA

NIJANSA SIVE

Voleli ili ne voleli promene, vazda smo nespremni

za okraćale dane. Doterala muka cara do duvara,

evo se napeli i glavnopitajući svetski umovi,

danonoćno se presabiraju oko tog jednog sata

što tišti raju: ja li da računica bude zimska ili je,

pak, razboritija letnja. Spočitava se niz Redit,

cvrkuće po Tviteru, ogledaju se komentatori po

Fejsbuku, razne vizure diljem Instagrama… sve

zalud – u pet se već smrklo.

No, bezbrižna deca, ona što znaju da revolucija

izvesno jede (makar bila i majke Zemlje) stoje

na bezbednoj udaljenosti od ravnozemljaškog

gnezda. Ta pametna deca savesnih roditelja koji

čitaju priče i neguju maštu imaju najbolji pogled

na svet, znaju u čemu je trik.

Jednom, terajući svetlosnu kočiju po nebeskom

svodu i, shodno službenoj dužnosti, motreći ozgo

na sve, Helije (Sunce) ugleda kako se Venerina

požuda rastapa u žarnom naletu Marsove strasti.

Takvo ponašanje, nedolično za jednu udatu ženu,

okinu mu moralni nerv, pa mužu Vulkanu ukaza na

škripu u njegovom braku i postelji bračnoj. Ovaj

nevoljnik (na svu ružnoću još su mu samo rogovi

falili!) pomeri pameću od takvog saznanja, ali se

u trenu pribra, te spretnim rukama hitro iskova

nevidljive okove osvete, razape ih preko postelje,

ukeba ono dvoje pohotnika in flagranti i pokaza

celom Olimpu njihovu golu golcatu sramotu.

Božanski ratnik za diskreciju nikada nije naročito

mario, a i izdaje su mu svakodnevna pojava, no,

Gospođa Krasna to prokazivanje uze za zlo i reši

da odgovori prostom jednačinom odmazde:

…istom da uzvrati merom: ko njoj tajnu uništi

ljubav

uništen ljubavlju biće…

Oh, brbljivi Helije! Oh, naivno Sunce! Ta, i najpijaniji

satir zna da se protiv Gospodarice Ljubavi ne

može! Pa čak i svesilna Junona jedva opstaje u

njenoj ligi! Ništa ti protiv Venerinih moći ne vrede

prodorni zraci. Ništa ni sjaj, ni bljesci. Ništa ni

svetlosna kruna. Kud ćeš na Veneru!?

Ti, koji vatrama svojim uspaljuješ čitavu zemlju

vatrom neobičnom uspaljen sad si; sad ti kom je

dužnost

na sve da motri, Leukotoju posmatraš samo, ka

jednoj

devojci upireš pogled što čitavom pripada svetu;

čas se sa istoka ranije digneš, čas zaroniš moru

kasnije; zagledan u nju čak zimske produžuješ

dane.

Katkad i nestaneš sasvim, a s glave ti lude

smrknuće

pređe na svetlost, pa crnilom ljudska

prestravljuješ srca;

Blediš, al’ ne što se Mesec blizinom svog lika

pred Zemlju

tebi isprečio – ljubav ti boju ubledela tako.

Eto, u tome je trik. Odavno poznata priča. Starija od svih

sekundara ovoga sveta. Milenijumima je, već, roditelji pričaju

svojoj deci, objašnjavajući zašto se u nekim danima ne mora

na spavanje odmah pošto padne mrak. Mi iz mlađih vremena

(iz poslednjih dve hiljade godina, ako se insistira na preciznijem

računanju) znamo je zahvaljujući Ovidiju, kome smo dužni što

je građa grčke i rimske mitologije i antičkih predanja ostala

stožer evropske civilizacije. Osim brižljivim zbiranjem svih tih

blaga u Metamorfozama, Ovidije nas je zadužio i dovitljivim

usklađivanjem i uzbudljivim nadogradnjama mitoloških preložaka

koje neiscrpno nadahnjuju umetnike da menjaju svet i mislioce da

razumeju sve njegove promene. Pa, evo, počujte nastavak priče:

Devojka u koju se Helije zaljubio zvala se Leukotoja. Bila je, naravno,

princeza, kći, naravno, jedne čuvene lepotice i, naravno, jednog

kralja, a sve se, naravno, dešavalo u vreloj Persiji, gde svetlost

curi niz lepršave velove gizdavih boja, a vazduh slade omamni

mirisi začinskog bilja. Jedne večeri, pošto okonča svoju vožnju,

raspusti krilate pastuve da se okrepe ambrozijom nakon obdanog

kasa i predade smenu noći, Sunce preuze lik Leukotojine majke

i uđe joj u devojačku sobu. Zateče je kako sa dvanaest sluškinja

spretnim prstima okreće vreteno, poljubi je kako bi i majka i kaza

devojkama da iziđu, ne bi li nasamo porazgovarala sa ćerkom.

Odoše sluge iz sobe, a bog bez svedoka s njom osta

pa poče: ’Ja svakoj godini merim dužinu, moj pogled

doseže svuda, sve videlo zemlji ja dajem i vid sam

čitavog sveta, a ti si za oko mi zapala samo.’

Zacepta ona: ispustiše drhtavi prsti vreteno,

pade joj pređa. U strahu još lepša! Svoj istinski izgled,

bljesak svakidašnji, Sunce u jednome povrati trenu…

Devojku prepade nenadni prizor, al’ sjajem je odsjaj

osvoji: podleže sili božanskoj, ni glasa ne pustiv.

Osim što je zaboravio na svoja božanska zaduženja, Helije je, lud

od ljubavi za Leukotojom, zapostavio sve druge svoje milosnice i

ljubavnice: i Posejdonovu ćerku Rodu, i Faetonovu majku Klimenu

i Okeanidu Persu, majku čarobnice Kirke, pa čak i nimfu Klitiju,

koju je grlio s naročitim žarom, a koja mu je na ljubav odgovarala

naročito strasno. Doznavši da je na njenom mestu sad neka druga

i da je zanemarena, ta Klitija upade u vatru ljute ljubomore koja

poče da je peče i žari. Od jeda, raspriča unaokolo da princeza

Leukotoja nije čedna devojka kojom je smatraju, pa najzad i kralju,

ocu Orhmanu, prokaza tu preljubu…

... A on goropadnik naravi preke:

zalud kći molila, zalud ka Suncu ispružala ruke

’On me’, govorila ’nedužnu uze na silu!’ Sve zalud:

živu je zakopa, silu joj nahrpi zemlje po grobu…

Diže se Helije pomoć da pruži, rasu joj zrake po humci i otvori

svetlošću putić kroz koji će promoliti glavu, no to već beše kasno

– nije se, jadnica, mogla podići, ugušila je zemlja težinom.

Kažu da ni za čim tako gospodar pastuva krilaša

nije tugovao Faeton otkad mu pade od ognja.

Trudio on se silinom svih moći da ledeno telo

opet oživi, toplotu da sjajnim mu zracima vrati –

Sudbina protivno težnjama stade. Mirišljavi nektar

bog onda posu i grobom i telom, pa s najcrnjom tugom

prozbori plačno: ’Dosezaćeš ipak u etarske vise’

Nebeskim nektarom skvašeno telo u jednom se trenu

rastopi onde i predivnim mirisom natopi zemlju;

iz nje se podiže tamjanov prutić, niz humku mu tanki

siđe korenak, a krunica krošnje iz grobnice izbi.

Tako je nastalo tamjanovo drvo.

Klitija, međutim, ništa nije postigla. Sunce je više nikad nije

pomilovalo, voljeni Helije joj se nikada nije vratio. Tugujući i danju

i noću, sama, luda od bola i patnje na goloj presedela steni.

Devet je svitanja provela tako, bez hrane i vode

žeđ samo suzama svojim i rosom je tažila bistrom;

nije se makla sa zemlje, bez prestanka šećućem bogu

lice posmatrala, glavu ka njemu okretala stalno.

Udovi, kažu, za zemlju prionuše njeni, donekle

bledost ih oboji smrtna, te beskrvna postade biljka.

Odnekle rumen pak ostade njena, pa cvet ljubičici

sada je nalik. Iako je sapinje koren, ka Suncu

stalno se vrti, promenjenog lika i dalje ga voli.

Tako je nastala biljka koju mi zovemo vanilija ili vanilin grm,

zbog mirisa, naravno – sve se to zbilo na mirisnom persijskom

tlu. U grčkom imenu te biljke ostala je sačuvana priča: Heliotrope

znači ona koja se okreće za Suncem. Engleze je, izgleda, najviše

inspirisala boja cveta, pa se za jednu nijansu ljubičaste na njihovom

jeziku kaže heliotrope, a malo posivljena je heliotrope gray.

Drugih izvora za ovakav epilog mita o Sunčevoj ljubavnoj muci

nema i ne znamo šta ili ko ga je inspirisao. Najozbiljnije optužbe

padaju na onoga što mu je obezbedio večnost ili besmrtnost koja

traje poslednje dve hiljade godina, ako se insistira na preciznijem

računanju.

Ako ste željni lepog mirisa, u aprilu posadite vanilin grm. Za ukus

večnosti, da biste bolje razumeli sve metamorfoze koje vam

ispostavljaju nadolazeće i nove godine – pa, eto, imamo Ovidija.

Živog i neštedimice inspirišućeg poslednjih dve hiljade godina,

ako se insistira na preciznijem računanju.

piše: Anđelka Nastić

ilustracija: Srećko Radivojevi

Dva primera kineskog

pejzažnog slikarstva

Huang Quan:

Ptice, insekti i kornjace

Kina spada u jednu od najstarijih civilizacija na svetu i za nju se slobodno

može reći da je jedina od svih u celokupnoj istoriji čovečanstva koja

postoji u kontinuitetu, bez ikakvog prekida. Planine, pustinje i vode,

koje je razdvajaju od zapadnog sveta, uticale su na njenu autentičnost

i nezavisnost u odnosu na druge kulture i civilizacije. Ta jedinstvenost

i univerzalnost naročito je vidljiva u književnosti, muzici i likovnoj

umetnosti, na osnovu kojih se može spoznati mnogo toga o kineskoj

kulturi i tradiciji.

SPECIJAL

Huang

Quan

Kinesko slikarstvo ima dugogodišnju i bogatu

istoriju, koja seže u davnu prošlost i vladavinu

prvih dinastija, Ćin (Qin) i Han (Han). Ove dve

dinastije su vladale u periodu između 221. godine

pre naše ere i 220. godine naše ere. Kinesko

klasično pejzažno slikarstvo odlikuju specifični

i osobeni detalji koji su izvedeni posebno

istančanim, preciznim i elegantnim, gotovo

kaligrafskim potezima četkice. Predstave prirode

u kineskoj umetnosti ustalile su se za vreme

vladavine Tang dinastije (618–906). Ovi prvobitni

pejzaži iz vremena Tang dinastije, bili su podeljeni

u dve crtačke i slikarske škole, gde je kod jednih

priroda predstavljana u crno-beloj boji, dok je

kod drugih umetnika bojena paleta bila bogatija i

raskošnija. U ovom periodu nastaju i prve likovne

predstave na kojima su naslikane ptice, koje su od

ovog trenutka čest motiv u kineskom slikarstvu.

Jedna od najpoznatijih slika sa ovom tematikom,

delo je umetnika Huang Ćuana (Huang Quan) iz

prve polovine 10. veka. Osim ptica, on je prikazao

i razne insekte i kornjače vrlo realistično i

živopisno na svili tehnikom tuša i boje. Za pejzaže

umetnika epohe Sung (Song) dinastije (960–

1279) karakteristična je izuzetna uverljivost i

minucioznost prema temi. Ove umetnike je

najviše interesovao proces otkrivanja prostora,

koji se može uporediti sa razvijanjem nekog

živopisnog svitka. Ono što je važno istaći jeste

da se upravo za vreme vladavine Sung dinastije

osniva Akademija slikarstva. Slikari su se školovali

na Akademiji sa ciljem da služe i stvaraju isključivo

u cilju reprezentacije tadašnje dinastije. Glavne

teme bile su predstave ptica, pejzaži, scene

vezane za život u palati i religiozni život, koji je

prikazivan minuciozno i raskošno, ali i poprilično

tipski, bez nekih osobenih karakteristika.

Tradicionalna kineska poezija je takođe imala

veliki uticaj na likovna dela, čiji stihovi su često

i ispisivani na levom uglu slike. Dvorski umetnici

na svojim pejzažima beže od briga i nemira

svakodnevice i slikaju idilične i ulepšane predele,

koji odišu mirnoćom i harmonijom.

Ma Juen (Ma Yuan) je jedan od najpoznatijih

kineskih umetnika koji su stvarali u periodu

vladavine Južne Sung dinastije, tačnije krajem 12.

i početkom 13. veka. Hangdžou je u tom periodu

bio glavni grad i njegova prelepa priroda, kao i

palate i hramovi inspirisali su umetnike da pišu

pesme i slikaju pejzaže. Ma Juen je poticao iz

veoma poznate i cenjene umetničke porodice

i pohađao je slikarsku akademiju u Hangdžouu.

Pejzaži su najzastupljenija tema u njegovom

umetničkom opusu.

Yuan

Upravo u ovom periodu, školovani umetnici

slikaju prvenstveno pejzaže minucioznim,

kaligrafskim potezima pomoću tankih četkica.

Njihova namera nije da prikažu samo običan

pejzaž, već kroz njega oni dočaravaju i svoje

unutrašnje osećanje i lični doživljaj prirode.

Nekoliko pejzaža slične tematike nastalo je u 13.

veku, čiji su autori Ma Juen i njegovi sledbenici.

44 | SPECIJAL

Ma Yuan:

Posmatranje šljivinog drveta

u cvatu pod mesečinom

Jedna od najlepših slika jeste Posmatranje

šljivinog drveta u cvatu pod mesečinom, čiji je

autor Ma Juen. Slika se datuje u sam početak

13. veka, kružnog je oblika i rađena je tehnikom

tuša i boje na svili i nalazi se u Metropoliten

muzeju u Njujorku. Ono što je jedna od glavnih

karakteristika kineskog pejzaža kroz celokupnu

istoriju umetnosti, jeste apsolutna dominacija

prirode nad čovekom, koja je jasno uočljiva

čim se pogleda delo. Elementi prirode, često

idealizovani, predstavljaju glavnu temu slike,

dok je ljudska figura sekundarna znatno manjih

dimenzija. Sama tematika šljivinog cveta na

mesečini, simbolizuje vizuelnu poemu koja

evocira kompleksnu misao vremena, mesta i

unutrašnjeg stanja. Jasno je uočljiv kontrast

između tamnih boja kojima su naslikane grane

drveća, i svetlije, sive palete planina i neba, koja

još više naglašava mesečinu i atmosferu prolećne

večeri. Dve ljudske figure su u donjem levom

uglu, gotovo neprimetne i stopljene sa svetlom

pozadinom slike.

Jedno od najpoznatijih dela Ma Juena jeste i

Učenjak posmatra vodopad, nastalo krajem 12.

i početkom 13. veka. Kao i njegova prethodna

dela, nalazi se u Metropoliten muzeju u Njujorku.

U pitanju je takođe rad na svili, tehnikom tuša

i boje. Dominantna je predstava pejzaža, koju

čine planine, drveće i vodopadi. Stari učenjak

posmatra vodu koja teče, na simboličan način

i vreme koje prolazi, dok se pored njega nalazi

devojka odevena u tradicionalnu haljinu. Ljudske

figure su dosta umanjene i moglo bi se reći da su

podređene prirodi koja je predstavljena moćno i

uzvišeno. Ovde bi se, na neki način, mogla podvući

i paralela sa slikama i umetnicima engleskog i

nemačkog romantizma 19. veka, kod kojih je

takođe predstava pejzaža u prvom planu, dok je

ljudska figura sekundarna ili je ni nema. Ne ulazeći

u dublje analize, mogla bi se samo istaći slična

ideja, odnosno čovekova podređenost prirodi. I na

likovnoj kompoziciju Učenjak posmatra vodopad,

jasno je uočljiv kontrast između svetlije pozadine,

planine i vodopada, dok su drveće i stene naslikani

tamnijom paletom i tehnikom tuša, dok grane

ulaze u prvi plan slike i donekle prekrivaju vodopad.

Takođe, može se govoriti i o kontrastu između

dinamične i ritmične prirode sa jedne strane i

mirnoće i staloženosti mudraca koji je posmatra.

Ma Juen se potpisao u donjem, levom uglu slike,

(Ma Yuan), dok se na desnoj strani nalaze otisci

pečata prethodnih vlasnika.

Ono što je važno istaći jeste da se tradicionalno

kinesko slikarstvo ne oslanja na studije anatomije

i perspektive, za razliku od evropskog slikarstva,

koji počiva na njima. Za njih je mnogo važnije da

predstave harmoniju i veličajnost, koja se očitava

sa nekog pejzaža ili žanr scene, nego da oni budu

prikazani anatomski i perspektivno tačno. Na

većini dela, kao i na svim navedenim, ne postoji

tipičan centar komopozicije koji je u glavnoj osi

opažanja, već su glavni elementi raspoređeni po

svim delovima slike. Ma Juenova dela su dobar

primer navedenih osobenosti. Ovim kratkim

pregledom, kroz nekoliko prikazanih slika kineskih

pejzaža, date su samo osnovne karakteristike

ove tematike, za čije je potpuno razumevanje

neophodno i dublje poznavanje kineske bogate

istorije, kulture i tradicije.

Ma Yuan:

Učenjak posmatra vodopad

piše: Sofija Merenik

Damjan

Jovičin

U UMETNOSTI JE UVEK STVAR

KOMUNIKACIJE − DAMJAN JOVIČIN

Damjan Jovičin (1995) je dobitnik porudžbine 49.

BEMUS-a 2017. godine i mnogih prvih nagrada

iz kompozicije na međunarodnim takmičenjima.

Talentovani Jovičin upisao je 2013. godine

odsek za kompoziciju na Fakultetu muzičke

umetnosti u Beogradu u klasi prof. Zorana Erića,

kod koga je i trenutno na doktorskim studijama.

Poprilično raznovrsna biografija ispunjena je,

takođe, i participacijama na međunarodnim

festivalima i seminarima širom Evrope, među

kojima se izdvajaju Darmštatski međunarodni

kurs za novu muziku (2018), Međunarodna

letnja akademija Bečkog univerziteta za muziku

i izvođačke umetnosti (Mirušlag, Austrija, 2018),

zatim prošlogodišnji Time of Music u Finskoj,

SoundMine u Belgiji, The Walden School Creative

Musicians Retreat 2016. godine u Nju Hempširu

(SAD), te Dani Vlade Miloševića u Banja Luci.

Do sada usavršavao se na master klasovima

kod eminentnih kompozitora današnjice poput

Brajana Fernihaua, Tristana Miraja, Majkla

Degertia, Karoline Malone, te Džefa Bera, i drugih.

Damjan Jovičin je jedan svestrani mladi stvaralac

koji se aktivno zalaže za nove ideje i koncepte u

umetnosti, za integraciju zvuka i slike. S tim u vezi

on stvara nove događaje kao što je Sinestezija,

multimedijalni događaj koji je uključio recitaciju,

elektronsku muziku, plesni performans, action

painting i instalaciju (koja se sastoji od keramičkih

ploča urezanih na poseban način, te su u njima

načinjeni reljefi od kvarcnog peska). Jovičin

je pozvao svoje kolege kompozitore Marka

Karanfilovskog, Milanu Milošević i Aleksandra

Savića da zajedno svojim muzičkim produkcijama

realizuju kreativni projekat, dok su za vizuelni deo

bili zaslužni umetnici Dunja Gligorić (za action

painting) i Filip Nikolić (za instalaciju). Action

painting se odnosi na slikanje na licu mesta

uz zvuk, upriličen uz Damjanovu kompoziciju

Približni čovek II.

INTERVJU

Drugi događaj, vrlo značajan za progres njegove

umetničke misli, ujedno predstavlja saradnju

sa australijskim umetnikom Eiči Tosakijem koji

je zajedno sa Damjanom Jovičinom kreirao

multimedijalni performans bimanuelnog

koordinisanog crtanja, na koncertu pod imenom

Zvučne zrake. Oni su nastupili u Beogradu u

okviru FESTUM-a ove godine, pružajući publici

priliku da uživo iskusi umetnost bimanuelnog

crtanja laserima, događaja prvi put realizovanog

u Srbiji. Njegova delatnost, štaviše, prostire se

i na polje komponovanja za teatar, budući da

je osmislio muziku za predstavu Ja sam vetar

reditelja Filipa Grinvalda, u kojoj je i sam akter na

sceni.

Perspektivni mladi kompozitor razmišlja o

položaju savremene umetnosti i zalaže se

za spoj slike i zvuka, odnosno, za svojevrstan

sinkretizam u savremenoj umetnosti. Ističe da

je od velikog značaja da se umetnici udružuju

budući da tako „obogaćuju jedni drugima

svoje umetničke vizure”. Sa tim u vezi su i

njegovi spomenuti projekti, ali i lični pristup

činu komponovanja. Iz njegovog dosadašnjeg

opusa može se iščitati namera preispitivanja

zvučnih granica i mogućnosti različitih tipova

muzičkih ansambala. Javljaju se interesantne

kombinacije instrumenata, poput dela napisanog

za dva soprana, flautu, klarinet, kontrabas i

klavir ili za sopran i harfu, za dvadeset i jednog

perkusionistu i deset flauta, ali i kompozicije za

simfonijski orkestar i orkestar gitara. U delu za

orkestar pod imenom Matematički san uviđa

se dobro poznavanje svakog instrumenta i

tehnički zahtevan tretman, posebno grupe

duvačkih instrumenata i perkusija. Autor ove

kompozicije gradi muzički tok na osnovu

kontrasta u kome se čujno diferenciraju nekoliko

odseka. Osnovni muzički fundus čini motiv od

dve kvarte koji prožima celo delo, asocirajući

na perpetuum momenat. Na ovakvu osnovu,

predstavljenu u deonici klavira na samom

početku, naslojavaju se kadence, kako ih autor

naziva, u svakoj instrumentalnoj boji, tretirane

solistički i virtuozno. Kompozitorova namera

upravo je bila da svaku deonicu izdvoji i trenira

kao solističku sa ciljem da stvori novu situaciju

neorkestarskog muziciranja u orkestru. Svaki

instrument iskorišćen je maksimalno i u nastupu

svih deonica istovremeno dostiže se snažni

simfonijski volumen. Jovičin ovde ne determiniše

formu kompozicije, već promišlja o ideji kako je

moguće izgraditi formu na osnovu kontrasta.

Pored primarnog kompozicionog plana, tačnije,

građenja dela na osnovu kontrastnih odseka,

može se ispratiti svojevrsna dramaturška linija

koja vodi prema raspletu prethodno zvučno

suprotstavljenih stubova. Vrhunac napetosti

dolazi na polovini dela i taj klimaks se prolongira

i tinja nekoliko momenata pre nego što biva

interuptiran klavirskim odsekom i ponovnim

vraćanjem na osnovni motiv sa početka, takođe

izložen u deonici klavira. U slučaju ove kompozicije

ne možemo da pratimo klasičarsko-romantičarski

princip razvoja materijala, niti se motiv pojmi

kao tema. Jedinstvena filozofska pozadina je

sveprisutna i ona je objedinjujući faktor koji delo

svakako čini prijemčivim i provokativnim za dalje

interpretacije. Matematički san, delo nastalo

u vreme kada je Damjan Jovičin uradio svoj

diplomski rad, naišao je na tople kritike i njegovo

prihvatanje na premijeri u okviru BEMUS-a 2017.

godine, što govori o raspoloživom kapacitetu

umetničke produkcije i pozitivnoj percepciji

kompozitorovog muzičkog izraza u savremenoj

konvenciji vremena.

Na ovogodišnjem naučnom skupu u Darmštatu,

Damjan je imao priliku da iskusi nove filozofskomuzičke

diskurse i obogati svoju umetničku

vizuru sa kolegama iz različitih gradova Evrope.

Više o njegovom iskustvu sa skupa, ali i stavovima

i idejama mladog kompozitora saznajte u

razgovoru koji sledi.

Opiši nam ukratko impresije o svom boravku

na naučnom skupu i objasni nam zbog čega

je on od izuzetnog značaja za tvoju buduću

karijeru?

Kada je reč o položaju i percepciji savremene

umetnosti, kakvo uverenje deliš s tim u

vezi, te unutar kog pravca bi smestio svoju

kompozitorsku delatnost?

Darmštatski kurs za novu muziku je dešavanje

od istorijske važnosti gde su se decenijama vršili

muzički, filozofski, politički i kulturni dijalozi i

diskusije sa ciljem definisanja i razumevanja

savremene umetničke prakse u muzici, ali i

mnogim drugim disciplinama koje su uže ili šire

vezane za muziku. Pošto sam duže vremena

želeo da odem u Darmštat, čast mi je što su tri

moja dela prezentovana tamo na tri potpuno

različita koncerta. U izvođenju mog Karavana

telesnih perkusija učestvovao je dvadest i jedan

izvođač sa skoro svih kontinenata, a neki od

njih nisu govorili zajednički jezik. Izvođenje je,

naravno, prošlo odlično.

„Umetnici su oduvek obogaćivali jedni druge

svojim vizurama” izjavio si nakon okončanja

svog projekta pod nazivom Sinestezija 2017.

godine, što provocira pitanje da li i dalje osećaš

važnost udruživanja muzičkih stvaraoca u

istom smislu i koliko je ta situacija aktuelna

među današnjim mladim umetnicima?

U umetnosti je uvek stvar komunikacije. Ako

je uspešno za umetnika dopreti do drugih ljudi

koji se bave umetnošću, to se takođe odnosi i na

saradnju, koja bi trebalo da počiva na saosećanju

i međusobnom poštovanju. U idealnom scenariju

umetnici bi u potpunosti očuvali svoje ideje i

individualnost na taj način proširujući umetnički

prostor.

Ako bih mogao da izbegnem kategorije, lakše

bih se osećao. Moj opažaj je neusmeren i hvata

signale jednako sa svih strana. Meni je perspektiva

posmatrača zanimljiva jer je isto stvaralačka. Mi

možemo da stvorimo veze sa pravcima koje je

neko formulisao, možemo da stvorimo diskurs o

stvaranju koji nije iskustvo onoga koji stvara, ali

ja verujem da su oba jednako istinita. Možda se

Damjan, kompozitor, ne bi složio sa ovim.

Šta je za tebe suština muzičkog štiva i koji su

je umetnici zaista dotakli, preispitali?

Mislim da svako od nas ima ličnu koncepciju i

moramo mnogo više da osluškujemo iznutra

nego spolja, a vrlo je moguće da su tako radili

i veliki umetnici. Nemoguće je da navedem sve

umetnike koji su me inspirisali bez izostavljanja

– što bi delovalo nezahvalno, ali reći ćemo da ih

je puno.

Koja kategorija čoveka, doza iskustvenog ili

racionalnog, prednjači u tebi tokom procesa

stvaranja? Da li smatraš da je plod umetničkog

delanja isključivo posledica jednog?

Ovde je vrlo lako pogrešiti sa odgovorom, zato

što je stvaralački proces vezan za transformaciju.

Procena o prevladavanju jednog se iz dela u delo

menja.

48 | INTERVJU

Kako se kreativnost u mladom duhu najbolje

ispoljava, šta na osnovu tvog mišljenja znači

kreativnost i koje su njene granice?

Vrlo interesantna saradnja sa australijskim

umetnikom Eiči Tosakijem koja je za tebe

posebno značajna zbog?

Stvaranje je u čovekovoj prirodi i u interakciji je

sa uslovima u kojima živimo. Ono što stvaramo

utiče na to kako živimo i obrnuto. Granice u

stvaralaštvu ne postoje jer je i samo stvaranje

fleksibilno. Forme koje pripisujemo delu su delo

samo za sebe.

Orkestarsko delo Matematički san

predstavlja tvoj diplomski poduhvat, čija je

premijera upriličena u sklopu BEMUS-a 2017.

godine, višestruko je podržan. Smatraš li da

je ovo delo istinski reprezent kompozitorske

poetike ili preferiraš kamernije forme svog

muzičkog „govora”?

U mom dosadašnjem radu istraživao sam

specifičnosti ansambla i raspon mogućnosti

eksperimentišući sa minimumom i maksimumom

zvuka ansambla. Ja ansamble prihvatam kao

društvenu situaciju u kojoj stvaram – ako je to

ona komponenta na koju ja najmanje utičem,

onda je na meni da komponujem situaciju.

Šta za tebe predstavlja multimedijalni

događaj i da li ideja združivanja zvuka i slike

može da se realizuje u okviru koncepta kao

što je koncert?

U Eičijevom konceptu crtanja postoji mnogo

analogija sa muzikom pa i dramaturgijom

kompozicije. Sama pomisao o pretapanju

principa iz bimanuelnog crtanja u zvuk i

obrnuto otvara mnogo mogućnosti bilo da je

reč o figurativnim transpozicijama ili konkretnoj

fizičkoj vezi vizuelnog ritma, pokreta sa zvukom.

Da li u ideji sinkretizma, spajanja savremenih

umetnosti, uviđamo budućnost razvoja

umetnosti, odnosno, da li smatraš da je to i

njeno jedino spasenje?

Vrlo važne mogućnosti se odnose na kreiranje

novog jezika. Kombinacijom različitih umetničkih

sredstava moguće je oformiti jezik mnogo šire

izražajne palete i to je nešto što je vrlo korisno i

na nivou društva.

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim

sagovornicima – da li možete čitaocima

KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu,

muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo

kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Kompozicije: Morton Feldman – Rothko chapel,

Karlhajnc Štokhauzen – Michaels Reise um die

Erde.

Slike su uvek deo koncerta, samo je pitanje da li

ćemo ih fizički manifestovati pred publikom.

intervju vodila: Milica O. Marković

fotografija: Olivera Radmanović

DESE(R)T ZA KRAJ

UMETNICI

UMETNICIMA

Posvete, omaži, inspiracije i nadahnuća. Koliko

je jednom umetniku teško da predstavi drugog i

da li mu je još teže ili ne ako je reč baš o kolegi?

I što bi to uopšte bilo teže od, recimo, toga da

posveti stihove svojoj vernoj ljubi? Ovog puta

ponovo dovodimo u vezu vizuelnu umetnost i

muziku i odajemo počast njihovom prožimanju,

uzajamnom divljenju i bliskosti. Kako to izgleda

kada muzičari posvete pesme poznatim

umetnicima – svojim uzorima, videćemo u

sledećim redovima.

Simon & Garfunkel, So Long, Frank Lloyd Wright, 1969.

Dejvid Bouvi, Andy Warhol, 1971.

Zbogom Frenku Lojdu Rajtu rekli su Sajmon i Garfankel deset

godina nakon umetnikove smrti uz stihove pune poštovanja:

Architects may come and/ Architects may go and/ Never

change your point of view/ When I run dry/ I stop awhile and

think of you. Međutim, postoji još jedan nivo pesme. Naime,

neki smatraju da je ona bila najava razlaza ovog dua, kako je

Garfankel prvobitno studirao arhitekturu, te se navedeni stihovi

mogu protumačiti i kao njihov međusobni otpozdrav.

Bouvi je u ranim godinama karijere bio veliki poštovalac

američkog pop-art umetnika Endija Vorhola. Na albumu

Hunky Dory iz 1971. godine, nekoliko pesama je posvetio

svojim uzorima (pored Vorhola, tu su bile i pesme posvećene

Bobu Dilanu i Luu Ridu). Smatra se da mu je tek snimljeni

album poslao, a pesmu izveo uživo kada je došao iste godine

u Vorholov klub The Factory u Njujorku, ali da je Vorholova

reakcija bila neodređena. Mnogo godina kasnije, Bouvi se

našao u ulozi svog ranog uzora Vorhola u filmu o još jednom

umetniku i Endijevom velikom prijatelju, Žan-Mišelu Baskijatu

(Basquiat iz 1996. godine).

Don MekLin, Vincent (Starry, Starry Night), 1971.

The Modern Lovers, Pablo Picasso, 1972.

Stihovima Starry, starry night/ Paint your palette blue and gray

počinje jedna vrlo emotivna balada posvećena Vinsentu van

Gogu. Sa puno empatije muzičar nas i stihovima i melodijom

uvlači u umetnikov život i njegovu neshvaćenu prirodu, opisujući

zaista njegova dela, prvenstveno Zvezdanu noć i to kako nam

se ona obraćaju: Now I think I know what you tried to say to

me/ And how you suffered for your sanity/ And how you tried

to set them free/ They would not listen, they’re not listening

still/ Perhaps they never will. U sličnom melanholičnom tonu,

Eli Gulding je 2018. godine obradila ovu MekLinovu pesmu,

još jednom podsećajući na jednog od najuticajnijih modernih

umetnika.

Simpatična pesma američkog protopank benda koja govori

o šarmu određenih umetnika i njihovom uspehu kod žena

(ovde konkretno Pikasovom): Well he was only five foot three

but girls could not resist his stare/ Pablo Picasso was never

called an asshole / Not in New York. Pesma je objavljena

četiri godine kasnije, a kroz istoriju je doživela preko deset

obrada, među kojima se našla i jedna Bouvijeva.

Pol Sajmon, Rene and Georgette Magritte With Their Dog

After the War, 1983.

Manic Street Preachers, Interiors (Song for Willem de

Kooning), 1996.

Pesma je navodno nastala na osnovu dve fotografije Renea

Magrita i njegove supruge Džordžet – jedne sa njihovim psom,

a druge nastale posle rata (mada je verovatnije da su i jedna

i druga iz šezdesetih). Sajmon je bio inspirisan fotografijama

koje je video i napisao pesmu u kojoj je bračni par nostalgičan

za nekim minulim vremenima i du-vop muzikom. Originalni

spot je bio aluzija na Magritova dela i njegov nadrealizam.

Britanski alternativni rok sastav posvetio je pesmu holandskoameričkom

umetniku Vilemu de Kuningu. Zbog stihova

refrena Say you can remember say where is the tomorrow/

Say where you are coming from/ Say what you have left

us pojedini smatraju da je bend bio podstaknut teškim

de Kuningovim stanjem prouzrokovanim Alchajmerovom

bolešću, usled kog više nije mogao da se seti ni sopstvenih

dela.

Džon Kejl, Magritte, 2003.

Koliko često viđamo ili zaboravljamo Magrita podseća nas

Džon Kejl u još jednoj pesmi o ovom umetniku nadrealizma.

Tumačenja mogu biti brojna, ali možda nam pesma ukazuje na

ono što je nadrealno u našim životima kao što je bilo nadrealno

i u umetnosti Renea Magrita.

52 | DESE(R)T ZA KRAJ

Counting Crows, When I Dream of Michelangelo, 2008.

Frontmen i tekstopisac benda, Adam Duric, izjavio je jednom

prilikom da je na ovoj pesmi radio dugo i nije tačno znao o

čemu je. Zamislio je Mikelanđela dok oslikava svod Sikstinske

kapele i Stvaranje Adama i pokušavao da shvati odnos

između njega i božanskog. Kasnije je zaključio da je reč o

večitoj umetnikovoj težnji da dostigne nešto nedodirljivo i

neuhvatljivo.

Weezer, Da Vinci, 2014.

Pol Veler, Hopper, 2017.

Količina odgovornosti koju neko mora da oseća pišući stihove

o svom omiljenom umetniku ništa je, izgleda, naspram

osećanja prema voljenima koja pokušavamo da izrazimo

pesmom. Američki rok bend Vizer peva o devojci koju ne bi

mogao da oslika ni Da Vinči, ali ni da objasni Stiven Hoking

i zbog koje su ostali potpuno bez reči. Mora da je imala

tajanstveniji osmeh od Mona Lize.

Omaž čuvenom američkom slikaru Edvardu Hoperu Veler

ostvaruje kroz pesmu u kojoj zapravo priča o melanholičnoj

atmosferi slike Noćne ptice (Nighthawks): In late night bars/

The ghost of Hopper/ Paints such melancholy colours/ With

sullen neon lights. Kao jednu od najpoznatijih slika američke

umetnosti uopšte, sa nebrojano puno parodija, zanimljivo ju

je videti u njenom izvornom značenju, ali ovog puta u drugom

umetničkom mediju.

piše: Ana Samardžić

LARPURLARTIZAM

KUŠ! decembar 2018

Delete template?

Save as template ?