KUŠ! jun 2022.

Kulturno-umetnički špajz

jun 2022.

broj 77

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 77, jun 2022.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Tisa Milić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Mladen Ilić

Tijana Jovanović

Marija Kovačević Kuzmanović

Tisa Milić

Milena Nedeljković

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Jefimija Kocić

Reč urednice

str. 3

Lavinija Fontana,

Poseta kraljice od Sabe

kralju Solomonu

str. 6

Žene, bajke, kraljice,

grupa autorki

str. 12

Oda tastu Evrope

str. 18

Kako postati i ostati

favorit u igri?

– film The Favourite

str. 24

Svi ljudi su rođeni slobodni,

ali žene nisu

str. 32

Hipolita

str. 42

Intervju:

Novoslovenka, StarBigHeart,

Teserakta, Vesna MDMAzel

– dreg kraljice

str. 48

Strip Larpurlartizam

str. 60

Likovni konkurs

Kraljice i vladarke

str. 4

Draga

str. 10

The Male Gaze

– The Music of Women

str. 14

Šekspir i devičanska kraljica

str. 22

Princeza vajarka:

Mari od Orleana

str. 26

Enterijeri beogradskih kuća

19. veka u oazi

kneginje Ljubice Obrenović

str. 36

Vindzor, kraljičino omiljeno

mesto za život

str. 44

Žena, majka, kraljica

str. 58

2

REČ UREDNICE

U junu mesecu proslaviće se platinasti jubilej od sedamdeset godina

vladavine britanske kraljice Elizabete II, čime će se obeležiti jedna od

najdugovečnijih vladavina u istoriji, pogotovu kada su u pitanju ženski monarsi.

Ovaj jubilej podstakao nas je da razmišljamo o ulozi žena vladara kroz istoriju,

njihovim vizuelnim reprezentacijama i uticajima koje su na različite načine

ostavile u različitim vidovima umetničkog stvaralaštva. Pošli smo od veoma

široko postavljenog koncepta kraljica i vladarki i, istražujući ove pojmove u

svojim oblastima interesovanja, puno naučili i usput se zaista zabavili.

Pred vama je broj u kojem ćete čitati o mitološkim kraljicama,

personifikacijama ženske moći i društva uređenih u sistemu matrijarhata,

kao što su antička kraljica Amazonka Hipolita, ili biblijska kraljica od Sabe,

ali i razlozima kojima su filozofi još od antike pokušavali da ospore žensko

pravo na političko delovanje i moć. Tu su i priče o stvarnim, istorijskim

ličnostima, vladarkama zahvaljući kojima danas imamo bezbroj značajnih

umetničkih ostvaranja, ali i onima koje su se same oprobale u umetnosti, kao

što su francuska princeza Mari od Orleana, ili naša kraljica Draga Obrenović.

Videćete kakva je bila veza Šekspira i Elizabete I, za koga su se udale ćerke

crnogorskog knjaza Nikole I Petrovića, u kojoj je pesmi očuvano sećanje na

njihove političke brakove, a prateći fotografski trag naše dopisnice iz Londona,

prošetaćete Vindzorom, omiljenim mestom prebivališta Elizabete II. Nakon

toga predlažemo vam da posetite i prvi srpski „ženski dvor” – Konak knjeginje

Ljubice u Beogradu – sa čijom istorijom i stalnom postavkom će vas upoznati

Milena.

Svima dobro poznata fraza Žena, majka, kraljica, koja je u govorno

područje ovih prostora ušla preko pop kulture, poslužila je kao inspiracija

za naslov Aninog Detalja za kraj, ali i kao povod za igru rečima u naslovu

ovomesečne knjige koju vam preporučuje Tamara. No i pre pop hitova u

kojima danas prepoznajemo mnoge kraljice, postojale su veoma značaje

kompozitorke koje su svojim stvaralaštvom ostavile dubokog traga u istoriji

muzike, a o kojima ćete čitati u Markovom tekstu. A u rubrici Intervju ovog

puta našle su se četiri dreg kraljice sa kojima smo pričali o pojmu drega,

njegovoj umetničkoj vrednosti, izazovima, nastupima i zastupljenosti u Srbiji.

Na kraju, pitali smo i vas kako vidite i zamišljate kraljice i vladarke,

izmaštane ili stvarne, a najbolje radove koji su stigli u naše virtuelno sanduče

objavili smo u rubrici Mladi i kreativni.

Kraljevski raskošan jun i dvorsku pratnju dobrog raspoloženja

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

LIKOVNI KONKURS

KRALJICE I VLADARKE

Junski broj, posvećen kraljicama i vladarkama,

počinjemo kreativnim rešenjima dve ilustratorke,

Marije i Mine, koje su po odluci našeg žirija

najbolje odgovorile na istoimenu temu likovnog

konkursa. Pitali smo vas koja je vaša omiljena

vladarka iz istorije, bajke, legende ili pesme, kako

biste je obukli, na kakav biste je tron postavili.

Zahvaljujemo se svim učesnicima i nadamo se da

će vas ova tema dalje podstaći da razmišljate o

moći vizuelne reprezentacije i načinima na koje je

ona uticala na predstavu (ženskih) vladara tokom

istorije i sliku koju o njima imamo danas. Uživajte!

4

MLADI I KREATIVNI

Marija Srebro

Marija je diplomirala na Višoj školi likovnih i

primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu,

smer aranžer. Njena strast su knjige, obožava da

ih čita, kupuje, poklanja i dizajnira. Fascinirana je

kulturama Istoka, pa otuda i odabir mongolske

kraljice Genepil za ilustrovanje. Oduševljena je

stavom ove mlade žene i vizibilnim pečatom

njene odore. Genepil (1905–1938) je kratko

bila kraljica, nakon pada mongolske kraljevine

optužena je za urotu sa Japanom i zbog toga

pogubljena. Zanimljivost je da je u noći u kojoj

je odvedena na pogubljenje kao oproštajni znak

kćeri ostavila kockicu šećera kraj uzglavlja.

Mina Hura

Mina potiče iz umetničke porodice i okružena je

umetnošću od malih nogu. Završila je Fakultet za

umetnost i dizajn u Beogradu na odseku grafički

dizajn i vizuelne komunikacije. Master rad

odbranila je na temu Karakter dizajna i njegova

primena. Stvara, razvija, analizira i kreće se između

dizajna i umetnosti. Posvetila se vizuelnom

identitetu koji je prepoznatljiv i jedinstven putem

ilustracije, grafičkog dizajna u vidu digitalnog ili

tradicionalnog medija. Koristi svaki momenat

za kreativnost, saradnju, istraživanja i uživa u

ilustraciji, fotogtafiji i animaciji!

Carica Milica

Kada zavlada strah i nestane nada,

bez vizije u bezdan sve pada!

Kneginja ostade na putu svom sama,

milostiva i roda svetla obuzme je tama.

Epoha kada je Srbijom vladala žena

u zmajevom zagrljaju mudra i snažna,

zauvek će ostati za buduće naraštaje važna!

5

6

SLIKA MESECA

LAVINIJA FONTANA

POSETA KRALJICE OD

SABE KRALJU SOLOMONU

piše: MoonQueen

izvor slike: Wikimedia Commons

Legenda kaže da je u drevnom kraljevstvu

Saba živela kraljica čuvena po svojoj mudrosti

i lepoti. Jednog dana do ove kraljice stigla je

vest o podjednako mudrom kralju Solomonu

koji je vladao severnim kraljevstvom Izrailja

i koji je verovao u samo jednog boga.

Zainteresovana da upozna sebi ravnog,

kraljica je spakovala najluksuznije predmete i

sirovine koje je njena zemlja mogla da ponudi

i sa bogatom pratnjom krenula na sever, da

upozna Solomona i postavi mu nekoliko

pitanja. Legenda dalje govori o susretu

kraljice i kralja, razmeni poklona i misli,

rešavanju zagonetki i konačnom prelasku

kraljice od Sabe u ono što danas nazivamo

monoteizam. Ili je to barem biblijska verzija

ove priče. Prelistate li neke druge spise, naići

ćete na verziju u kojoj su se prijateljstvo

i međusobno nadmudrivanje Solomona i

kraljice od Sabe završili začetkom deteta

koje će postati mitski predak loze etiopskih

kraljeva.

Koja god varijanta priče da vam je draža,

jedna činjenica je ostala zapisana u svakom

pomenu imena kraljice od Sabe – bila je

to velika i moćna vladarka koju je krasila

antička vrlina sklada lepote tela i lepote

uma i duše. Susret Solomona i kraljice od

Sabe postaće tema mnogih likovnih dela, a

jedno od njih odabrali smo za junsku sliku

meseca. U pitanju je slika Poseta kraljica od

Sabe kralju Solomonu, nastala 1599. godine,

čija je autorka i sama bila simbol veštine,

uspeha i učenosti u sredini u kojoj je živela

i stvarala. Njeno ime je Lavinija Fontana i

danas je poznata kao prva žena upisana na

prestižnu likovnu Akademiju Svetog Luke

u Rimu, prva umetnica za koju se zna da je

imala sopstvenu slikarsku radionicu i prva

žena zapadnog sveta koja je naslikala ženski

akt. Imajući u vidu hrabrost i nepokolebljivost

Lavinije Fontane, ne čudi da je za jedno od

svojih najmonumentalnijih dela odabrala

upravo temu antičke kraljice poznate po

svojoj pameti.

7

Da je slikom predstavljen susret kraljice od Sabe i kralja

Solomona znamo zahvaljujući natpisu koji je umetnica

ostavila u donjem levom uglu platna. Bez ove tekstualne

smernice, iako vidimo procesiju raskošno odevenih žena

koje nose poklone, i muškarca na prestolu sa nečim

nalik na istočnjački turban, fizionomija junaka slike,

njihova odeća i frizure, kao i okruženje u koje je scena

smeštena malo bi koga asocirali na stari vek i drevni

Jerusalim. Ambijent scene mnogo više podseća na

neku od mnogobrojnih italijanskih renesansnih palata

i njene stanovnike (o čemu govore i prisustvo kepeca

i psa, tipičnih za predstavu onovremenih dvorova).

I zaista, još su prvi istraživači ovog dela uvideli da je u

pitanju serija portreta italijanskih plemića, odevenih po

modi poznog 16. veka kada je slika i nastala, čija su lica

poslužila slikarki da njima ovekoveči biblijsku legendu. Ili

je upravo obrnuto, priča o susretu dva moćna mudraca

poslužila kao idealan narativ da se njime prikaže susret

savremenih ličnosti koji će izmeniti tok ondašnje istorije?

Raniji istraživači su smatrali da su kralj i kraljica na slici

u stvari vojvoda i vojvotnkinja od Mantove, Vićenco I

Gonzaga i Eleonora de’Mediči. Nakon što su tokom

poslednje velike restauracije slike sa površine platna

skinuti slojevi viševekovnih naslaga prašine, likovi

Solomona i kraljice od Sabe sve su manje opravdavali

ovu tvrdnju. Umesto vladarskog para Mantove sada

se čini verovatnijim da je Lavinija Fontana naslikala

vojvodu i vojvotkinju od Ferare, Alfonsa II d’Este i

Margaritu Gonzagu. Prilikom restauracije otkriveni su

i mnogobrojni slojevi boje koji se nalaze ispod ovog

završnog, današnjeg izgleda slike, a koji svedoče da je

slikarka delo više puta menjala i dorađivala, pogotovu

u predelu lica junaka. Takođe, natpis na satu, prekriven

kasnijim nanosima boje, otkrio je istraživačima da je

rad na slici započet pre 1599. godine. Moguće je da je

Lavinija sliku započela i pre 1597, godine u kojoj Alfonso

II umire bez naslednika, nakon čega je usledila propast

vojvodstva Ferara. Ovakav tok istorijskih događaja

objasnio bi odsustvo pominjanja velikog i raskošnog

dela, kao što je Poseta kraljice od Sabe kralju Solomonu

u inventarskim spisima dvora Ferare – slika možda

nikada nije ni stigla do njega već je ostala u Lavinijinom

ateljeu sve do slikarkinog preseljenja iz Bolonje u Rim

početkom 17. veka.

Pokloni koje nose pratilje

Lavinijine kraljice od Sabe

ne nalikuju onima koje je

starozavetna kraljica spakovala

u svoju zapregu kada se uputila

put Solomonovog kraljevstva.

Umesto luksuznih sirovina

arapskog poluostrva, poput

zlata, tkanine i egzotičnog

bilja, dvorske dame prikazane

na ovoj slici nose darove koji

nalikuju italijanskim svadbenim

poklonima iz perioda renesanse.

Imajući ovo u vidu, možda

možemo pretpostaviti da je slika

nastala kao vizuelna potvrda

ili simbol proslavljanja bračnog

zaveta sklopljenog između

vojvode Ferare i Margarete

Gonzage.

8

SLIKA MESECA

Slika Poseta kraljice od Sabe kralju Solomonu obiluje

mnoštvom detalja koji su postali zaštitni znak umetnosti

Lavinije Fontane, kao što su bogato vežene odore njenih

portretisanih ličnosti. U isto vreme ova slika pokazuje i sa

kolikom je veštinom Lavinija savladavala različite slikarske

žanrove jer ona objedinjuje portretno slikarstvo, pejzaž

koji se vidi u pozadini, slikanje životinja, ali i osećaj za

alegorijske i istorijske kompozicije koje su se u hijerarhiji

akademskog slikarstva smatrale najprestižnijim žanrom.

Poput junaka o kojima govori, slika je i sama imala

buran život. Nakon što joj se trag gubi krajem 16. veka,

iz aninimnosti izlazi 1859. godine kada se pojavljuje

na spisku umetnina koje je francuski kralj Napoleon III

nabavio za kolekciju svoje kraljevske palate. Pobune koje

će zbaciti ovog vladara sa trona umalo će koštati glave i

kraljicu od Sabe, ali će je iz kraljevske palate zapaljene radi

gušenja pobune Pariske komune 1871. spasiti nepoznati

savesni građani nakon čega će biti preneta u London i

restaurisana. (Dim i nasilno vađenje iz ondašnjeg rama

oštetili su delove slike bliže ivicama platna.) Naredne

1872. godine sliku će otkupiti Nacionalna galerija Irske

tako da su bogati darovi kraljice od Sabe na kraju uplovili

u dablinsku luku i u ovom gradu za sada miruju. Tokom

prethodne dve godine obavljena je nova, detaljna

restauracija slike koju smo već pomenuli, a Nacionalna

galerija Irske najavila je da će nas sledeće, 2023. godine

obradovati izložbom dela kraljice italijanskog manirizma,

Lavinije Fontane, na kojoj će defilovati i njena kraljica od

Sabe.

9

Draga

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Srećko Radivojević

Antiheroina

Istorija se potrudila da kraljicu Dragu pamtimo kao Dragu

Mašin, a ne kao Dragu Obrenović. Oni koji su hteli da bace

senku na dinastiju Obrenović, koristili su se instrumentom

zvanim mizoginija, te je uz kraljicu Dragu ostala i odrednica

nerotkinja. Ona, u stvari, postaje antiheroina onog trenutka

kada je Aleksandar Obrenović odlučio da se oženi njome

(1900. godine) jer je bila deset godina starija od njega, sa

brakom iza sebe u kojem nije ostvarila poroda. Nazivana je

još i „litrom mesa bajatoga”, bludnicom i ocvalom lepoticom.

Prema rečima Ane Stolić u knjizi Kraljica Draga Obrenović,

njeni nedostaci upravo se ogledaju u njenim „ženskim

osobinama”. Njeno privatno, žensko telo trebalo je da

postane javno, vladarsko, političko, a problem je ležao u tome

što njeno lično telo nije doraslo zadatku političkog tela, te je

zato izbrisana iz pogrebnih dosijea i isključena iz pogrebne

ceremonije, a u istoriji je ostala poznata pod prezimenog

svog pokojnog muža, Svetozara Mašina.

Školovanje i književni rad

Iako u 19. veku osnovno obrazovanje nije bilo obavezno za

svu decu, Draga i njena starija sestra Hristina pohađale su

Viši ženski zavod, poznatiji kao „Cermankin zavod” (Zavod

gospođe Cerman) u Beogradu. Tu su učile hrišćansku

nauku, istoriju srpskog naroda, srpski, nemački i francuski

jezik i prirodne nauke. Draga je pokazala smisao za učenje

jezika i čak su oni koji su joj kasnije bili nakolonjeni voleli da

istaknu da je bila smerna i povučena devojka koja obožava

da čita, a neki su tvrdili da je bila načitanija i od kraljice

Natalije Obrenović. Pre svoje osamnaeste godine prevela je

sa francuskog kriminalistički roman Gzavijea de Montepena

Policajka ’Mačje oko’.

Njena ljubav iz studentskih dana bio je Bogdan Popović,

kasnije čuveni književni kritičar. Međutim, Dragin otac, Panta

Lunjevica, odredio je za njenog budućeg muža Svetozara

Mašina. Draga je svoju nesrećnu, neispunjenu ljubav opisala

u priči Je li moralo biti?

Posle muževljeve smrti živi sa majkom, braćom i sestrama

i brine o njima. Spala je na udovičku penziju, te se bavila

prevođenjem u redakciji lista Zastava, a bila je i članica

Beogradskog novinskog udruženja. Jedan od njenih prvih

prevoda objavljen je 1883. u časopisu Otadžbina, a kasnije

je prevela i nekoliko romana i novela i pozorišnih komada,

uz pomoć Bogdana Popovića. Pesma Na kolima je jedna od

njenih prvih autorskih radova.

10

ČITAM I SKITAM

Feminističke ideje

Draga je bila članica Beogradskog ženskog društva. Ovo

humanitarno društvo (jedno od najstarijih u Srbiji) zalagalo

se za to da očekivane rodne uloge da se žene staraju

o slabijima i nemoćnima dobiju javnu potvrdu. Njihove

delatnosti bile su daleko od emancipatorskih i feminističkih,

ali svakako stoji da su uspele da osposobe veliki broj žena

da vode poslove, upravljaju, komuniciraju i pregovaraju s

vlastima. Draga je bila članica od 1886. do 1891. godine. Bila

je u Odboru lista Domaćica, koji od 1888. godine postoji pri

Beogradskom ženskom društvu, i svakog meseca izlazili su

njeni prevodi tekstova iz stranih ženskih časopisa potpisani

inicijalima D. S. M. (Draga Svetozara Mašina), dok je autorske

radove objavljivala i potpisivala pseudonimom „Rudničanka”.

Inspirisale su je teme neispunjenih nada, neostvarene ljubavi,

udaje bez mogućnosti sopstvenog izbora – ono što je i sama

doživela. Posle udaje za kralja Aleksandra Obrenovića bila je

pokroviteljka Ženskog društva, a pomagala je i časopis Neven

koji je pokrenuo Jovan Jovanović Zmaj.

Iz današnje perspektive govoreći, Draga jeste zastupala

emancipatorske ideje svojim delovanjem u Ženskom društvu,

međutim, ona sama nije sebe videla kao feministkinju. Govorili

su za nju da je „prečitana” i nazivali je „plavom čarapom”

(Bluestockins – grupa obrazovanih žena u engleskoj koje su

pisale i priređivale literarne rasprave; posetiocima rasprava

bilo je dopušteno da, umesto u svilenim, dođu u plavim

čarapama), što bi trebalo da svedoči činjenici da je jedna

od začetnica feminističkog pokreta u Srbiji, ali je ona ipak

u potpunosti bila žena svog vremena i sredine, a mi danas

uviđamo da je izlazila iz okvira onoga što je bilo uobičajeno

za život žena u Srbiji.

11

ŽENE, BAJKE, KRALJICE

grupa autorki

piše i fotografiše: Tamara Živković

12

Da li ste se ikada zapitali zašto je maćeha

iz bajke Snežana i sedam patuljaka

tako zlobna, kako je to biti na mestu

žene Modrobradog ili zašto je maćeha

nagovorila oca da otera Ivicu i Maricu u

šumu? Ako volite da preispitujete kanone

i da postavljate pitanje „šta bi bilo kada bi

bilo”, onda će vam se ova knjiga neminovno

dopasti.

Žene, bajke, kraljice je zbirka od devet priča

koje su nastale na predlog spisateljice,

dramaturškinje i scenaristkinje Jadranke

Bargh. Svaka od priča oživljava po jednu

junakinju nama poznatu iz bajki, kako

narodnih, tako i umetničkih, zahvaljujući

kreativnosti hrvatskih književnica koje su ih

napisale – Nada Gašić, Julijana Adamović,

Nataša Govedić, Vera Vujović, Lada Žigo,

Jadranka Bargh, Jadranka Pintarić, Ana

Đokić i Aida Bagić.

Bajka je jedan specifičan književni žanr koji

je duboko ukorenjen u našoj svesti. Čak

i da nismo čitali bajke kao mali, sigurno

smo na neki način došli u dodir sa njima –

ako i nismo gledali Diznijeve ekranizacije,

čuli smo makar jednu izmišljenu poučnu

priču koju bi nam roditelji ili bake i deke

pričali. Tako su bajke i nastajale, iz želje

da se prenese neka poruka mlađim

generacijama, prenosile su se od usta do

usta i modifikovale u skladu sa vremenima

i podnebljem, sve dok ih nisu učvrstili

najpoznatiji pisci bajki, poput braće Grim,

Šarla Peroa ili Hansa Kristijana Andersena.

Knjiga Žene, bajke, kraljice, između ostalog,

problematizuje i tu mušku perspektivu

u pisanju bajki, svođenje ženskih likova

manje-više na dve grupe: zle kraljice ili

maćehe i devojke kojima je glavni problem

u životu udaja. Čak se u prvoj priči i

spominje Šarl Pero, kao učitelj Čarls, koji

svojoj učenici krade bajke koje je ona

napisala i kasnije ih objavljuje kao svoje.

Priče iz ove knjige žele tim nemim, crnobelim

junakinjama, da daju glas i da im

dozvole da se prikažu u nešto drugačijem

svetlu od onoga u kom smo ih do sada

znali. Tako u Priči o nastajanju sagledavamo

delimično izmenjenu priču o Pepeljugi, ali

iz perspektive njene maćehe, i dobijamo

odgovor na pitanje zašto ju je ona toliko

prisiljavala da čisti i šije. Sa druge strane, u

priči opet imamo oslanjanje na isti obrazac

priče o Pepeljugi, samo izmešten u neka

savremenija vremena gde majčin duh

posećuje svoju ćerku koja se nedavno udala

i koja se tom udajom pretvorila u dosadnu

osobu.

„Mračna strana gospođe Kamov smatrala

je da igranje ‘Pepeljuge’ kao kućne bajke

mladog bračnog para mnogo govori o želji

PRIKAZ KNJIGE

njene kćeri da je uvek spašava neka vanjska

sila: miševi i dobre vile, princ i nagradni

natječaj za idealne supruge. Ili recimo,

mama. Ako je to priča koju voliš igrati, ima

li ti uopće spasa?”

- Žene, bajke, kraljice

Pojedine od ovih priča čak i oponašaju

varijantnost bajke, njen usmeni koren,

pa nam se tako nudi više verzija bajke o

Ivici i Marici u priči Pa nisam ih ubila! kroz

nekoliko paralelnih priča koje su smeštene

u različita vremena i različita okruženja i

koje problematizuju položaj žene-majke

koja je kažnjena i kada se previše ponaša

majčinski, a zaboravlja na ulogu žene, i kada

zanemaruje ulogu majke.

Koliko god ove priče zadirale u arhetipsko,

služile se već poznatim junakinjama i

prizivale u našem sećanju davno ustaljene

obrasce, čisto da bi ih izneverile, svaka

od njih progovora o aktuelnim temama, o

položaju žene u društvu, o njenim ulogama

i muško-ženskim odnosima. Te junakinje

iz bajki, koje su uglavnom pasivizirane

princeze koje čekaju da ih princ spase, ili

ako su delatne, onda delaju u pravcu zla,

u pričama iz knjige Žene, bajke, kraljice

postaju aktivne junakinje, sa svojom

biografijom i ličnošću, pa čak i ako su

antijunakinje, one nisu puko otelotvorenje

zla, već se otkrivaju i njihovi dublji slojevi iz

kojih je to zlo poniklo.

Kako je najavljeno, ovo neće biti samo jedna

knjiga, već ozbiljan književni, psihološki i

sociološki projekat, te ćemo uskoro dobiti i

knjige u kojima će progovoriti i junaci bajki,

potom i adolescenti, kao i likovi iz narodnih

bajki iz regiona. Šta drugo reći, osim da

jedva čekamo da se bolje upoznamo sa

svim tim bajkovitim likovima i da čujemo šta

oni imaju da nam kažu.

13

The Male Gaze

The Music of Women

piše: Marko Vesić

Ako je verovati Žaku Lakanu (Jacque Lacan), kontroverznom

francuskom psihoanalitičaru, žena jeste subjekt koji voli da bude

submisivan, ali samo naizgled, jer je upravo to prikrivena pozicija

moći kojom ona govori: Misleći da upravlja svetom, on samo čini

ono na šta ga ja vrlo suptilno navodim. Žena je, takoreći, vladar

iz senke koji je glavni glumac sopstvenog lutkarskog pozorišta

čije konce drži u sopstvenim rukama (sličan asimetrični odnos

se gradi i u sadističkim i mazohističkim odnosima!). Zanimljiva

je, ipak, i činjenica koju ističe jedna anonimna feministička grupa

umetnica iz Amerike pod nazivom Guerilla Girls koja na svojim

bilbordima, predstavljajući žensko telo sa licem gorile, kaže

sledeće – Iako 80% naslikanih guza u istoriji slikarstva pripada

lepšem polu, svega 5% umetnika su umetnice. Ova asimetrija,

silom (svih mogućih kulturalno-istorijskih i društvenih) prilika

opstaje, u izvesnoj meri, do danas i smatram da bi bilo vrlo

korisno zapitati se sledeće: koje kompozitorke su promenile

tokove istorije muzike, a za koje retko ili gotovo nikada ne

čujemo u javnom diskursu? Zadržaću pravo da vam o njima

govorim iz perspektive subjekta za koga se pretpostavlja da

zna (na tragu psihoanalize!) pretpostavljajući da ste vi oni koji

žele da znaju i da istražuju, što vam svakako preporučujem.

Garantujem da se nećete razočarati.

14

Nesumnjivo, jedna od najznačajnijih kompozitorki u istoriji

muzike bila je Hildegard fon Bingen, monahinja iz Nemačke

koja je, zamislite, bila prva (poznata) žene kompozitor i prva

autorka koja je imala dovoljno hrabrosti da se na svoja dela i

potpiše – što nije bila dotadašnja praksa. Iako je bila mistik

čija je problematična kanonizacija okončana tek 2012. godine

pod patronatom pape Benedikta XVI, Hildegard se bavila

medicinom, botanikom, matematikom i drugim humanističkim

i prirodnjačkim disciplinama. Ostavila je iza sebe veliki broj

spisa, a bila je i vrlo uticajna propovednica u Evropi, što je neke

hrišćane veoma zabrinjavalo jer je, naposletku, bila žena. Ne

samo da je Hildegard fon Bingen pisala i podučavala druge na

tragu neoplatonističke filozofije, već je osnovala i dva manastira

u Rupertsbergu i Ebingenu (1150 i 1156. godine, a rođena je

1098. godine). Iako je njeno delo relativno skoro otkriveno,

napisala je preko osamdeset duhovnih kompozicija za potrebe

bogosluženja, antifonih pevanja i drugih religijskih praksi, te njen

opus broji više dela od bilo kog drugog srednjovekovnog, pa i

renesansnog kompozitora. What a woman!

Predstava Hildegard Bingenske i učitelja Volmara iz iluminiranog

Hildegardinog rukopisa Scivias, 1151,

izvor: Wikimedia Commons

IZ UGLA MUZIKE

Zaboravljena ženska figura sa početka 20. veka, Satijeva muzička

ćerka, kako je kompozitor i sam nazivao, genijalna Žermen

Tajfer postaje predmet interesovanja muzikologa tek poslednjih

godina, i to u domenu novih, feminističkih čitanja istorije

muzike. Bez obzira na protivljenje svog oca koji nije želeo da joj

obezbedi finansijsku podršku za studije muzike, tajno je upisala

Konzervatorijum u Parizu, na kome se posebno istakla iz teorijskih

predmeta, osvojivši veliki broj nagrada iz kompozicije, harmonije

i korepeticije. Uz pomoć Satija upoznaje i druge velikane koji

će, zajedno sa njom, te pod dirigentskom palicom Žana Koktoa,

biti istaknuti umetnici avangarde – Pikaso, Apoliner, Brak i drugi

nisu ostali ravnodušni pred njenom pojavom. Isprva, njen uspeh

bio je neupitan, posebno kada je postala deo Šestorke (informiši

se!), ali je, nakon dva vrlo iscrpna braka sa manično-depresivnim

karikaturistom i jednim prekim advokatom, bila iscrpljena, te je

bila primorana da, finansijske dobiti radi, komponuje primenjenu i

komercijalnu, gotovo populističku muziku koja je varirala u svom

kvalitetu. Uspeh koji je zabeležila na početku danas je vidljiv na

mnogim svetskim podijumima klasične muzike, ali se njen lik i

delo i dalje često zaboravlja iako je ostavila neizbrisiv trag. Koliko

je život žene umetnice težak govori upravo ova priča, a ostaje

i pitanje – koliko ste vi spremni da ulažete u svoju (umetničku)

večnost?

...Ma, ko još voli taj ozloglašeni postmodernizam? Očito, Sofija

Gubajdolina – sovjetska i evropska, a biću slobodan da kažem i

kosmopolitski nastrojena kompozitorka koja je možda i završila

sa svojim kompozitorskim danima, ali ne i sa svojim životom i

uticajem. Počasna je članica nekoliko akademija nauka i umetnosti,

a predstavlja jednu od najznačajnijih stvaralačkih figura druge

polovine 20. veka. Njeno stvaralaštvo je svojevrsni bunt protiv

socijalističkog režima vođen liberalističkim idejama, otkrivanjem

sveta, religioznošću u doba ateizma i slobodom iza Gvozdene

zavese. Boreći se protiv represivnog režima i stigmatizacije

ženskog identiteta, Gubajdolina je dala veliki doprinos, ali u svojoj

muzici, a ni privatno, nikada nije zaboravila svoju domovinu,

stvarajući, istovremeno, i u ritmovima Rusije, kao i u udarcima

evropskih klasika i popularnih nota. Njen opus se može predstaviti

kroz eklekticizam tradicije u koliziji sa eksperimentalnim praksama

oličenim kroz upotrebu instrumenata dalekih i egzotičnih zemalja

Istoka, kao i u njenom nastojanju da, bez obzira na sve, zapadna

tradicija i dalje bude prisutna (Bahovo delo Muzička žrtva

postaje izvor inspiracije u pojedinim delima, a udaraljke su joj bile

neiscrpna inspiracija). Jazz koncert za dva orkestra jedno je od

njenih najuspelijih dela koje sjajno komunicira sa publikom, a uvek

se pitam da li bi (muzički) svet bio drugačiji kada bi se ono našlo

na muzičkim podijumima mejnstrim muzike...

15

16

Žak-Emil Blanš,

Grupa Šest, 1922,


IZ UGLA MUZIKE

Naposletku, da li u Srbiji ima mesta za kompozitorke svetskog

renomea? Svakako, posebno uzevši u obzir da je trenutni sastav

Katedre za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu

pretežno sastavljen od – žena. Pored Ljubice Marić koja je bila

izvrstan kompozitor (ali i vatreni pobornik režima, što joj, možda,

ali samo možda, možemo oprostiti...) i istaknuti filozof okrenut

metafizičkim strujanjima, pisac i borac za ženska prava koji je

o sebi uvek govorio u muškom rodu, podrivajući dogmu, sve

jezičke, te druge norme i stereotipe, Srbija je iznedrila i jednu

Isidoru Žebeljan koja je spojila neoklasičarska ustrojstva sa

srpskom tradicionalnom muzikom i tako donela svetsku slavu

i vidljivost kako sebi tako i zemlji iz koje dolazi (sram vas bilo

ako niste čuli za njenu operu Zora D!), jednu Maju Bosnić koja,

iako na početku karijere, izaziva tektonske pokrete na svetskoj

sceni eksperimentalne muzike, ali i jednu Svetlanu Savić čija se

muzika rado izvodi i o čijim se kompozicijama piše i u Srbiji i u

Evropi – ponosnu profesorku mnogih koji su ostali ili otišli odavde,

izgradivši velike karije i perspektive u svetu u kome konkurencija

nikada nije znala da oprosti. Zapravo, baš takve ne smemo da

zaboravimo. Nisu li to one žene-vladari na čijim smo plećima

izrasli svi mi kojima je muzika put, ali i muza, nekada Orfejeva, a

nekada i...Almodovarova...Ipak!

Sofija Gubajdulina, 1981, foto: Dmitri N. Smirnov,


17

ODA

TASTU EVROPE

piše: Pavle R. Srdić

ilustracija: Bojana Đurić

18

Opet je ono doba u godini kada moje vrle

koleginice i kolege iz časopisa odluče da

imamo tematski broj. I kako to obično biva,

moj zadatak bude malo komplikovaniji da

nađem adekvatnu pesmu o kojoj ću tog

meseca pisati, a na zadatu temu. Međutim,

ovog meseca, nakon nešto dužeg dumanja,

naiđoh na pravu priču o damama koje se

rodiše i odrastoše na istom dvoru, a

život kakav su živele je predviđao da one

budu rasejane po drugim dvorovima da

tamo budu majke, supruge, a videćemo, i

vladarke, što država, što užih celina unutar

istih.

Pesma Vila bana sa planine zvala kojom

ćemo se baviti ovaj put, jeste opštepoznata

narodna pesma koja nam dolazi iz Crne

Gore. Pretpostavlja se da je nastala krajem

19. i početkom 20. veka, kada su se i

događaji opisani u pesmi zbivali. Ukratko,

pesma je satkana od lirskog momenta u

kojem vila poziva izvesnoga „bana” i pita

ga da li je „šćeri” poudao. Ban odgovara

da ih nije mnogo imao – zapravo tri – i da

ih sve tri udao. Maru je dao bugarskome

kralju, Sofiju – u zemlju Rusiju, a Stoju

– Biogradu. Pesma se danas najčešće

izvodi u aranžmanu starogradske pesme

iz Crne Gore, a pošto je iz Crne Gore,

pa pritom sročena u desetercu, grehota

bi bila pomisliti da se ne peva uz gusle –

peva se! Šta se i ko se zaista krije iza ovih

tajanstvenih imena u pesmi?

Dobrim poznavaocima istorije ne treba

mnogo pričati kome je posvećena uloga

„bana” – to je Nikola I Petrović, crnogorski

knjaz od 1860. do 1910. godine, a od 1910.

do 1921. godine nosio je titulu crnogorskog

kralja. Mnogi će se upitati – zašto mu je

data titula bana, kada je veće titule nosio

za života? Pa, odgovor možda leži u činjenici

da je titula bana veoma stara u našem

narodu. Naime, srednjovekovnom Bosnom

je dugo upravljao ban, u administraciji

srednjovekovnih srpskih krajeva – između

ostalog, i krajeva koji odgovaraju današnjoj

Crnoj Gori – upravljali su banovi. Strahinjić

Ban, tj. Banović Strahinja, ban Borić i Kulin,

neki su poznati srednjovekovni banovi. No,

u odnosu na ovu pesmu, buduća Kraljevina

Jugoslavija, u čiji sastav ulazi i Crna Gora,

biće podeljena na banovine, a Crna Gora

biva inkorporirana u Zetsku banovinu.

Takođe, jedna oblast u današnjoj Hrvatskoj,

u prošlosti većinski naseljena Srbima, nosi

i danas naziv Banija. I dok se koplja lome

o etimologiji i poreklu titule bana, jedno je

sigurno – u našem narodu je zastupljena

od davnina. Upravo zato, autor ovog

teksta je mišljenja da je starina i istorijski

ugled banske titule učinio da se kralj

IZ RIZNICE HITOVA

Nikola prikrije velom banske titule, budeći

golicljivu znatiželju slušaoca da sazna ko je

taj „ban”. Mada, naredni stihovi poprilično

ukazuju na to o kome se radi.

Dalje – stara simbolika broja tri. Sveto

trojstvo i tako to. U pesmi se pominju tri

kćeri – Mara, Sofija i Stoja, a koje „ban”

udaje u Bugarsku, Rusiju i Srbiju. Sve tri

pravoslavne slovenske zemlje (nemojmo

sada ono „Bugari nisu Sloveni...” i slično).

Simbolika je više nego jasna, „ban” je

vaistinu pravoslavac i panslavista, što je još

jedna potvrda da je personifikacija kralja

Nikole.

No, naravno, mi ne bismo bili narod

koji jesmo i ja njegov pripadnik kada ne

bih ispravljao meandre centralne reke

vaskolikog srpstva – Drinu – pa rekao nešto

istini za volju. Knjaz Nikola nije imao tri

ćerke. Preciznije, samo tri ćerke. Imao ih

je devet. Verovatno iz razloga poetike, nije

svih devet obuhvaćeno ovom pesmom, ali

nisu se ni sve udale. Njih pet su se udale,

videćemo i gde. Ali, prethodno valja navesti

da su „usedelice” ostale princeze Ksenija

i Vjera, princeza Marija, odmilja Marica,

umrla je sa šesnaest godina, a kćer Sofija je

preminula kao jednomesečna beba. Možda

već uočavate da su u pesmi pomenute Mara

i Sofija, kojima kroz ovu pesmu ostaje večni

pomen, dok je identitet Stoje u pravom

životu direktno nepoznat, mada se ipak

misli na princezu Ljubicu, odmilja Zorku.

U daljem toku teksta voleo bih da utvrdimo

koja se „šćer” gde i udala. Najstarija Nikolina

kćer, Ljubica-Zorka, udala se 1883. na

Cetinju za kneza Petra Karađorđevića,

kasnije srpskog kralja Petra I. Zorka,

nažalost, nije dočekala da bude kraljicapratilja

svome suprugu i kraljica-majka

svome sinu Aleksandru I od Jugoslavije.

Preminula je na Cetinju 1890. godine od

posledica porođaja petog deteta, princa

Andrije, koji je, nažalost, takođe preminuo.

Bila je veoma posvećena misiji da njen muž

postane srpski kralj, te da ostavi što više

potomstva, pre svega iz bojazni da Petra,

kao pretendenta na srpski presto, slučajno

ne bi imao ko da nasledi. Ona danas ima i

svoju ulicu u Beogradu – za one koje pamte

socijalističke nazive ulica – nekadašnja ulica

Ivana Milutinovića na Vračaru, u blizini trga

Slavija i Hrama Svetoga Save.

Druga po redu kćer kralja Nikole, Milica,

rođena je 1866. godine. Ono što je bilo

zanimljivo za Milicu jeste da je bila vrstan

orijentalista, poznavala je persijski jezik, a

proučavala je i istočnjačku filozofiju, kao i

pravoslavnu teologiju. Udala se za velikog

kneza Pjotra Nikolajeviča Romanova, rođaka

cara Nikolaja II Romanova u petom kolenu

pobočnog srodstva. Sa njim je imala četvoro

dece, a njenom dovitljivošću i mudrošću,

njena uža porodica je uspela da izbegne

masakr carske porodice u Oktobarskoj

revoluciji. Zaslužna je za dovođenje na ruski

dvor i udaju svoje mlađe sestre Anastasije

– Stane – za rođenog brata svoga muža, te

u datom trenutku postaju jetrve, bukvalno

oslikavajući našu staru narodnu poštapalicu:

jetrvice – rođene sestrice. Takođe, brinula

je i o sestri Mariji, ali ih je njena prerana

smrt u Rusiji rastavila. Imala je titulu

velike kneginje, a preminula je u egzilu u

egipatskoj Aleksandriji 1951. godine.

Treća po redu kćer knjaza Nikole, Anastasija,

odmilja Stana, rođena je 1868. godine.

Kao što smo rekli, zajedno se školovala

sa svojom starijom sestrom Milicom u

Rusiji, a koja je zaslužna za njen dolazak

u Rusiju uopšte. Udavala se dva puta. Prvi

put za Sergeja Georgijeviča Romanovskog,

kneza od Lojhtenberga, sa kojim je imala

dvoje dece, međutim, brak je rezultovao

razvodom. Drugi put se udaje, uz asistenciju

starije sestre Milice, kako smo i pomenuli,

za unuka cara Nikolaja I Romanova, velikog

kneza Nikolaja Nikolajeviča Romanova,

rođaka cara Nikolaja II Romanova u petom

kolenu, inače rođenog brata Miličinog

muža, koji je u jednom trenutku bio i

glavnokomandujući ruske imperijalne

armije, a sa kojim nije imala potomstva.

Oko Stane su kolale razne priče, pre

svega, ticale su se nešto raskalašnijeg i

slobodnijeg ponašanja na dvoru, a pripisuje

joj se i sudbonosno upoznavanje ruskog

pravoslavnog mistika, notornog Grigorija

Raspućina sa caricom Aleksandrom

Romanovom, za kog se smatra da je

doprineo urušavanju ugleda carske

19

20

IZ RIZNICE HITOVA

porodice istovremeno jačajući svoj uticaj na

dvoru i u državi natprirodnim i demagoškim

moćima. Neki kažu i seksualnim umećem,

no više o tome neka kažu pozvani. Stana

je preminula u egzilu u Francuskoj 1935.

godine.

Princeza Jelena je peta kćer kralja Nikole po

redu. Rođena je 1873. godine, i, ako bismo

gledali hijerarhijski, bila je najviše „rangirana”

među svojim sestrama, s obzirom na to da

se 1896. godine udala za italijanskog princa,

a od 1900. godine italijanskog kralja Vitorija

Emanuelea III, sa kojim je imala petoro

dece, između ostalog i kralja Umberta

Savojskog, poslednjeg italijanskog kralja

pre uspostavljanja republikanskog uređenja

u toj zemlji. Interesantna istorijska ličnost,

moćna pratilja vladara Italije. Školovala

se u Rusiji sa svojim sestrama, međutim,

nije tamo i ostala. U toku Prvog svetskog

rata zapažen je njen humanitarni rad. Od

palate na rimskom Kvirinalu napravila je

bolnicu, a i sama je negovala italijanske

ranjenike i bolesnike. Za svoje humanitarne

napore dva puta je odlikovana Zlatnom

ružom, najvišim priznanjem rimskog pape

koje se može dodeliti jednoj katolikinji

(s obzirom na to da je morala preći u

rimokatoličanstvo udajom za svoga

muža). U Drugom svetskom ratu ostali su

upamćeni njeni napori da preko evropskih

kraljica utiče da ne dođe do rasplamsavanja

ratnog vihora, a na svoga muža je vršila

pritisak da vaspostavi monarhiju u Crnoj

Gori – pod italijanskom okupacijom – na

čije čelo bi bio postavljen poglavar iz kuće

Petrovića. Nakon promene oblika vladavine

u Italiji, koja je od 1946. godine republika,

sa kraljevskom porodicom Jelena odlazi

u Egipat, da bi nakon smrti muža otišla u

Francusku, gde je i preminula 1952. godine.

Rimokatolička crkva je 2001. godine i

zvanično inicirala proces njene kanonizacije

u sveticu, no do danas to nije učinjeno.

Šesta ćerka kralja Nikole, Ana, rođena

je 1874. godine. Školovana u Rusiji,

poput njenih sestara, važila je za veoma

obrazovanu i načitanu ženu. Udala se

za princa Franca Jozefa od Batenberga,

rođenog brata bugarskog kneza Aleksandra

od Batenberga i sestrića carice Marije

Aleksandrovne, supruge cara Aleksandra II

Romanova. Njen suprug je bio pretendent

na bugarski presto, međutim, činjenica da

se njegov brat Aleksandar oženio pre njega

je prevagnula da on i postane bugarski

knez. Franc Jozef je bio oficir u bugarskoj

vojsci, ali i kasnije u crnogorskoj vojsci za

vreme Balkanskih ratova, u činu pukovnika.

Ana i Franc Jozef su bili simpatičan i

rado viđen par, koji, nažalost, nije imao

potomstva. Po izbijanju Prvog svetskog

rata, sele se u Švajcarsku, gde ubrzo umire

Franc Jozef. Ana ga je nadživela skoro pet

decenija i preminula je 1971. godine u 97.

godini života. Iako je dinastija Batenberg

1917. godine pod pritiskom britanskih

zakona, gde su boravili, bila primorana da

promeni naziv u Mauntbaten, Ana i Franc

Jozef to nisu učinili, jer nisu ni boravili u

Velikoj Britaniji. To nije bio razlog da ne

dobijaju redovnu apanažu od Mauntbatena.

Ana je ujedno bila i poslednji živi nosilac

prezimena Batenberg.

O princezama iz dinastije Petrović

napisano je dosta književnih dela, romana

i monografija, pa o svim detaljima iz

njihovih života upućujem na iste. Da na

kraju rezimiramo, „Stoja” je Zorka, „Sofija”

može biti Milica, ali i Anastasija – Stana,

dok je „Mara” definitivno Ana, iako nije

baš pošla za bugarskog kralja – malo mu

je nedostajalo. Pesma je neizostavna na

proslavama, pre svega na svadbama i često

se upućuje i naručuje ocu mlade, naročito

ako pored mlade ima još kćeri – bilo da

su udate, bilo da tek treba da se udaju.

Mnogi narodni pevači su je uvrstili u svoje

diskografije, a takođe i narodni guslari.

U momentu pisanja ovog teksta, imam

jednu kćer, kojoj ovo pisanije i posvećujem.

Možda će moju Dimitriju život odvesti u

Sofiju ili Rusiju, ali bih voleo da se uda u

Srbiji, da ipak bude taji bliže!

21

Šekspir i

devičanska kraljica

piše:Tisa Milić

izvor fotografija: commons.wikimedia.org

Kraljica Elizabeta I Tjudor je četrdeset i četiri godine bila na

engleskom tronu, a njena vladavina je ostala zapamćena kao

doba političkog, ekonomskog i religijskog razvoja. Velika Britanija

je kasnije zahvaljujući ovome postala vodeća svetska sila. Kada

je Šekspir rođen 1564. godine, Elizabeta je bila kraljica Engleske

samo pet godina. Iako je većina njegovih drama napisana nakon

njene smrti, znamo da je videla nekoliko Šekspirovih drama koje

je izvodio na Dvoru.

Pod patronatom kraljice Elizabete, na južnoj obali Temze odmah

izvan nekadašnjih londonskih gradskih zidina, 1577. godine

proradilo je prvo moderno pozorište po imenu The Theatre. U

okolini su počeli sa izgradnjom i ostalih pozorišta, a najpoznatije

pozorište bilo je Globe Theatre, čiju je trupu sačinjavao upravo

dramski pisac Vilijem Šekspir. Pozorište je kasnije srušeno u

požaru i sazidano na drugom mestu, ali, uprkos tome, nalazi

značajno mesto u istoriji svetskog pozorišta. Od kada je 1997.

godine ponovo otvoreno, Pozorište Gloub je jedno od neizostavnih

mesta turističke posete Londonu.

22

Sva takozvana elizabetanska pozorišta su međusobno

arhitektonski ličila. Bila su kružnog oblika, od drveta, trske i blata,

sa otvorenim unutrašnjim delom, koji se sastojao iz natkrivene

scene i sedišta. U parteru je najsiromašnija publika stajala pod

vedrim nebom. Taj deo publike nazivao se „penistinkersima“

(pennystinkers) – jer su plaćali ulaznicu po ceni od jednog penija

(penny) i smrdeli (stinkers) na pivo, i na urin. Na drvenim klupama,

na tribinama, bila je publika čije su ulaznice koštale dva penija i

koja je imala priliku (čak!) i da sedi. I najzad, postojale su i posebne

lože za uvažene goste, dok je na samoj sceni, u gornjem delu nalik

balkonu sedela engleska aristokratija, bliska kraljici Elizabeti I.

O POZORIŠTU

O tome da li su se devičanska kraljica, kako su je nazivali da bi

sačuvali njenu čistotu, iako je imala više udvarača, i Šekspir poznavali

postoje samo priče. Istoričari i umetnici već vekovima pokušavaju

da nađu tačnu vezu koja je spajala pisca i kraljicu. Krivotvoreno

Elizabetino pismo dramskom piscu u filmu Zaljubljeni Šekspir i

tvrdnja Čarlsa Baklerka da je Šekspir bio kraljičin nezakoniti sin

primeri su beskrajne fascinacije ovim tandemom.

„Postoji duga istorija ljudi koji žele da se ispostavi da je Šekspir

Elizabetin miljenik”, profesor Majkl Dobson sa Šekspir instituta

objasnio je u podkastu Razgovarajmo o Šekspiru. „On je otac

nacionalne kulture; ona je vrsta majke nacije – očito je trebalo da

budu u nekakvoj vezi.”

Priča se da je kraljica Elizabeta I bila velika obožavateljka pozorišta

i da je čak zaista dolazila u Teatar Gloub. O tome da je videla

Šekspirova dela svedoče natpisi u novinama. A na naslovnoj

stranici drame Uzaludni ljubavni trud zapisana je napomena: „Kao

što je predstavljena pred njenim visočanstvom ovoga Božića,

drama Uzaludni ljubavni trud, ispravljena je i proširena od strane

V. Šekspira.”

Neki teoretičari, koji tvrde da Vilijem Šekspir navodno nije autor

nijedne svoje drame već je to nečiji pseudonim, sugerišu da je

drame, u stvari, napisala upravo sama kraljica. Objašnjenje za ovo

pronašli su u činjenici da je u to vreme u odnosu na njen položaj,

a naročito pol, bavljenje pisanjem drama bilo gotovo nezamislivo.

23

Kako postati i ostati

favorit u igri? – film

The Favourite

piše: Marija Kovačević Kuzmanović

24

Kako smo ceo ovomesečni broj posvetili

jednoj unificiranoj temi, bilo je samo logično

da se ujedno i pozabavimo određenim

,,kraljevskim” filmom. Odmah sam dobila ideju

da to bude jedan od kritički najuspešnijih

filmova na tu temu, a to je The Favourite.

Naime, The Favourite smo mogli da vidimo

na bioskopskom platnu pre pet godina,

kada je premijerno prikazan na sedamdeset

petom Venecijanskom filmskom festivalu.

Od tog trenutka, pa nadalje, film je postao

kultan, i to do te mere, da je i zvanično

uvršten u top 10 najboljih filmova 2018.

godine od strane Američkog filmskog

instituta. Pritom, film je bio nominovan

u deset kategorija na Oskarima (Olivija

Kolman je dobila Oskara za najbolju

glumicu), osvojio je sedam BAFTA nagrada

i deset British Independent Film nagrada.

Poprilično impresivan početak, zar ne?

Reditelj Jorgos Lantimos uspeo je da, uz

samo petnaest miliona dolara budžeta,

prikaže raskoš i bogatu perverziju Engleske

1711. godine. Zašto kažem samo? Jedno

je kada tim budžetom snimate moderno

doba, gde je sve dostupno, sve može da se

dokupi i pripremi, a drugo je kada snimate

istorijsku dramu koja zahteva impozantne

kostime, scenografiju i rekvizite, i to

ni manje, ni više, nego smešteno na

engleskom dvoru u 18. veku. Publici se film

toliko svideo, da je zaradio skoro devedeset

šest miliona dolara na box office-u.

Ali dosta o parama, vreme je da uđemo

u suštinu. Čime se film bavi? Najkraće

rečeno, u pitanju je rivalstvo između dve

rođake, Sare Čerčil i Abigejl Mašam, oko

toga koja će od njih dve biti kraljičina

miljenica. Bitno je da znate da se film vrti

oko stvarnih istorijskih ličnosti, ali isto

tako je bitno da znate da se mnoge stvari

u filmu nisu stvarno desile. Onog trenutka

kada uzmemo istorijsku figuru i stavimo je

u dramski kontekst, mi tu ličnost više ne

gledamo kroz oči istoričara, već isključivo

kao dramski lik u određenoj dramskoj

situaciji. Mnogi vrsni pisci i kritičari su

smatrali ovo za istinu, ja se s njima prosto

slažem.

Dakle, imamo tri ženska lika – kraljicu Anu,

njenu prvu mezimicu lejdi Saru i rođaku

Abigejl koja narušava utvrđeni sistem i

odnos između kraljice i Sare. Sve tri žene su

vrsni dramski likovi, svaka psihički oštećena

na svoj način, vođene različitim motivima,

pokušavaju da dostignu svoje ciljeve. To je

naša glavna tema filma, a sve tri glumice

koje su tumačile ove uloge su obavile

savršen posao. Druga tema, manje bitna u

odnosu na prvu, ali opet bitna za razvoj prve

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

izvor: Jutjub, skrinšot

jeste da je Engleska u ratu sa Francuskom,

a dve engleske partije (torijevci i vigovci)

ne mogu da se dogovore šta su njihovi

sledeći koraci – da li da nastave juriš, da li

da dignu poreze, da li da se potpiše primirje

itd. Kraljica je često bolesna i niskog

samopouzdanja da bi učestvovala u ovim

odlukama, tako da njena miljenica lejdi Sara

faktički vlada umesto nje. Dok, naravno,

sve ne krene naopako, ali ne bih da vam

otkrivam taj deo filma.

Ono što se meni posebno dopada u

vezi sa ovim filmom jeste to što Jorgos

stavlja čitavu ovu priču oko ženskog

trougla kroz neku posebnu vizuru koja

je, ako ste gledali neke njegove ranije

filmove (The Killing of a Sacred Deer,

The Lobster), vrlo karakteristična za

njegov stil. On se poigrava svojim likovima,

njihovim unutrašnjim motivacijama i sitnim

neprekidnim mučenjima, pa na sve to

doda još bizarnost i seksualnost određenih

situacija. Estetsko eksperimentisanje

sočivima i pokretima kamere dodatno su

ostavili pečat na ovom filmu, a muzika i više

nego samo upotpunjuje doživljaj. Na sve to

dodajte već pomenut kostim i scenografiju i

voila – nominacija za Oskara! Šalu na stranu,

film doista jeste specifičan i drugačiji od svih

ostalih ,,kraljevskih” filmova koje sam dosad

gledala, pogotovo zato što se bavi trima

kompleksnim ženskim figurama.

Na nivou izbora glumica, mislim da su

ostvarili pun pogodak – hemija između

glumica se oseća i svaka je unela život i bol

u lik koji je tumačila. Takođe mi se dopao i

Nikolas Hult (koga, ja mislim, većina zna iz

novijih X-Men filmova kao Henk MekKoja

ili čak iz filma Mad Max: Fury Road kao

Nuksa). Nikolas tumači lik Roberta Harlija,

lidera opozicije, kog Sara konstantno

sprečava da ostvari planove za svoju partiju.

Nikolas je svoj lik tako postavio da ga volite i

ne volite u isto vreme, a s obzirom na to da

je u filmu političar, rekla bih da je to dobar

način da se opiše takva figura.

Ako volite istorijske drame ili ,,crne”

komedije (kako su ga žanrovski

okarakterisali na internetu) ili generalno

volite filmove Jorgosa Lantimosa,

obavezno pogledajte The Favourite,

ako već niste. Film se fantastično igra

sudbinama i spletkama ženskih likova, a

estetski i tehnički to još i sjajno dočarava.

25

26

Mari od Orleana, statua Jovanke Orleanke

u Orleanu, izvor: Wikimedia Commons

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

PRINCEZA VAJARKA

MARI OD

ORLEANA

piše: MoonQueen

Časovi crtanja bili su deo obaveznog programa obrazovanja

evropskih plemića i plemkinja 19. veka, a kraljevi su se, shodno

svojim kontaktima i umetničkim afinitetima, trudili da za svoju decu

nabave najbolje učitelje. Francuski kralj Luj Filip I odabrao je, među

mnogobrojnim talentovanim slikarima svoje zemlje, romantičara

Arija Šefera da podučava ovoj plemenitoj veštini prinčeve i princeze

od Orleana. Treće kraljevo dete, princeza Mari, po Šeferovom

dolasku na dvor nije pokazala poseban talenat za likovno izražavanje,

ali će, baš kao u narodnim bajkama, to treće dete biti tema naše

junske priče.

Princeza Mari od Orleana jedna je od retkih žena skulptora koje

su stvarale u Francuskoj tokom prve polovine 19. veka, a jedna od

njenih skulptura stigla je i do Versaja. Kako izvori kažu, učitelj Ari

Šefer negodovao je nad princezinim odbijanjem da nauči crtanje po

(nagom) modelu, koje je tih godina i dalje uveliko bilo zabranjeno

devojkama, ali koje je kao princeza Mari verovatno mogla da priušti

sebi. Ona je ipak, iz istih razloga iz kojih je pogled na nago muško

telo bio zabranjen ženama zainteresovanim za slikarstvo (sramota

i neprimernost), odbijala takozvane časove večernjeg akta, a

poznat nam je učiteljev ironični komentar da je slikala samo tela u

draperijama, i to onim izuzetno naboranim. Upravo iz tog razloga

princezi slikanje istorijskih kompozicija nije polazilo za rukom, te

iako je imala dobar osećaj za kompoziciju, nedostatak vežbe bio je

očigledan. Sve ovo uslovilo je da Mari u početku ne shvati mogućnost

umetničke karijere previše ozbiljno.

27

Kada se 1832. godine njena starija sestra, princeza

Luiza, udala za belgijskog kralja Leopolda I i otišla

sa francuskog dvora u susednu zemlju, Mari je

počela da pati od lošeg raspoloženja i duševne

slabosti, stanja koje danas prepoznajemo kao

depresiju. Tuga za sestrom vratila je mladu princezu

u atelje, ali je ovog puta umesto crtanja njeno

interesovanje bilo usmereno na skulpturu. Prva i

glavna tema kojom će se pozbaviti u novom mediju

bila je heroina francuske istorije sa kojom je delila

prezime – Jovanka Orleanka. Mari od Orleana

načiniće mnoge predstave ove junakinje, različitih

veličina i u različitim materijalima, među kojima je

verovatno najpoznatija Jovanka Orleanka u molitvi,

velika mermerna statusa naručena od strane kralja.

Osim što je izradu ovog impozantnog dela pratio

veliki broj manjih modela koje je Mari poklanjala

bliskim ljudima, ona je ostala upamćena i na slici

Ogista Vanšona Luj Filip i statua Jovanke Orleanke

u Versaju na kojoj su prikazani kralj i kraljevska

porodica kako se pri nokturnom osveteljenju dive

skulpturi. Drugi poznati prikaz Jovanke Orleanke

koji je princeza uradila predstavlja mladu ratnicu u

punoj vojnoj opremi, naoružanu i na konju, u isto

vreme uplakanu pred prizorom ranjenog Engleza

smeštenog pod kopita životinje.

Jedna od manjih verzija

njene Jovanke Orleanke

u molitvi može se videti

u stalnoj postavci

Muzeja romantičnog

života u Parizu, te ako

vas put nanese u glavni

grad Francuske, a ne

stignete do Versaja,

ipak ćete imati prilike

da se upoznate sa

umetnošću princeze

Mari od Orleana.

28

Mari od Orleana, Uplakana Jovanka Orleanka posmatra

ranjenog Engleza, 1834, izvor: Wikimedia Commons


Ogist Vanšon, Luj Filip i kraljevska porodica u poseti Istorijskog galeriji u Versaju, 1848, izvor: Wikimedia Commons

29

30

Prosper Lafaje, Atelje princeze Mari od Orleana, buduće vojvotkinje od Vitemberga, oko 1842, izvor: Wikimedia Commons


Osim Jovanke Orleanke Marina najpoznatija skulptura

je anđeo koji je 1842. godine dodat grobnici njenog

brata Ferdinanda Filipa, nesrećno nastradalog tokom

vožnje kočijama. Ostalo je sačuvano i nekoliko njenih

reljefa inspirisanih romantičarskim temama, kao

što je reljef Vaskrsenje pesnikovo, slično radovima

skulptora Antoana Moana. Antičko verovanje da su

pesnici obdareni posebnim smislom za komunikaciju

sa nebeskim sferama, i da se zato nakon smrti upisuju

u panteon slavnih i odlaze među bogove, ponovo

je aktuelizovano u periodu romantizma idejom o

umetniku geniju, što je i tema ovog princezinog dela.

Francuski slikar Prosper Lafaje ostavio je i jedan

zanimljiv prikaz Mari od Orleana u njenom ateljeu

u palati Tiljeri, na kojem se vidi unutrašnjost ovog

prostora koji je 1835. godine adaptiran u salon.

Zadatak je poveren arhitekti Teodoru Šarpentjeu

koji je skulptorkin prostor za rad osmislio u tada

dominantnom neogotičkom stilu. Kako bi se iluzija

drevnosti postigla što je moguće bolje, za potrebe

ovog salona kupovan je stari nameštaj koji je zatim

restaurisan i dovođen ponovo u stanje funcionalnosti.

No, bez obzira na titulu i plemićko poreklo koje su je

činili imunom na mnoge nepravde ondašnjeg društva,

Mari je bila žestoko kritikovana i ismevana zbog svoje

umetnosti u francuskom listu La Mode. Serija kraćih i

jedan duži članak ovog časopisa posvećeni su rušenju

umetničkog integriteta princeze, sugerišući da je ona

u potpunosti zavisna od ideja svog mentora i ruku

drugih muškaraca, s obzirom na to da nije u potpunosti

sama klesala mermer iz kojeg su se rađala njena dela.

U dužem članku nazvanom Atelje princeze ili Dvorska

reputacija. Savremene scene u isto vreme hvaljen je

rad druge ondašnje francuske skulptorke, Felisi de

Fovo, koja je pak stala na Marinu stranu braneći je

rečima da to što nije sama isklesala svoje skulpture ne

znači da nije skulptor.

Umetnička karijera Mari od Orleana bila je kratkog veka,

kao i njen život. Godine 1838. Marin atelje je izgoreo,

a princeza je, bežeći od požara, istrčala napolje u

hladnu zimsku noć. Događaj se završio teškom upalom

pluća koju je naredne, 1839, pokušala da izleči toplim

suncem i blagom klimom u italijanskom gradu Pizi,

ali, nažalost, neuspesno. Mari od Orleana preminula

je u dvadeset petoj godini, svoje skulpture i crteže

zaveštala je Ariju Šeferu, a njen lik danas nam je poznat

upravo zahvaljujući portretima kojima je ovaj umetnik

princezu skulptorku sačuvao od zaborava.

31

Svi ljudi su rođeni

slobodni,

ali žene nisu

When Emile became your husband, he became your master;

it is the will of nature that you should obey him

Žan-Žak Ruso

Woman regardless of age is declared to be immature in civil maters;

her husband is her natural curator... women cannot personally defend

their rights and pursue civil affairs for themselves.

Imanuel Kant

32

USPUTNA FILOZOFIJA

piše: Mladen Ilić

ilustracija: Bogdana Perović

Ova dva citata su samo vrh ledenog brega kontroverznih tvrdnji o

ženama u filozofiji. Listajući kapitalna dela velikih filozofa, izvesno

je da ćemo naći objašnjenje i racionalizaciju podređenog položaja

žena u društvu. Takođe, vrlo je verovatno da će to objašnjenje biti

prilično unižavajuće za žene i da će poželjnim imenovati društvo

koje je ustrojeno za muškarce, u kojem vladaju muškarci.

Nekada se takvi stavovi mogu pripisati duhu vremena.

Srodan primer je ropstvo u antičkoj Grčkoj. Tada se ropstvo

podrazumevalo, ceo polis je postojao zbog ljudi koji su bili lišeni

svih prava, i koji nisu ni smatrani ljudima ni od strane sistema

ni od strane građana (odraslih muškaraca). Tadašnji mislioci su

u svojim teorijama oslikavali takvo stanje društva, pa tako za

Aristotela, na primer, robovi nisu ništa do oruđe koje govori.

Sa druge strane, neretko su takva ubeđenja plod refleksije autora

i izražavaju njegova uverenja. Ipak, nije prosto razlikovati jedno od

drugog, pa je neophodno preispitati ideje prošlih mislilaca i videti

da li su, zašto i kakvim argumentima zastupali tlačiteljske stavove

i prakse. Osim ovog teorijskog motiva, ispitivanje argumenata

pruženih u prilog seksizmu nam može pomoći da uočimo glavne

karakteristike istih, prepoznamo ih i na njih odgovorimo.

Kada govorimo o seksističkim stavovima u filozofiji, ili šire, u

zapadnoj tradiciji, već kod Hesioda i Homera možemo prepoznati

šablon po kome će se žene opisivati kroz istoriju. Za Hesioda,

Pandora, prva žena, donosi sve zlo na svet, kod Homera, jedan

od glavnih antagonista jeste Jelena. Već se tada ocrtava žena

kao neko ko je potreban i odgovoran za razmnožavanje i čuvanje

domaćinstva. Jedine moćne „žene” bile su boginje, koje su,

poput Atine, hvaljene zbog svoje muškosti. Žena je gledana kao

inferiorno biće, a pošto je mogla biti prodata od strane muškarca,

nalikovala je više stvari nego ljudskom biću. Ženske vrline su bile

lepota, dobro držanje, skromnost. Sam Perikle govori o idealnoj

ženi kao onoj o kojoj se ne govori ni dobro ni loše, koja ne štrči

ni na jedan način.

Kasnije, za Platona, žene su poput životinja, dece i nezrelih jer

ne znaju šta je dobro za njih. Tako žene ne mogu vladati, jer onaj

ko ne zna šta je dobro za njega, ne zna ni šta je dobro za polis.

U mitu o nastanku ljudi Platon objašnjava užasavajuć nastanak

ženskog dela vrste. Naime, prvo su postojali samo muškarci, koji

su bili superiorna rasa, a oni koji su bili nemoralni, za kaznu su

pretvoreni u žene. Kada bi i tu zakazao, čovek bi bio pretvoren

u zver. Tako Platon ženu stavlja na pola puta od čoveka do zveri.

Ipak, kod Platona možemo naći emancipatorne stavove u

pogledu položaja žena. Najpre, Platon prvi zagovara aboliciju

porodice, čime se abolira i institucija vlasništva nad ženama.

Konceptualizovanjem društva u kome žene nisu vlasništvo

muževa, niti vezane za svoju tradicionalnu ulogu, Platon otvara

prostor novim mogućnostima. Iako u to vreme niko neće tvrditi

da se žene i muškarci ne razlikuju, Platon podseća da se ljudi

razlikuju na višestruke načine. To što se žena razlikuje od

muškarca u pogledu reproduktivnih sposobnosti, nije uopšte

relevantno kada razmatramo može li žena biti čuvarka ili

vladarka, ono što je bitno je duša individualne osobe. Platon ovde

pravi potez koji se čak i danas često zaboravlja, a to je odvajanje

biologije od društvenog – ne esencijalizuje čitavu socijalnu grupu

na osnovu njihove biologije. Aboliranjem porodice Platon pravi

veoma neočekivani potez za antičku Grčku. On u svom Kalipolisu

propisuje da će i žene i muškarci raditi sve, shodno svojim

individualnim sposobnostima, od čuvanja dece do vladanja.

33

Sa druge strane, Aristotel je u svojim učenjima znatno

konzervativniji od Platona. Njegova etika predstavlja rasvetljavanje

postojećih vrednosti njegovog društva. To je posledica njegovog

funkcionalizma, odnosno objašnjavanja fenomena putem funkcije.

Muškarac, kao racionalna životinja, svoju funkciju ispunjava

upražnjavanjem razuma koji mu omogućava da postane ono

što treba, što mu je priroda odredila. Pošto žena nije na istom

nivou kao i muškarac, njena funkcija se razlikuje od njegove. Kao

što smo videli, funkcija žene u antičkoj Grčkoj je reprodukcija i

posvećenost porodici, pa je i Aristotel tako konceptualizuje. Pre

svega, on smatra da sve postoji sa razlogom jer ga je priroda tako

ustrojila. Upravo zbog toga što žene jesu podređene, Aristotel

smatra da tako treba i da ostane. On se u ovome oslanja i na svoja

biološka razmatranja. Uzrok postojanja seksualne reprodukcije

je superiornost forme u odnosu na materiju. Tako, muškarac

obezbeđuje suštinu vrste i njen produžetak, dok je žena samo

materija, samo vrsta sredstva za ostvarenje te svrhe. Zbog toga,

nastajanje ženskog pola u prirodi naziva „prvom devijacijom”. S

obzirom na to da žena svojim telom obezbeđuje preživljavanje

potomstva, Aristotel tvrdi da ženama nije potrebno razvijanje

uma.

Usled hijerarhije koja postoji između muškaraca i žena, Aristotel

taj odnos poredi sa odnosom gospodar-rob, u kojem onaj na

nižem stupnju treba da doprinosi onom na višem. Tako se ženine

poželjne osobine definišu u odnosu na muškarca. Ona treba

da bude poslušna, mirna i pokorna. Njeno nije da vlada, već da

se pokorava muškarcu i time doprinese njemu i celokupnom

uređenju kroz svoju funkciju u porodici.

Kako Suzan Okin primećuje, Aristotel o ženama zaključuje

cirkularno. Najpre ih shvata kao instrumente i dodeljuje im

sistem vrednosti koji zatim upoređuje sa vrednostima muškaraca

na osnovu čega zaključuje da su žene inferiornije. Takav

funkcionalistički tretman žena je zasnovan na Aristotelovoj

pretpostavci da su žene prirodno inferiornije. Njegovo viđenje

društva kao hijerarhijski i patrijahalno uređenog mu dozvoljava

da dokaže svoja uverenja putem drugih stavova koji već

pretpostavljaju ono što on želi da dokaže.

Bolji tretman žena u teoriji bismo očekivali barem u prosvetiteljskom

periodu, u vremenu razuma i osvajanja novih sloboda. Ipak, često

se pokazuje da je taj razum muški i da za žene nema mesta u

sveopštem napretku. Pogledajmo primer Žan-Žaka Rusoa, koji

važi za jednog od najprogresivnijih predstavnika prosvetiteljstva.

Kao i drugi poznati politički filozofi tog vremena, Ruso koristi

pojam društvenog ugovora i prirodnog stanja da bi objasnio kako je

nastalo društvo i kako treba da izgleda. Tako, ljudsku suštinu Ruso

analizira „skidajući” sve slojeve društva sa čoveka, pokušavajući da

pronađe ono što je u njemu prirodno. Dok je za Rusoa muškarac

definisan neograničenim potencijalom, žena ne ide tako daleko.

Ruso se u analizi žene i onoga kako ona treba da se ponaša

zaustavlja na nivou patrijahalne porodice i njene funkcije u njoj.

Poput Aristotela, Ruso ove funkcionalističke zaključke pretvara u

normativne i tvrdi da ženina priroda nju određuje u pogledu toga

šta može i treba da bude. Ruso stoga i ne govori o jednakosti

polova, već o komplementarnoj razlici, muškarci su sposobni za

upražnjavanje razuma i otkrivanje principa, dok su žene sposobne

za intuiciju i upotrebu tih principa. Bila bi šteta kada bi i muškarci

i žene bili obdareni istim sposobnostima i talentima jer tada ne bi

postojala harmonija koja omogućava napredak čovečanstva.

U ovim grubim skicama filozofskog tematizovanja ženskog

položaja i sposobnosti možemo uočiti dve stvari. Funkcionalističko

prenaglašavanje trenutnog položaja žena i esencializovanje žena

preko trenutne društvene uloge, i označavanje porodice kao

jedine oblasti u kojoj žena ima svrhu. Stoga, treba biti obazriv

kada se naiđe na argumente koji će koristiti prirodu kao osnov za

argumentovanje u prilog političkim i etičkim tezama, a pogotovu

onim koje se tiču tuđih života, konkretnih pojedinaca i pojedinki.

Naravno, stvar nije u potpunom odbacivanju prirode, već u

pronalaženju mere između prirode i kulture. Čak i kada, na primer,

neka pozicija u društvu, zahteva predanost koja se ne može postići

ukoliko je osoba okupirana detetom ili trudna, ne treba ženi

negirati pristup, već razmisliti zašto je pozicija tako koncipirana.

Često ćemo naći da je to posledica društva, odnosno toga što su

muškarci dizajnirali te pozicije, uglavnom sa pretpostavkom da ih

žene neće popunjavati. Društvene i političke prakse nisu prirodno

muške ili ženske, one su posledica našeg delanja i podložne

promeni. Suština nije u tome šta je najvernije prirodi, već koju

ulogu priroda igra u onome što želimo i možemo da postanemo,

gde se pod mi misli na sve nas, muškarce i žene.

34

USPUTNA FILOZOFIJA

35

36

PRIKAZ IZLOŽBE

ENTERIJERI

BEOGRADSKIH KUĆA

19. VEKA

U OAZI KNEGINJE

LJUBICE

OBRENOVIĆ

piše: Milena Nedeljković

fotografiše: Aleksandra Radibratović

Dok još niste pobegli od gradske gužve i junskog usijanog asfalta

beogradskih ulica, provešćemo vas do jedne od najstarijih sačuvanih

beogradskih građevina, nastale početkom 19. veka. U pitanju je Konak

kneginje Ljubice koji se nalazi u blizini Saborne crkve, Patrijaršije i

čuvene kafane Znak pitanja, u ulici Kneza Sime Markovića broj 8.

Konak kneginje Ljubice predstavlja rezidencijalni objekat, izgrađen

ne samo za potrebe smeštaja prvog kneza slobodne Srbije, Miloša

Obrenovića i njegove porodice, već i kao simbol ekonomske moći

i učvršćene vlasti kneza nakon dobijanja hatišerifa 1830. godine. U

njemu je živela jedna od najmoćnijih vladarki Srbije koje su promenile

tok istorije naše zemlje – kneginja Ljubica Obrenović. Konak je izrađen

po nalogu kneza Miloša u periodu između 1829. i 1831. godine. Neimar

Hadži Nikola Živković, iskusni graditelj iz Vodena, jedan je od pionira

graditeljstva novovekovne Srbije i idejni tvorac ovog velelepnog zdanja.

Konak je bio i prva zgrada u Beogradu izgrađena od čvrstog materijala,

a svojim konceptom prostora i opštim izgledom celine odgovara kulturi

Osmanskog carstva s primenom dekorativnih elemenata savremene

evropske arhitekture i kao takav spada u najuspelije konake kneza

Miloša.

37

Konak kneginje Ljubice izgrađen je kao dvospratna

pravougaona građevina koja se sastoji iz tri nivoa:

podrum, prizemlje i sprat. Spoljašnji izgled zdanja kao

i enterijer prikazuju poštovanje tradicije osmanske

stambene arhitekture. Centralni deo građevine

čini prostrani hol oko koga su raspoređene manje

sobe. U središtu okrenuta prema reci Savi nalazi se

polukružna prostorija divanhana, sa čije strane se

nalaze raskošna vrata koja danas vode u dvorište, a

nekada su služila kao glavni ulaz u zgradu. Prizemlje

i sprat povezani su dvama simetrično postavljenim

drvenim stepeništima. Raspored prostorija u

prizemlju se ponavlja i na spratu, što pokazuje

idealnu arhitektonsku kompoziciju, međutim

divanhana na spratu je intimnija i znatno skromnija.

Na krovu Konaka se nalazi osmougaoni prostor pod

nazivom „Baba Finka” koja na svakoj strani ima po

jedan prozor i služio je kao osmatračnica.

Kneginja Ljubica, iako je bila skromna, želela je da

život na dvoru uredi na visokom nivou. Za nju se

kaže da je bila okrenuta porodici i da je učestvovala

u odgajanju dece: Petrije, Savke, Gabrijele, Marije,

Todora, budućih kneževa Milana i Mihaila, i Ane.

Neretko je vreme provodila u bašti samog Konaka,

u kojoj je, ispijajući kafu, uživala sa decom uz brojne

družbenice i dadilje. Ljubica je bila poznata kao

stroga i samosvesna, naslednicima je savetovala da

budu učtivi, govore istinu i vole otadžbinu, a često

je zauzimala i oprečni stav u politici, zbog čega je

nekoliko puta dolazila u ozbiljne sukobe sa knezom

Milošem. Tokom političkih napada na Miloša čak

je prešla na stranu opozicije kada je 1835. godine

pomogla Miletinu bunu, što će dovesti do slabljenja

kneževog položaja. Iako je posle njegovog odlaska

iz Srbije promenila mišljenje i pokušala da ga vrati, u

tome nije imala većeg uspeha.

38

PRIKAZ IZLOŽBE

”Na osnovu putopisa Ota Dubislava Pirha iz

1829. godine o Konaku saznajemo sledeće:

„Jedan malen deo Beograda odskočio je

prema ostalim, a to je jedan mali prostor

na jugozapadnom kraju glavne ulice u

gornjoj varoši. [...] Iako nije najveća, po

svojoj formi to je najlepša zgrada koju

sam u Srbiji video.” Novi konak se već po

ulozi koja mu je bila namenjena razlikovao

od običnih privatnih kuća za stanovanje i

„sadrži izvesne odlike koje ga [...] stavljaju

u red utvrđenih dvoraca velikih paša i

bogatih begova”.

”Kako je Ljubica Obrenović izgledala kao

vladarka zapisala je Mileva Alimpić, koja je

neko vreme živela na kneginjinom dvoru:

„Lepa glava, lepo, čisto vedro lice; krupne

smeđe oči; na licu sve pravilno, sve

harmonično. Imala je krupan glas; rečitost

jasna, odmerena, razložna. Odevala se

pristojno prema svom položaju.”

39

40

PRIKAZ IZLOŽBE

Kroz vreme, konak je menjao namene od liceja do

galerije, a danas je muzej u sastavu Muzeja grada

Beograda. Kao istorijsko svedočanstvo minulih

vremena u Konaku kneginje Ljubice nalazi se

stalna muzejska postavka pod nazivom Enterijeri

beogradskih kuća 19. veka otvorena prvi put za

posetioce 1980. godine. U postavci je predstavljeno

oko 450 predmeta likovne i primenjene umetnosti

i stilskog nameštaja podeljenih u više kamernih

celina koje prikazuju razvoj beogradskih enterijera

tokom 19. veka u skladu sa životom tadašnjih

vladara i građanstva.

Na prizemlju zdanja jedna od prostorija uređena

je u tursko-balkanskom stilu, uobičajenom za

vreme kada je kneginja živela u konaku. Na osnovu

sačuvanog originalnog dolapa, pretpostavlja se da

je ova soba služila za spavanje. Tadašnji ukućani

su se grejali na odžaklije i smatralo se da jedna

odžaklija može zagrejati dve prostorije. Osvetljenje

je dolazilo od sveća ili lustera – polijeleja.

Jedna od karakterističnih je i turska soba iz perioda

oko 1880. godine izvedena u stilu turskog baroka,

sa nameštajem od orahovine sa dekoracijom

karakterističnom za islamsku tradiciju u vidu

geometrijskih i floralnih elemenata. Dekoracija je

izvedena u tehnici inkrustacije, sedefom i srebrnim

nitima ili perforacijom u drvetu.

Salon Barlovac koji se nalazi u srcu konaka

pripada periodu ranog bidermajera i svedoči o

usponu građanske kulture srednje Evrope čiji se

uticaji preslikavaju na život više klase u kneževini

Srbiji. Obiluje različitim predmetima primenjene

umetnosti, kao što su lepeza Lenke Konstantinović

(kći Miloševog brata Jevrema) od kornjačinog

oklopa i briselske čipke, pehar sa likom mladog

Aleksandra Obrenovića, čaše sa predstavama

kneza Mihaila i kneginje Julije ili fonograf – preteča

gramofona. Ugledni građani posebnu pažnju

pridavali su uređenju domova, pa su istaknute vitrine

sa dragocenostima poput srebrnine shvatane kao

simbol moći i uspeha. Ogledalo je takođe smatrano

odlikom prestiža i ugleda, a porodica Obrenović

jedna je od prvih koja je imala privilegiju da u svom

domu poseduje jedan takav simboličan i skupocen

predmet.

Smatra se da su sobe ka bašti

pripadale vladarskoj porodici,

dok su one ka ulici, vidno manje,

pripadale pomoćnom osoblju.

Na gornjem spratu Konaka nalaze se i neobarokni

salon iz druge polovine 19. veka sa slikama koje

svedoče o oslobađanju Srbije od Turske vlasti,

zatim radna soba u stilu ranog bidermajera i radna

soba u stilu rokokoa, salon u alt dojč stilu i druge

zanimljive ambijentalne celine koje će vas upoznati

sa načinom života visoke klase u Beogradu druge

polovine veka. U Konaku kneginje Ljubice imaćete

prilike da prošetate i nekadašnjim salonom kraljice

Natalije Obrenović, čiji nameštaj pripada stilu

Napoleon III ili ampir II, a koji je ovde prenet kada je

zgrada dvora promenila namenu.

Od mnogobrojnih prostorija konaka za potrebe

muzejske namene najveće izmene pretrpeo je

podrum koji danas nosi naziv Sala pod svodovima.

Ova sala okuplja brojne afirmisane i mlade

umetnike, u njoj se obeležavaju važni datumi,

koncerti, skupovi, radionice i predstavlja centralno

mesto okupljanja u okviru različitih manifestacija

koje se ovde održavaju. Prethodne godine izvršena

je i rekonstrukcija kneginjine bašte po uzoru na

onu izvornu u kojoj su se nalazile autohtone vrste

puzavica, ruža i zeljastih biljaka o kojima je kneginja

Ljubica lično brinula.

Nakon obilaska konaka, uz brojne zanimljivosti koje

ćete saznati od vodiča Muzeja grada Beograda,

odmorite se na klupama u dvorištu. Odatle, sa

pogledom na Sabornu crkvu, sumirajte utiske

nakon šetnje kroz ovu istorijsku građevinu čija je

izgradnja obeležila razvoj tadašnjeg Beograda,

uspon dinastije Obrenović i mesto kneginje Ljubice

kao prve žene na čelu moderne, oslobođene Srbije.

41

piše: Aleksandra Vujić

ilustruje: Ljiljana Đajić

U skladu sa temom ovog broja, ovog meseca družimo se sa Hipolitom, kraljicom

Amazonki. Hipolita je kćerka boga rata Aresa i nimfe Otrere, a njeno ime znači „Ona

koja pušta konje na slobodu”. Predivan pojas ukrašen zlatnim pločicama, koji joj je

poklonio Ares kao dokaz očinstva, kasnije će prouzrokovati velike nedaće ovoj kraljici.

Možda najpoznatiji mit povezan sa junakinjom današnjeg teksta je onaj o Heraklu i

njegovih dvanaest zadataka. Deveti zadatak bio je da nabavi Hipolitin pojas i da ga

donese Admeti. Hipolita je, kada je saznala da Herakle želi njen pojas, odlučila da

mu ga pokloni kao znak poštovanja. Međutim, da je to prošlo tako glatko, ovaj deo

grčke mitologije ne bi bio jedan od najpoznatijih. U ovaj događaj umešala se boginja

Hera koja nije gajila baš simpatije prema Heraklu, te je Amazonkama dojavila da junak

dolazi sa namerom da zarobi Hipolitu. To je preokrenulo sled događaja i Amazonke

su spremne dočekale Herakla i njegovu družinu i napale su ih. Borba je bila teška,

Amazonke su žilave, ali ipak su pretrpele poraz. Pojasom je Hipolita otkupila vođu

svoje vojske, Melanipi, pa je on prešao u ruke Heraklu na malo drugačiji način nego što

je isprva bio plan. Po nekim verzijama ovog mita, Hipolita se u Herakla i zaljubila, dok

druga verzija nije baš toliko bajkovita i kaže da je Herakle silovao kraljicu Amazonki.

Amazonke su pleme žena ratnika i konjanika, neretko karakterisano kao pleme

divljih žena u mitologiji. Pleme je bilo sastavljeno isključivo od žena, muškarcima nije

bio dozvoljen prilaz plemenu. Međutim, jednom godišnje Amazonke su posećivale

susedno pleme sastavljeno samo od muškaraca, radi produžetka vrste. Devojčice

koje bi se rađale nakon susreta zadržavale su i obučavale ih različitim veštinama, a

mušku decu bi ubijale, slale očevima ili ostavljale u šumi. Borbe između Atinjana i

Amazonki su dosta intrigirale umetnike, pa je veliki broj umetničkih dela obuhvatao

Amazonomahiju.

Drugu vođu Amazonki, Antiopu, Herakle je dao Tezeju da se njome oženi. Tezej ju

je odveo u Atinu i, iako je njihov brak otpočeo nasilno, Antiopa se u njega i zaljubila.

Hipolita je, ne znavši da je ovaj par ipak našao svoju sreću, krenula put Atine da spase

svoju prijateljicu. Atinjani su odbranili svoj grad, a u sukobu je stradala i sama Antiopa

(koja se, u ovom sukobu, borila na strani Atine). Nakon ovakvog tragičnog događaja

i vojnog neuspeha, Hipolita se odrekla kraljevske titule i otišla u Megaru da proživi

ostatak života.

Kako to obično biva u mitologiji, verzije mitova se razlikuju, te je Hipolita povezivana

i sa Tezejem. Naime, prema toj verziji, on je došao do Amazonki i odveo im kraljicu

(dobrovoljno ili nasilno – verzije se i ovde razlikuju), pa je potom ona završila u Atini

udata za Tezeja. Kraj velike ljubavi je isti – Amazonke su napale Atinu i izgubile.

42

BOGOVI I HEROJI

43

44

RAZGLEDNICA

Vindzor

kraljičino omiljeno

mesto za život

piše i fotografiše: Tijana Jovanović

Grad Vindzor (eng. Windsor) nalazi se u Engleskoj i datira

još od anglosaksonskog perioda, sa populacijom od približno

30.000 ljudi. Najpoznatija građevina u ovom malom gradu jeste

dvorac koji je i zvanična rezidencija kraljice Elizabete II, kao i 39

monarha pre nje. Dom je britanske kraljevske porodice preko

1.000 godina i kraljičino je omiljeno mesto za život. Najstariji

je i najveći naseljen dvorac na svetu i prostire se na površini

ekvivalentnoj 269 teniskih terena.

45

46

Postoje razne zanimljivosti vezane za ovaj dvorac. U njemu se

nalazi više od 450 satova. Satovi u velikoj kuhinji podešeni su da

žure 5 minuta, kako jelo za kraljicu nikada ne bi kasnilo. Velika

kuhinja najstarija je u Britaniji i služila je 32 monarha, uključujući

i kraljicu Elizabetu II. Mikser u dvorskoj kuhinji može odjednom

da muti 250 jaja. U glavnoj prostoriji za zvanične prijeme i

večere nalazi se sto dužine 53 m. U podrumu dvorca čuva se

približno 18.000 flaša vina.

RAZGLEDNICA

Pored prelepog dvorca, u neposrednoj blizini Vindzora nalazi

se koledž osnovan pre skoro 600 godina, tačnije 1440. godine.

U pitanju je Iton (eng. Eton College), jedna od najpoznatijih

privatnih škola na svetu.

47

Intervju vodile: Jovana Nikolić i Nevena Stajković

foto: Dom za nezbrinute kraljice i kraljeve, privatna arhiva

Novoslovenka,

StarBigHeart,

Teserakta,

Vesna MDMAzel

– dreg kraljice

Kraljice su sve žene

koje su doprinele

ovom svetu,

a ostale u senci

zbog patrijarhata.

48

INTERVJU

Tema ovog broja našeg časopisa vezana je za kraljice

i vladarke, pa smo iskoristile priliku da se družimo i

proćaskamo sa najpopularnijim kraljicama u Beogradu

– sa Novoslovenkom, Teseraktom, Vesnom MDMAzel

i StarBigHeart, dreg kraljicama koje pripadaju Domu za

nezbrinute kraljice i kraljeve. One su bile rade da sa nama

podele šta znači biti dreg kraljica, kako su nastali njihovi

karakteri, kakva iskustva i utiske nose sa dreg nastupa i

kakav je osećaj organizovati prvu beogradsku Dregoviziju

i učestvovati na njoj.

Pre svega, objasnite nam šta zapravo znači biti drag kraljica?

StarBigHeart: Dreg kraljica…uf…koliko ima kraljica u svetu, toliko ćete

naći definicija šta znači biti dreg kraljica. Za mene to je neki vid ličnog

izražavanja koji se manifestuje kroz odraz zajednice u kojoj se nalazimo.

Vesna MDMAzel: Lično, za mene to ne znači nužno ispoljavati svoj

neki alter ego. Vodim se time da dreg ne znači da se mi pretvaramo da

smo druga ličnost, već ispoljavamo svoju srž. Dreg iz mene iznosi ono

najbolje, pa za mene biti dreg kraljica znači prikazati sve svoje talente

kroz taj jedan levak koji se zove Vesna MDMAzel.

Novoslovenka: Za mene je dreg oduvek bio alat za neku političku poruku.

Sve ono što sam ja, kao gej osoba u Srbiji, želela da prikažem i pokažem

svetu, a celog života mi je bilo zabranjeno iskazujem Novoslovenkom.

Teserakta: Za mene biti dreg kraljica, ili dreg performer, kako bih pre

opisala sebe, znači ispoljavati svoju kreativnost kroz lik koji stvoriš

kostimima i šminkom, preko nastupa ili lip sync-a, kako bi se konektovao

sa ljudima.

49

Ko su Novoslovenka, Teserakta, Vesna MDMAzel i

StarBigHeart?

StarBigHeart: StarBigHeart je ličnost bez

inhibicija i granica, maksimum mog potencijala i

talenata koje želim da predstavim. Ona je žena iz

naroda, s njom možeš da se lepo provedeš, možeš

da se napiješ, žena koja će da te sasluša kad imaš

problem, koja će da ti lupi šamar i da savet kako

da ga rešiš, pa će onda ona da se napije i priča o

svojim problemima. U suštini – svestrana žena;

koliko ima zvezda na nebu, toliko ima svetlosti u

Zvezdani.

Vesna MDMAzel: Ja sam blizanac u horoskopu, te

je Vesna moja druga polovina, ona upotpunjuje sve

ono što se ja plašim da kažem van drega. Vesna

ne zna za granice kada je u pitanju teatralnost

i posvećenost sceni i nastupima i ona je produkt

svih mojih talenata dignutih na kub, na četvrti...

Ona je diva bez godina, diva svačijeg vremena, diva

koja je rođena pre Hrista, a umreće nakon Hrista.

Novoslovenka: Novoslovenka je ljubavno pismo

svim malim kvir ljudima u Srbiji. Ona je takođe

vanvremenska i podrška je svima njima, svima je

rod – sestra, majka, ujna...

Teserakta: Teserakta je jedna pojava moje mašte,

moj kreativni kanal. Kažem za nju/njega da je biće

iz četvrte dimenzije zato što želim da Teserakta

nema granice naše realnosti, ona može biti šta god

hoće. Hoću da izgradim Teseraktu kao natprirodnu

pojavu.

Kako je tekla izgradnja tvog lika? Odakle si crpla inspiraciju?

Novoslovenka: Od svoje četvrte-pete, do osamnaeste godine igrala

sam folklor. To je skoro četrnaest godina u kojima sam se osećala kao

autsajderka na probama jer sam se pitala zašto ne bih mogla da se

obučem u žensku nošnju koja je mnogo raskošnija, lepša i detaljnija

od muške. Odatle sam dobila prvu ideju za dreg. Pitala sam se zašto

ja kao kvir osoba ne bih mogla da predstavljam Srbiju kroz njenu

tradiciju kao bilo koja cis het osoba. Tu se stvorio neki inat! Jer ja

sam patrotkinja – volim naš jezik, pravopis, izražavam ljubav prema

domovini, antišovinizam...

Teserakta: Izgradnja Teserakte još uvek traje. Inspiraciju uzimam

najviše iz anime likova, likova iz crtaća i stvari iz moje mašte. To su

manje-više one stvari koje su mi pomagale da pobegnem iz realnosti.

Vesna MDMAzel: Na početku je moja inspiracija proistekla malo iz

Dreg Race-a, malo iz sveta mode, divljenja Vajolet Čački čiji su nastupi

uvek perfektni, a zatim i iz života holivudskih diva i brodvejskih

mjuzikala. Ceo Vesnin narativ došao je iz sveta mode, glamura,

Brodveja i ogromnu zahvalnost dugujem Dekadenci koja mi je mnogo

pomogla na početku. Dve godine sam imala želje da krenem da se

bavim dregom, ali sam mislila da sam još mlada i nezrela. Tokom tih

par godina sam šila sebi garderobu isprobavala haljine, refleksno se

pela na prste kao da imam štikle...Otišla sam na svoj prvi dreg šou

2019. godine i pomislila: jao, ja želim ovim da se bavim!

StarBigHeart: Star je moje lično izražavanje koje služi kao refleksija

svega oko mene, a ja sam osoba sa pet hiljada interesovanja – štreberka

koja voli Ratove zvezda, koja čita stripove, gleda anime, igra Pokemon

Go, čita knjige, želi da pročita ponovo Božanstvenu komediju, citira

Frojda, radi u korisničkom servisu, pa studira psihologiju, pa sam

diplomirana fizioterapeutkinja… sve je to StarBigHeart! Gradnja lika je

nešto što se očigledno dešavalo celog mog života.

Upoznajte nas sa vašom organizacijom DNK (Dom za nezbrinute kraljice i kraljeve): kako ste došle

na ideju da je osnujete i zbog čega je značajno da postoji takva platforma?

Teserakta: Mi smo bebe što se tiče dreg sveta i, kao takve, mogle smo da nastupamo samo ako nas

neko stariji, ko je već sebe izgradio, primeti, ili ako isti prave neko takmičenje. Htele smo da napravimo

platformu gde svaka nova kraljica ili kralj, svako ko ima strast za dreg može da pita za pomoć. Želimo da

ljudi sa kreativnim idejama, a koji nemaju platformu, dođu kod nas da bi uz našu pomoć mogli ostvariti te

ideje. Mislim da je dosta važno da novi performeri vide da postoji podrška u okviru dreg krugova i da je

svako dobrodošao da pita za pomoć.

Novoslovenka: Poučene iskustvima poželele smo da izbegnemo politiku kuća i došle na ideju da

napravimo kolektiv koji će funkcionisati po principu platforme. Ja kao Novoslovenka vidim DNK kao

pandan Nesvrstanima. (smeh)

StarBigHeart: Mi smo doskorašnja publika, a otskorašnje kraljice, znamo čime je publika prezasićena,

tako da smo dale same sebi izazov da se svaka naša žurka razlikuje. Imale smo UNO turnire, parodije

Slagalice, kabare, stand-up nastupe...

Vesna MDMAzel: I htele smo da stvorimo okruženje u kojem bilo ko od nas može da napravi svoj događaj

bez obaveze da u njega uključi druge članove DNK, već da svako pozove osobe, kraljice, koje želi.

50

INTERVJU

Ko su ljudi iz senke zahvaljujući kojima DNK događaji tako dobro funkcionišu?

Novoslovenka: Naš logo je smišljao moj najbolji prijatelj Zoran Milin. Vlada, kojeg zovemo

„Grand produkcija DNK”, jeste multimedijalni dizajner koji je zadužen za vizuale, grafički

dizajn, audio-materijale, projekcije... Bez njih dvojice DNK ne bi mogao da bude primećen

ovoliko koliko jeste.

Novoslovenka

51

Gde nastupaju dreg kraljice i ko sve može (i kako) da se prijavi za nastup?

Vesna MDMAzel: Najbolji odgovor je: gde stignu i gde nađu prostor. Doskoro

su postojala tri-četiri mesta na kojima je dreg bio prihvaćen. To su bili KC Grad,

Dragstor, Zappa barka, Dim. Odnedavno ovim mestima pridružili su se XL,

Guvernanta, Dom b612 i KC lab u Novom Sadu...

StarBigHeart: Odnedavno je nastupila i decentra-lizacija drega. Doskoro je on

bio dostupan najviše u Beogradu, a sada smo sve češće u Novom Sadu, planiramo

nastupe u Kraljevu, Kragujevcu, Subotici...

Novoslovenka: Ja sam trenutno u procesu organizacije dreg događaja u Pančevu,

mom rodnom gradu.

StarBigHeart

Vesna MDMAzel: Nadovezala bih se na ovo ko se sve može i kako da se prijavi za

nastup – može bilo ko i na bilo koji način ukoliko ima želju da se bavi dregom, da da

svoj maksimum i da se posveti tome na adekvatan način. Pod tim podrazumevam

da je voljan da radi i da sarađuje sa drugim kraljicama. Nama se ljudi uglavnom

javljaju preko Instragram stranice @nezbrinuti ili nekome od naših članova. Mi,

zatim, kao i za sve drugo, glasamo na sastanku da li nam je predloženo okej ili nije,

a to radimo zato što, koliko god podržavale sve performere, neki standardi ipak

moraju da postoje.

52

Koliko traje priprema jednog nastupa i šta sve ona podrazumeva?

INTERVJU

Vesna MDMAzel: U svojoj burnoj karijeri od jedanaest meseci organizovala sam sedam događaja i mogu

da kažem da je to jedan izuzetno naporan i iscrpljujuć proces. Ako se radi o nekom sadržajnijem događaju,

pripreme traju mesec dana, a ukoliko je nešto manje zahtevno, oko dve nedelje. Važno je da se zna ko šta

radi i ko se za šta pita, zatim da se urade vizuali, promocija. Što se tiče lične pripreme za nastup, nedelju dana

unapred pravim kostim i smišljam šminku i koreografiju, a dan pred događaj kreće sređivanje, brijanje... Na

dan događaja volim da dođem šest sati ranije, izvidim bekstejdž, uradim probu, sredim tehnikalije. Onda ide

presvlačenje, šminkanje, ulazak u karakter...Volim da kažem da se Vesna se budi onda kada joj se nacrtaju obrve!

Novoslovenka: Užasno je stresno ukoliko nisu sve stvari pod konac dan pred događaj. Volim da se na dan

događaja uradi proba, dve ako treba, da imamo vremena da se fotografišemo, da se aklimatizujemo.

StarBigHeart: Psihološki momenat spremanja je jako bitan, možda i najbitniji. Dosta nas može da našminka

lice za nekih sat vremena ili dva, da se obuče u roku od dva-tri minuta, ali ako direktno iz svlačionice odemo

na binu, nećemo imati dobru energiju za to. Moramo da imamo vremena da odahnemo, uđemo u svoj lik,

da se mentalno pripremimo i uđemo u mehur komfora.

Teserakta: Zavisi… Može da traje od nekoliko nedelja, do nekoliko dana, do par sati pred sam nastup.

Meni koja sama šijem svoje kostime zbog toga je potrebno više vremena. Podrazumeva se da pred nastup

performer ima već pripremljeno šta će da obuče, obuje, kakvu šminku želi, da zna reči pesme i da se zabavi

dok nastupa.

Da li ti je lakše da smisliš nastup i kostim kad je tematsko veče ili kada nije? I koje ti je omiljeno

tematsko veče na kojem si učestvovala?

StarBigHeart: Dregovizija! (smeh) Lakše mi je kad nema tematike, jer onda ne moram mnogo da

razmišljam, nego sam u fazonu: ovo je pesma koju volim ja i koju Star voli. Kad je tematsko veče, izbor je

suženiji, pa se dvoumim da li ću da radim Kad zamirišu jorgovani ili Bosanac od Lepe Brene (joj, kuku mi

lele).

Vesna MDMAzel: Lakše mi je kad je događaj tematski jer čim sam odabrala da nastupam u okviru neke

teme, to znači da znam i kako ću da se obučem i koju numeru ću da izaberem. Ali lepo mi je i kad nema

teme jer onda mogu da radim šta god želim. Omiljeno tematsko veče mi je za sada stvarno neprevaziđena

Dregovizija. Doskoro mi je bila Dragalica, zato što je bila parodija koju sam uradila na sebi svojstven način.

Drag mi je bio događaj Sav taj kabare, muzikalni vodvilj u stilu burleske, koji smo radile Dekadenca, Luna

Lorelaj, Velma On Pointe i ja.

Teserakta: Meni je lakše kada je tematsko veče jer mi je baš zabavno da smišljam Teseraktu u različitim

situacijama. Omiljeno mi je bilo Best drag kada je trebalo predstaviti najbolju sebe.

Novoslovenka: Ipak više volim kad je nešto tematski jer, ako je, na primer, tematika, Dan zaljubljenih,

svoj dreg treba da osmislim kroz prizmu tog dana. To je ujedno i moj omiljeni nastup, organizovao ga je

Haus of KeyGie u KC Gradu 14. februara ove godine. Čim sam saznala koja je tema, znala sam šta ću da

uradim sa Novoslovenkom: predstavila sam moj omiljeni film Zona Zamfirova zajedno sa pesmom Sare Jo

Muškarčina, koja takođe ima puno turcizama, pa ih je bilo lako uklopiti. Teserakta je tada bila van drega sa

mnom na sceni i to je još jedan razlog zašto volim taj nastup.

StarBigHeart: Sada, u principu, svaki dreg šou ima neku temu, barem u imenu, jer više „Hey, it’s a drag

show” ne privlači pažnju. Svaki dreg šou sada ima neku etiketu, a koliko ko to isprati u svojim nastupima, to

je diskutabilno, zavisi od kraljice do kraljice.

53

Teserakta

Ko šije kostime i ko je zadužen za scensku šminku?

Teserakta: Ja i ja. Volim za sebe da radim sve, iako stvara dodatan stres,

ujedno stvara i dodatnu satisfakciju.

StarBigHeart: Neke kraljice vole da im se uradi sve, što je sasvim okej,

ali postoje i kraljice koje vole sve ručno da rade same. Ja većinu svojih

kostima sašijem, nešto kupim u second hand-u, sve u svemu, na većini

događaja sam nosila ono što sam sama napravila jer samo ja imam viziju

kako kostim treba da izgleda. Šminku isto radim sama, a kada mi zatreba

pomoć, posavetujem se sa užim krugom koleginica.

Vesna MDMAzel: Samo jedan autfit sam nosila, a da ga nisam sama

sašila. Moj dreg je i proistekao iz ljubavi prema modi i šivenju i znam da

skrojim kostim za sebe, a i u njemu se osećam najkomotnije. Šminku

sam dugo usavršavala (četiri meseca mi je trebalo da pronađem gde da

mi počnu obrve) i svaki put joj dodam nešto novo.

Novoslovenka: Trebalo mi je neko vreme da usavršim šminku i bilo mi

je jako teško u početku, plašila sam se da eksperimentišem. Ali sam

s vremenom usavršila svoj stil koji furam i dan-danas. Kostime šije

Teserakta i sebi i meni. Neke stvari takođe nađem u second hand-u, pa

ih kasnije zajedno doteramo.

Da li biste volele da se pojavi više kraljeva na sceni? I šta bi to donelo?

Sve u glas: Da!

Vesna MDMAzel: Apsolutno bih volela! U manjinu su. Znam za njih petoricu koji se dvaput godišnje bave dregom,

a toliko bi stvari mogli da urade. Mogli bismo da se uparimo, da radimo duete. To bi donelo raznovrsnost na

sceni.

StarBigHeart: Doprinelo bi još jednom lomljenu stereotipa, lomljenju heteronormativnosti, socijalnih standarda

i presija. Kao što je moj dreg ekstremno kemp i feminen, nekim ljudima će možda na pamet pasti muževnost.

Teserakta: Da, apsolutno. Mislim da bi to donelo raznolikost našoj sceni što je uvek dobro. A takođe, ja kao

osoba koja uživa da gleda dreg, imala bih više drega da gledam.

Potpitanje: Da li su dreg kraljevi još više marginalizovani od kraljica?

StarBigHeart: Da. Zapravo, u biti nisu toliko diskriminisani, ali ih u praksi nema vidljivih. S druge strane

„uvredljivije” je da muško imitira žensko, nego obrnuto. Biti kvalitetan dreg kralj je užasno teško. U inostrastvu

dreg kraljevi imaju više šminke od kraljica, celo lice prvo ofarbaju jednom bojom, a onda rade ekstremne, oštre

konture, dodaju lažne brkove, brade, na kraju i kostime. Pogledajte Lendona Sajdera koji je najpoznatiji dreg

kralj na svetu. On ima više šminke na sebi nego nas četiri zajedno.

Novoslovenka: Sama dreg zajednica ne otvara toliko vrata kraljevima. Možda ni publika ne reaguje toliko na

dreg kraljeve koliko na kraljice.

54

INTERVJU

Kakve su reakcije publike? Da li primećujete da je krug širi u odnosu na vaše početke

bavljenja dregom?

Teserakta: U većini slučajeva reakcije su pozitivne. Na nastupima ima dosta publike, prisustvo

na društvenim mrežama nam se povećava, i osobe koje su nas pratile od početka i dolazile

na nastupe govore nam da smo sve bolje i bolje.

StarBigHeart: Kad god izađem na binu, uvek vrište...a to je najčešće: „Skini se sa bine!”.

(smeh) Reakcija publike je pozitivna jer je svako od nas doneo nešto novo na scenu. I da,

širi se krug! Za devet meseci, koliko radim dreg, zbog mene je dosta ljudi saznalo za dreg

u Srbiji, došlo da me podrži i otkrilo Teseraktu, Novoslovenku, Vesnu... Čak i strejt ljudi koji

dođu udube se u to. Moja tetka, najheteroseksualnija osoba koju poznajem, i moj stric mačo

men došli su da me podrže na Dregoviziji.

Novoslovenka: Publika se mnogo razlikuje od grada do grada. Postoji nešto što ja zovem

razmaženost publike – u Beogradu je razmažena jer postoji dosta dreg događaja i onda

ljudi uvek očekuju nešto drugačije. Kada sam nastupala na prvom zapravo posećenom dreg

događaju u Tirani (uz Bilju Krstić!) pojavilo se trista i nešto ljudi. Novi Sad je u sličnom fazonu

jer se tamo dreg događaji ređe održavaju.

Vesna MDMAzel: Vidim po sebi da svaki put kad izađem na scenu i promenim nešto, publika

se oduševi. Kad sam skinula svoj famozni rep i podigla kosu, moja drugarica je, iako je znala

da ću to da uradim, ispustila dušu od vrištanja. Na Dregoviziji ništa nisam mogla da čujem

od vrisaka, iako smo pričale na mikrofon, nisam čula sebe od publike. To me jako ispunjava.

Živim za to da publika uživa u tome što radim.

55

Vesna M

Dakle, u maju ove godine održana je prva Dregovizija u

Srbiji (evrovizijsko dreg veče). Kakvi su vaši ustisci kao

organizatorki i učesnica i naravno – ko je pobedio?

Novoslovenka: To je događaj na kojem smo radile najmanje

dva meseca. Kontaktiranje sa poznatim ličnostima, Zappa

barkom, zatim ceo audio-video doživljaj, bilo je milion stvari.

Na kraju veče je prošlo magično, ljudi su bili oduševljeni, dobile

smo puno pozitivnih kritika. Posle Dregovizije možemo da

kažemo za sebe da smo dovoljno sposobne, organizovane i

zabavne ljudima da možemo da im priredimo šou godine. Za

mene lično to je gorivo da nastavim da radim takve događaje.

Bila sam i uplašena da smo postavile toliki standard za dreg šou

i da će ljudi koji su prvi put došli uvek očekivati sličan spektakl.

Nadam se i da će sada postojati zdrava konkurencija i da će se

drugi kolektivi truditi da prave kvalitetne događaje.

Teserakta: Najbolji događaj do sada! Baš smo zadovoljni tom

večeri i jedva čekamo da ponovimo. Zabavila sam se i kao

organizatorka i kao učesnica. A pobedila je jedna dama zvana

Titta Foureira, dreg kraljica koreografije.

Koja istorijska ličnost je po vašem mišljenju najveća kraljica?

Teserakta: Kleopatra, naravno.

StarBigHeart: Lejdi Gaga! Je l’ mogu da kažem da je ona

istorijska ličnost? Lejdi Gaga je moderni kemp. Ona je žena bez

filtera, uvek autentična, svoja, čuva svoj umetnički integritet.

Novoslovenka: Ja ne mogu da izdvojim jednu osobu, meni su

kraljice sve žene, sve velikanke koje su doprinele književnosti,

nauci, umetnosti, a ostale u senci zbog patrijarhata.

Vesna MDMAzel: Ja bih se nadovezala i složila sa Novoslovenkom,

sve žene koje su učinile nesto da promene ovaj

svet na bolje su kraljice, ikone, žene koje mogu sve, ali kao

prirodnjakinja izdvojila bih dva svoja uzora: Mariju Kiri i Milevu

Marić Ajnštajn zato što su one postigle veliki uspeh, i to u nauci

koja je smatrana uglavnom muškom oblasti.

Pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete

čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu,

muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi

trebalo da posvete pažnju?

Vesna MDMAzel: Pose, Paris is burning

StarBigHeart: Leigh Bowery, Boy Erased, Priscilla Queen of

the Dessert

Novoslovenka: The Handmaid’s Tale, Pride, Čarlston za

Ognjenku

Teserakta: Orvil Pek (muzika), Ljudi govore, Rastko Petrović

(književnost), Spirited away (film).

56

DMAzel

INTERVJU

57

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

ŽENA,

MAJKA,

KRALJICA

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Na intimnom porodičnom portretu koji je poručila

kraljica lično, dotična je predstavljena sa svojim

suprugom i njihovo petoro dece. Zvanični vladarski

portreti obično su bili vrlo reprezentativni,

standardizovani i rađeni po ustaljenoj ikonografiji

koja simbolima i detaljima ukazuje na ozbiljnost,

vladarsko dostojanstvo, legitimitet i kontinuitet.

U 19. veku, kada i nastaje ova slika, vladarske

porodice su zbog niza istorijskih događaja,

političkih i društvenih promena, bile praktično

primorane da se otvore za javnost i narodu pruže

makar mali uvid u njihove živote, onoliko koliko je

to za vladarsku kuću bilo pogodno. Tako je ovaj

zvanični grupni kraljevski portret ipak pružao i sliku

o harmoničnom, toplom, porodičnom domu, a

moćnu vladarku predstavio i u ulozi majke (koja će

kasnije imati ukupno devetoro dece).

Na detalju portreta vidimo ruke kraljevskog

bračnog para. Na kraljičinoj levoj ruci je njen

verenički smaragdni prsten, a na slici je i njen

smaragdni komplet koji se sastoji od dijademe,

minđuša i tri broša pričvršćena za njenu belu haljinu,

dok je desna ruka njenog supruga predstavljena u

pokretu, kao da se približava njenoj, zbog čega je

bilo kritika upućenih slici. Iako je većina, a posebno

kraljica koja je sliku smatrala remek-delom i

namenila je za trpezariju porodičnog letnjikovca,

bila zadovoljna istom, pojedinci su zamerali i to

što je za njenu izradu angažovala stranca. Stranac

je bio Nemac, poznat širom Evrope kao dvorski

slikar mnogih dinastičkih portreta. Slika je nastala

1846. godine, tačno trideset godina pre nego što

je ova kraljica postala i carica, po kojoj će, potom,

biti nazvana čitava epoha, ali ostaće upamćena i

kao jedna od istorijskih ličnosti po kojoj je nazvan

najveći broj geografskih pojmova i znamenitosti

širom sveta i kao vladarka koja je najduže vladala

u istoriji (šezdeset tri godine), sve dok joj njena

potomkinja, a naša savremenica, nije preuzela i tu

titulu, kao i nadimak „baka Evrope”. Da li znate o

kojoj slici i autoru je reč?

58

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Tomas Čipendejl, Priručnik za gospodu i stolare:

Stolice sa naslonom u vidu mašne/trake

(Ribband Back Chairs), 1754, Metropoliten muzej u Njujorku

Izvor: Metropoliten muzej Njujork, javno vlasništvo

59

LARPURLARTIZAM

KUŠ! jun 2022.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?