JEZIK NA SLOMIVRATU. 2014. Andrija Markuš

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у
Подгорици, гдје и сада живи.
Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду.
Објавио је сљедеће књиге:
ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;
ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ
ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични
коментари;
ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;
ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;
ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;
ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу
нама/, 1997 – збирка пјесама;
МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –
хумористичко-сатирични коментари;
ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;
ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;
ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји;
АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;
ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;
КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;
АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;
50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји;
ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I,
2010, у електронској форми
на сајту http://www.andrijamarkus.com/
ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– поема;
ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША
ЕНГЛЕСКИЊА , 2013-14 – поема;
СВЕТИЊЕ. Есеји, 2014;
БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – пјесме;
ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;
О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2014 – полемика;
Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ
ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 2011. и РАДЕНКОВ ХАЈДУК
МИЛУНКА САВИЋ, 2013-14 – збирке пјесама
2

ЈЕЗИК
НА
СЛОМИВРАТУ
3

Библиотека
П О Е З И Ј А
ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ
Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица
Рецензент проф. др Радмило МАРОЈЕВИЋ
За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор.
Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ
Цртеж на корици Славица МАРКУШ
Штампа
Графокартон, Пријепоље
Тираж 200
ISBN 978-9940-9057-7-4
4

Андрија Маркуш
ЈЕЗИК
НА
СЛОМИВРАТУ
Октобар 2014.
5

Збори црногорски*
па да те
читав свијет
не разумије
Из рецензије
проф. др Радмило Маројевић
*Ријеч је о језику истог назива на који се не
односи наш Устав. Тај језик је као хибрид
накнадно „нормиран“ – не користе га
Црногорци
6

Кад се језик нуди као потрошни материјал
свакојаким ламентирањима порочног
времена, тада ће том времену и његовим
актерима, због суше у коријену, цветати
нешто друго, као и ови редови.
Најбоље би било да се о овоме пише без
навођења гдје се десило. Али нико једног
дана, па ни данас у иностранству, не би
вјеровао да се догодило. Тако, морало је да
се каже да је то овдје међу Црногорцима,
који, сем мешетара и дезинформисаних,
што су надвладали, не стоје иза тога.
Сви се представљају истим именом,
које им не значи исто,
за које се у овој књизи сатиричне поезије
за многе казује шта су, а шта глуме да су.
Ријеч је о одбрани језика којим говоре
Црногорци у односу на онај који им се
потура да га тек сада науче као књижевни,
којег није било кад је у уставу уписиван назив
језика. Дио одрођене власти изборио се да
тај нови језик назове црногорски, што је
овдје условно преузето, а онај први којим се
говори назива се како се увијек називао –
српски, који је црногорски.
Један дио ове књиге објављен је као
колумна „Српских новина“, Подгорица.
А. Маркуш
7

8

У Црној Гори
све мање практикују се Срби
– нијесу у моди
као некад
кад су
(записано
у уџбеницима)
били „све сами чисти“,
стопостотни
барабар – исти.
*
У Црној Гори
не разликују се
по ономе што су,
но по ономе
што нијесу:
сви тврде да су
Црногорци,
али једни кажу
да су поријеклом Срби,
а други
да нијесу они
што кажу
да су поријеклом Срби.
9

1.
Признајмо им да у ципели
још једна нога стаје
чудног црногорског језика,
којег Устав, а ни народ,
не познаје.
Удовољимо им братски уз чашу пића,
под условом да не користе српски,
но натуцајући, као поп Мићо.
Поп Мићо је натуцао,
а ови се туцају у памет са рупом,
да глупи пружи руку
глупом.
Стањили до коже,
мјерећи себи висину
само до рамена,
јер им глава
њу повећати не може.
Марка Миљанова
избациће из књига,
враћањем
да је поново неписмен
на црногорском,
а за српски научен по старе дане
– баш их брига.
10

Париски, а наш принц Никола,
по старе дане учио је српски
– скоро да га савлада,
док му одоше низ брдо кола,
кад рекоше
да и црногорски мора,
те се уморан
врати на француски,
док ових дана
(око ауторских права
на Цетињско бијенале)
на српски јаукну до бола.
И даље се говори српски,
сем гдјегдје што се муца
на сличан му
– ником на потреби;
Срби су већина у Црној Гори,
али у мањинској употреби.
2.
Правописом „црногорског“
његов загребачки
аутор
Силић
силује им матерњи,
11

по којем ће и он да научи „нашки“,
спремајући се за то
врашки.
Вајни
вањски аутор
учи их не само да латиницу
пишу латиницом
но и ћирилицу
– да је уз ћирилично име
латинично „dr“ за „доктор“.
Учи их да у свом лику
имају Вукову,
као „црногорску“, граматику.
Или је овај Загрепчанин
неписмен
или изузетно бистар,
кад у истој књизи,
уз своје, ћирилицом написано име,
ставља ћирилично „др“:
„Вама спрдња, а мени не“,
као прави лингво-шоумен.
12

Из Загреба стигла је директива:
„Кад Црногорци нијесу могли
због дубровачких страва
да занијеме,
нека то учине на ЊИОВ језик
доконих
изгубљених глава.“
3.
Загребачки аутор
направио им је рјечник
црногорско-хрватски
са хрватским предговором,
док Црногорци
не науче црногорски.
Оваквим рјечником,
раније
споразумјели би се
за Дубровник без „рата за мир“,
да рат не долази
као непреведен хир.
13

Кад у овом рјечнику упознају
хрватску ријеч(!) „пепељара“,
даје им се смјерница:
да као своју науче
– „чикоперница“.
За све њих
остаје мора
како ће им име гласити
на црногорском
кад се врати из Загреба
НАШКИ од овог аутора.
Лијепо је да смо лијепи,
па да у нама налазе свога лика
не само Хрвати
у коментару
црногорско-хрватског рјечника,
гдје нас виде
(као да нијесмо стварни),
као чакавце, кајкавце, икавце
негдје у Кварнеру, што није
настало од:
„у Дубровнику кварни“.
14

Црногорци су како-кад
– бијели, зелени, црвени.
Кад су„бјелаши“, они су
– Срби са Србијанцима,
„зеленаши“ – Срби у комшилуку
Србијанаца, и (најтеже да се схвати)
– „црвени Хрвати“.
А најновије (од себе на муку):
„стопостотни“ Црногорци
– без трага од Срба ни у њима
ни у комшилуку.
Како је код Срба отприје
(по Танасију Младеновићу)
све у називима два романа
„Деобе“ и „Сеобе“, тако се
и Црна Гора одвоји од Србије,
па у Загребу неко схвати
да се (мала а велика)
тамо сели
марковићко-дрљевићким путем
као „црвена“,
химном Секула,
усташког поклоника.
15

4.
Ово не пристоји нашем соју,
јер новоуведеним језиком
нико није говорио писмен,
а ми ћемо, задихани у зноју,
имитирати неписмене,
да смо писменији у укупном броју.
Нико не зна
што ко тим језиком прича,
да многе мука тјера
да на српски објашњавају
која им је намјера.
Црни Горци у великом броју,
све ће научити за годину коју,
бунцајући „црни нео-експерано“,
помогнут
млатарањем ногама и рукама
преупослених
нијемо-глувих,
да не знамо што је с нама.
Неће се знати
шта су рекли,
али знаће се шта су хтјели,
ријечима што су
без жвакања – појели.
16

Нашим људима,
„трбухом за крухом“
тек пристиглим у Америку,
као јуче,
а давно, енглески су морали
да науче.
А кад се за кратко
ужељени врате,
дочекати ће их
измишљени црногорски језик
– да стари забораве,
а њега да уче,
теже но по свијету што кулуче.
Срећа је да се Америка
(док су они у Монтенегру)
неће одвојити
од Вашингтон града,
као Црна Гора од Београда,
па да тамо, у њиховом одсуству,
уведу неки нови језик,
да Црногорци и њега уче:
један данас,
а други од јуче.
17

5.
Црногорци који нијесу више Срби!,
превођењем Горског вијенца
на новокомпоновани црногорски,
туцмуцајући нерођеним,
учинили су то дјело туђим,
сем искривљених стихова
начињених „њиним“.
У јуришу: „Ђе који!“
оборили су свјетски рекорд
превода на језике свијета:
на један језик више
но што их постоји.
Прво су пренијели
Његошеву капелу са Ловћена
на Иванова Корита
и Његоша са врха Ловћена
у подрум Мештровићевог
контејнер-забита...
А послије додатног,
преноса Горског вијенца
(превода жедног преко воде)
остаје да и Ловћен пренесу
да још једном покажу
шта јесу.
18

6.
Црногорско-хрватским рјечником,
Црногорце уче да су им мушке гаћице
(по међуножном детаљу): „муданте“,
али не и женске: „пи..анте“,
да би у Загребу то схватио
неки Анте.
На црногорском: „Каки Црногорац“
на хрватском је: „Какав Црногорац“,
што се и ми питамо,
послије оваквог какења
језик-знамења.
Хрватско(!) „пас“ за Црногорце је
„кучак“,
а „морски пас“ изведен је од „кер“
– „керња“,
те произилази да су „кер“ и „керња“,
црногорски речено „мурге“,
на хрватском – „другови“,
нема друге...
А све то (није им био задатак лак)
да у море „њоре обуцак “
(хрватски: „ роне комадић“).
Ваља усправно и горе и доље
– ић’.
19

7.
Било је бољих избора
за црногорски језик нови,
да га лакше науче старији,
а послије и млађи,
да их нико не хвата
за отрцано у крађи.
Шта ће им колаж
склепаних, искривљених,
архаичних
српских говора у Црној Гори,
ненадних и у забити,
свугдје датих поспрди:
демоде
у врх моде.
Зашто не узеше
стопосто црногорски
– говор мржње „ранкизам“:
„с неба па у ребра“,
без „цице-мице“
са скупштинске говорнице.
Овај језик нема логике
– ништа нам не треба
силован од др Силића
из Загреба.
20

8.
Учите, учите
црногорски језик нови
– од политичара дар.
За то вријеме
српски ће да служи
на „рента-кар“.
На крају вожње,
добиће се језик
са српским ријечима
и Вуковом граматиком,
уздуж и попријеко
– прекопан мотиком.
Проходаће језик
– мало по мало,
нађу ли
згодно
ортопедско помагало
Ако ни помагало
не помогне
– нека иду на силу
уз помоћ др Силића,
који ће у натуцању
да замијени Попа Мића.
21

9.
И коаутор
чудног језика новог
– Аднан,
изненадиће се
кад се криве ријечи
криво изговоре:
кад се у језик нашки
заоре.
На питање: „Да ли си ти то урадио?“
и одговор
на ново-црногорски: „ А да не“
– и „да“ и „не“,
неко ће рећи
(којем је познат коаутор):
„ Да ли си казао ’Аднан’
или си у причању начмор“.
Настаће
да је исправно све што је погрешно,
мислећи да је нова ријеч
– екстра прехрана,
матици млијеч.
22

10.
Каква је сила као лингвиста,
Загрепчанин др Силић,
што на „ћирибу-ћириба“
црногорском језику
заблиста?
Први на свијету
написао је граматику језика
којем не познаје ријечи,
као ни народ,
за којег га уприличи...
Ко у томе може да га,
као његово право,
спријечи?
Oд Силића, чудног госта,
умјесто да нам каже двије,
дочекасмо
да хиљаде уграматичи
– за све доста.
Можда ће мртав језик
да доживи што и есперанто,
кад с њим проговори
коотац Силић
фрапанто.
23

11.
Ако је већ на силу,
дајте нам неки туђи језик,
умјесто
наметнут улог велик;
у чудној мусаки
од назови-језика
и контра-нације
(српски ни да се шушне)
код латиничне рације.
Силоватељи
обично
одрађују робију велику,
а код нас
– силовани су затворени
у туц-муц језику.
На српском
не разумјеше
братске народе,
те и даље, да је кобно,
измислише „бољи језик“
за међусобно.
24

За почетак
(да их научи
језик овај)
достојно свог националног бића,
из Загреба
доведоше доктора Силића.
А послије ће отуда
– као важан чинилац,
за сваког да дође
по преводилац.
12.
Крсташ-Црногорци из Војводине,
носталгично,
обрнуте руте
затражише са Цетиња
мало његушке пршуте
и какав језик нови:
за тамо – за комшије да не маре,
да их разумију
као Мађаре.
25

Нових-новцатих Црногораца,
ако је „ иђе још“,
ту је Мали Иђош,
по броју „охо-хо“,
„њиовски“ „ош-ош.“
За почетак неће разумјети
једни друге,
па језик, у сусрет смјени,
као обавезни,
убацише Малом Иђошу
у службени.
13.
Кад је „човјек што гордо звучи“
у човјеку самац,
људи (да би се разликовали)
носе траку око руке,
као наци-Њемац.
А наши,
са мање муке,
људима мијењају име,
не мијењајући га(!)
да је име – јемац.
26

Иако нико не тражи,
државни орган
на старту
донесе рјешење човјеку
за личну карту:
Име MARKO – латинице
мијења се у ћирилице МАРКО
– исто, а различито;
форса за латиницу
за „куку мајко!“
Латинични
препознају се
као ДНК-идентични...
Ако им ћирилицом напишемо
„магарад“,
не могу да нас туже,
колика год да им је глад,
јер преписано латиницом
(у принципу – ругло)
мoра да значи
нешто друго.
27

14.
Сви говори
српског језика у Црној Гори,
нијесу увезени – наши су
(ко зна колико стари).
Али у анти-аналогији:
кад су црногорски
нијесу српски
– кажу наручени
„лингво-мешетари.“
Српски
рођен са нама,
остао је без нас,
да му ријечи не вриједе,
сем у записима наших дједова,
са којим су опјевали побједе,
не знајући
да им послије битке,
пред нама
тек погибије слиједе.
Као добри говорници,
Црногорци су вјековима
на скупу правили слику:
да говор умника
на селу буде за село,
за сваку прилику.
28

15.
Свако село
било је
нека посебност у говору
(без градова
тешких за одбрану,
да је залуд мријет),
те је имало шта да се
стандардизује
да заједнички српски језик
оде у свијет.
Јасно и громко,
кад се брдо
у дозивању ори,
старе ријечи говора лијепог,
дуго су живјеле и живјеће
да се надахнут пјесник
с њима одмори...
Неке су ријечи више везане за село,
коришћене док нијесмо
прешли у град,
заборављајући и говор и село,
за чемер и јад...
29

Потиснуте су
у рјечник да мирују,
у којима се село препознаје,
да би, чудне политике спас
„лингваши“
с њима (а не за њих)
потиснули нас.
16.
За будућност не маре,
стављајући нам у грло
згужване,
а не праве,
ријечи старе...
Много шта нестало је,
па и пљева од вршидбе
и дим изнад верига
који боде очи,
што није сметало „лингвашу“
да поспрдом на стари говор,
„нео-језик“ срочи.
30

Давно ни сањали нијесмо
телевизор,
компјутер, мобилни
– велеградски призор.
А данас нам више
ни кокошке у куће не улазе
да јаја снесу
зор на зор,
нити ту да шкопимо прасе,
мамећи га жито да „ије“,
да бисмо о томе
говорили као прије?
Шта да чинимо у вријеме
што чудо веље пред собом тјера
свим и свачим
па и „ТВ-фармом“,
плаћеним досађивањем
назови-фармера,
освеженим
старим калемљеним
– туц-муц
нео-језиком
књижевним?
31

Воајерима занесеним
„ТВ-фармом“,
стало је вријеме
са симпатичним Црногорцем
(некад са села) позваним из Америке
– звијездом изнад свих ту
(„кућа – посао“)
без толико школске спреме.
До бесвијести,
многи су гледали
заморчиће одвојене од
брачних другова, који су се,
уз ново раме за плакање – нови дом,
правдали шоу-сексом,
а не Фројдом.
Камере не пропуштаху
да сниме нагонски зближене фармере
и лијепи нашег човјека
чобански говор са планине,
који је у Америку извезен,
па конзервиран враћен,
дијалекатски говором
– енглески заглађен.
32

„Лингво-ковачима“
то је био доказ „књижевног“ у пракси
да на новоцрногорском језику
направе лом:
Црногорац испред камера,
а они испред екрана
– сви у свом.
Сви су га вољели,
те, по слободи,
наговорише га
– још мало старца,
да међу њих уведе магарца,
како би и вола,
пјевач: „Гола, гола“,
топлећи их штосевима (цича зима),
и ријечима из нафталина.
Црногораца – мушкарчину,
примијети љепушкаста Венди,
која му на српском
постави захтјеве врашке
да јој у љубави
француски грли пете
уз тугаљиве
с камена ријечи нашке...
33

Свако је могао да види
кад Црногорац
гуцну капљицу
да се пред
камерама не стиди,
кад опчињен рече:
„Таква се жена не рађа,
прилика није мала,
опростиће супруга.“
Кад страст сине,
природно је да проговори
новоцрногорским језиком,
да се заљубљен вине:
„Венди има велике сисе,
али сам чуо да нијесу
њојзине.“
17.
„Чему толика препирка“,
отац синове кори,
„а већ сте се сложили
да је један Србин,
а други Црногорац,
као да то није исто
– шта вас још
мори?“
34

„Кад брат хоће нешто да ми збори,
нека то чини
на српском језику“,
каже други, „а не као ’Стопосто чисти’
на којекаквом
’нашком’
за муку велику.“
„Залуд сте исти
кад вас је оба
ујео пас манити
– да сте
различити?“
Ви се понајвише
свађате са мном,
иако не проговарам,
остављајући ме
да у сумњама
изгарам:
Ако се договорите
да поријеклом нијесте исти,
да је један „ово“,
а други „оно“,
стопосто (не)чисти,
35

не знам коме
као моме,
тестаментом да оставим имовину,
прије но вам мајку питам за истину:
с ким је све,
сем са мном,
залијегала на чистину?“
18.
Не савјетују их
да поступно уче језик нови
(бар колико српски потискују)
да их у мраку
сплетикорак не спријечи:
да занијеме
с ријечима без ријечи.
Говориће дупле реченице,
преводећи себе,
као за латинске узречице,
„лежилебећи“ и овај вијек
(ништа не мијењајући због урока),
као увијек.
36

Кад се уморе
од једног језика,
наставиће
другим,
вјежбајући
лежећи,
почивајући и од сједника
– што сви могу,
јер, дошло им је
„с кољена на кољено“,
за „ногу на ногу.“
Понекад
човјек остане без ријечи,
у каквом шкрипцу,
а сада ће имати и вишак
– да мук спријечи.
37

19.
Његош, Вук,
Андрић, Белић
и други великани, били су
окрилаћeни најбољим избором
српског језика,
којим је Његош
стопио земаљско и небеско,
могуће и немогуће,
оновремено и ванвремено
– ријеч непоновљиво укућио,
микрокосмосом окадио.
Све
проносећи свијетом,
цвијетом у коријену,
небом разгранато
– да се ријеч
са десетинама других тумачи,
ријеч – реченица,
недодиром кодирана
– узалуд
за данашња ништа пера,
што му око труне
за крваво
и глуво вријеме.
38

20.
Користе два језика
да би у разлици
нашли себе,
мјесто
да их мисао
у висине поведе,
гдје се кали док се кује
даље да допре,
кад се проговори
– да се чује.
Тек тада
развежи језик
као мелем,
а не
– нахоче,
које у сумњивом наручју
чека да га ко
усвоји са:
„Јеси ли то ти, чоче?“
39

21.
Гуликоже
не прихватише ријечи народа,
подмећући му други језик
да ни себе разумјети не може,
ни себи
ни другоме
шта да каже.
Народ трпи, трпи,
буни се
некад и да смијени владу.
Изађе на улицу
кад дозна за јадац:
кад желудац проговори,
песница се јавља
као преводилац.
На муци
исте су националности,
истог језика и дијалекта,
наши
и било чији у свијету
желуци,
истог мњења, мљења
– хтјења.
40

22.
Није само проблем што Црногорци
не могу овај језик да науче
но ни Енглези,
јер немају црногорско-енглески
рјечник у спрези,
па је читав свијет ускраћен
великих дјела
на језику
некад
наших села.
Одложиће се
додјела Нобелове награде
– док се, за коју годину,
рјечници не израде,
за које је ангажован
загребачки умник,
који изради
црногорско-хрватски рјечник:
црних снова,
што многи
теже поднијеше
но признавање Косова.
41

Шта ће да преведу
овим рјечником
у Загребу
(кад наставе акцију)?
Можда „Побједину“ публикацију
„Рат за мир“, да на њу
као на алву похрле
– да их несхваћене
за добре намјере у Дубровнику,
загрлиле.
23.
Ријешише да
више добију но изгубе
модом (низ брдо кола)
– врхчастим шими-ципелама
збијeних прсти до жуља и бола.
А мода је
више од тога хтјeла:
да се каткад скине пети прст,
како би остала ципела
шпицастог краја,
лакирана,
беспрекорног сјаја.
42

Обувени,
кренуше у нове радне побједе
– свој Горски вијенац
да израде,
да шатровачке ријечи
у шими-језик уграде.
Зорни
у врхчастим ципелама
шик-шими
(спремни да их ко
налицкане – сними),
ставише српски језик на крст,
као посљедњи
пети прст.
Ципела ногу чува,
а капа главу,
а глава ни капу ни ципелу,
без у себи
крста
на терет петог прста.
43

24.
Можда гријешимо
тражећи
да они нас
славе,
а не ми њих,
критикујући их
да смо бољи,
а заједно
гори од свих.
Не можемо
једни без других:
да им, уз доста вике,
такмичарски упутимо
(као они нама)
ријечи критике.
Они су прилика
да нам ко сасвим позвано
чује глас,
јер су што и ми, а различити,
које спаја
ђедов гроб,
углед
– стас.
44

25.
Важно нам је
све што послије растура остаје
– да од њега направимо веће,
за које нам је потребно
чега није
и чега бити неће.
Линијом лакшег успона,
беспућем црногорског крша,
магаре (да му је лакше)
бира пут,
које је била рута
најбољих наших путева,
без грама барута.
Залуд је био залет
да се прескочи
камен насред пута,
остављен да засмета
незваном силнику,
да застане
за нишан
као мета.
45

А данас путеве нам бирају
нека друга маград,
„харикиријем“
српском језику
да утоле „глад“
– да не умијемо
ићи,
без назад.
Што имаш да кажеш, напиши,
рекао је Хемингвеј,
а ови: нити кажу
нити пишу,
само:
чује се
блеј.
26.
Преко ноћи
престали су да трају као Срби,
да би се поједини вратили,
као да их
нешто сврби.
46

И поново:
горе – доље,
да се не зна гдје су стали
у сусрет новом дану,
тешке ријечи да ти кажу
ако им речеш да су
што сами за себе кажу,
а потом
нешто друго постану.
Уштинуће ногу своју
први,
јер ће брзо постати нечија друго,
без трага
о поријеклу њене крви.
Пресипају се једни у друге
као у пјешчаном сату
не слушајући
ни ријеч своју
да се на српском црногорском
саберу
у различитом броју.
Нови језик
„зову“ црногорски,
са два слова међу ребра,
као чивије,
да прозборе другачије.
47

Сами себи су
„црна рупа“ у коју увиру,
изгубљени
у истом оквиру.
27.
Гласом „с ј “
–„с“ и „ј“ у брзом
стопљеном изговору
(обиљежен са ś)
за мали број ријечи
у архаичном говору,
створили су
(мало по мало)
мору.
У српском језику – сједи
(јасно изговореним и „с“ и „ј“),
у демоде-црногорском је śеди,
кад „зло сађење, зло рађање“
слиједи.
48

Овај глас је
прихватљив
дружељубљивим
са змијама, који
с ј , с ј .... śикте,
у „комуникацији“ с нама.
Али, гдје наћи толико змија
да то не остане само
у устима?
28.
Његош,
као далеко доспјели глас,
није користио склепане
сломиврат-језике,
но српски
– наш
за нас.
Задужени
политикант-лингвисти
сковаше га
чекићем по глави,
за стид,
црнo
да се слави.
49

„Не вучи ме за језик,
да ти не речем“, говорило се
А данас, као никад нико
(да се човјек снеби)
тегле нас
да чују
што иначе не би.
Требало је
да га туђим језиком назову,
да се, кад вријеме дође да клекну,
лако од њега, а не од српског,
одрекну.
50

29.
Како би изгледао језик наш
(и ми, један до другог орлов птић),
да га није
нормирао
Вук Карџић?
Не би данас, без овог језика,
Цетињани могли
(да не задрхти рука)
да напишу
предлог да се укине назив
улице Караџић Вука.
Вуковим правописом
написали су
образложење
(уз сјај на свијетлом лицу):
да се исправи пропуст према Исланду,
којем дадоше ову цетињску улицу...
То, да се пропусти,
није могао да дозволи
ниједан Цетињанин угледан...
Како да се заборавили Исланд,
као да имамо пет Исланда, а не један?
51

Исланду су дали Вукову улицу,
једним метком два зеца,
од којих: један зец је Вук,
а други – однекуд
андeрграунд
Исланд.
А и требало је заметнути траг,
као од Голог Отока Јова Капе,
да не би Вук својом улицом
дошао до Црвенкапе.
Дошло је вријеме
да поравнају рачуне:
да Вук ослободи улицу
и оде гдје хоће – штапом уз ногу фасну,
само не на Исланд,
да се с њим у Цетиње не врати,
уз ријеч прекора – ријеч гласну.
52

30.
Нигдје се не дијели
овако мали народ,
сем под микроскопом.
А ми то чинимо на велика звона,
као мустра натчовјек-клона,
убијеђени да смо ситњењем још већи
– доказујући, не само рећи,
даље подјеле,
као код диобе ћелија.
Мало прође
па ново проклија.
Математички
четири је дјељиво,
али уз наше „ја, па ја“
записано стoји
(за које ће се писати и ода)
да нас је од једног настало четири
народа,
а можда је требало десет
наспрам хиљадугодишње историје
да свако себе нађе
да не пита: „Ко сам?“
53

Погрешно је речено „од једног“,
јер један је ка’ ниједан,
сем кад је као ми
– вриједан.
31.
Од Европе
тражимо признање
(са српског преведено на црногорски,
па на енглески)
да смо попис свих нација
спровели демократски.
На овом језику кажемо:
„Мука велика“,
на другом: „Веља“,
у диоби
да се не посвађају
људи од истих родитеља,
да свако за своју дјецу,
за почетак школске године
– крај љета,
пише посебне уџбенике историје,
са различитим поријеклом и граном
са које смо сишли са дрвета.
54

Поносно истичемо
мале а велике
новоуприличене:
црногорски – српски, босански,
хрватски
језике,
на којим се не разумијемо,
изузев кад се псујемо.
Некада слијепљени српскохрватски,
растављен је босанским
а на крају везе,
помјерени за једно мјесто
– црногорски на челу трпезе,
што похвали Европа,
само да се не свађамо
кад им прилазимо,
ако не: корак
– стопа.
55

32.
Некад Стара варош,
људи бритког, јасног говора,
није имала Подгорицу
(са под Горицом житним пољима),
а данас Подгорица нема Стару варош,
сем ознаке гдје је била,
са којег мјеста
посљедњи пут
ријеч јој се чула.
На издисају
код брзог рушења
– Муги, остварујући зараду велику,
није имао кад да запише:
да ли је посљедњу ријеч
изговорила
на српском
или црногорском језику,
остављајући за нама времена
кад су се у Старој вароши
утркивали
да јутро најаве
пијетли и Сахат-кула
(разумљивим језиком);
56

кад су лимари и ковачи
чекићањем
убјеђивали метал да „попусти“ – цичи
да се савије не више но треба
– да прође кроз живот
уз кост горштака
да згули с камена кору хљеба;
времена кад је Стара варош
била нова
(од Нове ни говора);
времена кривудавих,
а за живот правих улица,
једне на друге наслоњених кућа
и с њима
раме уз раме људи,
шаљивџија
доконих Цикотића;
времена престрогог Јуса Мучина,
од петних жила
до џигедица
– никад тако
на нос изашла
црна ријеч, црна порука
– мучина.
57

Много је мјеста за погинути,
а мало на гробљу за сахранити
(сем за језик јунака – вукова,
од Вука научених);
мало је мјеста за радост
– дјеци за поиграти,
старима ноге одморити
– попричати српски,
да им се не рече да баљезгају.
Сваки кутак,
багерима уби
подгорички
Џек Руби.
Без смањења висине
потону Сахат-кула
у коров свугдје около
високе до високе грађевине;
потону и „говор“ њеног сата
цигарет-глисерима
наглувим
обрисаног сјећања.
58

Раније, Цикотиће си морао
да разумијеш кад су питали:
„Како ће Сахат-кула да откуца 10,
како да откуца нулу“,
а ми, издигнути за лет
без крила
(у висини смјене),
питамо се:
„Како да живимо
отете будућности,
сломиврат језиком препричане,
на нулу сведене?“
Питамо се бирајући од 32
слово ново:
који смо народ,
наш или чији друго,
којим језиком причамо
наученим наново?
Питамо се: Да ли ће нас,
удаљеног јавнокомуналног укопа,
новим језиком разумјети
преци
– нас усправне
а прилегле
по дну
туђих стопа?
59

60

61

CIP – Каталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе,
Цетиње
ISBN 978-9940-9057-7-4
COBISS.CG-ID 25915152
62