KUŠ! april 2022.

Kulturno-umetnički špajz

april 2022.

broj 75

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 75, april 2022.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Tisa Milić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Dorijan Dobrić

Marija Kovačević Kuzmanović

Ivana Novaković

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Aleksandar Simonović

Reč urednice

str. 3

Asklepije, Flora, Cerera i

Kupidon odaju počast

Lineovoj bisti

str. 6

Hotel Grand Nacional,

Rolan Biti

str. 12

Suvenir iz Rusije

str. 18

The Batman

– osvrt na najnoviju ekranizaciju

najboljeg detektiva

str. 24

Značaj i mogućnosti

razbijanja četvrtog zida

str. 32

Jarovid

str. 44

Intervju: Tanja Šljivar

str. 48

Strip Larpurlartizam

str. 58

Zovem se Vera, Jelena Tasić

str. 4

Zmija mladoženja

str. 8

Beovizija

– prostor estetske

i političke borbe

str. 14

Blaženo je neznanje

(o predstavi Pučina

Egona Savina)

str. 22

Apstraktna umetnost

Džordžine Hjuton

str. 26

Legat Petra Lubarde

str. 36

Novosadska Bogorodičina

„katedrala”

str. 46

Vizantijsko plavo

str. 56

2

REČ UREDNICE

Ovog aprila dobrodošlicu proleću priredili smo na paganski način: u

slavu prirode koja se budi i cveta antička božanstva vegetacije, ljubavi i zdravlja

ovenčala su bistu jednog od najznačajnijih biologa svih vremena na aprilskoj

Slici meseca. Slovenski Jarovid, bog proleća, sunca, plodnosti, ali i srdžbe i

besa opasao se sa svojih sedam mačeva i krenuo u duže, toplije dane, a slede

ga neobični heroji srpskih narodnih pripovedaka i bajki, natprirodna zmijolika

bića koja se žene devojkama i čije su svadbe čest motiv narodne književnosti.

U lokalne prolećne običaje našeg naroda može se uvrstiti i tradicionalno

preispitivanje izbora predstavnika za predstojeću Evroviziju, a analiza

ovogodišnjih takmičara sa muzičkog, estetskog i kulturološkog stanovišta

čeka vas u našem Uglu muzike.

Razglednica nam ovog meseca stiže iz Novog Sada, pa ćete u tekstu

naše saradnice Ivane moći da saznate nešto više o najprepoznatljivijoj

crkvi ovog grada, takozvanoj katedrali (koja to zapravo nije), njenom

istorijatu, arhitekturi, vitražima i keramici krova. U Beogradu prolećne dane

preporučujemo vam da ispunite šetnjom kroz Hajd park i posetom Legatu

Petra Lubarde koji se nalazi u blizini i uživate u ambijentu i stalnoj postavci

ove vile, nekadašnje kuće i ateljea čuvenog slikara. Posetite i Jugoslovensko

dramsko pozorište i pogledajte predstavu Pučina o kojoj je pisala Ivana, ili

novi film o Betmenovim avanturama, a zatim pročitajte intervju koji smo ovog

meseca vodili sa dramaturškinjom Tanjom Šljivar i upoznajte se sa njenim

radom ili se podsetite o njemu.

Ljubiteljima knjiga ovog meseca preporučujemo dva dela: Hotel Grand

Nacional švajcarskog pisca Rolana Bitija i knjigu Zovem se Vera naše spisateljice

Jelene Tasić. Pokušajte da pronađete sliku kojoj pripada ovomesečni Detalj za

kraj, a kako je u pitanju „vizantijsko plava”, možda će vam inspiraciju probuditi

slušanje nostalgičnih pop hitova grčkog pevača Demisa Rusosa.

Paganski veseo i habzburški raskošan april

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

Zovem se Vera

Jelena Tasić

piše: Tamara Živković

ilustracija: Jefimija Kocić

Mlada spisateljica Jelena Tasić nedavno

je objavila svoj prvi roman pod nazivom

Zovem se Vera za izdavačku kuću Talija

izdavaštvo. Jelena je rođena 1990. godine

u Zadru, završila je filozofiju na Filozofskom

fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom

masterirala preduzetništvo na Univerzitetu

u Novom Sadu.

Njen roman Zovem se Vera napisan je

u prvom licu, kao ispovest devojčice

Vere, devojčice koja je bitno obeležena

odrastanjem bez majke koja ih je, kako

sama Vera govori, potiskujući činjenicu da

je mama umrla, „napustila”, plašeći se čak

da doda i ono „zauvek”.

„Kaktusi rastu. Imaju i bebe. Jeste li znali da

kaktusi imaju bebe? Mama me je naučila kako

da ih odvojim od roditelja da se osamostale.

Taj momenat mi je oduvek bio tužan, ali je

mama rekla da je to deo odrastanja.

Zašto kaktusi ne mogu da odrastaju sa

roditeljima?

Nedostaje mi odrastanje sa mamom...”

- Zovem se Vera, Jelena Tasić

Kao i svako dete koje tek odrasta, Vera

pokušava da razume svet i ljude oko sebe.

Kao devojčica koja odrasta bez mame,

Veri je duplo teže da taj svet razume jer

ona nema sigurnost i oslonac koji većina

dece njenog uzrasta imaju. Ona ima oca sa

kojim živi, međutim, oslonac u njemu nije

dovoljan jer em što otac radi po ceo dan,

pa nema previše vremena za Veru, em što

on jednostavno nije mama i ne može da

popuni tu prazninu koju Vera oseća.

„Mama me je uvek pratila u školu. Tata

to ne ume. Pokušao je nekoliko puta.

Nije baš bio uspešan. Zamolila sam ga da

idem sama. Nisam htela da više pokušava.

Znojilo mu se lice, pa mi je bilo žao. Mama

je tačno znala o čemu volim da pričam na

putu do škole. Nikako o školi. Pričale smo

o haljinama, bojama, letu, moru, pticama....

Tata je pričao samo o školi...”

- Zovem se Vera, Jelena Tasić

Naravno, to ne znači da između Vere i oca

ne postoji duboka ljubav i razumevanje,

samo je njihov odnos drugačiji od onog koji

je Vera imala sa majkom. Vera brine o ocu

isto kao što on brine o njoj. Jedno drugom

prave palačinke i igraju košarku zajedno. Idu

u Mek, iako Vera ne voli Mek, ali zna koliko

ga tata obožava, pa joj je milo da gleda oca

kako jede. Kupuje mu belu čokoladu jer

je to njegova omiljena čokolada, ali je isto

tako i njena, pa joj retko kada uspe da je

sačuva od same sebe.

Odrastajući bez majke Vera pokušava da

se identifikuje sa njom. Mamina omiljena

knjiga je bila Mali princ, pa je to postala i

4

MLADI I KREATIVNI

Verina omiljena knjige. Ona bi želela, da

poput malog princa, ima svoju planetu na

kojoj bi živele ona i sreća. I tata. I Bobiša,

njen pas. Mada, onda ni ne postoji potreba

za tom planetom jer je ta planeta u njenoj

kući.

U romanu postoji kontrast između sveta

kuće i porodice, kao prostora sigurnosti i

sreće, i ostatka sveta u kom Vera neprestano

nailazi na odbijanje i nerazumevanje. Nju

druga deca u školi maltretiraju, nazivaju

je siročetom, iako ona ne zna šta ta

reč zapravo znači. Učiteljica ne razume

kako su kod Vere 1+1=3, iako joj je Vera

objasnila „ako se 1 i 1 vole onda bude 3 jer

je to porodica”. Drugarica je natera da kupe

bojanku zajedno, a onda je više nikada ne

donese u školu da bi zajedno bojile. Između

Vere i sveta drugih postoji nepoverenje,

nerazumevanje, jer većina ne razume taj

svet mašte koji je Vera za sebe izgradila, a ni

ne želi da se potrudi da ga shvati.

„Da li znate šta znači Гñуј Yгà?

Ne znam ni ja, ali negde na svetu to bi

moglo da znači nešto. Negde na svetu neko

to možda razume.

Zašto svi ljudi ne razumeju sve ljude?”

-Zovem se Vera, Jelena Tasić

Jedini prijatelj kojeg je Vera u romanu

stekla jeste čika koji je sedeo ispred pekare

na parčetu kartona i nosio različite cipele.

Vera mu je prišla da mu kaže kako joj se

sviđa što je on drugačiji, i da mu na tome

zavidi. Ona je drugačija zbog toga što

nema mamu, ali bi volela da je drugačija

zbog sebe. Vera i jeste drugačija, iako toga

ni sama nije svesna, ona ima razumevanja

i ljubavi prema drugima, saosećanja i

samilosti. A to su vrline koje su, nažalost, u

današnjem svetu u izumiranju.

„Vera, slobodno sedi tu. Oni nas ne vide. Mi

smo mrlja na belom papiru. Postojimo. Svi

znaju da smo tu, ali ne smetamo im da pišu

svoje misli.”

Zovem se Vera, Jelena Tasić

Iako je roman Zovem se Vera relativno

kratak, većina poglavlja se sastoji od svega

nekoliko rečenica Verinih razmišljanja na

određenu temu, i iako je roman napisan

naivnim, dečjim jezikom i svet koji je u

njemu prikazan dat je iz perspektive deteta

koje taj svet još uvek ne razume, ovaj roman

nosi u sebi snažne poruke. To je roman o

empatiji, razumevanju i toleranciji, ili tačnije

o manjku iste u današnjem svetu. Roman

koji će nas naterati da se zagledamo upravo

u te „mrlje na belom papiru” i da, umesto

što ih ignorišemo, od njih napravimo nešto

izuzetno po čemu će baš taj papir biti

poseban, drugačiji i vredan čuvanja.

5

Asklepije, Flora, Cerera i

Kupidon odaju počast

Lineovoj bisti

piše: MoonQueen

izvor slike: Wikimedia Commons

Sećate li se časa biologije na kojem se, na

opštu radost velikog broja đaka, učila verovatno

najdosadnija lekcija tog predmeta zvana

taksonomija. Možda ste, poput mene, redosled

taksona naučili napamet i zaboravili ga odmah

nakon kontrolnog, pa ćemo se ovog proleća

podsetiti te lekcije tako što ćemo, zajedno sa

antičkim boginjama i bogovima, ovenčati slavom

bistu naučnika koji nam je sistem taksonomije

ostavio u amanet.

Karl fon Line, švedski prirodnjak i naučnik iz 18.

veka, smatra se ocem taksonomije, ali i binarne

nomenklature koju je uveo u naučni sistem

1753. godine svojim delom Species Plantarum.

Binarna nomenklatura znači da svaka biljna i

životinjska vrsta u svom nazivu ima dve reči na

latinskom jeziku od kojih prva označava njen

rod, a druga vrstu. Danas je teško zamisliti da

je nekada postojao svet u kojem su naučnici

izučavali floru i faunu bez konkretnog i uređenog

sistema njihovih naziva, ali sve do sredine 18.

veka opšteprihvaćeni standard imenovanja

vrsta nije postojao. Karl fon Line je imenovao

čitav njemu tada poznat i dostupan živi svet, a

u stranice njegovog popisa s vremenom će se

dopisivati novootkrivene vrste na način koji je

švedski naučnik predložio kao najpraktičniji. Ako

se uz „ime i prezime”, tj. latinski naziv pojedine

biljke ili životinje danas nađe i skraćenica L. ona

je tu kao podsetnik da joj je ime staro najmanje

270 godina, i da je zapisano perom Karla fon

Linea.

U imenu grafike koju smo odabrali za aprilsku

sliku meseca pobrojani su njeni učesnici:

Asklepije, bog lekar, sa svojim štapom oko

kojeg je obmotana zmija, kako smo i navikli da

ga viđamo u apotekama, Flora, boginja cveća

i proleća u svoj bujnosti šarene rascvetane

vegetacije, Cerera, zaštitnica žita sa srpom i

zlatnim vencem u ruci, Kupidon, bog ljubavi, koji

strelicom ispisuje reči na kamenu, i na kraju, u

središtu slike, bista Karla fon Linea, naučnika

koji je zaduženja ovih božanstava razumeo na

nov, drugačiji i do tada nezamisliv način. Nad

njegovim likom uklesanim u kamenu kruži

zapadni vetar, bog Zefir, kojeg odlikuju leptirova

krila, a u mitologiji se smatra jednim od vesnika

proleća.

Veza naučnog rada Karla fon Linea i odabranih

bogova prilično je jasna – Flora i Cerera,

zaštitnice biljnog sveta i vegetacije – zadužene

su za nastanak i opstanak mnogih vrsta koje će

se naći u njegovom pregledu, Asklepije, lekar,

vekovima je zavisan od blagodeti prirodne

medicine, a Zefir na oblaku donosi proleće,

godišnje doba najpovoljnije za botanička

istraživanja. Kupidonova strelica ovog puta

ne probada ničije srce već urezuje reči na

postament biste, a prisustvo boga ljubavi na

slici podseća na dualnu prirodu rodova i polova.

Verovatno i na činjenicu da su za nastanak svih

vrsta nad kojima ostali bogovi bdiju ključne

polnost, plodnost, stvaranje, razmnožavanje i

rađanje, ili jednom rečju – ljubav.

6

SLIKA MESECA

Grafika Asklepije, Flora, Cerera i Kupidon

odaju počast Lineovoj bisti iz štampe je izašla

1806. godine u okviru trećeg dela čuvene

knjige engleskog botaničara Roberta Džona

Tortona Hram Flore ili Vrt prirode. Treći deo

ovog kapitalnog dela tadašnje botanike nosi

naziv Nove ilustracije rodnog sistema Karla

fon Linea u okviru kojeg je ilustracijama

različitih vrsta cveća engleski naučnik želeo

da približi, ilustruje i dopuni istraživanja svog

švedskog kolege. Iako je Torton veći deo

svog dela ilustrovao sam, pretpostavlja se da

je grafike trećeg dela knjige uradio Džejms

Koldvol, a da su mu kao inspiracija služile

slike Džona Rasela i Džona Opija, britanskih

umetnika zainteresovanih za svet prirode.

Možda ćete se zapitati zašto je umetnik

odabrao da prikaže krunisanje biste slavnog

naučnika, umesto da je samog Karla fon

Linea upleo u kolo mitoloških bića koja mu

se dive i proslavljaju njegov doprinos nauci.

Ovakva praksa tipična je za umetnost i

vizuelnu kulturu 19. veka s obzirom na to da

se tokom ovog stoleća evropska umetnička

produkcija jednim velikim delom zasnivala na

proslavljanju različitih vrsta heroja, stvarajući

time moderne panteone slavnih ličnosti.

Novovekovni panteoni, osim vojskovođa i

vladara ubrajali su u svoje redove i slavne

naučnike, pisce i umetnike, sve one ličnosti

koje su svojim radom i dostignućima

zadužile jednu naciju, ili kao što je to ovde

slučaj – čitav svet – da ih se seća. Oslanjajući

se na stariji evropski običaj po kojem su slika

ili skulptura vladara menjale njegovo fizičko

prisustvo, može se reći da je bista Karla

fon Linea u ovom slučaju poistovećena

sa njegovim živim telom i da je antičkim

božanstvima svejedno krunišu li čoveka od

krvi i mesa ili njegov odraz u kamenu jer je

poruka ista: njegov lik prenet je u nebeske

sfere zaslugama koje bogovi prirode slave

prepoznajući ga kao jednog od njih.

Hijerarhijski sistem taksona Karla fon Linea

ostao je nepromenjen do danas. Upravo

on dao je i naučno ime ljudskoj vrsti. Vi koji

čitate ovaj tekst, i ja koja ga pišem, zajedno

pripadamo vrsti Homo sapiens – razumni

čovek, iz carstva Animalia, tipa Chordata,

klase Mammalia, reda Primates, podreda

Haplorhini, infrareda Simiiformes, porodice

Hominidae, potporodice Homininae,

plemena Hominini, roda Čovek. Ako ni

zbog čega drugog, onda zbog potrebe da

definišemo i objasnimo sami sebe Lineovog

dela sećaćemo se zauvek, čak i ako mu Zefir

u međuvremenu izliže ime sa kamene ploče

na koju ga je uklesao Kupidon.

7

Zmija mladoženja

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Ljiljana Đajić

Bila jednom jedna stara internacionalna tema – brak sa

natprirodnim bićem – koja se javlja u bajci, predanju i

epskoj pesmi. Jedna od prvih varijanti vezuje se za

Pančatantru, staroindijsku zbirku basni u stihu i prozi.

Ovu temu obradio je i Apulej u romanu Metamorfoze u

kojem su kralj i kraljica imali tri ćerke od kojih su starije

dve bile ljubomorne na mlađu, Psihu. Njoj se pojavljivao

nevidljivi mladoženja, Amor, koji joj je savetovao da ne

sme da ga oda, međutim, ona je prekršila reč, te je on

nestao. Zatim sledi njeno traganje za njim, izvršenje

raznih zadataka i na kraju se sve srećno završava.

Ova bajka pojavljuje se i u renesansi kod Lafontena, a

kasnije i kod Puškina, i Molijera u drami Psiha. Možda

i najpoznatija bajka sa ovakvim sižeom upravo je

Lepotica i zver koju je napisala Gabrijela de Vilnel. U

bajkama i pesmama o braku sa natprirodnim bićem –

zmijom mladoženjom, zveri – poenta uopravo leži u

transformaciji natprirodnog bića.

8

ČITAM I SKITAM

„Snaga ljubavi kojom se čudovište pretvara u ljudski oblik kod nas je

prenesena na majku i sina, i beskrajnu čežnju nerotkinje za detetom.”

Narodna književnost, Nada Milošević Đorđević i Radmila Pešić

9

Na našim prostorima tema braka sa natprirodnim

bićem opisana je u dvema narodnim pripovetkama,

dvema varijantama narodnih epskih pesama i narodnom

predanju. Prvu varijantu priče o zmiji mladoženji

(pod bojem 9) Vuk Stafanović Karadžić dobio je od

zemunskog učitelja Dimitrija Čolića. Početna situacija u

priči glasi ovako: sirota žena se molila bogu da joj da da

zatrudni, makar i zmiju rodila. Bog joj usliši želju i žena

zaista rodi zmiju. Međutim, čim ju je rodila, zmija uteče u

travu i nestane, te je žena ponovo ostala sama i strašno

je žalila.

Posle dvadeset godina zmija se vraća majci i traži joj da,

umesto njega, prosi od cara devojku. Majka se zabrine

i biva uverena u nesupeh zato što su siromašni. Dakle,

pomalo neočekivano – prepreka nije rodne već staleške

prirode. Ipak posluša sina, a on joj je još savetovao da se

ne okreće kad se bude vraćala sa carevog dvora. Car se

nasmeja kada ču za prosidbu, ali pristane da da devojku

ako zmija načini ćupriju od bisera i dragog kamenja od

njegovog dvora do zmijine kuće. I kako je majka išla, sve

se takva ćuprija gradila, pošto se nije osvrtala. Drugi

zadatak: da načini dvore bolje od carevih, dok je treći

zadatak glasio: zmija mora da ima sve bolje nego što

je kod cara. I svaki put majka nije smela da se osvrne,

a zadatak se sam ispunjavao. Tada car dade devojku.

Ovakav postupak u narodnoj književnosti naziva

se svadbenom inicijacijom sa preprekama. Takođe,

primetite stajaći broj tri. Zadaci su vezani za upotrebu

magije jer je junak i sam magičan, tj. ima natprirodne

moći.

Elem, da se vratimo bajci – oženismo našeg zmiju iako je

mlad. Posle nekog vremena zmijina žena zatrudni. Svi su

je pitali kako to sa zmijom spava i kako je ostala trudna.

Snaha se nikom nije odala do svekrvi, rekavši joj da on

noću skida zmijsku košuljicu i pretvara se u momka

od kojeg lepšeg nema. Na taj način prekršila je tabu –

otkrila je tajnu. Čak se i dogovorila sa svekrvom da ona

viri kroz ključaonicu, te se i sama uveri. Tada je majka

poželela da on ostane zauvek takav, pa je košuljicu bacila

u vatru. Mladiću je zbog toga bilo strašno vruće, i dalje

je košuljicu osećao kao svoju, pa su ga polivale vodom u

snu. On se prepao kad je shvatio šta se desilo, ali su ga

majka i supruga umirile. Na veliku sreću svih, desila se

metamorfoza – on je ostao prelepi mladić – i tast ga je

učinio carem. Dakle, ova verzija bajke donosi srećan kraj.

10

ČITAM I SKITAM

Srpska narodna pripovetka (10) –

Opet zmija mladoženja

U drugoj verziji bajke o zmiji mladoženji prepoznajemo

nekolike razlike u odnosu na prvu varijantu. U uvodnom

delu bajke više se ne pojavljuje sirota žena, već carica.

Razlika leži i u tome što zmija nije pobegao kad se rodio,

ali nije pustio nikakva glasa dvadeset dve godine, dok

nije zatražio da se oženi. Našao je sam sebi ženu, sirotu,

koja je pošla za njega rado i veselo. Dakle, vidimo da

nema prepreka. Do podudaranja između dve verzije

bajke dolazi kada snaha ostane trudna i kada se ona i

svekrva dogovore da spale košuljicu. Međutim, ovoga

puta do metamorfoze nećemo doći tako lako. Junak

posle tog paljenja košuljice nestaje, a pre toga je prokleo

svoju suprugu. Posle tri godine (isti stajaći broj, zar

ne?) počne žena, i dalje u blagoslovenom stanju, da ga

traži noseći gvozdene opanke i gvozdeni štap. U ovom

momentu dolazimo do kulminacije bajke jer devojka

postaje glavna junakinja i postaje tip junaka tragaoca,

poznatog u narodnoj književnosti. U svojoj avanturi

pomoć traži od Sunca, Meseca i vetra i od majki svakog

od ovih elemenata dobija po jedan dar. Upravo ti darovi

pomoći će joj da ponovo stupi u kontakt sa zmijom kojeg

je najpre pronašla, oženjenog, u drugom carstvu. Kako?

Devojka tada stupa u, takozvanu, borbu sa protivnikom.

Protivnik joj je muževljeva nova žena, carica. Poklanja joj

darove koje je dobila da bi joj carica dozvolila da provede

noć sa njenim mužem. Sve se dešava za tri dana i tri

noći. Zmijina kletva sa početka bajke sastojala se u tome

da mora da odere opanke i štap dok ga ne nađe, a i kad

ga nađe, da on mora da joj prebaci ruku preko stomaka,

pa će se tek onda poroditi. Opanci i štap su joj se ogulili

čim je stigla u to carstvo, a treće noći zmija je uspeo

da ostane budan i prebacio je ruku preko devojčinog

stomaka, te se ona porodila. Zatim su se vratili u svoje

carstvo i živeli srećno do kraja života.

Kao što ste verovatno primetili, u bajkama nema čuđenja

kako to zmija želi da se oženi, prisutna je magija, likovi

su tipovi i jednodimenzionalni su. Za razliku od bajki,

u predanjima metamorfoza nije moguća jer se ljudi i

životinje ne dovode u isti red.

Tema u kojoj je supruga natprirodno biće obrađena je

kod nas u obliku demonološkog predanja, bajke, balade

i epske pesme. Bajke govore o ženidbi vilom, opisujući

susret junaka sa njom, prinudnu udaju, život u kući i

njeno bekstvo, te zatim junak traga za njom. One ne

govore o rađanju dece. U epskim pesmama pak najveći

je akcenat upravo na vilinom rađanju deteta, jer se tako

stvara epska biografija mnogih junaka: Zmaju Ognjenom

Vuku, Banović Sekuli, Relji Bošnjaninu majke su upravo

vile.

11

HOTEL

GRAND NACIONAL

ROLAN BITI

piše i fotografiše: Tamara Živković

Hotel Grand Nacional je roman višestruko nagrađivanog,

švajcarskog pisca Rolana Bitija. Roman je jedna

kratka, životna priča o ljudskoj zaslepljenosti sobom, o

nerazumevanju i nepoznavanju suštine drugih, bliskih

ljudi, o neuviđanju dubine i složenosti svake individue ma

koja bila njihova uloga u našem životu.

Glavni junak i narator romana je Karlo, vrtlar, koji

živi u malom gradu u Švajcarskoj. Karla upoznajemo

u trenutku kada naizgled sređena pitanja njegovog

života počinju da se urušavaju. Nedavno se razišao sa

ženom sa kojom je proveo šesnaest godina, Anom,

medicinskom sestrom. Ćerka ih je napustila i otišla na

studije umetnosti u London. Karlova majka Pija, pomalo

senilna, pobegla je iz staračkog doma u kome je do tada

boravila. Karlo je sam, u svom praznom stanu, svestan

da više skoro nikome nije potreban. Međutim, snaga

njegovog lika leži u ironiji i humoru sa kojim se on odnosi

prema ovim situacijama. Kod njega nema očajanja, niti

patnje, već svaku situaciju koja ga zadesi prihvata kao

neminovnost u kojoj čoveku ne ostaje ništa drugo nego

da se nasmeje.

Karlo sve vreme romana pokušava da odgonetne zašto

je došlo do razlaza između njega i njegove žene i da li

su nešto mogli da urade da to spreče. Očigledno je da

među njima i dalje postoji ljubav i poštovanje i strast, ali

nedostaje povezanosti. Svako od njih se zatvorio u svoju

čauru, okupiran sobom i svojim životom, izgubivši time

iz vida onu drugu osobu sa kojom je.

”„Vratile su mi se u sećanja sedmice

i sedmice kada smo se jedva sretali

– ja u vrtovima, a ona noću i danju u

bolnici – i kako smo tada shvatili da

dekor našeg života više ne može da

nas zavara, da uspomene sa odmora

i nameštaj koji smo odabrali više nisu

sasvim na pravom mestu, da ni mi sami

više nismo tamo gde bi trebalo da

budemo, gubeći orjentire, sudarajući

se sa oštrim uglovima stolova,

smetajući jedno drugom, ponekad

se čak i izbegavajući, ne uspevajući

da razgovaramo jer su nam glasovi

odzvanjali u neuobičajenoj tišini

našeg stana kao da je sve oko nas tek

kulisa stvarnosti i kao da govorimo u

prazno.”

- Hotel Grand Nacional, Rolan Biti

12

PRIKAZ KNJIGE

Slično udaljavanje prepoznajemo i u ostalim

odnosima koje Karlo ima. Jedan od njih je sa

ćerkom, koja je otišla na studije umetnosti u

Londonu. Karlo se seća bliskosti koju je sa njom

imao dok je bila mala, i postepenog odbacivanja

porodice i roditelja kao bespotrebnih kada je

počeo pubertet. I sada, nekoliko godina kasnije,

među njima i dalje postoji nerazumevanje. Karlo

ne razume instalacije koje je njegova ćerka

postavila na svojoj prvoj izložbi. Za njega je to

samo skupina odbačenih stvari, sa kojima on

lako može da se identifikuje.

Još jedna od stvari koja preokupira Karlova

razmišljanja jeste odnos sa majkom, odnosno

nemogućnost sagledavanja majke van okvira

njene porodične uloge. Nakon što je pobegla

iz doma, majka se nastanila u hotelu Grand

Nacional, nekada luksuznom hotelu koji je

tokom Drugog svetskog rata služio kao skrovište

bogatim izbeglicama iz celog sveta. Obilazeći

majku, pomalo senilnu, za koju više ne zna da li

joj se ono što priča stvarno dešavalo ili je samo

plod njene mašte, Karlo saznaje stvari o njoj

koje nikada pre nije znao i uči kako da sagleda

majku kao ženu, koja je imala svoju prošlost,

svoje ljubavi, svoja iskustva.

Najzanimljiviji lik u ovom romanu svakako je

Agon, čovek koji radi sa Karlom, koji je izbeglica

sa Balkana, iz Republike Kosovo. Agon isto

posle rata na Balkanu devedesetih godina, kao

i oni ljudi koji su tražili skrovište u hotelu za

vreme Drugog svetskog rata, nalazi skrovište u

Švajcarskoj. Lik Agona umnogome oplemenjuje

ovaj roman, unoseći u njega priče i legende koji

su karakteristični za narod sa Balkana, i na taj

način oplemenjujući društvo Švajcarske, za koje

Karlo kaže da je odavno prestalo da neguje

legende. On je takođe čovek koji gaji jedan

mitski, arhaični odnos prema prirodi o kojoj

brine sa puno ljubavi, kao što brine i za ljude oko

sebe.

Iako je Hotel Grand Nacional kraći roman, sa

malim brojem likova i događaja, on je svojim

idejama mnogo veći od svoje pojavnosti,

on je roman o ljubavi, bliskosti, poznavanju,

razumevanju i prihvatanju sebe, ali i drugih ljudi.

13

BEOVIZIJA

PROSTOR

ESTETSKE

I POLITIČKE

BORBE

piše: Marko Vesić

izvor slika: skrinšot, Jutjub

Tradicionalno, sa povremenim pauzama nastalim

usled ekonomskih i političkih kriza, Srbija svake godine

bira svog predstavnika za Evroviziju, internacionalno

takmičenje koje je zvanično nastalo 1956. godine kao

važan integrativni faktor evropskih država nakon Drugog

svetskog rata odvojivši se od svog prethodnika – muzičkog

takmičenja u Sanremu koje datira iz 1951. godine. Nimalo

slučajan, naslov članka upućuje na beocentričnu prirodu

manifestacije koja je ove godine, ponovo nimalo slučajno,

bila naslovljena kao Pesma za Evroviziju ’22, a njena

istorija seže sve do posleratne Jugoslavije.

Ovogodišnji format takmičenja obuhvatao je dve

polufinalne večeri i reviju pobednika – finale takmičenja

koje je okupilo najbolje iz obe večeri, po uzoru na

evrovizijski format takmičenja. Glasovi publike uzeti su

u obzir zajedno sa glasovima stručnog žirija po principu

50/50 što je rezultiralo pobedom Konstrakte, umetnice

koja deluje u polju avanpopa (zanimljiva skraćenica za

avangardnu pop muziku). No, pre nego što se osvrnemo

na pobedničku pesmu, ne bi bilo na odmet da ukažemo na

neke segmente takmičenja koji su bili dobri i na neke koji,

nažalost, iz godine u godinu, nisu onakvi kakvi bi trebalo

da budu.

14

IZ UGLA MUZIKE

Čini se da je referendumom izglasan izlazak iz zajednice sa

Crnom Gorom za Srbiju bio samo još jedan (miran) politički

korak koji nije ostvario nikakve refleksije na popularnu

kulturu. Ipak, setimo se da su neki društveni fenomeni

poput ekonomije i politike fundamentalniji od drugih, te

da se njihov uticaj ostvaruje i u drugim poljima društvene

proizvodnje, pa se upravo u tom periodu zajedničkog

pojavljivanja, početkom dvehiljaditih, evrovizijska pesma

birala od strane srpske i crnogorske publike, zajedno sa

dve garniture stručnih žirija. Komične rasprave i nacionalni

interesi (ukoliko se tako i mogu nazvati), rezultirali su

sukobima i neprofesionalnim ponašanjem žirija, iako

je, naizgled, manifestacija zadovoljila sve kriterijume

ravnopravnosti ove dve zemlje koje su se, u godinama nakon

rata, pojavljivale zajedno na Evroviziji nakon višegodišnje

pauze. Nakon političke, usledila je ekonomska kriza koja

je svoj uticaj ostvarila u prvim godinama druge decenije

našeg veka kada se pesma nije birala demokratskim putem

(televoting i stručni žiri), već je određen kompozitor koji

je pisao nekoliko numera između kojih se glasalo. Ovaj

format je napušten nekoliko godina kasnije i takmičenje

je ponovo zadobilo demokratsku formu. Oba slučaja su

primer ekonomsko-političke intervencije, namerne ili

nenamerne, zajedno sa društvenim posledicama istog

karaktera, poperovski rečeno (Karl R. Poper). Sloboda

izbora i sloboda stvaralaštva su povezani i međuzavisni

fenomeni, a iz navedenog postaje sasvim jasno da se

ograničavanjem jedne, ograničava i druga sloboda –

ukoliko se one, uopšte, i mogu razdvojiti. Drugim rečima,

estetski režimi su estetsko-diskurzivna polja unutar kojih

se vode kulturalne, ali ne samo kulturalne, već i političke,

ekonomske, rodne i druge društvene borbe – estetika nije

samo sredstvo, ona je uvek i sam poligon sukoba. Sa druge

strane, da li ona može imati pozitivan uticaj? Konstrakta

je, čini se, odličan primer za to.

15

16

Ovogodišnje takmičenje publici je predstavilo trideset

šest sasvim različitih numera od kojih se u finalu našlo

njih osamnaest – po devet numera iz svake polufinalne

večeri. Publika je, zajedno sa žirijem, izglasala Konstraktu

za srpsku predstavnicu na predstojećoj Evroviziji, a odmah

za njom našli su se Sara Jo, Angelina i Zorja. Dominantan

zvuk ovogodišnjeg takmičenja bio je (elektro)pop u svim

svojim varijacijama kroz naznake rok muzike, avangardnih

praksi, etno i tehno prizvuka. Ne treba da nas čudi što su

se pomenuti izvođači našli u samom vrhu; Angelina važi

za prilično popularnu i na sceni relativno novu izvođačicu

prepoznatljive pop estetike, a Zorja je najčešće posmatrana

kao tehnički izvanredan vokal – još jedan od istorijski

generisanih pozicija za procenu kvaliteta koji, nažalost,

ostaje relevantan do danas, u muzici se on ogleda kroz

izvođenje visokih, dugih i čistih tonova. Pop muzika je i dalje

globalni trend koji svoje adaptacije ostvaruje u različitim

lokalnim kulturalnim kontekstima, što prikazuje i numera

Sare Jo. Kej-pop, na primer, jedna je od muzičkih praksi

koja se uspešno probila na globalnu scenu, a kako publika

više voli da prepoznaje nego da upoznaje (u muzičkoformalnom,

ali i estetskom smislu), pop muzika opstaje

kao dominantna referentna tačka u muzičkoj industriji

– posebno zbog svoje muzičke prirode (tradicionalno

tonalna, prepoznatljiva akordska muzika uz najčešće

razumljiv tekst i značenje koja se studijski jednostavno

generiše u softverima za razliku od tehnički zahtevnijih

muzičkih praksi). Ipak, pre nego što se osvrnemo na sam

vrh finalista, nije na odmet podsetiti se i drugih izvođača.

Krećući se od Bibera preko Lifta, imamo prilike da vidimo

različite estetike i narative, od bunta mlađe populacije do

tradicionalnih prizvuka odevenih u novo muzičko ruho.

Mislim da je većina ovih pojava u određenom kulturalnoistorijskom

zakašnjenju u odnosu na aktuelne trendove;

priča o vrednostima (estetikama, narativima) prošlosti

je, kao i „oživećemo rok u Srbiji!”, prevaziđen diskurs.

Traganje za novim znači, pre svega, isticanje drugačijeg i

novog kroz dostupne estetske izraze, a sve što je logika

kapitala inkorporirala unutar sebe gubi svoju subverzivnu

dimenziju ne (samo) usled delovanja tog kapitala, već

usled omasovljenja tog fenomena koji postaje mejnstrim

– neutralna pozicija. Posebna pojava na takmičenju je

bio i folk pevač Aca Lukas, čija pesma nije dobila znatan

broj glasova, ali koja je zadržala stil drugih balada koje

je ovaj izvođač ranije stvarao. Očekujući pobedu usled

svoje popularnosti, pevač je bio vidno uznemiren i brzo

se povukao iz zelene sobe nakon glasanja. Bez obzira na

njegove ranije uspehe i popularnost, pesma za Evroviziju

predstavlja sasvim poseban muzički format koji odgovara

aksiologiji tog takmičenja, a ona izmiče referentnim

sistemima procene unutar polja popularne, odnosno

masovne, kulture u opštem smislu.

IZ UGLA MUZIKE

Po svemu sudeći, finalna borba se vodila između

Konstrakte i Sare Jo koja je, prema opštem utisku publike,

bila favorit na ovom takmičenju. Njenu pesmu Muškarčina

potpisuje Coby, istaknuti kompozitor i izvođač novije

generacije koji je u pesmu uneo industrial vajb, sasvim

drugačiji, nepravilan i zanimljiv ritam, uz prozodičan tekst

i intrigirajuće slogove čak i za one koji ne poznaju srpski

jezik. Performans je, čini se, segment izvođaštva na kome

Sara Jo treba da radi, ali ono što ostavlja jači utisak, u

sasvim negativnom smislu, jeste produkcijski aspekt

RTS-a. Sve pesme su na snimcima zvučale daleko bolje

i ujednačenije, a Radio televizija Srbije nije uradila „dobar

posao” – propusti su bili ozbiljni, a u projekat je uložena

velika svota novca. Spoj estetike Sare Jo, teksta i nastupa

bio je vrlo intrigantan i na neki način nov, ali je sve u pesmi

ostajalo na nivou – pesme, čistog estetskog iskustva bez

ikakvog metanarativa, nove ideje ili čak izraza. Pesma

Konstrakte, sa druge strane, reprezentovala je veoma

važnu ideju kroz nekoliko nivoa ili lejera semantike i

estetskog izraza. In corpore sano naziv je pobedničke

pesme koja kritički promatra poziciju umetnika danas;

oni su bez institucionalnog pokrića kada je reč o njihovoj

zdravstvenoj zaštiti i pravima koje ostvaruju kada je reč

o lečenju. Ideja je reprezentovana, kao što je rečeno, na

nekoliko nivoa. Avanpop estetika, uz upotrebu latinskog

jezika, insistira na gotovo sakralnoj, monumentalnoj

i mistifikovano uzvišenoj prirodu zdravstva koje smo

nekada u iskušenju da posmatramo kao još jednog

institucionalizovanog Levijatana; umetnica preispituje

takav sistem govoreći o prepuštenom telu umetnice – neka

srce samo kuca i neka autonomni sistem sam radi, kako je

radio do sad, jer umetnica mora biti zdrava, ona ne sme

da se razboli jer će, u tom slučaju, naići na otpor, te njeno

telo mora, kako zna i ume, da opstane, funkcionišući samo

po sebi. Pominjanje Megan Markl će, nesumnjivo, izazvati

različite emocije kod publike, ali i ukazati na različitu

identitetsku, političku i svaku drugu prirodu između

umetnice i pomenute ličnosti – klasno i institucionalno

određenje je ono koje determiniše primarnu, biološku

stvarnost individue, što je možda i najjači efekat. Hoće li to

biti razlog da publika potraži značenje celog teksta koji, u

duhu medicine, pominje i termine medicine na latisnkom?

Možda, ali subverzivni karakter je, prvenstveno, ostvaren

na lokalnom nivou mada ceo poduhvat treba dovesti

do kraja. Po svemu sudeći, Konstrakta je estetiku, za

razliku od Sare Jo, koristila kao sredstvo, a ne kao cilj

kako bi iskazala svoju kritičku misao u čemu je i uspela

– učiniti fenomen vidljivim imperativ je vremena, pored

konzumiranja estetike koja nam se dopada ili sa kojom

se identifikujemo. Znajući da je Evrovizija mesto na

kome se sučeljavaju različiti narativi, politike i estetike, In

corpore sano pokazuje veliki potencijal da bude viđena i

prihvaćena pesma čiji će zvuci dopreti do mesta do kojeg

treba da stigne – to nisu samo uši publike, već i važna

institucionalna uporišta poput jednog umetničkog wake

up call-a.

Epilog naše analize i pogleda na Beoviziju može se primeniti

i na evrovizijsko takmičenje. Uvek je reč o političkoj

i ekonomskoj borbi koje svoje refleksije ostvaruju ne samo

kroz zvuk, scenografiju, pokret, već i kroz narativ, lokalne

i globalne trendove u kulturi, dominantne diskurse koji se

tiču osetljivih pitanja i drugih dimenzija ljudske stvarnosti

koje, samo naizgled, posredstvom muzike postaju vidljive

u popularnoj kulturi. Marina Abramović je rekla da

umetnica mora biti lepa u jednom od svojih performansa, a

Konstrakta kaže da umetnica mora biti zdrava – travestija

je odlika oba umetnička dela, ali fundamentalnije pitanje

svakako jeste drugo – kako danas, u uslovima globalnog

kapitalizma, mogu da postojim, govorim i stvaram iz

pozicije umetnika ukoliko mi je biološka egzistencija, kao

takva, ugrožena i dovedena u pitanje?

17

SUVENIR

IZ

RUSIJE

18

IZ RIZNICE HITOVA

piše: Pavle R. Srdić

Ako iko ove moje tekstove čita redovno,

možda, kažem, možda je mogao i da

primeti kog člana svoje uže porodice nikada

nisam spomenuo u tekstovima. To je moja

majka. A zašto bih sada pomenuo svoju

majku? Kada sam prvi put ugledao čoveka

koji izvodi pesmu, kojom se bavimo ovaj

put, rekoh naglas: „Ko je, bre, ovaj čupavi,

debeli?”, u prostoriji se zatekla i moja majka,

koja je rekla, maltene prekorno: „Sine, pa to

je Demis Rusos. On je bio jako popularan

pevač nekada.” Naravno, ja nisam mogao da

verujem da jedan bradati, dežmekasti Grk

koji sedi na kamenu ispred nekih ruševina

i peva My Friend The Wind može biti jedan

od najpopularnijih svetskih pop pevača

svoje generacije. Pa, može.

A pre nego što je postao pop pevač, bio

je glavni vokal i basista u psihodeličnoj

rok grupi The Aphrodite’s Child, u kojoj je

muzicirao zajedno sa velikim Vangelisom,

sa kojim je i u solo karijeri ostvario

plodnu saradnju. Aleksandrijski Grk (ona

najpoznatija u današnjem Egiptu, prim.

aut.), pravoslavac, hodajuća reklama

za muške tunike, sa zlatnim krstom na

maljavim grudima. Talac u otmici aviona

na interkontinentalnom letu 1985. godine.

No, najsjajniji deo njegove karijere događa

se tokom sedamdesetih godina 20. veka,

kada postaje svetska pop zvezda, pevajući

uglavnom hitove melodijski i ritmički

oslonjene na grčki melos. Pompezna

pojava i veoma karakteristični falseto pun

vibracija i dinamičkih promena od njega je

stvorila jednu atipičnu i zanimljivu estradnu

pojavu. Ređali su se hitovi jedan za drugim.

A ređajući tako jedan za drugim, dolazimo i

do hita o kome idu sledeći redovi.

From Souvenirs to Souvenirs je pesma koju

potpisuje tekstopisac Alek Konstantinos, a

muziku i aranžman za istu je radio Stelios

Vlavijanos. Philips ju je objavio 1975. godine,

kao singl, ali i u okviru petog studijskog

albuma Demisa Rusosa, pod nazivom

Souvenirs. Pa, sad, po naslovu možete

zaključiti koja to pesma dominira. No, iako

se radi o „hitičnoj” pesmi, tipičnog zvuka

koji krasi šlagere sedamdesetih godina,

Rusos je nikada nije smatrao nekim velikim

hitom. I bio je u pravu, ona to zaista nije bila.

Tamo gde nije bila.

Ovu priču neće pratiti neki epski obrt,

niti bilo kakva peripetija kroz koju autori

prolaze da bi objavili pesmu ili da bi se

ona zavrtela na radijskim talasima. Jedna

druga muka je sapinjala aktere ove priče.

Slušaoce. I to slušaoce sa druge strane

„gvozdene zavese”. Opšte je poznato da

su zemlje Istočnog bloka bile nepoznata

teritorija za popularne zapadne muzičare,

jer su mnogi od njih bili tamo zabranjeni.

KGB, ali i druge obaveštajne službe zemalja

Varšavskog pakta, kao i kulturne vlasti,

davali su čitave proglase pune negativnih

karakteristika za muzičare koji dolaze sa

Zapada, što se odnosilo i na njihova dela.

Demis Rusos nije bio jedan od njih, ali,

opet, njegovih ploča nije bilo u slobodnoj

prodaji u Sovjetskom Savezu. I ništa od

toga me ne bi pomaklo s mesta da nisam

naleteo na jednu priču iz vojničkih dana

jednog ruskog spisatelja. Naime, on je

bio inženjerac u Crvenoj armiji negde

u dubokom Sibiru. Jedno veče, hladno,

sibirsko, okupili su se u svojoj spavaonici

da slušaju neki sklepani radio, pokušavajući

da uhvate neke duge, preduge talase sa

Zapada. Malo muzike, da se prekrati vreme.

U to doba, From Souvenirs to Souvenirs se

vrtela na radijima širom Evrope. Seća se

ovaj Rus da su „odlepili” za ovom pesmom

i da su se dogovorili da nekako – bilo kako

– putem nekog audio-rekordera zabeleže

ovu pesmu na magnetnu traku. Uspeli su

naredno veče. Istegli su traku od slušanja,

čak je i njihov nadređeni imao razumevanja.

No, traka nije bila tako kvalitetna. Nasnimiće

pesmu na drugu traku, ali trebalo im je

nešto trajnije. Kada sam pročitao na šta su

Sovjeti snimali svoje omiljene „zabranjene”

melodije da im potraju, trljao sam oči. Na

rendgenske snimke – takozvane „koske”. E,

sad, zamislite tu želju. Snimate da bi narezali

na rendgenski snimak, kao na ploču. A to se

čak i prodavalo po SSSR-u.

19

20

foto:

foto:

Urek

Urek

Meniashvili

Meniashvili

IZ RIZNICE HITOVA

Ja u isto vreme zapanjen i oduševljen

odlučnošću ovih mladića – a mislim da

ni sam Demis Rusos tada ne bi drugačije

odreagovao.

No, svaka vlast, ovako ili onako, osluškuje

svoj narod. Ubrzo su se začule ruske

obrade ove pesme. Prvo Žana Bičevskaja,

pa grupa Crveni mak, čija je verzija bila

veoma popularna u Sovjetskom Savezu

i to je ostala i do danas među starijom

publikom. Međutim, Demis Rusos pojma

o tome imao nije. Kada je 1991. godine,

nakon što se famozna „zavesa” razmakla,

Rusos pošao na prvu turneju po Rusiji, From

Souvenirs to Souvenirs već odavno nije bila

na njegovom repertoaru. U intervjuu za

jedan ruski medij novinar ga je upitao da li

će izvoditi ovu pesmu na svojim nastupima.

Rusos je saopštio da pesmu već odavno ne

izvodi, a novinar mu je rekao da će teško

napustiti bilo koji koncert na teritoriji Rusije,

a da ne otpeva ovaj svoj hit. Internet kao

internet – pun urbanih legendi. A jedna

kaže da je na jednom koncertu na toj

turneji Rusos otpevao My Friend The Wind,

gorepomenuti veliki hit, pozdravio publiku i

izašao sa bine. No, publika je stajala, čekala i

pevala From Souvenirs to Souvenirs – rusku

verziju, naravno. Rusos se zaista uverio u

ono o čemu ga je novinar upozoravao, a

kako muzičari nisu imali uvežbanu numeru,

legenda kaže da je Rusos otpevao pesmu

a capella i dobio višeminutne ovacije. Ono

što jeste istina, na narednim turnejama

po zemljama sada bivšeg Sovjetskog

Saveza, From Souvenirs to Souvenirs je

bila neizostavna tačka, neretko izvođena

od strane Rusosa sa nekim od, sada već,

brojnih ruskih pevača koji su ovu pesmu

obradili i uvrstili na svoj repertoar.

Kao što sam već napomenuo, ova pesma

nije imala značajne uspehe na top-listama,

ali ni kao singl. Skromno trinaesto mesto u

Francuskoj je nešto što je vredno pomena.

No, kao deo albuma Souvenirs, dostigla je

zlatne tiraže u Francuskoj i Velikoj Britaniji.

Dakle, to govorimo o tiražima u vinilu –

gramofonskim pločama. Šta mislite, koliki

je tiraž bio u „koskama”?

21

Blaženo je neznanje

o predstavi Pučina Egona Savina

piše: Ivana Pavićević

fotografije: Nebojša Babić

izvor: Jugoslovensko dramsko pozorište

Blaženo je neznanje. Ako uzmemo da ova premisa

poseduje filozofski potencijal, sigurno je da je podložna

debati. Ali ako pod rečju „neznanje” podrazumevamo

reč „laž”, koliko nas će zapravo pre pristati na blažen

život u laži nasuprot životu koji je istinit iako možda

gorak. Sa druge strane, otkud nam uopšte ta ideja da je

život u istini teži od laži. Istina je neoboriva, neporeciva,

takva kakva je; dok je laž izmišljena negacija, i samim tim

nestabilna i nesigurna.

22

Upravo ovom temom se bavi predstava Pučina

Egona Savina u produkciji Jugoslovenskog dramskog

pozorišta. Reditelj postavlja dramski tekst Branislava

Nušića na scenu, a publika često iz svoje perspektive

prati komediju i smeje se sa uživanjem. Ovaj simptom

je jedan od glumaca iz predstave okarakterisao kao

ljudsku potrebu da se smeje kada se prepozna u datoj

situaciji. Ali ako je tema predstave laž, zabrinjavajuće je

koliko se smejemo.

O POZORIŠTU

Ovu građansku (ili, bolje reći, malograđansku) klasičnu

dramu Savin odmerenim podešavanjima, suptilnim

postupcima i delikatno dopisanim i štrihovanim tekstom,

stavlja u društveni kontekst, u ram za situaciju u društvu.

Na ovoj slici društva istina nije poželjna. Ljubav, čast i

dostojanstvo nisu važni, već slava ugled i oportunizam.

Neproveren trač i medijska laž prihvaćeni su obrazci

ponašanja.

Scenografiju takođe potpisuje Egon Savin u kojoj

gradi upravo porodični dom, kuću u čija četiri zida je

dozvoljeno sve, van njih – ništa. Samo u četiri zida se

govori istina, samo tu se akteri ponašaju iskreno. Laž se

čuva za društveni život.

Kostimi Lane Cvijanović se, kao i pisac i reditelj, drže

sofisticirane klasike, dok je usput nemoguće ne uživati u

kreacijama šivenim za glavnu žensku ulogu koju tumači

Sloboda Mićalović. Kako i igra neodoljivu i poželjnu ženu,

kostimi dodatno potcrtavaju erotičnost njenog lika

dok ih glumica izazovno smenjuje kao na glamuroznoj

pozorišnoj modnoj pisti.

Čitava podela je prepuštena karakterno jakom

glumačkom ansamblu, koji ujednačeno i zajedničkim

snagama donose plejadu malograđana koje lično

osuđuju, a sa scene zdušno brane. U predstavi igraju:

Nenad Jezdić, Sloboda Mićalović, Ljubomir Bandović,

Vesna Stanković, Nebojša Milovanović, Bojan Lazarov,

Bojan Dimitrijević, Goran Šušljik, Cvijeta Mesić, Jovana

Belović, Maja Kolundžija Zoroe, i malena Bogdana

Obradović. Bogdanina uloga je zapravo najvažnija uloga

u predstavi. U originalnom tekstu Branislava Nušića,

Olgica, dete bračnog para koji pratimo, na kraju teksta

umire. Ali kraj predstave Pučina reditelj fascinantno

rešava, može se čak reći bunjuelovski, tako što je

dete prisutno (vi odlučite u kom smislu), ali ga niko ne

primećuje. Dakle, žrtve laži ne samo da postoje, već su

i velike.

Sam naslov – pučina – predstavlja beskraj. Beskraj laži.

Da bi jedna laž opstala, potrebno je iskonstruisati drugu,

pa treću, pa pučinu. Samim tim – laži nema kraja. I dok

lažju gubimo poreklo, identitet, veru, šta sve nećemo

uraditi da sačuvamo lažni savršen život. Kolika je ta želja

za uspehom, koja čini čoveka podložnim da izda sve

ljudske vrline, sve ono što nas čini ljudima, zarad nekog

uspeha koji je šarena laža? I iako smo svi čuli da istina

procuri pre ili kasnije, pitanje i u ovoj predstavi, baš kao i

u životu jeste: da li zaista istina kad-tad izađe na videlo?

23

The Batman

Osvrt na najnoviju ekranizaciju

najboljeg detektiva

piše: Marija Kovačević Kuzmanović

izvor slike: Pinterest

Mračni vitez se ponovo vratio na bioskopsko

platno, i to mračniji nego ikad pre – kako

psihološki, tako i vizuelno! Nakon dugih,

višegodišnjih odlaganja usled pandemije

koronavirusa, napokon smo dočekali novu eru

filmova o Betmenu, i to kakvu nismo videli u

dosadašnjim igranim adaptacijama.

Razvoj je pokrenut još, sada već davne,

2013. kada je rečeno da će tadašnji Betmen,

Ben Aflek (Ben Affleck), napisati, režirati,

producirati i glumiti u filmu The Batman.

Međutim, kako ste već i sami primetili, od toga

na kraju nije bilo ništa, te se filmska štafeta

prebacila na talentovanog reditelja Meta Rivsa

(Matt Reeves). Rivs je preokrenuo celu priču i

lišio je svih konekcija sa DCEU-om, napravivši

time obradu i Betmen univerzum za sebe.

Film se pokazao toliko uspešnim, kako kod

kritičara, tako i kod publike, da se već uveliko

vodi debata da li je ovo možda najbolji Betmen

ikada snimljen! Rivs se dosta oslanjao na izvorne

materijale, pogotovo iz stripova Batman: Year

One, Batman: The Long Halloween i novele

Batman: Ego.

24

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

Štaviše, od svih reditelja koji su obrađivali

Mračnog viteza i priče iz stripova, Rivs je do

sada najvernije prikazao lika onakvog kakvog

ga pravi Betmen fanovi znaju – iz stripova i

iz animiranih filmova. Dodajte na to estetiku i

princip neo-noar žanra, talentovanog glumca

Roberta Patinsona, inspiraciju od Kurta

Kobejna i bam – eto najmračnijeg i, po mom

mišljenju, najboljeg detektiva do sada.

Za razliku od Nolana, koji je svog Betmena

sveo na bazični nivo njegove kompleksne

ličnosti i samo nagruvao akcijski spektakl u sva

tri dela, Rivsov Betmen je duboko istraumirana

ličnost, koja se još uvek nije formirala niti kao

Betmen niti kao Brus Vejn, jer ga još uvek

progoni ubistvo njegovih roditelja. On je i dalje

gnevan i neiskontrolisan, kakav i treba da bude

u svojim počecima. Akcija je svedena na nužni

minimum u kontrolisanim dozama, a ističu se

Brusove detektivske veštine i intelekt. Betmen

je pre svega detektiv, a tek onda majstor u

borilačkim veštinama. On je strah i trepet

kriminalcima Gotama (što je idealno prikazano

već u prvoj sceni filma) i postepeno evolvira od

simbola osvete u simbol nade Gotama.

Sa druge strane, kao paralelu Betmenu, imamo

Pola Dejna (Paul Dano) u ulozi serijskog ubice

i genija Ridlera. Rivs je kroz odnos Betmena i

Ridlera potvrdio čuvenu ideju iz stripova kako

Betmen sam stvara svoje negativce. Inspiraciju

za prikaz Ridlera izvukli su po uzoru na

poznatog serijskog ubicu Zodijaka. Iz želje da

razotkrije laži i prevare koje su temelj Gotama,

Ridler koristi svoje žrtve i detektivske veštine

Betmena kako bi ,,doneo pravdu”. Taj monolog

negde pri kraju filma, kada Betman poseti

Ridlera u Arkamu, odlično prikazuje ono što je

srž Ridlerovog lika i kako je on u ovom filmu

,,druga strana novčića” Betmenu. A tek da ne

pominjem kako se Patinson briljantno pokazao

kao ranjivi Betmen u toj sceni! Betmen

generalno ne priča mnogo, već uvek svedeno i

jasno, dok mimika očima i usnama maksimalno

dopunjuje sentiment i emocije scene.

Film je toliko bogat likovima i pričom da je jako

teško ne pričati o svemu detaljno! Iako traje

čak tri sata, ne postoji nijedna scena koja bi bila

višak. Sve su bitne ili za priču ili za Betmena

kao lika. Čak i sporedni likovi ne deluju kao

sporedni, svi su jako važni u široj slici. Alfred,

Selina, Pingvin, Gordon – svi su kao i Betmen

na početku svoje prirodne evolucije u one

likove kakve želimo da ih vidimo u drugom delu.

Jedino je Falkone tu lik koji je na kraju svog

karakternog razvitka, i to ne samo zato što je

ubijen u četvrtoj petini filma. On je krucijalan

za psihološki razvoj Brusa Vejna i Seline Kajl.

Isto tako su i njih dvoje, Brus i Selina, krucijalni

jedno za drugo. Ne samo iz ljubavnih razloga,

već zato što jedno drugo dopunjuju kao likove

i pokazuju jedno drugom da nije sve tako

jednolično, već život ima više uglova.

Kostimi, scenografija, rekviziti, pa i Betmobil

su brutalno dizajnirani, i to u pozitivnom

smislu. Čak i same Ridlerove metode ubijanja

i upotreba društvenih mreža se čine stravično

realističnim do te mere da iskreno mogu da

zamislim da već sutra neko krene da čini istu

stvar. Korupcija sistema, dilovanje droge,

ubistva, izbori za novog gradonačelnika/

icu, odnosi policajaca, (ne)funkcionalnost

policijske stanice… Sve to oslikava Gotam onim

tamnim, crnolikim bojama koje ističu pitanje:

da li je moguće spasiti Gotam od samog sebe?

U istoj meri oslikavaju i našu realnost, čineći

ceo doživljaj filma još više tenzičnim.

Mogla bih još mnogo da pišem o Betmenu,

pogotovo što sam ogroman ljubitelj lika, a i

oduševljena sam filmom, ali isto tako verujem

da bi vas mrzelo da čitate jedno deset strana

samo o Mračnom vitezu. Moja preporuka je

da obavezno pogledate film ako već niste, a

ako jeste i ne sviđa vam se, da ga pogledate

još minimum dva puta. Svakako se radujemo

Betmenovoj budućnosti, njegovim najavljenim

nastavcima i spin-off serijama.

25

APSTRAKTNA

UMETNOST

DŽORDŽINE

HJUTON

piše: MoonQueen

Na proleće 1871. u Novoj britanskoj galeriji u Londonu za publiku

je otvorena izložba neobičnih dela nazvana Crteži duha u akvarelu.

Posetiocima je predstavljeno sto pedeset i pet apstraktnih akvarela

čija je autorka, slikarka Džordžina Hjuton, sama finansirala ovu smelu

izložbu. Fascinirani njenim radovima na kojima su boje i geometrijski

oblici činili šare nalik zaumnim ornamentima, bez ikakvih asocijacija

na ovozemaljski, pojavni svet, kritičari aktuelnih novina nazivali su

njenu izložbu nečim najboljim što se u tom trenutku moglo videti u

Londonu. Bilo je ovo punih četrdeset godina pre nego što će se svet

upoznati sa terminom apstraktna umetnost i zvanično prihvatiti

vrstu slikarstva lišenu svake figuracije i asocijativnosti u radu Vasilija

Kandinskog, Kazimira Maljeviča i Pita Mondrijana. Iako pohvaljena

od strane novinara, 1871. godine, Džordžina Hjuton bankrotirala

je nakon izložbe koja se ispostavila kao finansijski debakl. Publika

u tom trenutku nije bila zainteresovana za kupovinu apstraktne

umetnosti. Engleska umetnica je poranila i Evropu upoznala sa

ovom vrstom slikarstva pola veka pre nego što će Evropa za nju biti

spremna.

26

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

Džordžina Hjuton, PortretGospoda Isusa Hrista, između 1860. i 1870, izvor: Wikimedia Commons

27

28

Džordžina Hjuton, Oko Gospodnje, 1862, izvor: https://medium.com/


Kao i njene muške kolege koje će početkom druge

decenije 20. veka poneti titulu pionira apstraktne

umetnosti, i Džordžina Hjuton apstrakciju je upoznala

kroz praksu spiritualizma i spiritualističkih seansi.

Rođena 1814. godine na Kanarskim ostrvima, kao

jedna od mnogobrojne dece u trgovačkoj porodici,

Džordžina je verovatno imala neku vrstu slikarske

obuke, iako je period njenog detinjstva i mladosti do

sada ostao prilično neistražen i nepoznat. Ono što

se ipak zna je to da je njena sestra Zila bila slikarka,

a kada je 1851. godine Zila preminula, Džordžina je

izjavila kako oseća da ni ona sama više nikada neće

uzeti četkicu ili olovku u ruku.

Deset godina kasnije, ispostaviće se da nije bila u

pravu. Kada je 1859. pod vođstvom medijuma, mis

Meri Maršal, prvi put prisustvovala seansi prizivanja

duhova (čestoj praksi u doba Viktorijanske Engleske,

posebno popularnoj među ženama), Džordžina je

zaista poverovala u mogućnost da će na taj način

nekako stupiti u kontakt sa svojom voljenom sestrom.

Dve godine kasnije, 1861, kontakt je ostvaren, ali

sa drugačijom vrstom duha ili više sile, takozvanim

Lenijem, koji je navodno vodio njenu ruku po papiru

prilikom čega su nastali prvi spiritualistički, apstraktni

crteži ove umetnice. Kako se u ulozi medijuma za

likovno izražavanje izuzetno dobro snašla, Džordžina

je nastavila da crta i slika na seansama, u transu,

verujući da na platno prenosi poruke koje joj diktiraju

duhovi viših bića iz viših astralnih ravni.

Crtanje i slikanje „po diktatu” viših sila nije bilo

neobično tokom spiritualističkih seansi. Okupljeni

članovi su pokušavali da u stanju transa crtaju ili pišu

automatski, isključujući svoj um i razum i puštajući

ruku da slobodno luta po papiru, usled čega su

nastajale nepovezane, teško objašnjive šare, oblici ili

reči. Automatsko pisanje i crtanje kasnije će obeležiti

i rad švedske umetnice Hilme af Klint, a široj publici

postaće poznato kada ga dvadesetih godina 20. veka

umetnici nadrealizma budu popularizovali i proglasili

jednim od glavnih obeležja svog stvaralaštva.

Džordžina Hjuton, Pod zaštitničkim krilom Svevišnjeg, 1862,

izvor: https://arthive.com/sl

29

Termin apstraktna umetnost u ovom trenutnku

još uvek nije postojao u rečniku evropske istorije

umetnosti. Da bi objasnila svoja dela, Džordžina ih je

nazvala svetim silmbolizmom, a zahvaljujući njenim

beleškama i objašnjenjima koja je dopisivala na

poleđini radova, danas znamo da su određeni oblici

ili boje nosili simbolična značenja, te da je čitav njen

likovni jezik funkcionisao u intimnom koordinatnom

sistemu lične simbolike. Za ovu umetnicu grimizna

boja predstavljala je „jezero ljubavi”, narandžasta

moral i hrabrost, smaragdna samokontrolu, a plava

istinu. Takođe, Džordžina je tvrdila da su njeni crteži

samo bleda senka „veličanstvenih nijansi govora”

viših bića koji „prevazilazi jezik smrtnika”.

Interesantno je to da ova umetnica nije stvarala pod

vođstvom duha svoje sestre koja je bila slikarka, već

je tvrdila da je vode anđeli ili duhovi velikih majstora

renesansne umetnosti, Ticijana i Koređa, sa čijim

radovima njeni nisu imali nikakve sličnosti. Ostajući

u domenu apstrakcije, Džordžina Hjuton stvarala je

slike, crteže i akvarele tokom šeste i sedme decenije

19. veka, a od njih nije odustala ni nakon fijaska koji je

izazvala prva i jedina izložba njenih radova. Odustala

je samo od ideje da apstraktnu umetnost, tj. umetnost

stvaranu automatski, po diktatu neobjašnjivih sila

popularizuje i objasni drugima.

Nakon neuspele izložbe Džordžina je upoznala

fotografa Frederika Hadsona koji je eksperimentisao

sa spiritualističkom fotografijom, tvrdeći da je u stanju

da objektivom uhvati prisustvo duhova na zemlji. U

pitanju su ipak bile, za ono vreme vešte montaže

koje su u jednom trenutku prepoznate kao prevara,

što je dodatno ugrozilo ugled i fotografa i slikarke. Iz

njihove saradnje nastala je Džordžinina knjiga Hronike

fotografije spiritualnih bića i fenomena nevidljivih

fizičkom oku iz 1882. godine.

Od celokupnog Džordžininog stvaralaštva, koje je

verovatno brojalo mnogo više od sto pedeset pet

radova izloženih 1871. godine u Londonu, danas

je poznato samo četrdeset i šest, i to zahvaljujući

spiritualističkim društvima koja su na vreme iskazala

interesovanje za čuvanje ovakve vrste umetnosti. Rad

Džordžine Hjuton zaboravljen je nakon njene smrti

1884. godine i pod velom zaborava čekao je da ponovo

bude prepoznat u savremenom dobu. Nekolicina

njenih radova izložena je 2013, 2015. i 2016. godine

na izložbama širom sveta organizovanim u čast

začetaka apstraktne i/ili spiritualističke umetnosti,

ali stvaralaštvo ove slikarke tek čeka da bude

prepoznato, otkriveno i priznato kao jedan od osnova

zapadnoevropske ideje apstraktnog slikarstva.

30


Džordžina Hjuton, Cvet i voće Henrija Lenija, 1861, izvor: https://medium.com/

31

32

piše: Dorijan Dobrić

ilustruje: Nevena Živković

USPUTNA FILOZOFIJA

Ako prihvatimo definiciju da je razbijanje

četvrtog zida postupak osvešćivanja učesnika

u radnji činjenicom da se nalaze u datom delu

i da bivaju posmatrani, obavezujemo se na

određen skup implikacija koje zahtevaju svoje

objašnjenje. Ubrzo potom, biće pokazano da

ovaj postupak dolazi u više formi i ispitivanje

njegovih mogućnosti može da ima vrlo značajan

doprinos određenim umetnostima, najpre filmu

i pozorištu.

Ovaj postupak ima dugu istoriju: u delu Vilijema Šekspira San letnje noći – jedan od

karaktera savetuje publiku da se prave da je sve to samo bio san ukoliko im se ne dopada

to što su videli – a Bertolt Breht se služio postupkom poznatim pod nemačkim nazivom

Verfremdungseffekt i predstavlja distanciranje glumca od samog karaktera u cilju da

podseti publiku na fiktivnu prirodu pozorišta. Glumac naizmenično postaje aktivni

učesnik u radnji i njen narator. Kada dođe do „iskoračenja“ preko četvrtog zida, glumac

može da objašnjava radnju ili tumači postupke u datom delu, a isto tako može i da peva i

komunicira sa publikom, da zasmejava, skreće pažnju na stvari koje su van konteksta itd.

Za trenutak ćemo ostaviti po strani deskriptivno-istorijski aspekt ovog fenomena i

pokušati da rasvetlimo kakve forme razbijanja četvrtog zida postoje i pokušati da

utvrdimo konceptualne granice datog fenomena, a do nje će se doći putem metodologije

stepenovanja; izgleda da razbijanje četvrtog zida ima svoja četiri oblika, svaki „jači” od

prethodnog.

33

34

Prvi stepen i najslabiji referira na to da nedostatak samosvesti glavnog lika u datom

delu ne postoji, te čak i da samosvest postoji, ona ne bi igrala nikakvu posebnu ulogu u

krajnjem ishodu radnje. U filmu Paranoja u Las Vegasu (1998), Raoul Djuk je narator koji

se ponaša kao da piše svoju biografiju, te nam govori svoj tok misli, u nekim trenucima

naglas, a u drugim u formi unutrašnjeg monologa. Pitanje da li je karakter svestan da biva

posmatran od strane publike u celosti je nevažno za sam tok radnje. Sa druge strane,

naracija jeste u određenom smislu distanciranje od samog dela i jeste publici bliža

ontološki od svega što se u samom delu dešava, ali nazvati to razbijanjem četvrtog zida

bilo bi samo polovično tačno. Postoji još jedan graničan slučaj, a to je serija U kancelariji

(2005–2013), gde su glumci sve vreme svesni da bivaju posmatrani i gledaju u kameru

dobar deo vremena, paralelno sa međusobnom interakcijom i razmenom replika. Ovaj

postupak može na prvi pogled lako da zavara, ali ispostavlja se da prosto gledanje likova

u kameru nije dovoljno da bi se razbio četvrti zid. Serija U kancelariji je, u stvari, komedija

koja se služi formama dokumentarca i intervjua, ali i dalje nije razbijanje četvrtog zida

u punom smislu. U ovom prvom, najslabijem stepenu, metaforički rečeno, četvrti zid

je tek zagreban toliko da je ostvarena samo mogućnost da se kroz njega nešto vidi iz

perspektive „unutrašnjosti” datog dela.

USPUTNA FILOZOFIJA

Drugi nivo ostvaruje pun značaj pojma razbijanja

četvrtog zida i tipičan primer bi bio film Čudne igre

(2007) Mihaela Hanekea. Kada lik bespomoćne žene

uspe da zgrabi pušku i ubije jednog od svojih otmičara,

drugi je prosto uzeo daljinski upravljač i premotao film.

Zaustavićemo se na trenutak da razjasnimo šta se tu

tačno desilo. Premotavanjem filma, ali samog filma koji je

sada nama pred očima, postignuto je to da lik nije samo

svestan da je posmatran nego i ima istu onu moć koju

ima i gledalac – da jednostavno premota film na videorekorderu

ili klikom miša na računaru. U ovom filmu zid

se razbija iz stilskih razloga, zahvaljujući slobodnoj odluci

reditelja, te je odličan primer korišćenja datog postupka

u okviru umetničke slobode i svojevrsnog poigravanja sa

ontologijom umetničkog dela. Zato treći stepen razbijanja

sa sobom donosi onu prisnost koja nedostaje drugom; tek

onda kada se jedan ili više likova direktno obrati slušaocu,

odnosno lično onome koji posmatra, tada se radi o

prelomnoj tački datog dela i ovde razbijanje četvrtog zida

nije samo prisutno iz stilskih razloga, već je krucijalni deo

narativa. Primer za ovaj stepen bi bio film Čovek iz senke

(2018), gde se lik Dika Čejnija direktno obraća gledaocu

u pokušaju da opravda svoje postupke na samom kraju

filma. Razbijanje zida prestaje da bude samo postupak i

postaje punkt radnje, prelomna tačka kao što je, na primer,

razrešenje u muzičkoj harmoniji. U ovom stepenu, gledalac

doživljava razbijanje najprisnije moguće, sasvim lično i bez

ikakvog posrednika.

Prethodno navedeni nivo deluje kao da je apsolutni

maksimum intenziteta koji može dati postupak da emituje,

ali postoji još jedan stepen iznad koji ga dovodi do tačke

pucanja. Služeći se istom metaforom, u ovom poslednjem,

četvrtom stepenu, dolazi do potpunog brisanja granice

između dela i publike, do potpunog uništenja zida gde više

čak ni ne postoje olupine od građevine već su gledaoci

sami postali učesnici, a akteri u radnji gledaoci i tako u

krug do značenjske beskonačnosti. Da bismo ilustrovali

ovaj nivo, potrebno je pozajmiti primer iz pozorišta,

radije nego filma, jer je ovaj nivo samo u teatru i moguć.

Reditelj Dušan Mamula je 2022. godine postavio u Novom

Sadu predstavu pod nazivom B(j)egunci, a rezultat je

dvanaestogodišnjeg projekta koji je doživeo kulminaciju

u okviru manifestacije Seobe duša iste godine. Predstava

je postavljena na način koji najviše podseća na festivalske

štandove koji prestavljaju kuće u kojima likovi žive i svi

vode svoje živote, a gledaoci imaju priliku da posvedoče

međusobnoj interakciji glumaca i steknu uvid u njihove

misli, emocije i želje. Kada posmatrač zakorači u halu u

kojoj se odigrava predstava, može primetiti sedam kuća

koje su kružno postavljene u odnosu na glavnu binu.

Centralni tok radnje se odigrava na bini, a ostalih šest na

preostalim mestima sa napomenom da je sve vreme u toku

predstave cirkulacija iz jednog mesta u drugo, premeštanja

radnje likova iz jedne kuće u drugu. Posmatrač nije fizički

sposoban da isprati svaku radnju u svakom trenutku, te je u

obavezi da se opredeli za jednog od likova i pomno ga prati

kroz predstavu. Sa druge strane, ako neka druga radnja,

na drugom mestu u hali skrene pažnju, posmatrač se ne

ustručava da ga ponese narativ, jer narativa ima barem

sedam u svakom trenutku i svi se odigravaju paralelno.

Kretanje publike po auditorijumu je obavezno, jer sedenje

u mestu onemogućava potpun doživljaj, a lik za koga ste

se opredelili može vrlo često menjati lokacije. Glumci

sami učestalo prolaze kroz auditorijum, između gledalaca

u cilju da premeste radnju na drugo mesto. Primećuje se

da sami događaji i njihov sadržaj nije naročito bitan da bi

željeni efekat bio postignut. Veći deo vremena se u hali

čuje buka usled minimum sedam različitih narativa koji se

preklapaju i, tek kada se fizički približi jednom liku, može

se razgovetno čuti dijalog ili monolog izvesnog lika. Sam

unutrašnji sadržaj karaktera nije od suštinskog značaja

za ovu predstavu, nego postoji više u službi ilustracije,

kao što su scenografija, kostim i muzika. Isto kao kada se

ide gradskom ulicom, može se samo čuti deo razgovora

prolaznika koji idu u susret, a nekada je i sam taj deo

dovoljan da bi se stekao uvid u prirodu i značenje razgovora,

kao i emotivnu snagu datih dijaloga.

Koje je krajnje ishodište ovog totalnog brisanja limesa

između auditorijuma i aktera u delu? Snaga malja kojim je

četvrti zid razbijen je toliko velika da gledaoci više prestaju

da budu posmatrači i postaju voajeri. Publika je odavno,

onda kada je uvučena u energiju predstave, prestala

da bude posmatrač nekog umetničkog dela i postala

je perverzni posmatrač tuđih života koji se raspadaju i

sklapaju, života koji su puni ljubavi i mržnje, težnje prema

Bogu, uspostavljanju harmonične i bezbedne države

itd. Gledalac više nije kulturno uzdižuće biće koje ide u

pozorište, već grešnik koji čini preljubu time što vara vlastiti

život interesujući se za tuđ i korača ubrzanim korakom da

bi ispratio kretanje nekog od likova. Ovim primerom smo,

između ostalog, pokazali da potpunim uništenjem zida

lomimo granicu između umetnosti i stvarnog života gde se

kao najteži mogući zadatak ukazuje to da se pokuša jasno

odrediti šta je fikcija, a šta stvarnost.

Kompleksnost ovog fenomena ukazuje na to da se radi o

izuzetno potentnom umetničkom alatu kojim može da se

postigne više vrsta efekata, a značaj koji ima za umetnost

može da se uporedi sa onim koji ima Deus ex machina, te

je očigledno da će se njegova upotreba i dalje ispitivati i

pomerati granice zamislivog u umetnosti.

35

36

PRIKAZ IZLOŽBE

LEGAT

PETRA

LUBARDE

piše i fotografiše: MoonQueen

U aprilu dočekujemo proleće raširenih ruku i vodimo vas

na gradski izlet u posetu jednoj od stalnih postavki našeg

grada, koju ponekad zbog utiska blage nepristupačnosti ili

možda nedovoljne obaveštenosti i turisti, ali i starosedeoci

Beograda, imaju tendenciju da zaobiđu, a nikako ne bi

trebalo. U pitanju je Legat Petra Lubarde, jednog od naših

najznačajnijih umetnika druge polovine 20. veka čije smo

slike viđali u mnogim drugim muzejima (pa i u Kombank

dvorani koju ću zauvek zvati Dom sindikata) i čiji je rad

zaista većini dobro poznat i prilično prepoznatljiv. Ipak,

poseban je ugođaj posetiti vilu u kojoj je veliki umetnik

živeo i stvarao i koja je nakon njegove smrti 1974. godine

postala legat, a od 2014, nakon temeljnog višegodišnjeg

rada na konzervaciji, restauraciji i svakoj drugoj vrsti brige

i pažnje o zaveštanom materijalu, ponovo otvorena za

javnost.

37

38

Vila u kojoj se nalazi Legat

Petra Lubarde (Iličićeva 1)

izgrađena je 1927. godine

po nacrtu arhitekte Veljka

Miloševića. Petar Lubarda i

njegova supruga Vera živeli

su u njoj od 1958, a nakon

slikareve smrti slike, crteži,

nameštaj i slikarski pribor iz

njegovog ateljea zaveštani

su gradu Beogradu. Godine

2007. ovaj legat dodeljen

je Kući legata na čuvanje i

održavanje u čijem sastavu

se nalazi i danas.

PRIKAZ IZLOŽBE

Moj prvi utisak, kada sam kroz šetnju Hajd parkom

stigla do vile u kojoj se nalazi legat, bio je da nisam

više u Beogradu, a možda ni u Srbiji. Za njega je

zaslužna kombinacija arhitekture ove predratne

vile i prirode koja je okružuje. Gotovo da ni u

jednom trenutku nećete čuti gradsku buku, osim

eventualne graje dece iz obližnjeg vrtića, a kada

priroda ozeleni, nećete videti ni sivilo stambenih

kompleksa u daljini i vrlo je moguće da ćete poželeti

samo da posedite na nekoj od kamenih klupa na

suncu i upijate lepotu oko sebe. Što je sasvim u

redu. Ako se ipak odlučite da prošetate legatom

i bliže se upoznate ili podsetite Lubardinog rada,

biće to jedan pravi hedonistički izlet za dušu i telo.

Izložbeni prostor nalazi se na dva nivoa, prvom i

drugom spratu (u prizemlju je kafić) tako da ćete

šetnju početi od prve prostorije prvog sprata u

kojoj su izložene, reći ću to laički, crvene slike.

Utisku crvene boje nećete moći da se oduprete,

činiće vam se da ste zaronili u nju i da vas sa svih

strana posmatraju Lubardine apstraktne zveri, što

i nije daleko od istine, s obzirom na to da ćete biti

okruženi slikama nastalim kasnih pedesetih i ranih

šezdesetih godina, kao što su Bik i oblak, Čovek i

zveri, Veliko slovo i Arabeska na crvenom. Ako ste

pratili naše prikaze izložbi, zapazićete da smo o

nekima od njih i Lubardinoj vezi sa Indijom kojom

je u ovom periodu bilo inspirisan pisali u novembru

prošle godine. Ovo je takođe prostorija u kojoj se

nekada nalazio atelje u kojem je Lubarda stvarao.

39

Sledeća prostorija je manja, osmougaona, i na njenom

početku dočekaće vas Zarobljenik – jedna od retkih

slika koje ćete ovde moći da vidite, a koja je u potpunosti

figuralna, lišena svake apstrakcije (u pitanju je raniji

rad, iz 1942.) Nakon nje dominantna boja koja će vas

ovog puta zaokupiti je ljubičasta, i to posebna nijansa

ljubičaste koja me je na prvi pogled iznenadila jer je

nisam često viđala u slikarstvu (ni modernističkom niti

onom iz ranijih perioda). Ali Lubarda je majstor boje,

palete i kontrasta, što će vam postati sasvim jasno kako

izložba bude odmicala.

Na drugom spratu, kako se budete popeli stepenicama,

prva koju ćete ugledati jeste Kosovska bitka iz 1953.

godine, jedna zaista fascinantna slika pred kojom ćete

moći da stojite sat(ima) i otkrivate detalje. Naslov jasno

ukazuje na događaj koji slika opisuje i o kojem smo toliko

puta slušali na časovima istorije i u narodnim pesmama,

ali Lubardina slika obrađuje temu na način koji ranije

nisam videla i koji mi se čini izuzetno progresivnim ne

samo u odnosu na 1953. kada je slika nastala, već i na

čitav 20. vek. Ovo je delo 21. veka, estetike modernog

stripa i ulične umetnosti, ili je to barem moj utisak, s

tim da ovakvim poređenjem ne želim ni najmanje da

unizim njen značaj niti vas navedem da pomislite da je

naivna ili banalna. Zapravo, efekat gužve i haosa, skoro

dekadentni motiv masovne smrti koji ispunjava platno

od ivice do ivice (ovde nema krvavog zalaska sunca dok

na polju umiru junaci, oružje je prekrilo nebo i sve što

vidite je sukob i rat) prikazani su paletom boja kojom

bi svakom drugom bilo teško da uverljivo prikaže bitku

i događaj od takvog istorijskog značaja. Jer boje su

vesele, a opisani događaj nije, a meni kao posmatraču

opet nije bilo ni mučno da je gledam, ali mi se ipak

probudilo saosećanje i strahopoštovanje prema istoriji i

prema umetniku koji je ilustruje. I to je jedan od razloga

zbog kojeg je Lubarda veliki.

U istoj prostoriji nalaze se i dve lovćenske teme –

Sumrak Lovćena II (1970) i Lamento za pesnika (Njegoš

na lovćensku temu) iz iste godine. Isto kao što će vas

sprat ispod napasti i obuzeti crvena, pred Lamentom

ćete imati utisak da se utapate u duboku nestvarnu

plavu, boju koja je na engleskom jeziku sinonim za tugu,

a pred ovom slikom postaje simbol lamenta.

Veza sa pesnicima i prošlošću čeka vas i u sledećoj

prostoriji gde se nalazi slika Plava grobnica (Sećanje

na pesnika Milutina Bojića) nastala godinu dana pre

Njegoševe teme, a koja je moja druga fascinacija ove

izložbe. Posmatrajući ovu sliku imala sam utisak da

gledam i u ostrvo prikazano na mapi, i u podmornicu, i

na mediteranski pejzaž, ali i presek motora neke mašine.

Moguće je i da su sve to moja lična učitavanja, kako bilo,

Plava grobnica svakako zaslužuje da je i vi pogledate

i donesete svoj sud. U njenoj blizini nalazi se jedna

nesumnjivo industrijska tema, Đerdap iz 1971. godine,

nastala u vreme završetka radova na hidroelektrani

i njenog prvog puštanja u pogon. I ponovo, iako nije

jasno naslikao hidroelektranu, niti način na koji je čovek

ukrotio reku i stavio je u svoju službu, Lubarda je uspeo

da nam apstrakcijom i bojom dočara da je u pitanju

mala industrijska revolucija našeg kraja, pobeda duha

nad materijom, ili pak intelekta i matematike nad živom

silom.

40

PRIKAZ IZLOŽBE

41

42

U manjoj prostoriji zatim dočekaće vas nova tema

– mačke. I one pitome, kao što je Mačak II, ali i Crni

panter, kao i nekoliko Lubardinih crteža mačaka nalik

onim pariskim koje su obeležile starinski kabare. Sledi

tematika gradova: Bajka o moskovskom Kremlju (1969)

na kojoj se naziru krovovi grada i njegova šarenolika

istorija (u mnoštvu oblika i nanosa boje prepoznaćete

čuvene lukovičaste kupole ruskih crkava, ali i petokrake

naknadno dodavane na sve javne spomenike u tom

delu sveta), Smederevo (Jutro) iz 1970. na kojoj će vas

ogrejati topla crvena lopta sunca koja se izdiže nad

gradom, nakon čega će vas zalediti hladni apstraktni

prikaz prostora Bez vegetacije (1967) koji pruža sasvim

jasnu asocijaciju kakav bi život i svet bili ako bi priroda

odustala od nas.

PRIKAZ IZLOŽBE

U poslednjoj prostoriji imaćete prilike da pogledate

fotografije iz ličnih albuma porodice Lubarda, mladog

Petra, njegove drugove u igri, kao i niz fotografija

nastalih dok umetnik stvara. Tu je i paleta na štafelaju,

sačuvane boje – uljane, drvene, pastelne (isti proizvođači

koje danas znamo sa vrlo malo izmenjenim logoima

firmi), njegove beležnice sa skicama, pisma, telegrami,

pozivnice, plakati i prikazi nekadašnjih izložbi. Ličnim

predmetima slikara završava se ova mala šetnja kroz

njegov svet imaginacije i apstrakcije. A pošto je postavka

legata stalna i uvek dostupna, to ne mora biti kraj vašem

druženju sa Lubardom.

43

44

BOGOVI I HEROJI

JAROVID

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Bogdana Perović

Bog kojeg upoznajemo ovog meseca nosi različita

imena – Jarovid, Jarevid, Jarovit, Jarilo, Jaro, Ruđevid,

Rujevit, Žerovit, Porevid, Gerovit… Koliko imena, toliko i

zaduženja – tako je Jarovid poznat kao bog srdžbe, besa

(jarosti) i rata, ali i kao bog proleća, sunca, plodnosti i

vegetacije. Zaštitnik je nemoćnih, borac za pravdu, a

priskakao je u pomoć kada su usevima pretili gradonosni

oblaci.

O Jarovidovom izgledu ne zna se mnogo. U nekim

izvorima opisan je kao veoma visok čovek koji je opasan

sa sedam mačeva, a osmi, nepobedivi mač, koji se zove

Jarost, drži u ruci. Oko čela nosi traku smrti, a u drugoj

ruci veoma veliki i raskošno ukrašen štit. Istočni Sloveni

su ga pak opisivali kao mladića izuzetne lepote koji u

ruci drži klas žita, maslinovu grančicu ili frulu, a u drugoj

ljudsku glavu. Ovaj Jarovid na sebi nosi oklop, šlem i mač.

Jarovid se pojavljuje u

pratnji vrana, pa se to

može povezati sa motivom

crnih ptica koje se često

pojavljuju u epskim

pesmama noseći vesti iz

rata.

Jarovid je sin Peruna, koji je nakon rođenja otet od

strane Velesa i odveden u podzemni svet. Nakon

detinjstva provedenog u podzemlju, vraća se, u punoj

snazi, u proleće. Tada upoznaje Moranu, svoju sestru,

i zaljubljuje se u nju. Perun ga zatim ubija svojim

standardnim oružjem, gromom, a Morana od tuge

postaje seda starica. Zatim se Jarovit ponovo rađa i sve

to se ponavlja u krug. Ovakvim sledom događaja Sloveni

su objašnjavali cikličnost godišnjih doba. Jarovid dolazi u

proleće, vegetacija se budi i sve buja. Zatim se zaljubljuje

u Moranu i tada nastupa leto, dok traje njihova ljubav,

jesen je puna plodova i žitarica, a nakon Jarovidove smrti

dolazi zima, odnosno seda starica Morana.

Tokom prolećnih obreda Sloveni su pravili lutku od

slame, Jarila, a ovaj običaj se i danas zadržao u nekim

krajevima. Ta lutka je na kraju obreda bacana u vodu ne

bi li obezbedila rodnu godinu. U obredima su učestvovale

i devojke odevene u belo (ili obučene u mušku odeću),

okićene cvećem, koje su jahale bele konje. Nakon prelaska

u hrišćanstvo, Sloveni su dosta dugo zadržali kult ovog

boga. Sve do 19. veka su se održavale svečanosti u čast

Jarovida, a nakon toga je sveti Đorđe preuzeo njegovu

ulogu. Neki od ovih običaja su se zadržali i danas i javljaju

se na Đurđevdan.

45

46

NOVOSADSKA

BOGORODIČINA

„KATEDRALA”

RAZGLEDNICA

piše i fotografiše: Ivana Novaković

Rimokatolička crkva Imena Marijinog nalazi

se u centru Novog Sada, na Trgu slobode.

Ova impozantna građevina, specifičnog

ukrasa je za mnoge glavni simbol grada.

Često je pogrešno nazivana katedralom,

iako Novi Sad pripada Subotičkoj biskupiji,

najčešće ćete to čuti čak i od samih

Novosađana, pogotovo kad se pominje kao

glavno mesto susreta.

Kako je pripadao Habzburškoj monarhiji,

Novi Sad je početkom 18. veka prvi put

izgradio rimokatoličku crkvu. To je bila

jedna skromna građevina koja tu neće

ostati zadugo. Posle određenih izmena

i stradanjem crkve, 1891. pojavila se

inicijativa da se podigne nova crkva

dostojna slobodnog kraljevskog grada.

Arhitekta Đerđ Molnar je već naredne

godine priložio planove i 1893. počinje

izgradnja.

Ova trobrodna bazilika izgrađena u

neogotskom stilu sa tornjem je odmah

zasenila ostala arhitektonska dela. Prvo

što uočavamo na crkvi su vitraži koji su

dopremljeni iz Pešte, bogato ukrašeni

biblijskim scenama i grbovima imućnih

građana. Ono po čemu je svi raspoznaju

je šarena Žolnai keramika koja ukrašava

krov. Unutra se nalaze četiri oltara od

kojih je glavni u apsidi, kao i orgulje. Iako je

arhitekta Molnar ovim zdanjem dao pečat

gradu, nikada nije želeo da primi novac,

te u znak zahvalnosti u crkvi i danas stoji

njegova bista.

47

48

foto: Almin Zrno

INTERVJU

To je ono najlepše i najpotentnije

kod dramskog teksta

– da postoji kao književni

i kao izvedbeni tekst.

intervju vodio: Igor Diletant Belopavlović

Naša aprilska sagovornica je Tanja Šljivar, autorka i koautorka drama,

dramatizacija i filmova, poput Kelti (2021), Režim ljubavi (Atelje 212),

Orlando (Narodno pozorište) i mnogih drugi. Sa Tanjom smo pričali

o njenom stvaralačkom procesu, napisanim i još nenapisanim delima,

stanju u domaćoj pozorišnoj kritici i drugim temama.

Za početak o počecima – kako se zvala i o čemu je bila tvoja drama

za prijemni ispit?

Moja prva drama za prijemni se zvala Za Elizu (uvek sam volela citate).

To je bila drama koja se bavila opsesivno-kompulsivnim poremećajem,

tačnije intruzivnim mislima. Glavna junakinja, Eliza, imala je misli koje

čuju ona i publika iz OFF-a, dok su njeni roditelji, dečko i prijatelji

osobe za koje glas, govori najogavnije stvari. Sećam se da je imala

devetnaest strana, i da sam uspela da je podelim na tri čina, da sve

bude po Šekspiru ili Čehovu (iako je devetnaest strana jedva jedna

scena kod Šekspira). Na kraju je bio kao neki obrt (koji sam videla

u jednoj TV drami) da, kada ona ode na psihijatrijski pregled, taj

psihijatar progovori tim glasom iz OFF-a. Ali ja je više nemam, možda

je negde pohranjena na FDU ili na nekom starom kompjuteru. Mogla

bih da probam da je potražim.

49

A kako ti danas izgleda prijemni ispit, sada kad predaješ?

Gledano sa druge strane umetničkog obrazovanja, čini mi se da

čitava institucija prijemnog na akademijama i način selekcije

studentkinja i studenata, specifično kod nas na Balkanu, ali i u

Evropi, stvarno ima mnogo problema. Veliko je pitanje ko uopšte

ima pravo da procenjuje talenat. Čak iako su i meni pripisivali

taj talenat, to mi je jako negativan koncept. U nekom idealnom

socijalističkom društvu svaka jedinka bi trebalo da ima pravo da se

izražava u raznim umetničkim i ne-umetničkim medijima, i da to,

zapravo, nije posao koji bi trebalo da obavlja privilegovana manjina.

Sa druge strane, naravno da profesionalizacija umetničkog tržišta

ima svoje prednosti.

Prijemni, u najboljem slučaju, možda više služi tome da se provere

sposobnosti za rad u prekarnom umetničkom polju. U smislu da

su ti pritisci koji se dese na prijemnom, koji ne bi trebalo da se

dešavaju, na neki način ogledalo različitih mehanizama koji se

posle dešavaju u institucijama pozorišta, na filmskim setovima, i

uopšte u kolektivnom radu.

Spomenula si u par razgovora da (parafraziram) konstantno

osluškuješ šta i kako pričaju ljudi oko tebe, gde god da se nalaziš –

u autobusu, kafiću, kada si napolju. Misliš li da si takva bila oduvek,

i da je to bila neka tvoja dobra predispozicija za dramaturškinju, ili

je to profesionalna deformacija koju si stekla?

Pre karakterna osobina koju sam oduvek imala. Još kao deca, mi

upijamo utiske oko sebe, ali za mene su utisci pre bili jezički nego

vizuelni. Na primer, na mene su uvek jako uticali način na koji su

govorili moji rođaci koji su radili kao gastarbajteri u Nemačkoj,

pa način kako se govori u Banjoj Luci, pa način kako se govori u

Beogradu. Naravno, sa preseljenjem u Nemačku, tu je bio još

jedan dodatni sloj utisaka. Tako da mislim da je to kod mene više

karakterna osobina, koja je kasnije stvarno poslužila u radu na

tekstu. A imam i dosta dobro pamćenje, često nema potrebe ni

da zapisujem. Pamtim jezičke konstrukcije, način na koji ljudi svoje

misli formulišu u rečenice. Tako da volim slengove, jezičke igre, rep,

volim različite tretmane teksta i jezika, kako svakodnevnog, tako i u

poslovnoj komunikaciji, to je nešto što me stvarno zanima. Možda

je to ponekad intruzivno, ali se trudim da budem incognito, mada

u autobusu često nema ni potrebe pošto su ljudi tu obično glasni.

fotografija: plakat predstave Ali grad me je štitio,

izvor: Narodno pozorište Užice

50

INTERVJU

Kada je jedan tekst stvarno gotov? Kada ti odlučiš, kada počnu

probe, kada bude premijera?

Sve zavisi od okolnosti. I od rokova pre svega. Što je, zapravo, dobro,

jer bih mogla zauvek da ga (tekst) čačkam. Tako da se pisanje teksta,

naročito u pozorištu, stalno nastavlja. Na probi, u saradnji sa rediteljkom

ili rediteljem i glumicama i glumcima. Onda za štampu radiš još na

tekstu sa urednicima, prevodiocima, lektorima. Poslednjih nekoliko

godina me zanima kolektivni pristup autorstvu (Armina Galijaš –

drama Šuslerove soli za omnibus projekat Banjaluka, Milica Tomović

– scenario Kelti, rad u ne-kolektivu Björnsonova), gde ne zavisi sve

samo od mene. Tu se pušta kontrola, ne određujem sama kada je

gotov tekst, ne donosim ni druge odluke sama. Tako da, za mene je

tekst gotov kada više pari ruku i očiju prođe kroz njega, i metaforički

i bukvalno, kada se isproba kako on iz drugačije perspektive zvuči i

izgleda.

Pored drama, spominjala si par puta da pišeš i jedan roman. Može li

se znati nešto više o njemu i kada ga možemo očekivati?

To je zasebna disciplina, i to jako komplikovana. Pre svega, tu je

količina teksta, iako, naravno, nije to jedino što odlikuje roman. Ali

jeste kompleksnija struktura, moraš da radiš na duže staze i da radiš

u samoći, a trenutno mi nedostaje i koncentracije i vremena. Ono što

sada radim za roman jeste čitanje drugih romana, pre svega ženske

autorke koje žive i pišu danas. To je nešto gde još pokušavam da

naučim formu izlažući joj se, ali ne pišem ga. Sam roman bi trebalo

da bude o Narodnom pozorištu i mom iskustvu rada u toj instituciji. O

drugoj strani proizvodnje predstave o kojoj publika retko kad razmišlja,

a i zašto bi. Ali ne samo o predstavama, već kako taj jedan ogroman

organizam i mehanizam zapravo funkcioniše. Čak i meni, koja sam

ranije radila kao autorka i dramaturškinja na različitim pozorišnim

projektima i išla na probe, dok se nisam našla u centru tog sistema,

nije bilo do kraja jasno koliko je to neobično i nesvakidašnje okruženje

za pravljenje umetničkih sadržaja.

Ja se nadam da ću do kraja godine uspeti da napišem bar par poglavlja,

ali to je maksimum s obzirom na sve ostale obaveze. Ali imam osobinu

koju moraju da imaju pisci i spisateljice, a to je neodustajanje, uporno

vraćanje tekstu. Mora da postoji dugotrajniji interes za neku temu i

formu da bi se u tome stvarno istrajalo, i to meni ne nedostaje. Većina

ideja koje sam imala, a koje nisam uradila, ipak mi stoje negde i ovako

ili onako ću ih završiti. Sigurno ću ga napisati, samo ne znam kada,

nisam opterećena time. Najranije može biti gotov za dve godine, ali i

to je baš optimistično.

51

Kada već pričamo o zasebnim disciplinama književnosti, tvoj tekst

Sindelfingen, Böblingen – über die Jugo-Deutsch Tanten (O Jugo-Dojč

tetkama), koji se može naći onlajn, lako može biti monolog u nekoj od

tvojih predstava, ali isto tako može biti i pesma sama za sebe. Da li ti je

padalo na pamet pri pisanju kako bi mogla da pišeš i stihove?

Pitanje književnih rodova, vrsta i formata je nešto što me takođe

jako zanima, kao i to kako oni izgledaju na papiru. Ja ono što pišem

uvek nazivam dramskim tekstom, mada vrlo često, pogotovo u

institucionalnim pozorištima, glumci ili drugi saradnici tvrde kako to nije

dramski tekst, a ja tvrdim da jeste, i onda je uvek ta prepirka. Postoji

grupa autora i autorki, i kod nas, i u svetu, koji afirmišu taj određeni

način pisanja za izvedbu. Nama je i dalje važno da se razume da postoji

dvostruka priroda dramskog teksta. Jedna za štampu, što sam već

spomenula, nastaje sa lektorima, dizajnerima, urednicima, a takođe

nastaje ponovo i na sasvim drugačiji način sa svim pozorišnim radnicima

i radnicama u izvedbi. To je ono najlepše i najpotentnije kod dramskog

teksta – da postoji kao književni i kao izvedbeni tekst. Ako neko za taj

monolog kaže da je to pesma ili poželi da je štampa ili izvodi kao takvu,

ne bih imala ništa protiv.

Taj video je urađen od strane mene, Zuzane Žabkove, Marka

Milosavljevića, po pozivu Ivane Sajko, koju je opet pozvala Sivan Ben

Yishai, a za festival DAGESH iz Berlina tako da je tu ceo jedan niz autora,

i u pitanju je horizontalna kustoska struktura. Sam tekst je, u stvari,

deo jednog drugog mog teksta, Nemačka u jesen 2020, koji je opet

trebalo da bude deo omnibusa u Bremerhavenskom pozorištu, koji se

nije izveo zbog početka pandemije. U tekstu je svaka scena smeštena u

po jedan grad u Nemačkoj koji sam posetila i s kojim imam neke veze.

Sve ovo zapravo dosta govori o mom načinu rada na tekstu, njegovom

predstavljanju, i o umetničkoj saradnji,

Kao neko čije drame obiluju monolozima, toliko da ih, eto, neki glumci ne

bi nazvali dramskim tekstom – kakve drame ti zapravo voliš da gledaš?

Neki od najvećih uticaja na mene kao gledateljku i spisateljicu su

bile predstave koje sam gledala na festivalu MESS u Sarajevu, BITEF

u Beogradu, kao i studije primenjene teatrologije u Nemačkoj, gde

imaju podeljena pozorišta na gradske i državne teatre, s jedne strane, i

nezavisnu scenu s druge. Državne i gradske, naravno, finansira država,

ali ona najvećim dijelom finansira i ovu nezavisnu scenu, međutim oni

često izvode i rade u alternativnim prostorima, imaju drugačiji izbor

tema i formi, te imaju drugačije uslove proizvodnje,. Što će reći da moj

recepcijski okvir jeste neki savremeni teatar. Ali svaki teatar je savremeni

jer ga prave ljudi koji žive danas. Ekranizacija pozorišta je retka i retko

su dobri ti snimci, i retko kada imamo zapravo informacije kada čitamo

opise nekih starijih predstava, kako je sve to nekada izgledalo. Mislim da

sam otvorena za najrazličitije formate i da stvarno može da me iznenadi

i najbolje i najbrže napisani dijalog. To je nešto što ja u životu ne bih

mogla da napišem, što ima veze sa mojim sposobnostima, a ne ukusom.

Tako da dobro skrojen komad stvarno ume da me oduševi. Jedino je

pitanje izvedbe, jer je pozorište mnogo kompleksan mehanizam, i da li

će predstava biti manje ili više uspešna zavisi od hiljadu faktora. Ali ono

što me i dalje najviše zanima jeste tekst i zaigranost njime, koji pritom ne

moraju da pišu nužno ljudi koji se u profesionalnom smislu identifikuju

kao dramski pisci i spisateljice. Tako da bih manje-više gledala, ne baš

sve, ali skoro sve.

52

INTERVJU

fotografija: plakat predstave Režim ljubavi, izvor: Atelje 212

53

U dodiru sa pozorišnim radnicima, stekao sam utisak da se izbegava

pisanje kritka o domaćim predstavama, iz bojazni da se ne povredi

nečiji ego. Kakvo je, po tvom mišljenju, trenutno stanje pozorišne

kritike u Srbiji, i da li ona uspeva u svojoj funkciji poboljšanja domaće

pozorišne scene?

S jedne strane postoje pozitivni primeri, kao što su samoorganizovani

kolektivi, na primer Nezavisna kritika koja je jedno vreme radila i na

RadioAparatu, a postojala je i inicijativa Crticize this (između ostalog,

i za pozorišne umetnosti) koju su mentorirali regionalni etablirani

kritičari i kritičarke, gde se pokušalo za početak da se prvo u javnom

diskursu razume šta se zapravo pod pojmom kritika/prikaz umetničkog

dela podrazumeva. Studentkinje i studenti, se često ne uče ni tome da

daju jedni drugima konstruktivan fidbek.

Mnogo kritike od, nažalost, najpoznatijih kritičara koji imaju medijski

prostor, stvarno jesu pisane ad hominem. Nije nekom povređena sujeta,

jer je u kritici argumentovano analizirano koja su pozorišna sredstva i

kako upotrebljena, ili su nekome na legitiman način zamerani ideološki

stavovi. Već stvarno postoje ratovi u kulturi gde ljudi, za početak, pišu

kritike sa pozicija koje nisu ni politički ni umetnički transparente. Ne

vidi se odakle kritičari govore i ka kome, što je mnogo veliki problem.

Mnoge pozorišne kritike se često, nažalost, svode na prepričavanje,

ili nisu svesne medija o kojem pišu. Često kada čitam filmsku kritiku,

deluje mi kao da čitam kritiku romana. U književnoj kritici stvar je ipak,

dosta bolja, pohvalila bih i portal Komunalinks, i kolektiv Pobunjene

čitateljke Ozbiljne polemike, seminari, ozbiljne teatrološke rasprave,

studije i analize, to je sve na nivou incidenta, i to, naravno, zanima jako

uzak krug ljudi. Mislim da se to jedino može srediti sistemski, i to time

što se, za početak na umetničkim institucijama ljudi uče da daju jedni

drugima taj konstruktivni fidbek.

A za mene, ne postoji umetnost radi umetnosti, već uvek postoji u

nekom društvu i kada god govorimo o nekom pozorišnom, ili bilo kom

drugom umetničkom delu zaista je relevantno i reći ko je finansirao

nastanak tog dela, te kakvi su bili uslovi rada, o čemu se, naravno, u

kritikama uglavnom ne piše.

54

fotografija: plakat predstave

Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali,

izvor: Narodno pozorište Zenica

INTERVJU

Pitanje koje volim da postavljam, a dobijam stvarno različite odgovore,

jeste: da li smatrate da, ukoliko neka osoba želi biti dobar umetnik/

umetnica ili dobra glumica/glumac, mora nužno biti i dobra osoba?

Naravno, uzimajući u obzir koliko je teško definisati šta su dobri

umetnici, a kamoli šta čini čoveka dobrim.

Danas sa MeToo pokretom u Holivudu, kada vidimo da su jako loše stvari

obelodanjene, a mnoge stvari smo i manje-više svi znali, samo se o tome

nije govorilo u javnosti, jasno je da to očigledno ne mora biti slučaj. Kroz

celu istoriju smo imali najrazličitijih primera za to – to se, pre svega, vidi u

odnosu umetnika i vlasti, ali i vidi se i u načinu i pristupu radu. To su dve

kategorije koje ja ne mogu da previdim, ali, uslovno govoreći, to ne mogu

da previdim kada poznajem dotičnu osobu ili s njim/njom sarađujem.

Već sam rekla da ljudi ne znaju kako nastaju predstave, ali ja isto kada

uđem u galeriju ili gledam neki film ili, kada se izlažem bilo kom drugom

delu, ne znam koliko je bio plaćen tekstopisac, da li je neko maltretiran

na setu, seksualno zlostavljan. Cela ta cancel kultura je nešto na šta se

još uvek navikavamo, kao i na nov jezik, nova pravila. Mnogi su još uvek

zbunjeni – ljudi još uvek traže način da govore o sopstvenim traumama,

a opet postavlja se pitanje šta raditi sa umetničkim delima ljudi koji jesu

upropaštavali mnoge živote. I u tom slučaju ja mislim da se umetnik i

njegovo delo razdvaja. Ali verujem i da je verovatno da se uslovi rada ipak

nekako preslikavaju, i to ne u nekom apstraktnom smislu, već na delo,

naročito u kolektivnim umetnostima, kao što su film, pozorište, serija.

Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima i

sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da

preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili

umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Predstave – Cement Beograd u Beogradskom dramskom pozorištu

reditelja Sebastijana Horvata, Kretanje Dimitrija Kokanova i Jovane Tomić

u BITEF teatru, i Priča o Majci Ane Konstatinović, u Malom pozorištu

Duško Radović. A jako me zanima predstava, iako je nisam videla, Ane

Miljanić O devedesetim u CZKD-u, tako da to sebi preporučujem.

Knjige – Karl Uve Knausgor Moja borba, Marko Pogačar Knjiga praznika,

En Bojer – Ne umirem i Ivana Sajko – Male smrti.

Muzika – Tam.

Izložbe – od vizuelnih umetnika bih spomenula Sinišu Ilića, koji vrlo često

ima samostalne ili grupne izložbe u Beogradu, tako da sigurno možete

pre ili kasnije da vidite umetnika i njegova dela u gradu.:)

Film – iako ga još nisam gledala, sledeći mi je na listi poslednji film Seline

Skijame, Petite Maman (Mala majka).

55

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Vizantijsko

plavo

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Ovog puta sledi detalj koji još jednom ukazuje na

činjenicu da se u umetnosti sve može dovesti u vezu,

pa čak i stilovi i pravci koji naizgled stoje u suštoj

suprotnosti. Verovatno bi i najneiskusnijem poznavaocu

umetnosti prva asocijacija na detalj ove slike bila: Pikaso

i to bi bilo sasvim logično, jer su Pikasova plava faza i

Sezanovo stvaralaštvo uticali na ovog, kao i na mnoge

druge umetnike modernizma. No, ovaj naš umetnik

bio je posebno inspirisan vizantijskom i srpskom

srednjovekovnom umetnošću, smatravši da je bliskost

savremenog slikarstva i fresaka baš u jeziku, te ne treba

da čudi njegov spoj religioznog sadržaja i — u trenutku

kada je ova slika nastala 1956. godine — savremenog

izraza. U jednoj fazi njegovog stvaralaštva, pre nego što

se posvetio enformelu, umetnik se posebno fokusirao

na čuvenu vizantijsko plavu, a od pomoći u otkrivanju

slike može biti i to da se predstavljena scena nalazi i

na jednoj od čuvenijih fresaka vizantijskog slikarstva

12. veka iz doba dinastije Komnin, u manastiru Svetog

Pantelejmona u selu Gornji Nerezi, nedaleko od Skoplja,

karakterističnoj po veoma izraženim emocijama na

predstavljenim likovima. Ako uvidite da na licu ove

prikazane figure vlada neizmerna tuga, možete li da

saznate o kojoj slici i kom umetniku je reč?

56

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Sofi Džendžember Anderson,

Portret vile ili Uzmi lepo lice žene i nežno ga okiti

leptirima, cvećem i draguljem da joj društvo pravi,

tako će tvoja vila biti napravljena od najlepših stvari

(Take the Fair Face of Woman, and Gently Suspending,

With Butterflies, Flowers, and Jewels Attending,

Thus Your Fairy is Made of Most Beautiful Things),

1869, privatno vlasništvo

57

LARPURLARTIZAM

KUŠ! april 2022.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?