Prirodno lije?enje biljem

CIP - Katalogizacija u publikaciji 

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 

14 Niče F. 

141.78 

ROBINSON, Dejv 

Niče i postmodemizam / Dejv Robinson; 

(prevod s engleskog Boris Bratina).- (I.izd.). - Beograd: 

Esotheria, 2002 (Beograd : Akademska Štampa). 

- 83 str.; 17 cm. - (Ikone savremene kulture) 

Prevod dela: Nietzsche and Postmodernism / Dave Robinson. 

- Tiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst 

ISBN 86-7348-078-7 

a) Niče, Fridrih (1844-1900) 

b) Postmodemizam 

COBISS-ID 101117196

Niče 

i postmodemizam 

DEJV ROBINSON

Naslov Originala: 

NIETZSCHE AND POSTMODERNISM 

Dave Robinson 

© Copyright originala: 1999. Dave Robinson 

© Copyright za Jugoslaviju: IP "ESOTHERIA" 

Beograd 

Sva prava prevoda i objavljivanja zadržava izdavač. 

Izdavač: IP ESOTHERIA, Beograd 

Glavni urednik: Vladimir Madić 

Direktor produkcije: Srdan Krstić 

Prevod s engleskog: Boris Bratina 

Lektura i korektura: Ana Ilić 

Prelom i grafički dizajn: Nikola Kekić 

Štampa: Akademska štampa, Beograd 

Prvo izdanje 

Beograd 2002. 

YU ISBN 86-7348-078-7

Niče prorok 

Veliki filozofski značaj Ničea (Friedrich 

Nietsche) leži u tome što je on prvi shvatio 

šta zaista za Zapadnoevropljane znači biti 

"moderan". On je uvideo da se dvehiljdegodišnje 

verovanje u hrišćanske vrednosti 

primiče kraju i da su naši životi izgubili 

svaku svrhu i smisao. Još gore, verovao je da 

su praktično sve ključne ideje i vrednosti 

zapada "metafizičke", tj. bez osnova, i da je 

to gola činjenica sa kojom se treba otvoreno 

suočiti. Konačno, ukazao je na potrebu za 

"novim čovekom" koji bi razumeo i slavio to 

novo stanje stvari. Sve ove uznemirujuće 

ideje izrazio je na izvanredan način: 

Konačno nam horizont izgleda opet otvoren, 

čak pod pretpostavkom da nije svetao, konačno 

možemo opet pustiti naše lađe da isplove... naše 

more ponovo tu leži otvoreno, možda još nikad 

nije bilo takvog "otvorenog mora". 1 

) 

Niče je bio svestan da je prorok. Njegove 

fotografije pokazuju čoveka sa smešnim 

morževskim brkovima i divlje ukočenim 

1 Fridrih Niče, Vesela nauka, knjiga 5, paragraf 343, str.241, 

Grafos, Beograd, 1984. 

5

NIČE I POSTMODERNIZAM • 

pogledom. Smatrao je da piše za budućnost, 

za publiku koja će umeti da ceni njegov rad, 

zbog čega je sebe nazivao "posthumnim" filozofom. 

I sada, nakon sto godina, možda smo 

mi ta publika a on prvi veliki postmodernist. 

Upozorenje 

Niče je, međutim, u velikoj meri govorio 

višesmisleno. Njegova filozofija je kontradiktorna, 

slikovita i ironična. Od kada je 

umro, njegove reci su dekonstruisane i 

rekonstruisane na sve moguće načine. 

Pesnici i pisci, anarhisti i fašisti, egzistencijalisti 

i postmodernisti, mnogi od njih smatrali 

su sebe "ničeancima", tako da izgleda 

da svako doba ima svog Ničea. 

6

NICEiKRATKA BIOGRAFIJA 

Niče: kratka biografija 

Niče je rođen 1844. godine u Rekenu u 

Nemačkoj kao sin strogog luteranskog pas 

tora. U mladosti je bio adolescentsko čudo - 

talentovani lingvist i nadareni muzičar 

amater. Rano je izgubio veru u hrišćanstvo, 

napustio studije teologije da bi postao brili- 

jantan student klasičnih nauka. Sa 24 godine 

postavljen je za profesora klasične fililogije 

na univerzitetu u Bazelu. 

Život mu se dramatično menja kada dolazi 

do Šopenhauerove (Arthur Schopenhauer) 

knjige Svet kao volja i predstava (1818). Ta 

knjiga utvrđuje njegov sopstveni ateizam i 

omogućava mu da svoja razmišljanja sistem- 

atizuje kao koherentan pogled na svet. Kao 

mladić, upoznao je Vagnera (Richard Wagner) 

i njegovu ženu Kozimu kojima je bio očaran u 

danima svoje mladosti. Prva njegova velika 

knjiga Rođenje tragedije posvećena je 

Vagneru. Nakon toga piše seriju aforističkih 

knjiga, poput Ljudsko, suviše ljudsko 

( 1878 ), gde zapadnu civilizaciju izlaže oštroj 

kritici. Tokom kasnih 1870-ih Ničeovo zdra 

vlje se postpeno pogoršava, što ga konačno 

primorava da napusti profesorski poziv. 

7

NICE I POSTMODERNIZAM 

U svojim zrelim godinama Niče se često loše 

osećao i verovatno je da je imao sifilis. Patio 

je od čitavog niza bolesti, uključujući tu i 

teške glavobolje, nesanicu i bezmalo slepilo 

koje ga je dovodilo u stanje suicidalnog 

očaja. Do kraja života putovao je svuda po 

Evropi, bezuspešno pokušavajući da se opo 

ravi. Izgleda prilično očigledno da je njegova 

lična borba sa bolešću oblikovala i njegovu 

filozofsku misao. Niče je smatrao da je 

moderna civilizacija obolela i zatrovana 

hrišćanstvom i nihilizmom, a da je njegova 

misija da tome nađe lek. 

Tokom 1882. godine pisao je Tako je 

govorio Zaratustra gde je izneo dve ideje po 

kojima će najviše ostati zapamćen: ideju 

"nadčoveka" i "večnog vraćanja istog".* 

(*Poglavlje na kraju ove knjige objašnjava 

ključne ideje Ničeove filozofije.) Poslednje 

godine života proveo je u još većoj izolaciji i 

bolestan, ali zapanjujuće plodno pišući S one 

strane dobra i zla ( 1885 ), Genealogiju 

morala ( 1887 ), Antihrista ( 1888 ) i Volju za 

moć ( posthumno objavljenu 1910 ). To su 

neobične knjige, prepune čudnih poetskih 

aforizama i ironičnih tvrdnji, izraženih 

jezikom koji nije ni literaran ni simbolički 

8

• NICE I PROPAST HRISCANSTVA 

već nekako pre razigrana mešavina ta dva. 

Dolimično i zbog ovakvih stilskih ekscesa, 

njegova filozofija je bila ignorisana od većine 

suvremenika, što je kod njega u kasnijem 

radu često dovodilo do ogorčenosti i dogma 

tizma. Pa ipak, zauvek je ostao uveren da nje 

govo vreme tek dolazi. 

Hoću da budem u pravu ne danas ili sutra nego 

u milenijumima koji će doći...") 

Oko 1888. godine ponašanje mu postaje sve 

bizarnije dok konačno nije proglašen ludim. 

Do kraja života o njemu se starala sestra 

Elizabeta - neprijatna žena koja je kasnije 

bratovljeve radove objavila u okviru sirove 

antisemitske propagande. Umro je u Vajmaru 

1900. godine. 

Niče i propast hrišćanstva 

Niče je smatrao da zapadna Evropa treba da 

se suoči sa činjenicom da su hrišćanske vre 

dnosti izgubile svaki kredibilitet i da bi svako 

ko bi nastavio sa verom u njih bio ili 

2 Nietzsche, pismo Paulu Dojsenu ( Paul Deuasen ), u Selected 

letters of Friedrick Nietzsche, engl. prev. Christopher 

Middleton, Chicago. Chicago University Press, 1969. 

9

NICE I POSTMODERNIZAM • 

nečastan ili "neautentičan". Različite "vere" 

koje bi htele da ga zamene jednako su 

bankrot, a posebno obožavanje nauke i pro 

gresa. Kada mase konačno sagledaju pra 

zninu tih novih vrednosti zavladaće užasan 

oblik pesimizma, tj. nihilizam. Civilizacija će - 

ostati bez vere u bilo šta i propašće. Možda je 

ovaj nekada posvećeni luteranac, a kasnije 

militantni ateist ipak preuveličao opasnosti 

koje dolaze od sekularizovanog društva. 

Grci 

Iako bi on sam to poricao, Niče je u stvari bio 

utopista i reakcionar. Verovao je da je jednom 

postojalo "zlatno doba" s kojim treba poredi- 

ti sve ostale istorijske periode, računajući tu 

i ono u kojem je on živeo. Imao je viziju i 

pronašao ju je, što nije čudno za nekoga ko je 

dobio klasično obrazovanje, u antičkoj Grčkoj: 

Grci su tako zanimljivi i u odnosu na druge 

toliko značajniji, jer su bili tako veliki individualisti... 

Svi su oni potpuni i iz jednog kamena 

isklesani...Oni nisu sputani nikakvom konvencijom.... 

3 

) 

3 .Niče, Filozofija u tragičnom razdoblju Grka, str. 12, Grafos, 

Beograd, 1979. 

10

• 

GRCI 

To "Grci", odnosi se na mislioce ranog VI veka 

p.n.e. kakvi su Tales, Heraklit ili Empedokle, 

A ne atinske filozofe poput Sokrata, Platona ili 

Aristotela. Divio se "predsokratovcima" jer je 

smatrao da su plemeniti, slobodni, kreativni i 

strastveni. Pozniji Atinjani su prema njima 

inferiorni pošto veruju u drugačije vrednosti: 

apsolutni moral, besmrtnost duše, tra- 

nscendentne realnosti ili snagu ljudskog razu 

ma. Oni su, takođe, doprineli razmekšavanju 

zapadne civilizacije kod nailaska još veće 

nesreće - hrišćanstva. 

Po Ničeovom sudu, savremeni čovek je 

precenio svoju "apolonsku" prirodu u odnosu 

na sopstvene "dionizijske" kvalitete. I mada su 

obe strane nužni aspekti ljudske duše, apolo- 

nskom obrazovanju intelekta dat je preteran 

značaj. Biti "dionizijski" za Ničea je značilo 

biti hrabar i snažan i, prihvatajući sirovost i 

patnju koja nas može snaći, na kraju ipak 

veselo i razdragano reći "Da" životu. 

Predsokratovski Grci nisu polagali veru u 

lažne transcendentne vrednosti. Naprotiv, oni 

su se suočavali sa brutalnom realnošću 

ljudske egzistencije i tome se vrlo uspešno 

suprotstavljali. Stoga bi moderan čovek tre 

balo da uči na njihovom primeru. 

11


Ničeova analiza klasične grčke kulture je 

duboko lična, slabo potkrepljena i često 

fantastična. Ali, on je u nju žestoko verovao. 

Ostatak života proveo je pišući čudnu 

mešavinu filozofije, psihologije i mita, osla 

njajući se na strasni stoicizam kao lek za 

bolesti zapada. 

Protivljenje hrišćanstvu i transcendenciji 

Ono što je za Ničea stvarno bilo loše u zapad 

noj civilizaciji jeste hrišćanstvo - religija 

prema kojoj jo on, izgleda, gajio strasnu edi- 

piiliiu mržnju. ( Rodio se u porodici gde su 

tri prethodne generacije bile strogi lutera 

nski sveštenici.) Njegova kasnija filozofija 

puna je izliva poput ovog: 

Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, 

najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim 

instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo 

nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno - 

nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva...*) 

Za Ničea je hrišćanstvo najpozniji i naj 

pogubniji način mišljenja koji započinje sa 

Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u 

'Niče, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985. 

12

esmrtnost duša i apsolutne istine. Njegov 

učenik Platon govorio je o "dva sveta" i 

tvrdio da je naš svakodnevni materijalni svet 

tek bleda kopija jednog transcendentnog 

sveta. Ova verovanja u "više" (ili "tanscende- 

ntne") istine lako su se spojila sa kasnijom 

hrišćanskom teologijom. Hrišćanske vre- 

dnosti i verovanja nužno su, potom, uticali 

na zapadnu modernu filozofiju, posebno na 

"prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, De- 

kart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes 

mrtnost duše, baš kao i večnost određenih 

matematičkih i naučnih istina. Nemački filo 

zof Kant proglasio je postojanje jednog dru 

gog "noumenalnog" sveta koji našim čulima 

nikad neće biti dostupan. Zapadni filozofi su 

bili u zabludi verujući u mogućnost apso 

lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli 

eskapističke fantazije o transcendentnim 

svetovima. Sa tom tradicijom Niče je resio da 

se razračuna. 

Šopenhauer i volja za moć 

Artur Šopenhauer (1788 - 1860) je, isto 

tako, insistirao na tome da je transcende- 

ntna filozofija obična besmislica. Ima samo 

13


Ničeova analiza klasične grčke kulture je 

duboko lična, slabo potkrepljena i često 

fantastična. Ali, on je u nju žestoko verovao. 

Ostatak života proveo je pišući čudnu 

mešavinu filozofije, psihologije i mita, osla 

njajući se na strasni stoicizam kao lek za 

bolesti zapada. 

Protivljenje hrišćanstvu i transcendenciji 

Ono što je za Ničea stvarno bilo loše u zapad 

noj civilizaciji jeste hrišćanstvo - religija 

prema kojoj je on, izgleda, gajio strasnu edi- 

palnu mržnju. ( Rodio se u porodici gde su 

tri prethodne generacije bile strogi lutera 

nski sveštenici.) Njegova kasnija filozofija 

puna je izliva poput ovog: 

Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, 

najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim 

instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo 

nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno - 

nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva... 4 

) 

Za Ničea je hrišćanstvo najpozniji i naj 

pogubniji način mišljenja koji započinje sa 

Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u 

4 Niče, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985. 

12

esmrtnost duša i apsolutne istine. Njegov 

učenik Platon govorio je o "dva sveta" i 

tvrdio da je naš svakodnevni materijalni svet 

tek bleda kopija jednog transcendentnog 

sveta. Ova verovanja u "više" (ili "tanscende- 

ntne") istine lako su se spojila sa kasnijom 

hrišćanskom teologijom. Hrišćanske vre 

dnosti i verovanja nužno su, potom, uticali 

na zapadnu modernu filozofiju, posebno na 

"prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, De- 

kart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes 

mrtnost duše, baš kao i večnost određenih 

matematičkih i naučnih istina. Nemački filo 

zof Kant proglasio je postojanje jednog dru 

gog "noumenalnog" sveta koji našim čulima 

nikad neće biti dostupan. Zapadni filozofi su 

bili u zabludi verujući u mogućnost apso 

lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli 

eskapističke fantazije o transcendentnim 

svetovima. Sa tom tradicijom Niče je resio da 

se razračuna. 

Šopenhauer i volja za moć 

Artur Šopenhauer (1788 - 1860) je, isto 

tako, insistirao na tome da je transcende- 

ntna filozofija obična besmislica. Ima samo 

13


jedna istina koja leži "izvan" fenomenalnog 

sveta, a to je neprestana borba ili "volja" 

pomoću koje se samo izabrana nekolicina 

pojedinaca može spasiti. Niče se sa time sla 

gao, ali je smatrao da je ta "volja" koja sve 

određuje u stvari "volja za moć". Sva bića 

žive u stanju stalnog sukoba, ali je taj 

konflikt kreativan, zdrav i produktivan. 

Ovaj svet: čudovište snage, bez početka, bez 

kraja, čvrsta, medena veličina snage, koja se ne 

povećava, ne smanjuje, koja se ne troši nego 

tek pretvara....I svi drugi filozofski pogledi u 

osnovi su suvišne i štetne besmislice.*) 

Kao i Šopenhauer, i Niče je bio duboki skep 

tik. Sve je izloženo sumnji jer se ljudi 

neprestano zavaravaju da poseduju znanje 

baš onda kada ga nemaju. Filozofski skepti 

cizam se javlja u različitim oblicima. 

Podrazumeva se da je većina filozofa sklona 

selektivnom skepticizmu. Mnogi od njih 

tvrde da su sve prethodne filozofije pogrešne 

i da su samo njihove istine poput čelika. 

Neki, kao Niče, globalno su zabrinuti. Oni 

5 Nietzsche, Volja za moć, knjiga 4, paragraf 1067, str.492, 

Mladost, Zagreb, 1988. 

14

tvrde da je ljudsko znanje ništavno i da je 

istina ili nedostižna ili, još gore, mit. 

Anti-utemeljenje 

Ničeov globalni skepticizam obično se naziva 

"anti- -utemeljenim": taj termin zahteva 

izvesno pojašnjenje. Kao što kralj Lir kaže, 

citirajući Aristotela u čuvenoj replici: "Ništa 

ne nastaje ni iz čega". Svaka filozofija mora 

započeti sa nekim jezgrom verovanja za koje 

drži da su "samo-evidentna" i kao takva 

istinita. Ovo je mesto gde se uvlači 

"metafizika", što je Niče sasvim dobro uočio. 

Ima stvari koje se naprosto moraju prihvatiti 

da bi naučna objašnjenja delovala, na primer 

to da fizički svet postoji nezavisno od naše 

percepcije njega, i to da mu ta percepcija tek 

približno odgovara, kao i da uzročnost 

dejstvuje samo u jednom smeru. Iako su ovo 

razumna verovanja, njih je zapravo teško 

dokazati. Prosto je nemoguće "zanemariti" 

sopstveni čulni doživljaj da bi proverili da 

izvan nas postoji svet koji nam na ispravan 

način obezbeđuje pouzdano čulno iskustvo. I 

mada nikada nismo doživeli da posledica 

prethodi uzroku, nema nikakvih garancija da 

15

NIČE I POSTMODERNIZAM 

takav događaj nije moguć. Niče je tvrdio da 

je sistem verovanja modernog zapada zasnovan 

na čitavom nizu ovakvih metafizičkih 

pretpostavki. 

Prosvetiteljsto 

Moderna evropska civilizacija je "hrišćanska". 

Ona je takođe proizvod "prosvetiteljstva", 

kulturnog fenomena koji se javlja krajem 17og 

veka. Postoji mnoštvo rasprava oko toga 

šta je "prosvetiteljstvo" uopšte bilo i živimo li 

još u njemu. Ono je deo naše kulturno-istorijske 

tradicije i to onaj koji je snažno uticao na 

nauku i politički život zapada. 

Filozofi prosvetiteljstva, kao Dekart, 

tvrdili su da je razum taj koji nas je načinio 

"ljudima". On je tvrdio da dokle god se 

držimo određenih načina kod filozofskih i 

naučnih ispitivanja, možemo da se služimo 

našim intelektom da bi došli do znanja koje 

je izvesno. Razum je univerzalan, objektivan 

i autonoman i, kada se upotrebi saglasno sa 

"metodom" to dovodi do napretka u nauci i 

društvu. 

Ruso (Jean-Jacques Rousseau) je imao 

manje vere u razum i nauku, ali je ipak 

16

verovao u politički progres. Ako obezbedite 

racionalnu autonomiju pojedinaca i ubedite 

ljude da svoju "prirodnu" slobodu zamene 

"građanskom", tada oni mogu stvoriti 

savršeno političko društvo. 

Drugi mislioci prosvetiteljstva, kao Kant 

(Immanuel Kant), koristili su ovu veru u 

racionalnu misao i autonomiju kako bi 

podržali hrišćanska etička uverenja. Praktički 

um bi trebao proizvesti univerzalne i apso 

lutne moralne zakone koji bi večno važili i bili 

obavezni za svakoga. 

Ideje prosvetiteljstva uverile su Evropljane 

u sigurnu budućnost i progres u naučnom, 

moralnom i političkom pogledu. Njihov uticaj 

se nastavio i tokom 19-og veka bezuslovno 

važeći sve dok se Niče nije njima bliže 

pozabavio. Niče je imao zapanjujuću kosmičku 

perspektivu prema ovoj naivnoj veri pro 

svetiteljstva u ljudski razum i napredak: 

U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute 

među mnogobrojnim sjajnim sunčanim sistemima 

postojala je jednom zvezda na kojoj su 

dosetljive životinje izumele saznavanje. Bio je to 

najoholiji i najlažljiviji minut "svetske 

povesti"... 6 

) 

"Niče, Knjiga o filozofu, "Saznajnoteorijski uvod o istini i laži u 

izvanmoralnom smislu", str.74-75, Grafos, Beograd, 1984. 

17


Niče nije prihvatao "teoriju korespondencije" 

istine. Ona je tvrdila da se naše mentalne 

slike nekako "slažu" sa svetom, jer uvek 

imamo direktan pristup realnosti posre 

dstvom čula ili pomoću razuma. Za Ničea, 

jedina stvarna istina o nama i svetu je 

neukrotiva "volja za moć" i njena potreba da 

bude kontrolisana. To znači da su ljudi uvek 

za sebe same kreirali istine, koje su im bile 

od koristi kako bi preživeli kao vrsta. 

"Znanje" i "istina" samo su korisni instru 

menti, a ne transcendental entiteti. To su 

pojmovi koje su ljudi izmislili. Oni ne mogu 

biti "objektivni" pošto uvek služe ljudskim 

interesima ili svrhama. 

Niče nikada nije razvio konzistentnu i 

koherentnu "teoriju znanja" i često je svoje 

stavove izražavao razigranim metaforičnim 

aforizmima. U suštini on se slagao sa 

Heraklitom da je svet u "postajanju", tj. u 

stanju neprekidnog haotičnog kretanja i 

promene, tako da jedina stabilnost ili 

koherencija koju u njemu nalazimo jeste ona 

koju smo sami izmislili. "Znati" znači nešto 

poput "sabijanja haotičnih procesa u kate 

gorije koje nam svet čine korisnim i daju 

smisao snazi i kontroli". Čak su i 

18

matematičke i logičke dedukcije samo ljudska 

domišljatost, "pretpostavke kojima u realnom 

svetu ništa ne korespondira". 7 ) 

Reči, stvarnost i misli 

Jedan od ključnih eseja koji zvuči zaista vrlo 

postmoderno je "O istini i laži u njihovom 

izvanmoralnom smislu", prvi put objavljen 

1873. godine. U njemu Niče tvrdi da je svaki 

jezik neizbežno "metaforičan". Esej počinje 

kritičkim obračunom u kontrastiranju razlika 

između dionizijske kreativnosti i apolonskog 

intelekta. Ljudski razum mora da je iz 

osnova prevaren čim ljudi žive u zajednici. 

Društveni i intelektualni život zavisi od opšteg 

dogovora i iz toga se rađa konsenzus o 

zajedničkoj realnosti u kojoj se neizbežno 

pojavljuju pojmovi kao "znanje". Jezik sam 

forsira ovakve pojmove. Ograničene ljudske 

"istine" sasvim su bezopasne i, štaviše, 

omogućavaju socijalni život. Na žalost, one 

takođe vode uzaludnoj potrazi za lažnim i 

iluzornim "metafizičkim" istinama. Jezik 

ionako ne odgovara "stvarnom" svetu na 

7.Nietzsche, Human, All Too Human, Section 11 ( 1878 ), u A 

Nietzsche Reader, trans, and ed. R.J. Hollingdale, 

Harmondsworth: Penguin, 1977, str.56. 

19


koherentan način. On nikada ne može biti 

"doslovan" u tom smislu da bi mogao da 

opiše realnost koja nas okružuje. Pojmovi 

kakvi su "istina" ili "znanje" vezani su 

metaforički za jezik i mogu se naći samo 

unutar jezika - oni nam ništa ne govore o 

svetu. Ničeov radikalni pogled na odnos jezi 

ka i sveta najavljuje neke od središnjih ideja 

20-og veka, kojima će se baviti Vitkenštajn 

(Ludvig Wittgenstein) ili Derida (Jacques 

Derrida). 

Niče je, isto tako, jeziku dodeljivao ključnu 

ulogu u neprekidnom ljudskom samoobma 

njivanju. Reči su korisne jer nam omogu 

ćavaju da pojednostavimo i, tako reći, "zam- 

rznemo" haos i složenost našeg okruženja, ali 

to je sve što one mogu. Gramatika ne samo da 

određuje način misaone organizacije već, što 

je još gore, određuje i vrste misli koje 

možemo imati. Subjekat-objekatska gramati 

ka kojom mislimo čini da i u svet ugrađujemo 

subjekat-objekatski okvir odnosa, što nas 

navodi, na primer, da verujemo kako nekako 

unutar nas samih postoji transcendentni 

"ego", tj. "ja", odvojen od naše fizičke egzis 

tencije. 

20

Problem logike 

PROBLEM LOGIKE 

Prosvetiteljstvo i u tom ključu sve odgovara 

juće teorije saznanja, etike ili politike zasno 

vane su na nepokolebljivom verovanju u 

razum. Za većinu filozofa 18-og veka "razum" 

je imao isti smisao kao "razumevanje" ili logi 

ka. Deduktivna logika se nalazi u samoj srži 

prosvetiteljske misli. Ako se, pak, pokaže da 

logika kao metod ne može da obezbedi novo 

znanje, tada je prosvetiteljski projekat u 

nevolji. Niče je smatrao da čovek ne može 

posedovati objektivnu misao - ljudi su uvek 

vođeni svojim željama i strastima, načinima 

kojih često ni sami nisu svesni. Logika 

je, dakle, samo refleksija organizacije 

funkcionisanja našeg uma i nema ničeg 

zajedničkog sa spoznajom objektivne istine. 

Atinski filozof Aristotel je vrlo dobro 

uvideo da ako hoćemo logiku na delu onda 

moramo poštovati tih nekoliko "zakona". 

Jedan od zakona logike je "zakon kontradi 

kcije" koji kaže da ništa istovremeno ne može 

biti i A i ne-A. (Ništa ne može biti i žirafa i ne- 

žirafa u isto vreme.) Niče je video ovo pravilo 

kao "tok logičkih misli i zaključaka u našem 

sadašnjem mozgu koji odgovara procesu i 

21


borbi nagona što su pojedinačno po sebi svi 

veoma nelogični i nepravedni". 8 ) Prema 

tome, logika ne odražava svet niti garantuje 

ma kakvu istinu. Ona je tek naš način 

stvaranja odgovarajuće "realnosti" koja samo 

odgovara našim potrebama. 

Stvar postaje gora. Ima mnogo metafizičkih 

pretpostavki u samoj logici, poput verovanja 

da se sve može poopštiti i razvrstati u homo 

gene grupe (na primer, žirafe). I same "stvari" 

po sebi (žirafa, na primer) su samo "konstru 

kti" koje mi izmišljamo zbog njihove pogod 

nosti i razboritosti. Logika je, drugim recima, 

samo metod raspoređivanja izmišljenih kon 

strukta, kojima u realnosti najverovatnije 

ništa ne odgovara, i zavisi od metafizičkih 

pretpostavki koje bi mogle biti pogrešne. 

Logika i klasifikacija potiču iz naše potrebe 

da kontrolišemo i dominiramo svetom. 

Ali pretežna težnja da se slično obrađuje kao 

jednaka, nelogična težnja -jer nema ničeg jednakog 

po sebi - prva je stvorila čitav temelj 

logike. 3 

) 

"Niče, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 111, str. 137, Grafos, 


"isto. 

22

RUŠENJE NAUKE 

Nesumnjiva korist logike zavodi ljude da 

veruju da se pomoću nje mogu doseći tra- 

nscendentne i naučne istine. Logika je 

veoma korisno oruđe za preživljavanje i 

ništa više od toga. 

Rušenje nauke 

Ako su razum i logika pod sumnjom, onda 

nema mnogo nade ni za naučne "istine". 

Niče insistira da nauka nikada ne može 

obezbediti objektivnu istinu jer nešto takvo 

ne postoji. 

Dovoljno je da nauku posmatramo kao, po 

mogućstvu što vernije, asimilovanje 

čoveka i stvari! Mi učinio da stalno tačnije 

opisujemo sebe same, opisujući stvari i 

njihov sled. 10 ) 

Ničeova kritička analiza naučnih zakona 

dosta duguje radu Dejvida Hjuma (David 

Hume), škotskog radikalnog empiriste i 

skeptika iz 18-og veka. Hjum je uvek 

izražavao duboku sumnju prema grandio 

znim tvrdnjama evropskih filozofa raciona- 

'"Niče, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 112, str. 138, Grafos, 


23


lizma. Većina naučnih zakona zasnovana je 

na uočavanju određenih pravilnosti u priro 

di. Filozofima i naučnicima je onda veoma 

lako da same sebe uvere da su ove pravilnos 

ti večite i nužne, ili su pak date božanskim 

proviđenjem. Ali, nema dovoljno uverljivih 

dokaza da je to tako. 

Niče je napao ideju da je prirodan svet 

racionalno uređen i da se pokorava nizu 

prirodnih zakona koji mogu biti spoznati. 

Sva istraživanja nauke kao kulturno-istori- 

jskog i društvenog fenomena jasno pokazuju 

da se naučne istine uvek menjaju. Naučni 

"zakoni" su slučajni ljudski konstrukti. Za 

njih se često smatra da su mnogo više od 

toga - ali, to je samo zbog ubedljivosti reci 

kao što je, na primer, "zakon". 

...ona "zakonomernost u prirodi, o kojoj vi, 

fizičari, govorite s takvim ponosom, kao da ona 

postoji samo zahvaljujući vašem tumačenju i 

lošoj "filologiji"...stvari se ponašaju po pravilima 

ili prema nekoj zakonitosti: nema ničeg... 

sve se dešava samo pod prinudom nužnosti... a 

čitava naša nauka i dalje je zavedena obmanama 

jezika.... ") 

"Niče, S one strane dobra i zla, paragraf 22, str. 31, Grafos, 


24

Perspektivizam, napredak i nihilizam 

Još se jedan od Ničeovih skeptičkih argume 

nata zasniva na istorijskom relativizmu. Ako 

nam istorija pokazuje da postoji mnogo 

različitih objašnjenja o tome kako je sačinjen 

univerzum, kako onda da budemo sigurni da 

je naš model ispravan? Ničeovo "perspek- 

tivističko" učenje tvrdi da će uvek biti 

moguće samo nesavršene interpretacije, a 

nikad savršene istine o svetu. Ovakav pogled 

na nauku kao na kulturnu, ograničenu i u 

svemu ljudsku aktivnost, uticao je na mnoge 

filozofe nauke 20-og veka kao što su Tomas 

Kun (Thomas Kuhn) i Pol Fajerabent (Paul 

Feyerabend). Nauka je teško nasleđe prosvetiteljstva 

i samo jedna privremena interpretacija 

sveta. Ali Niče je uvideo da mnogi 

moderni Evropljani ne priznaju ovu činjenicu. 

Njihova vera u nauku i naučni napredak je 

bila opasna iluzija. Naučni napredak ne 

proizvodi uvek ljudsku sreću: 

Možda upravo postaje jasno petorici-šestorici 

duhova, da je fizika takođe samo tumačenje i 

podešavanje sveta ( prema nama! ako tako 

mogu reći), a da nije objašnjavanje sveta.... 12 

) 

"Niče, S one strane dobra i zla, paragraf 14, str. 22, Grafos, 


25


Niče kao lek predlaže novu i pragmatičnu 

"veselu nauku" svesnu svojih predrasuda i 

ograničenja. Sasvim je dovoljno da posma- 

tramo svet oko nas i da ta posmatranja 

koristimo za napredak civilizacije. Ali nikada 

ne smemo pomisliti da nauka može otkriti 

apsolutne istine. Moderni "scientizam" - 

slepo obožavanje nauke- je samo slaba zame- 

na za religiju. I nauka i religija su davale 

grandiozne tvrdnje za koje je Niče smatrao 

da nikad neće biti potvrđene. Kolaps oba ova 

sistema verovanja će uskoro dovesti do 

opšteg nihilizma, očajanja i propasti civilizo- 

vanog sveta. 

Verovanje u sopstvo 

Izvesnosti kartezijanske filozofije su u 

velikoj meri dale prosvetiteljstvu samopou 

zdanje. Evropska filozofija je počivala na 

autentičnom postojanju "sopstva" - "kogita"- 

jedine stvari za koju je Dekart tvrdio da je 

nesumnjiva. Cogito, ergo sum. Mislim, dakle 

postojim. Ali Ničeova kritička analiza 

sopstva dovodi do toga da je ono mit upravo 

onoliko koliko i ma koji naučni "zakon". Mi 

se grčevito držimo verovanja u suštinu iden- 

26

titeta jer nam je on potreban. To nam 

pomaže da imamo konzistentna iskustva. 

Ono je zgodna fikcija koja je nužna da bi se 

sačuvao naš oblik života. Mada nam je 

potrebna i verujemo u nju, ona ipak ni u 

kom smislu ne obezbeđuje istinitost svog 

postojanja. 

Postoji mišljenje; shodno tome, postoji onaj koji 

misli- to je (sve ono) dokle Dekartovi argumenti 

stižu....samo formulacija naše jezičke navike 

koja postavlja onoga koji dela za ono što je 

učinjeno. 13) 

Jezički determinizam se ponovo pokazuje 

kao uzrok verovanja u sopstvo. Zapadni jezi 

ci opisuju svet u subjekt-predikatskoj formi 

tako da sve što vidimo zahvatamo terminima 

onoga koji čini i činjenog. Niče tvrdi da ne 

postoji nikakva supstanca ili uzrok koji 

odgovara onome što zovemo ego tj. "ja". 

Jezik skriva od nas istinu da se realnost sas 

toji od procesa i promene. Ljudi ne mogu 

postojati nezavisno od ovih fundamentalnih 

i istorijskih sila koje Niče naziva "voljom za 

moć". Zavaravamo se kada mislimo da smo 

13.Nietzsche, Notes, Section 484 (1887), u The Viking Portable 

Nietzsche, 1954, str.455. 

27


jedinstveni i neponovljivi ili da je naša volja 

jedino i isključivo naša. Ovo znači da je 

filozofija nauke i morala (kao ona Rusoova i 

Kantova) zavedena zato što počiva na na 

ivnom verovanju u ličnu autonomiju kao 

prvu premisu. 

Genealogija morala 

Rušenje sopstva i slobodne volje nas dovode 

do Ničeovog moralnog skepticizma. Niče je 

bio siguran da će moderni Evropljani morati 

da preispitaju izvore svih svojih etičkih 

uverenja. On je 1870. godine objavio esej "O 

koristi i šteti istorije za život", studiju koja se 

bavi onim što istorija jeste, zašto je napisana 

i na kraju, zašta se sada koristi. Potom je 

sproveo nemilosrdno istraživanje prošlosti da 

bi otkrio stvarnu "genealogiju" modernih 

moralnih vrednosti. Istorija je ta koja 

određuje nas i vrednosti u koje verujemo i to 

često na načine kojih smo potpuno nesvesni. 

Ljudi vole da sebe zamišljaju autonomnim, 

aistorijskim bićima, ali su uvek proizvod 

kompleksne društvene i političke prošlosti. 

Ničeov krajnji zaključak je da smo postali 

slabi i pasivni zahvaljujući hrišćanskom 

28

• GENEALOGIJA MORALA 

moralu koji od slobodne volje, odgovornosti, 

"krivice" i "greha" stvara derivate "dobrote". 

Za grčke filozofe, reč dobro je imala činjenički 

sadržaj i pre se pridaje ljudima nego njihovim 

delima. "Dobar čovek" je bio dobar pripadnik 

atinskog društva a ne onaj ko je slepo sledio 

neko određeno etičko učenje. Ničeovo roman 

tično viđenje presokratovskih Grka je značilo 

da su oni za njega bili skoro idealna ljudska 

bića. Prehrišćanski Grci su bili snažne indi 

vidue, instinktivni i strasni, spontani i 

kreativni, ljudi koji su samoostvareni na 

način koji "moral stada" osuđuje. 

Ničeova genealoška istraživanja zapadnog 

morala otkrivaju nekoliko ključnih stadijuma 

njegovog razvoja. Moralni kodovi su od 

samog početka nametani i spolja pojačavani 

surovim kaznama i disciplinom. Konstantan 

strah svakog pojedinca od kazne podstiče 

pamćenje i usvajanje što dalje dovodi do 

ličnog usvajanja osećaja odgovornosti. Ceo 

proces konačno proizvodi "suverene" poje 

dince priključene na moralni auto-pilot koji u 

svest imaju usađene moralne norme društva. 

Oni postaju činioci društva čija je moralnost 

smišljena da ljude učini podobnim, proračuna 

tim i međusobno istima. Iz ovoga se vidi da je 

29

Ničeovo viđenje morala grubo "naturalističko" 

(psihološko, antropološko i sociološko). Nje 

govo objašnjenje ne oslanja se ni na "razum", 

niti na neke transcendentne ili metafizičke 

suštine. 

Moderni moral je i dalje u suštini 

hrišćanski. Hrišćanstvo potiče od ljudi iz 

potlačenih slojeva od kojih su većina bili 

robovi. Stoga hrišćanske vrednosti neizbežno 

odražavaju ovakve društvene i političke 

okolnosti. Za Ničea su sve ljudske vrednosti 

uvek posledica neke borbe za moć, čiji je 

rezultat želja jedne grupe ljudi da ostalima 

nametne svoje vrednosti. Hrišćanske ili 

"ropske" vrednosti su rođene iz ogorčenosti 

i represije tako da su rezultat projektovanog 

neprijateljstva. Robovi imaju mogućnost 

sublimacije svog osećanja nemoćnog besa 

putem pronalaženja novih etičkih kodova 

koji ističu poniznost, savest, asketizam, slo 

bodnu volju i sramotu. Hrišćanstvo je 

"moral stada" koje privlači i proizvodi pes 

imiste i plašljivce. To je, takođe, štetan 

sistem vrednosti jer stoji na putu evoluciji i 

30

mogućnosti postanka jedne nove i superi 

orne ljudske rase. 

Za Ničea ne postoji ništa "prirodno" ili 

mistično u hrišćanskom (ili ma kom drugom) 

moralu. On se, kao i svaka druga ideologija, 

zasniva na odricanju. On podržava veru u 

osujećivanje nagona i suzbijanje kreativne 

energije. Kao moralni kod, ono stvara dosadna, 

statična i konformistička društva i poteenjuje 

domete ljudskih mogućnosti i dostignuća. Ova 

istina o hrišćanskoj etici jednako važi i za 

političku filozofiju koja počiva na mitovima 

poput onog o "autonomnom" pojedincu i 

društvenom ugovoru. Društva zasnovana na 

ovakvim doktrinama odgovaraju potrebama 

samo slabih i nesigurnih. 

Niče je bio uveren da će se hrišćanstvo 

samouništiti jer zastupa potragu za večnim, 

transcendentnim istinama, a ovo neizbežno 

vodi nauci i njenom fatalnom ispitivanju 

sopstvene metafizike. Naivno obožavanje 

same nauke kasnije brzo postaje svetovna 

zamena za hrišćanstvo. Nauka je samo jedna 

od metoda kojima se mogu ispitivati prirodni 

fenomeni. Ona ne može stvoriti koherentan sis 

tem vrednosti. Priznavanje njenih ograničenja 

će, za uzvrat, proizvesti duboko osećanje 

31

azočaranja i pesimističnog - nihilizma. A ovo je 

situacija u kojoj se danas nalazi čovečanstvo. 

Procenjivanje Ničeovog skepticizma 

Ničeov skepticizam je svakako radikalan 

iako nije sasvim sigurno koliko je on zaista 

koherentan i sveobuhvatan. Njegova filozo 

fija obiluje proglasima, od kojih su neki 

ironični, a neki opet namenjeni tome da 

šokiraju. Na primer, ponekad izgleda da je 

Niče pun neprijateljstva prema uzdizanju 

nauke kao univerzalnog leka za sve ljudske 

probleme, a opet, nekad je pun divljenja za 

njena dostignuća. Sve zavisi od delova koje 

čitate. 

Totalni skepticizam uvek dovodi do 

paradoksa i praznog vrćenja u krug. Kako 

mogu Ničeove subverzivne tvrdnje o pozna 

vanju ograničenosti ljudskog znanja da 

prežive njegov sopstveni skepticizam? Ako 

nema ni "istine ni "znanja" kako možemo da 

prihvatimo Ničeov epistemološki zahtev da 

celu realnost svedemo na "energiju" ili volju 

za moć? Ako "perspektivizam" znači da su 

sve istine samo interpretacije koje služe 

uspelim oblicima života, tada je i tvrdnja o 

32

• PROCENJIVANJE NICEOVOG SKEPTICIZMA 

kojoj je ovde reč takođe pobednički rezultat 

ove borbe. Niče i sam kadkad priznaje daje i 

njegova filozofija tek jedna interpretacija, 

jer prosto tako mora biti. Ali, ako je to tako, 

zašto bismo onda ma koji zaključak njegove 

filozofije uzimali uopšte tako ozbiljno? Isto 

tako, nekoherentno i samopobijajuće je 

tvrditi da je jezik kao takav neumoljivo 

metaforičan. Ovakva kritika je, takođe, 

upotrebljena protiv nekih postmodernih filo 

zofa. Možda sve što nam ostaje jeste da uvek 

iznova čitamo Ničeove tekstove slaveći 

paradokse koje oni sobom nose. 

Niče je, nema sumnje, oštroumni 

istraživač klimavih genealoških temelja 

mnogih modernih zapadnih verovanja i vre 

dnosti. No, jesu li njegove pozitivne filo 

zofske ideje toliko utemeljene i jedinstvene 

kako je on verovao? On je odbacio svu 

prethodnu filozofiju, da bi potom izlučio 

sopstvenu koja deluje tako izrazito 

metafizički. Njegov radikalni skepticizam 

počiva na "činjenici" da je istina samo jedna 

- "volja za moć" - iz čega sledi da su sva 

druga filozofska ili naučna objašnjenja 

netačna i iluzorna. Nikada nije sasvim jasno 

šta "volja za moć" zapravo jeste. Ako se sve 

33


što je stvoreno upravlja po ovoj neumitnoj 

sili, kakva je uopšte njena priroda? Na kakav 

oblik energije se tu referise? Je li "volja za 

moć" naučna, kosmološka ili biološka 

činjenica? Da li je u pitanju psihološka 

analiza? Ili je to još jedno metafizičko uteme- 

ljavanje skopčano s tim da opravda one 

vrednosti kojima se, čini se, Niče divi? 

Natčovek i večno vraćanje istog 

U svom najslavnijem delu Tako je govorio 

Zaratestra Niče je konačno razjasnio dva 

učenja po kojima je najpoznatiji: ono o 

"natčoveku" i mit o "večnom vraćanju istog". 

To je ono što on suprotstavlja haosu i očaju 

nihilizma koji će nastupiti u zapadnom svetu 

nakon sloma hrišćanskog i naučnog pogleda 

na svet. 

Übermensch - što se prevodi sa natčovek 

ili superčovek - je nova vrsta, superiorni 

čovek koji će biti sposoban da se otrgne lju 

dskom okupljanju. Nadljudi će biti snažni, 

jaki i zdravi pojedinci koji vode zemaljski, 

čulan život, oslobođeni kako od pogrešnog 

verovanja u transcendentnu realnost tako i 

od zabrana "morala stada". Oni će spremno 

34

prihvatiti apsurdnost ljudkog postojanja, 

postavši umetnici u kreiranju sebe samih, ali 

i jednog novog panevropskog društva. 

Nihova robusna kultura usredsrediće se pre 

na umetničke nego na metafizičke zadatke. 

Rutinske i svetovne poslove obavljaće kasta 

robova. To ne znači da će natčovek biti 

okrutni fašistički mužjak. Kada jednom 

pobede i uspostave se, kada jednom zakorače 

"iznad" ljudske prirode, biće tolerantni i 

pristojni prema nižima kojima vladaju. 

Ničeovo buduće društvo je izvanredno 

neodređeno u pogledu detalja. To je reak 

cionarna maštarija sa podlogom u njegovom 

divljenju za presokratovsku kulturu u Grka. 

On nigde ne objašnjava niti razmatra, pitanje 

legitimnosti tog bizarnog i autoritarnog 

političkog sistema. Takođe, ne nudi nam ni 

sugestije oko toga kakav bi se zakon pri- 

menjivao kada nadljude njihovi strasni i 

instinktivni životi dovedu do uzajamnih 

sporova. 

Međutim, njegova ideja o natčoveku 

imala je znatan uticaj na egzistencijalističke 

filozofe kakvi su Martin Hajdeger (Martin 

Heidegger, 1889-1976) ili Žan-Pol Sartr 

(Jean-Paul Sartre, 1905-1980). Ako nema ni 

35


boga ni večnih istina, a svet u kome živimo 

je "apsurdan", onda Niče pogađa u srž 

stvari. Mi smo tada primorani da sami sebe 

stvorimo. Ono što mi jesmo vidi se iz izbora 

koje pravimo i radnji koje činimo. Proces 

našeg samostvaranja mogao bi ličiti na 

umetničko stvaranje. Ali, ovo nije knjiga o 

egzistencijalizmu. 

Večno vraćanje istog 

Ako ne postoji bog onda, verovatno, nema ni 

večnog života posle smrti. Vremenski raspon 

koji Niče uzima u obzir je zaista ogroman. 

Imao je neprestano na umu prisustvo daleke 

prošlosti, a sam je pisao za budućnost. Učenje 

o večnom vraćanju istog predstavlja njegovo 

sopstveno viđenje večnosti. Tu se istorija 

predočava kao kretanje u krugovima koji se 

ponavljaju tako da "smisao" života pada 

unutar njega samog. Niče svoje ideje ponekad 

predstavlja doslovno kao naučne činjenice o 

kosmosu, a nekad kao moralno-psihološku 

metaforu. Jednom kada shvatimo da se naši 

izbori i dela uvek iznova ponavljaju, možemo 

pretpostaviti da ćemo biti veoma pažljivi 

prema tome kakvi su oni. Nama neće domini- 

36

• VEČNO VRAĆANJE ISTOG 

rati prošlost jer će nas budućnost mnogo više 

interesovati, što samo znači da mi prihvatamo 

odgovornost za to što ćemo od sebe stvoriti. 

Međutim, Ničeovo opravdanje nadljudi i 

njihovog večnog "vraćanja" puno je parado 

ksa. Ako se vremena ponavljaju, kako uopšte 

može doći do nastanka Ubermensch-af? 

Francuski filozof Žil Delez (Gilles Deleuse) 

izvanredno je primetio da je ovaj mit Ničeova 

verzija Kantovog kategoričkog imperativa 

("Ne čini ono što ne bi voleo da se beskrajno 

ponavlja"). Čak i da je tačna ovakva inte 

rpretacija, pojedinačni životi nadljudi tada bi 

bili još manje spontani. 

Uprkos svim ovim unutrašnjim teškoćama 

i paradoksima Niče ostaje veliki filozof. On 

je prva liga - ali ne zato što daje ubedljive 

odgovore na stanje čovečanstva ili šeme za 

njegov razvoj. On je značajan jer postavlja 

izvorna pitanja na način kako to pre njega 

niko nije činio. Ta pitanja su možda više psi 

hološka ili sociološka nego filozofska, ali i 

dalje ostaju veoma moderna: 

Zašto ljudi toliko žude za večnim transce- 

ndentnim istinama koje ne postoje i zašto su 

u toj meri spremni da sebe obmanjuju fa 

ntazijama? 

37


Mogu li ljudi i njihovo društvo preživeti na 

otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima 

u koje niko više zaista ne veruje? 

Ako se teleološki postavimo prema sebi 

samima možemo se zapitati kakve ideale, 

ciljeve i svrhe treba sebi da zadamo i iz 

kakvih razloga? 

Niče je prvi postavio pitanje o prirodi 

modernog života i o pretećem osećanju sum 

nje i gubitka. Izmislio je novu "genealošku" 

istoriju da bi istražio kako smo dospeli tamo 

gde smo i šta ćemo dalje. On nudi smeo, 

mada nekoherentan, niz ideja za koje smatra 

da bi mogle predstavljati rešenja naših 

"isuviše ljudskih" problema. On duboko veru 

je u ulogu koju bi umetnost mogla odigrati u 

stvaranju razumljivijeg i podnošljivijeg 

života, tako da u najmanju ruku možemo pre 

poznati i slaviti to gde smo, nakon toliko 

vekova samoobmane. 

Postmodernizam l Niče 

Niče je smatrao da su sve "velike priče" 

(onog doba) bile u stanju kolapsa. Vera pro- 

svetiteljstva u razum i napredak neizbežno bi 

proizvela političke sisteme koji suzbijaju 

38

POSTMODERNIZAM I NIČE 

originalnost i druge ljudske mogućnosti. 

Nauka, sa druge strane, ne može dati vre 

dnosti po kojima bi ljudi trebalo da žive. Sva 

vera u razum i logiku, zatim u nauku sa 

njenim "zakonima", "istinu" i "znanje", sve je 

to dakle bez osnova. Niče je osporavao 

mogućnost svesnog subjekta čija bi misao 

ležala u jeziku sa nepromenljivim značenji 

ma. Jedina temeljita istina jeste "volja za 

moć" - nemilosrdna i večna. 

Sve ove ideje deluju tako "postmoderno" 

da ne čudi što Ničea često smatraju praocem 

naših postmodernih verovanja. Doista, 

mnogi postmoderni filozofi su, poput Deride 

ili Fukoa, u svojim tekstovima snažno 

naglašavali ovu tvrdnju. Tzv. kreativna čita 

nja Ničea su velikom broju francuskih 

intelektualaca sa kraja 20-og veka pružila 

mogućnost da napuste tada dominantnu 

marksističku paradigmu, da je sagledaju na 

drugačiji način i, shodno tome, stvore različit 

tip filozofije. Mnogi postmoderni mislioci 

takođe su osetili da su time izbegli totalnu 

dezintegraciju evropskog prosvetiteljskog 

projekta koju je Niče tako samouvereno 

najavio. Samo što oni, za razliku od njega, 

nemaju jasnu viziju budućeg društva. 

39

Šta je u stvari postmodernizam? 

Niko, zapravo, ne zna šta to etiketa "post 

modernizam" znači. Bar dvojica čuvenih 

"postmodernih" filozofa su se odrekli tog 

pojma držeći ga za praznog, dvosmislenog i 

varljivog. Niko, štaviše, pouzdano ne zna ni 

šta je "modernizam" (modernost, prim, 

prev.), u kom smislu smo ga pre nekog 

vremena "nadišli" ili ga odbacili, ili se pak iz 

njega razvili. Postmodernizam je možda 

samo etiketa koja zastupa niz držanja, vre 

dnosti, verovanja i osećanja u vezi sa životom 

s kraja dvadesetog veka. Jedino što je sig 

urno kada je ovaj pojam u pitanju jeste nje 

gov duboki skepticizam i to da ta sumnja 

proističe iz opsesije jezikom i značenjem. 

Problem jezika predstavlja verovatno najbolji 

pristup za razumevanje postmoderne skepse. 

Ranije smo mislili da je upotreba jezika 

nešto sasvim jednostavno i izgledalo nam je 

da je to "prirodno" poput disanja. Ali, filozofi 

su u to oduvek sumnjali. Jezik nas može 

zavesti u raznorazne besmislice ako nismo 

obazrivi. Mada ga možemo ispravno upotre 

bljavati, jezik ostaje ljudski izum i kao takav 

gotovo zasigurno nelogičan. Jedno od velikih 

40

1 ŠTA JE USTVARI POSTMODERNIZAM? 

pitanja modeme filozofije bilo je: kako jezik 

generiše značenja i šta je uopšte značenje? 

Švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir 

(Ferdinand de Saussure, 1857-1913) dao je 

ve-rovatno najuverljiviji odgovor na to pita 

nje: jezik je sistem znakova i značenje 

generiše kroz razliku. Znamo da znak "pas" 

ne znači isto što i "čas", ali ne zato što su obe 

ove reči na neki misteriozan način povezane 

sa svetom, već prosto stoga što se različito i 

pišu i zvuče. Znaci su stoga "proizvoljni" 

(arbitrarni, prim.prev.), a njihovo značenje 

usvojeno u sistemu koji je i sam konven 

cionalan - prihvaćen od svakoga ko jezik 

koristi. To očito mora biti relativno stabilan 

sistem da bi mogao odgovoriti potrebi za 

komunikacijom. I ako je de Sosir u pravu, 

jezik mora biti nezavisan, što znači da nam on 

ne može ništa reći o svetu izvan njega, već da 

su tek naše misli "uhvaćene" unutar njega. 

Strukturalisti 

Razni filozofi, lingvisti, antropolozi i 

psiholozi, koji su prigodno nazvani "struktu 

ralistima" nastavili su da istražuju ove 

kompleksne znakovne sisteme da bi otkrili 

41


šta nam oni govore o ljudskoj kulturi i 

načinima percepcije i razmišljanja o svetu. Za 

takve sisteme se često smatra da su "binarni" 

i da značenja generišu kontrastiranjem 

opaženih "suprotnosti" nalik . onima kao 

"razum" i "strast", "muško" i "žensko", "priro 

da" i "kultura" itd. Mada ovi sistemi nisu ni 

na kakav način predodređeni ili "prirodni", 

strukturalisti su smatrali da su oni relativno 

postojani. 

Derlda i dekonstrukcija 

Najčuvenije strukturalističko objašnjenje 

nastanka značenja kao posledice organizaci 

je znakova dao je Žak Derida (rođ. 1930). On 

je doveo de Sosirove uvide do njihovih 

destruktivnih posledica. Ako su, dakle, 

znaci "proizvoljni", njihovo značenje nije 

fiksirano već je inherentno nepostojano. 

Derida je subverzivni antifilozof čija "dekon- 

struktivna" čitanja drugih filozofa otkrivaju 

semantičke nestabilnosti. Derida se ne 

upušta u rasprave sa filozofima već iznova 

čita tekstove, kako bi pokazao da njihov 

nepostojani jezik nikada ne može imati 

samo jedan skup značenja. 

42

• DERIDA I DEKONSTRUKCIJA 

Dekonstrukcija pokazuje da bilo koji niz 

lingvističkih znakova uvek produkuje više 

značenja, pri čemu mnoga mogu biti potpuno 

nenamerna (neintencionalna). Svi pisci, sma 

tra Derida, čak i oni najpažljiviji i "objektivni", 

zarobljenici su znakovnih sistema koji konsti- 

tuišu njihove misli i neizbežno ostavljaju 

tragove u njihovom delu. Ponovna kreativna 

čitanja pokazuju na koji su način neke ideje, u 

ma kom binarnom sistemu, privilegovane u 

odnosu na druge. Ako sa pravom možemo reći 

da je značenje generisano razlikom (differ- 

ance), to znači da će neke razlike imati pre 

dnost nad drugima čija su značenja "odložena" 

(deferr-ed). Nepostojanost je svojstvo zna 

čenja, čija nam promena neizbežno "izmiče". 

Ne može biti govora o "prisustvu" stabilnog 

značenja u komunikaciji bilo da je u pitanju 

odnos pisca i čitaoca ili govornika i slušaoca. 

Derida subvertira svaku filozofsku tvrdnju 

koja bi se odnosila na trajne istine izvan ili iza 

jezika. 

Deridin zaključak da je jezik uvek 

metaforičan je sasvim "ničeanski". Ovo ima 

nekoliko ozbiljnih posledica. Jedna je da 

filozofija ne može ići "iza" jezika i doseći 

nekakvu objektivnu "istinu", koja bi nadilazila 

43

NICE I POSTMODEBNIZAM • 

njihove trenutne istorijske okvire. Tekst nika 

da nema samo jedno značenje. Jezik ne može 

nikada prodreti u nekakvo unutrašnje 

značenje i pokupiti "suštine" pojmova poput 

"istine" ili "znanja". Verovanje da se to može 

obično se naziva esencijalizam. Još radikalni 

je, Deridin zaključak je da za temeljno pola 

ganje vere u "identitet" - to da je A uvek 

jednako A - nema više garancija. Kao i Niče, 

Derida je takođe veliki zastupnik tranzicije i 

transfomacije, a kritičar ubeđenja da se u 

jeziku nekako mogu fiksirati ideje i sprečiti 

njihova promena, tj. verovanja koje on naziva 

"logocentrizmom". Mišljenje da jezik stvara 

stabilne i "totalne" izvesnosti ne samo da je 

opasno nego i zavodi. Jezik to može, ali jedino 

pod uslovom da vrši nasilje nad alternativnim 

čitanjem ili isključivanjem svega onog što se 

razume kao "drugo". Ovo, u praksi, obično 

znači ustanovljavanje hegemonije koja margi- 

nalizuje sve one čije vrednosti i verovanja ne 

odgovaraju nekom slučajnom i ograničenom 

viđenju sveta. Postmodernisti kakav je Derida 

slave razliku, raznolikost i ono marginalno, 

stvari koje ovetaju u pluralističkoj i tolera 

ntnoj demokratiji. 

44

Derida i Niče 

U eseju "Podsticaji" Derida se, naravno, drži 

toga "da nema ni Ničeove istine niti istine 

Ničeovog teksta". Pa ipak, njegov duboki skep 

ticizam u vezi sa postojanošću lingvističkog 

značenja može se shvatiti kao dalji razvoj 

Ničeovog eseja "O istini i laži u njihovom 

vanmoralnom smislu". Za potonjeg, jezik je 

medij koji zamrzava korisne ali iluzorne 

pojmove kakvi su "istina" i "znanje", zato što 

su oni potrebni ljudima kao socijalnim 

bićima. Nije važno jesu li te stvari istinite ili 

ne. To su fikcije čija se vrednost sastoji u 

tome što omogućavaju evolutivne procese u 

društvu i jedino su filozofi dovoljno ludi da 

pomisle da bi jezik mogao obezbediti pristup 

metafizičkim viđenjima takvih stvari. 

Derida je još skeptičniji od Ničea, s tim da 

je manje sklon hijerarhiji od njega. Ono što je 

za Ničea neizbežna i dobrodošla nužnost, za 

Deridu je time više sporno. Ako su značenja 

inherentno nepostojna, neizbežno je da se svi 

sistemi verovanja iskušavaju kao "esencijal- 

istički". Etičke i političke doktrine uvek su 

utemeljene u nekom esencijalnom mitu o 

ljudskoj prirodi. Iz jezika se, međutim, ne 

45


mogu zasnovati esencijalne "istine", tako da 

su etičke i političke doktrine skoro uvek 

konstrukti koje autoritarne institucije 

nameću svima ostalima. 

Deridina filozofija često zvuči uznemiru 

juće nadrealno, posebno kada tvrdi da ne 

postoji ništa "izvan" jezika. Za njega su jezik i 

realnost ista stvar; nikada ne možemo umaći 

tekstualnosti i slobodnom protoku označite- 

lja. Možda je najveća slabost dekonstrukcije 

to što ona može predstavljati tek negativnu i 

parazitsku delatnost. Ona doista dopušta 

kritičko čitanje, ali ne omogućava nekakvu 

novu neesencijalističku ili nemetafizičku 

etičku i političku filozofiju koja bi zamenila 

onu koja je propala. To znači da nije jasno 

kako bi Derida branio ljudska prava i slobode 

koje još uvek smatra vrednim. 

Liotar i Niče 

Francuski filozof Žan-Fransoa Liotar (Jean- 

Francois Liotard, 1928-1998) je ispitivao 

mnoge političke konsekvence postmodernog 

skepticizma. U svom najpoznatijem radu 

Postmoderno stanje (1979) on, poput Ničea, 

tvrdi da su sve "velike naracije" zapadne civ- 

46

LIOTAR I NICE 

ilizacije propale. Dosad je uvek bilo mnogo 

različitih, premda međusobno povezanih, 

"priča" ili totalnih objašnjenja ljudske 

prirode i istorije kao što su hrišćanstvo, 

prosvetiteljstvo i marksizam. (Marks je i sam 

još jedno "čedo prosvetiteljstva zbog svoje 

nepomućene vere u razum i oslanjanja na 

"naučno" determinisana predviđanja.) Liotar, 

kao i Derida, insistira da se esencijalistička 

zasnivanja svih ovih "velikih naracija" 

više ne mogu prihvatati. 

Liotar se odrekao svojih pređašnjih 

marksističkih uverenja i angažmana u 

Komunističkoj partiji Francuske, pre svega 

zbog izdaje koja je usledila nakon pariških 

"događanja" iz 1968.godine. U svom naučnospoznajnom 

ustanovljenju, marksizam sadrži 

autoritarne tendencije, koje su svojim socijalnim 

inženjeringom u našem veku dovele 

do komunističkih zatvorskih država. Totalna 

objašnjenja vode totalitarnim društvima. 

Prema Liotaru, marksistička velika naracija 

ignorisala je libidinalni potencijal čoveka 

(ili, Ničeovom terminologijom, njegovu dionizijsku 

prirodu). Latentne ljudske strasti zauvek 

će činiti nemogućim podvođenje ljudi 

nekoj teorijskoj doktrini, što je ujedno i 

47


jedan od razloga kolapsa komunističke realnosti 

i ideologije iz 1989. godine. 

Velika naracija koja je do sada preovladavala 

u zapadnoj Evropi, iako ne odveć 

utopijska, bila je ona kapitalistička. Razni 

postmodernistički pisci nude različite interpretacije 

o tome gde smo sada, predviđajući 

uglavnom turobnu budućnost bez utopije 

Sam se Liotar zalaže za društvo koje je tolerantno, 

pragmatično i pluralističko, libertersko 

i anarhističko, koje iznova slavi razlike 

kloneći se svake monolitnosti. Naracije 

takvog društva bile bi male, "lokalne", "paralelne", 

a nikako hijerarhijske. 

Izleda da zapadna civilizacija u ovoom 

trenutku evoluira u pravcu nekakvog posttehno-kapitalističkog 

društva u kome su 

negdašnja značenja velikih reči, kao što su 

"progres" i "sloboda", tako pomerena da 

označavaju još samo uvećane profite korporacija, 

veću industrijsku produktivnost i širi 

izbor za njihove konzumente. Naš postmoderni 

svet, kako stvari stoje, postaje jedna 

duhovna praznina i kulturna površnost sa 

socijalnim praksama koje se beskrajno ponavljaju 

i parodiraju, fragmentirani svet 

otuđenih individuuma bez samoosećanja ili 

48

LIOTAR I NICE 

smisla za istoriju, ali zato priključenih na hi 

ljade raznih TV kanala. Istu takvu viziju 

sadašnjosti i budućnosti pred nas stavlja još 

jedan postmodernista, Žan Bodrijar (Jean 

Baudrillard, rođ. 1929.). Za njega, postmo- 

derni svet je jedan od simulakruma u kome 

više nema razlike između stvarnosti i 

površine. Savremeni građani neće postati 

"nadljudi", već samo konzumenti medija u 

svetu znakova bez označitelja. 

I Niče i Liotar istražuju značaj kolapsa 

izvesnih zapadnih verovanja. Obojica su duboko 

kritički nastrojeni prema prosvetiteljstvu, 

njegovim ambicioznim ciljevima i naivnoj 

doktrini o ljudskom usavršavanju. Niče je, 

mada je sasvim slabo ili gotovo nikako 

poznavao marksističke ideje, uvek bio nepri 

jateljski raspoložen prema idejama soci 

jalizma. Predvideo je da bi ingeniozne 

Rusoove ideje lako mogle voditi u politički 

fanatizam i represivne režime koji guše indi 

vidualne slobode. I jedan i drugi pozdravili 

su propast dominantnih "naracija" njihovog 

doba, pošto su se osnivale na neistinitim 

pretpostavkama i već stoga su bile načelno 

štetne. Pa ipak, Liotarova vizija pluralnog 

društva veoma se razlikuje od Ničeovog 

49

NICE I POSTMODEHNIZAM 

hijerarhičnog projekta društva natčoveka i 

radmka-robova. Ali, zanimljivo je da Liotar, 

isto kao Niče, smatra da je ljudska istorija 

neizbežno i neumoljivo ciklična. Po njemu, to 

kruženje se sastoji u tome što se modernističke 

totalne "velike naracije" uvek iznova 

odbacuju različitim oblicima postmodernog 

skepticizma. 

Fuko i politički diskurs 

Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) je 

verovatno prvi posleratni filozof koji je Ničea 

smatrao ozbiljnim političkim misliocem. Niče 

je bio ubeđen da se u središtu svakog filozofskog 

mišljenja nalazi moć. Ta moć je univerzalna 

i koristi je svako živo biće; ta činjenica 

govori praktično sve o njima, a posebno o njihovim 

verovanjima i vrednostima. 

Ničeova misao je dozvolila Fukou da moć i 

pojedinca razmatra na potpuno nov način, 

sasvim izvan tradicionalne liberalističke ili 

marksističke filozofije. Politička filozofija se 

tradicionalno usredsređuje na problem 

"legitimnosti". Tu se "moć" predočava kao 

kakav metafizički entitet sapripadan državi, 

koji dovodi do saglasnosti njenih autonomnih 

50

FUKO I POLITIČKI DISKURS 

građana. Onda država proizvodi "zakone", a 

građanima dodeljuje njihova "prava". Fuko, 

međutim, pri tom sugeriše da stvarna uloga 

ovakvog političkog stava jeste da demaskira 

činjenicu sirove moći i dominacije. Moć nema 

suštine; ona se samo javlja u različitim oblicima. 

I dok neke grupacije drže monopole nad 

izvesnim oblicima moći, drugi je gotovo i ne 

poseduju. Moć, dakle, nije nešto što poseduje 

samo država niti pak nešto što može biti 

"ograničeno" u nekoj meri. 

Aistorični autonomni ljudi o kojima ovaj 

tradicionalni politički diskurs govori nikada, 

zapravo, nisu postojali. Ljudi imaju sopstvenu 

istoriju, baš kao što imaju i svoja verovanja i 

vrednosti. Sistemske mreže i disciplinarne 

institucije konstituišu ljuske subjekte i vrše 

kontrolu nad njima. Kontrola nad njihovim 

"diskursima" određuje kako dozvoljene misli, 

verovanja i dejstva tako i sliku individua o 

njima samima. Ljudska bića nemaju jedinstveni 

identitet koji bi bio "njihov". Oni su 

subjekti koje je stvorio sistem u svojim 

mrežama moći, čega oni obično uopšte nisu 

svesni. 

Najvažniji Fukoovi radovi predstavljaju 

"genealoške" istorije takvih epistemičkih 

51


instituta koji definišu normalnost i potpomažu 

ustanovljenje zatvora i ludnica za one 

koji su klasifikovani kao "iracionalni" ili 

"kriminalni". Ove nametnute klasifikacije 

postoje da bi subjekti bili normalizovani i, 

na taj način, učinjeni regularnim i kontrolabilnim. 

Moć kontroliše i kažnjava, a disciplinarne 

prakse proizvode prihvatljiva ljudska 

bića, instaliraju "njihove" vrednosti i regulišu 

njihovo ponašanje. Ljude treniraju kako 

bi postali autoregulativni i preuzeli odgovornost 

za "sopstvena" dela. Središnja metefora 

Fukoove kritike društva je "panoptikum" 

- zatvor u kome su svi sve vreme pod 

nadzorom. Fukoova filozofija svakako sve 

više dobij a na značaju u sadašnjem dobu 

informatike u znanje i moć jesu jedno te 

isto. 

. . .moć proizvodi znanje. . .moć i znanje (se) 

neposredno uzajamno uslovljavaju. 1 *) 

Fukoove istorije otkrivaju da će "istina" i 

"znanje" nužno uvek biti interpretacije, koje 

istovremeno sadrže i redukciju i represiju. 

"MišeI Fuko, Nadzirati i kažnjavati, str. 33, Prosveta, Beograd, 

1997. 

52

FUKO I NICE 

Znanje uvek zahteva posebno kvalifikovane 

interpretatore i njihove zastupnike, što je 

ujedno način da moćne elite evoluiraju. 

Fuko i Niče 

U radu pod naslovom Poredak stvari (1964- 

5) Fuko čvrsto stoji na stanovištu da je Niče 

zasnovao jedinstveni oblik skeptičke filozofije 

koji danas nazivamo "postmodernim". 

Niče označava prag posle koga savremena 

filozofija može iznova početi sa mišljenjem; i 

on će, bez sumnje, još dugo nastaviti da 

dominira tokom njenog napredovanja. 15 ) 

Može se imati razumevanja za ovakav sud, 

mada Niče nikada nije do kraja jasno domislio 

"genealošku" teoriju, odnosno sistematski 

metod u istoriografiji. Ničeova filozofija 

je čudna mešavina rasutih, često gotovo 

nasumičnih opservacija o istoriji i psihologiji, 

zasnovanih na intuiciji i ličnoj idiosinkraziji, 

koja ne pokazuje ništa od savršenog 

metodskog pristupa kakav praktikuje Fuko. 

Takođe, Niče je manje od njega skeptičan u 

15 Foucault, The Order of Things, trans. Alan Sheridan, London: 

Pantheon, 1970, str.353-4. 

53


pogledu pojedinačnog ljudskog identiteta. 

On je, izgleda, verovao da postoje izvesni 

esencijalni psihološki kvaliteti koji ljude čine 

onakvim kakvi su i sačinjavaju jezgro njihovih 

uverenja i vrednosti. Frojd (Sigmund 

Freud), 1856-1938 je primetio da je Niče jedinstven 

upravo po tome što je otkrio šta su 

u stvari temeljne činjenice o ljudskoj prirodi. 

Niče je isto tako utvrdio da je, naravno, za 

superiorne i, u estetskom smislu, uznapredovale 

pojedince moguće da sami iskuju sopstveni 

identitet. 

Niče i postmoderni feminizam 

Ničeovi stavovi kada su žene u pitanju su 

grozno seksistički i nema potrebe ovde ih 

ponavljati. Iako reakcionarne, njegove ideje o 

ulozi žene su koherentne: besmisleno je da 

žene pokušavaju da liče na muškarce; 

muškarci i žene retko kada razumeju jedni 

druge; muškarci vide žene kao mirne i nežne, 

dok su one u stvari "divlje". 

Do sada je bilo loše. Međutim, u isto 

vreme Niče naglašava da ne postoji nikakva 

temeljna i nepromenljiva priroda muškaraca 

i žena. Uopšte, nema nikakvog postojanog 

54

• NIČE I POSTMODERNI FEMINIZAM 

identiteta. Nadčovek i nadžena moraju 

kreirati sami sebe. Ovaj tip anti-esencijalizma 

mnogi postfeministički filozofi smatraju 

upotrebljivim. 

Ničeova genealoška istraživanja hrišćanske 

etike razotkrila su fenomen "resentimana". 

Oni koji ostaju bez privilegija potiskuju svoj 

bes i smeraju osvetu i, pri tome, izumevaju 

novi sistem vrednosti koji osuđuje njihove 

tlačitelje a naglašava značaj jednakosti. 

Samo, taj oblik "jednakosti" je mit, jer postajući 

jednaki, dakle, "isti" kao njihovi gospodari 

"žrtve" potiskuju ono što je različito i 

jedinstveno kod njih samih. Neki postfeministički 

filozofi smatraju da je upravo u tome 

grešila tradicionalna feministička politička 

filozofija. Ako postizanje jednakosti znači 

brisanje razlika među polovima i preuzimanje 

nekog pomoćnog muškog identiteta (od 

strane žena), to je prevelika cena. Niče bi 

mogao biti od koristi postfeminističkoj filozofiji 

u pokušaju da se prevrednuje tradicionalni 

pogled na autonomiju i individualnost 

i potraži drugačiji oblik feminističke 

politike koji afirmiše razliku. 

55

Niče i Rorti 


Ričard Rorti ( Richard Rorty, rod. 1931. ) je 

vodeći postmoderni filozof u Sjedinjenim 

Američkim Državama. On se slaže sa 

ničeanskom kritikom metafizičkih pojmova 

"istine", "identiteta" i "znanja". Kao i Niče, on 

je "meta-filozof" jer su sve njegove misli 

usmerene na filozofiju kao takvu i isto tako 

iskazuje duboku skepsu prema korespodentnoj 

teoriji "istine". 

Način kojim praznina uzima na sebe formu 

kocke koja je utiskuje nema nikakve analogije 

sa relacijom između rečeničke istine i događaja 

o kojem rečenica govori. 16 ) 

Prosvetiteljska vera u napredak vodila je filozofe 

18-og veka ka zamisli da je njihov posao 

da ustanove pouzdane osnove svih oblika 

znanja na zapadu. Od tada, savrena filozofija 

bila je uglavnom fokusirana na veliki epistemološki 

projekat - umsko otkrivanje istinskog 

znanja. Filozofi su prihvatili viziju 

uma kao "ogledala" sposobnog da reflektuje 

16 Richard Rorty, "Objectivity, Relativism and Truth", u 

Philosophical Papers, Vol. 1. Cambridge: Cambridge University 

Press, 1991. 

56

• NICE I KORTI 

objektivnu realnost izvan njega. Zbog toga se 

moderna filizofija u svojim "pojmovnim" i 

"fenomenološkim" analizama najčešće koncentrisala 

na "glačanje" ogledala, tj. na 

israživanje aktualnog procesa saznavanja i 

zaključivanja. Eventualnim raščaravanjem 

uma i njegovih veza sa spoljašnjošću, filozofija 

je verovala da će moći spoznati "realnost" 

samu. Tu veru da ćemo biti sposobni da prodremo 

u temeljnu prirodu stvari Rorti naziva 

"slučajem više filozofije". 

Filozofi su, međutim, društvena bića i njihova 

iskustva mogu biti jedino interpretacije 

posredovane jezikom. Ne postoji bilo kakav 

privilegovani pristup ni unutarnjim procesima 

mišljenja niti spoljašnjoj objektivnoj 

realnosti. Takođe, ne postoje nikakve "čiste 

činjenice" već samo teorije. Čak i filozofi koji 

su prividno svesni ove činjenice i dalje 

govore o "svetu" kao da on postoji odvojeno 

od naših pojmovnih šema u vezi s njim. Za 

ljudska bića jedina realnost jeste kultura. 

Razum nije nikakav bezvremeni normativni 

ideal pomoću koga možemo otkriti večne 

istine. 

Rortijev skepticizam je očito veoma blizak 

Ničeovom, mada su njegovi zaključci 

57

azličiti. Za njega, filozofija je bliska sa 

književnom kritikom - ona je samo još jedan 

oblik "razgovora" o našim uverenjima. Ona je 

korisna jer nam pomaže da oslobodimo svoju 

maštu i tako se otvorimo za jedno pluralističko 

društvo u kome je moguće voditi 

mnoštvo različitih "razgovora". Ali, filozofija 

ni u kom slučaju nije mesto sa koga smemo 

presuđivati o tvrdnjama koje pripadaju 

drugačijim govorima. 

Prema tome, Rorti smatra da ne može biti 

reči o "tvrdim (naučnim) činjenicama" nego 

tek o "tvrdim pregovorima unutar zajednice". 

Njegovo jeretičko degradiranje 

nauke u oblik "razgovora" izazvao je veliku 

debatu i proizveo čitavu seriju prigovora u 

formi postmodernog skepticizma i relativizma 

kod američkih studenata (u najskorije 

vreme u "Sokal debati"). Mnogi moderni naučnici 

preko volje priznaju da je "objektivno 

naučno znanje" iluzija. Ali oni ostaju pri 

tome da će naučni govor uvek biti privilegovan 

zbog svoje jedinstvene sposobnosti da 

daje tačna predviđanja vezana za merljivi 

empirijski svet. Rortijevo pragmatično 

gledište je da je krajnje irelevantno je li 

nauka objektivno "istinita" ili tek "društveni 

58

i kulturni konstrukt". Važno je samo da 

"ubedimo ljude da se ponašaju drugačije 

nego što su to činili u prošlosti" i ohrabrujemo 

slobodne i otvorene "istraživačke zajednice" 

u traženju "nenasilnih sporazuma". 

Rortijev radikalni skepticizam, kao i njegovo 

zastupanje epistemološkog i moralnog 

relativizma, raskriva druge etičke i političke 

probleme u filozofiji. Ako nema suštinskih 

istina o ljudkoj prirodi, tada je nemoguće 

postaviti ni univerzalnu etičku filozofiju. To 

znači da nema privilegovanog etičkog "govora" 

koji bi dozvolio osudu onih čija su dela, 

recimo, okrutna. Rorti predlaže da, bez obzira 

na sve, treba izabrati život u pluralističkom 

društvu koje će tolerisati i ohrabrivati egzistenciju 

velikog broja "samoizgrađenih" ljudskih 

bića. Ti ironočno-skeptični nadmuškarci 

i nadžene izabraće sisteme verovanja koje će 

sami preferirati. 

Rortijeva vizija tog budućeg tolerantnog, 

pluralnog i demokratskog društva deluje 

dosta različito u odnosu na Ničeovo aristokratsku 

društvo. Ipak, ona su verovatno 

jednako elitistička - pojedinac mora imati 

mnogo slobodnog vremena i obrazovanja da 

bi mogao participirati u ironičnim "raz-govo- 

59


rima" koje Rorti ima na umu. Ako su sve političke 

ideologije relativne, pa stoga jednake 

vrednosti, to bi pojedince moglo navesti na 

vođenje života u poražavajuće apatičnom kvijtizmu. 

Sto bi za Rortija značilo izvesno 

prisilno insistiranje na toleranciji različitih 

"raz-govora", za Ničea bi to imalo veze sa 

neizbežnom borbom ideja i "voljom za 

istinu". Ali, kod njega to bi predstavljalo 

prepreku za ono što je kreativno i snažno, a 

pripomoglo ono slabo koje je osuđeno da 

nestane. To Niče nikako ne bi dozvolio. 

Niče postmodernista? 

Je li, dakle, Niče u stvari postmodernista? 

Možda. On je svakako izvikan kao uzrok 

skoro svim filozofskim kretanjima proteklog 

veka, pa što ne bi bio postmodernista? 

Razlozi za Ničeovu neprestanu popularnost 

nalaze se u svim onim zavodljivim i, poznato 

je, vrlo prilagodljivim osobinama njegovog 

rada. Ta misao pokriva ogroman broj pitanja, 

a njegovi pogledi variraju i značajno se 

menjaju. Ničeanska proročka mudrost često 

je izražena figurativno, prosto se na taj način 

izručujući najrazličitijim oblicima kreativnog 

60

NICE POSTMODERNISTA? 

čitanja i interpretacija. Sve je pitanje naglaska 

i izbora. On je poput čarobnog ogledala u 

kome drugi filozofi nalaze sopstvene ideje. 

Kao što smo videli, Niče je prihvaćen od 

strane mnogih postmodernista kao prvi "antifilozof", 

pre svega, zbog svojih pogleda u vezi 

sa jezikom i značenjem, potom genealoških 

studija o moći i čuvenog "perspektivizma". 

Drugim rečima, radije prihvataju ranog 

Ničea, koji silovito napada metafiziku Kanta i 

Hegela, dok dogmatsko vizionarstvo kasnijeg 

više-manje ignorišu. 

Ako je Niče i bio dekostruktivista, to nije 

dugo potrajalo. Uskoro on napušta svoje rane 

teorije o jeziku i značenju čije mesto zauzimaju 

one složenije, manje postmoderne, i čak 

obustavlja objavljivanje eseja "O istini i laži u 

njihovom izvan-moralnom smislu". U svom 

kasnijem radu, Niče postaje sasvim izričit u 

tome da su izvesni moralni i politički pogledi 

nadređeni drugim. Kada sa samouverenošću 

predskazuje da će društvo nadčoveka smeniti 

robovski moral hrišćanstva, to nema 

mnogo veze sa perspektivizmom. I verovatno 

bi postmoderni kulturni fenomen sagledao 

kao poslednji stadijum dekadencije zapadnjačkog 

liberalizma, prezirući njegov mli- 

61


tavi relativizam. Niče je nazirao obrise postmoderne 

kulture, ali to nije ona u kojoj mi 

sada živimo. 

On, međutim, i dalje zvuči kao postmodernista. 

"Velike naracije" hrišćanstva, 

zapadnog liberalizma, nauke i progresa 

propale su, kaže Niče. Entiteti kao "istina" 

i "znanje" obične su iluzije, pa filozofu ne 

preostaje drugo do da duhovitim aforizmima 

skreću pažnju na tu melanholičnu 

situaciju. Sve to zvuči već jako poznato. Na 

žalost, odgovori se baš ne naziru. 

Niče fenomenalista 

Budući da je bio nemački filozof, Ničeov rad i 

misao nalazio se u senci koju je ostavljao 

ogroman uticaj idealista, posebno Kanta i 

Hegela. U vezi s tim, on je uvek bio zapitan 

nad idejom koju su engleski fenomenalisti 

uzimali kao nešto očigledno: da su pojava i 

realnost u stvari jedno te isto. Fenomenalisti 

su bili sasvim zadovoljni time da je svet koji 

vidimo onaj "pravi" ("realan"). Za njih ljudsko 

znanje može i biti jedino "fenomenalno" (tj. 

pojavno, prim. prev.). Mi zapravo ne možemo 

zamisliti kakav je "stvarni svet", i sve dok to 

62

• RAZVOJ PRSPEKTIVIZMA 

ipak činimo ne možemo umaći fenomenalizmu. 

Zbog toga je samo postavljanje pitanja o 

tom drugom "pravom" svetu ili samo po sebi 

pogrešno ili obično traćenje vremena. Stoga i 

Ničeovo insistiranje da je svo naše znanje 

limitirano našim pojavnim iskustvom nije 

neka nova zastrašujuća filozofska ideja. 

Ničeov jarosni ateizam i radikalno 

odbacivanje sve metafizike dovode ga do 

pragmatizma zasnovanog na fenomenalističkoj 

doktrini. Ipak, njegova filozofija ostaje 

jedinstvena po tome što on fenomenalizam 

shvata u većem stepenu kao moralno i političko 

pitanje nego što se to obično čini. Oko 

istinitosti ovih stavova uvek je bio nepopustljiv... 

Deliti svet na "pmvi" i "prividni". . . simptom 

(je) života koji propada." 

Razvoj pespektivizma 

Ničeova dosledno relativistička teorija 

"perspektivizma" izgleda da je prošla kroz 

nekoliko faza. U svojim ranijim delima, čini 

17 

"Niče, Sumrak idola, "Um" u filozofiji", paragraf 6, str. 26, 

Gräfes, Beograd, 1982. 

63

se verovao je da se filozofska istina mora 

ticati stvari kakve one "zaista" jesu, dakle ne 

samo toga kako se pojavljuju. Međutim, u 

kasnijim radovima on je ovo prevazišao. 

64 

1. Ako je fenomenološko znanje jedino 

koje ljudi mogu posedovati, tada ono 

krivotvori svet kakav on "zaista jeste", 

učitavajući u njega ljudske kategorije i 

pojmove. Dakle, ovo homo-centrično 

znanje ne može biti "istinito". 

2. U tom slučaju, govoriti o "numenalnim" 

( trascendentnim ) svetovima za 

čoveka naprosto nema smisla, jer sve 

što se može iskusiti pripada samo 

našem privatnom pojavnom svetu. 

3. To znači da je težnja jednog Platona, 

kao i hrišćanskih i filozofa prosvetiteljstva, 

za onim jedinim objektivnim 

znanjem, odnosno numenalnim ili transcendentnim 

istinama, ne samo pogrešna 

i nedokaziva nego istodobno izlišna za 

nas kao vrstu. 

4. Ali ako nema "numenalnog "sveta, 

govoriti o njemu kao o "prividnom"kobna 

je greška. 

5. Prema tome, svo ljudsko znanje i

• MANJE RADIKALNI PERSPEKTTVIZAM 

percepcija nužno su perspektivistički i 

jedinstveni za svakog pojedinačno. 

6. Svako znanje o svetu numena (ako 

nešto takvo uopšte postoji!) moralo bi 

biti apsolutno i potpuno objektivno. To 

bi ga, međutim učinilo sasvim neperspektivističkim, 

ne-humanim i nečim 

o čemu se ne može govoriti niti se 

može zamisliti. Dakle, jedini svet o 

kome može biti reči jeste fenomenalni 

svet. 

Manje radikalni perspektivizam 

Niče zaključuje da će uvek postojati mnoštvo 

različitih "zahvata" u svet, tj. bar onoliko na 

koliko se raznih načina objekat može percipirati 

sa različitih mesta. (Nema ničeg posebno 

novog u ideji da ljudi delimično svet sagledavaju 

svojim položajem u njemu ili onim šta 

žele i čemu teže. Ostavite gladnog čoveka u 

samoposluzi ako hoćete ovo da proverite.) 

Svaka pojedina težnja gledaće da se ispolji i 

potisne ostale koje su njena alternativa. 

Otuda Ničeov uvid da će naučne tvrdnje uvek 

biti određene onim u čemu leži naš interes 

(ili ako to treba reći što više ničeanski, "volja 

65


za moć" će uvek determinisati našu "volju za 

istinom") Neke će interpretacije, naravno, 

biti manje tačne i više će iskriviti stvari od 

drugih tačnijih. Ali to neće biti "jedino istinito 

objašnjenje" koje isključuje sve ostale. 

Ničeovo "perspektivističko" učenje nije u 

stvari tako radikalno. On ne navodi na 

zaključak da nema ni malo istine u vezi sa 

ovom situacijom, niti da su sve interpretacije 

jednako ispravne ili opravdane. 

Niče i nauka 

Sa ovim donekle jasnijim razumevanjem o 

tome kako se razvijala Ničeova teorija 

saznanja njegovi raniji stavovi deluju manje 

radikalno i manje postmoderno. U svojim 

ranim esejima on je esktremno skeptičan po 

pitanju pouzdanosti naučnog saznanja. 

Samo, taj skepticizam uperen je jedino protiv 

onih koji teže da nauku učine novom 

metafizikom, ako se to tiče tvrdnji o otkrivanju 

istina o "realnom" svetu s one strane 

pojavnog sveta. Prilično je bljutavo kako se 

Niče, u poznijim delima, sa divljenjem 

uznosi nad naučnim dostignućima dobijenim 

dosadnim istraživanjem sveta fenome- 

66

NICE I NAUKA 

na. Njegova kritika učenja o kauzalnosti je, 

takođe, uperena jedino ka onima koji tvrde 

da poseduju numenalno znanje o "kauzalnosti 

kao takvoj". Naučnicima koji istražuju 

materijalni svet "govor uzroka" je krajnje 

pogodan u međusobnoj komunikaciji. Na 

ovaj čisto fenomenalistički pristup nauci 

uveliko je uticala filozofija dvadesetog veka, 

pre svega logički pozitivizam. Je li takav pristup 

uopšte moguć ili poželjan sasvim je 

druga stvar. Uzgred, mnogi filozofi misle da 

nije. Ali, Ničea je daleko više interesovalo 

zbog čega se ljudska transcendentna uverenja 

mnogo ređe istražuju i propituju nego 

što je slučaj sa "problemom fenomenalizma" 

kao takvim. Njegovi uvidi su zato pre istorijski, 

kulturni i psihološki no filozofski, iz 

čega sledi da ga je bolje smatrati "misliocem" 

nego "filozofom". Pa, neka i bude tako. 

Subjekat 

Kao što znamo, Niče je mislio da su ljudska 

bića bitno određena "voljom za moć" koja 

upravlja svim formama egzistencije. Ovo 

učenje konačno ga je dovelo do nekih "naturalističkih" 

ili čak "esencijalističkih" uvere- 

67


nja koja, opet, nisu suviše postmoderna. 

Počeo je, isto tako, da veruje da su određene 

psihološke i fiziološke činjenice odgovorne 

kada se radi o razlikama u ljudskoj prirodi. I 

mada nije očekivao da bi čovek kao subjektivnost 

ikada mogao u potpunosti biti protumačen 

fizikalističkim ili redukcionističkim 

objašnjenjima, nije verovao ni da on može 

predstavljati nešto više od društvenog ili 

lingvističkog konstrukta. 

Zaključak 

Dakle, Niče može biti uvršćen među postmoderniste 

samo pod uslovom da u velikoj 

meri ignorišemo njegov kasniji rad. On će 

zauvek ostati da slovi kao izuzetno maštovit 

i originalan mislilac, ako već ne kao filozof 

suviše koherentan. Naravno, on "velike reči" 

poput "istine", "znanja" ili "značenja" 

upotrebljava sa nekom bezbrižnom razuzdanošću. 

Njegovi mnogi nasumični uvidi 

sistematski su razvijani u filozofiji 20-og 

veka, recimo kod Hajdegera ili Ludviga 

Vitgenštajna. Mada ga ne možemo držati 

odgovornim zbog svih uznemirujućih postmodernih 

gledišta, njegove ideje su ih 

68

svakako u velikoj meri ohrabrile da tako 

različito misle o modernom svetu i njegovim 

jedinstvenim problemima. Ničeova filozofija 

će nema sumnje zauvek ostati inspirativna, 

zbog čega ćemo ovu knjigu dovršiti jednim 

briljantnim Fukoovim zapažanjem: 

Jedini valjan Ničeov doprinos misli jeste kako 

je nju samu najbolje koristiti, kako je 

deformisati tako da ječi i protestuje. Ako 

komentatori budu rekli da nisam ostao veran 

Ničeu, to neće biti ni od kakvog značaja. 18 ) 

'"Foucault, "Prison Talk", trans. Colin Gordon, u Radical 

PhUosophy, No. 16 ( Spring 1977 ), p.33. 

69

NIČE I POSTMODERNIZAM 

KLJUČNE IDEJE 

Apolonsko/dionizijsko 

U Rođenju tragedije Niče objašnjava šta je 

ono što je jedinstveno u razvoju civilizacije 

antičkih Grka. Dva principa koja su uvek na 

delu u grčkim tragedijama idetifikuju se sa 

bogovima Apolonom i Dionisom. Dok je 

apolonski princip umski, racionalan i nekako 

poslušan, dionizijski se povezuje sa onim 

jarosnim, razuzdanim i nestabilnim. Ključna 

uloga hora u ovim teatarskim događanjima 

sastojala se u tome da izolovana apolonska 

individualnost postane deo dionizijske zajednice, 

koja slavi život i prihvata ga sa svim 

njegovim nestalnostima. Složeno estetsko 

iskustvo koje daje grčka tragedija dopuštalo 

je pojedinačnom građaninu da u samom sebi 

postigne ravnotežu oba temperamenta. 

Pomirenje tih suprotnosti u tragedijama jeste 

ono što grčku kulturu čini jedinstvenom. 

Niče teži da sva različita dostignuća kasnijih 

civilizacija meri u odnosu na ovu paradigmu. 

70

Autonomija 

KLJUČNE IDEJE 

Kant je držao da iz "treba sledi mogu" - 

racionalni pojedinac mora imati svesti o slobodi 

da bi se mogao odlučiti za moralno biće. 

Veliki deo političke misli prosvetiteljstva 

bezuslovno polazi od premise o svesnom i 

racionalnom pojedincu koji slobodno praktikuje 

svoja politička određenja. Ničeova 

genealoška istraživanja tradicionalnog 

morala otkrivaju da pojedinac zapravo vrši 

veoma mali broj autentičnih i stvarno nezavisnih 

izbora. Borbe koje proizlaze iz "volje 

za moć" proizvode ljudska uverenja, stavove 

i vrednosti, na način koga oni obično nisu 

svesni. Niče često, mada ne uvek sa konzistencijom, 

izjavljuje da je i samo postojanje 

nezavisnog subjekta tek mit. 

Prosvetiteljstvo 

Prosvetiteljstvo se obično vezuje za određeni 

period istorije (otprilike poslednjih 200 

godina). No, "prosvetiteljstvo" je u stvari jedno 

kratkotrajno držanje uma koje sumnjiči 

religiozna objašnjenja, veruje da će moć razuma 

i nauke resiti većinu ljudskih problema i, 

71


možda naivno ali zadivljujuće polaže veru u 

socijalni, ekonomski, politički i čak moralni 

napredak. Niče je pokazao da veći deo ovog 

"projekta" ima nepouzdane i sumnjive temelje. 

Bio je surov prema ljudskoj aroganciji i 

prostodušnoj naivnosti, ali zato otvoren za 

izvorni naučni napredak. Veliki broj postmodernh 

filozofa kritičan je u odnosu na 

prosvetiteljski projekat, posebno zbog njegovih 

utopijskih ambicija, koje sada izgleda 

skončavaju u propasti. Mnoga ljudska 

ponašanja tokom dvadesetog veka (u Nemačkoj, 

Rusiji, Bosni... ) ne ukazuju da njegova 

realizacija napreduje naročito dobro, mada to 

ne mora biti argument za napuštanje projekta 

u celini. 

Esencijalizam 

Prvo su Sokrat i, posle njega, Aristotel, posticali 

na poimanje da izvesni predmeti 

poseduju misteriozne "suštine" bez kojih ne 

mogu postojati, ali koje se isto tako ne mogu 

otkriti ni na jedan način koji bi se, u 

običnom smislu, mogao smatrati naučnim. 

Davanjem ubeđivačke definicije "suštine" 

"ljudske prirode" Tkao "racionalne" ili kao 

72

• KLJUČNE IDEJE 

one sa "istočnim grehom") ne dolazi se teško 

do opravdanja određenih oblika autoritarnih 

socijalnih i političkih institucija. Esencijalizam, 

takođe, podržava veru u mogućnost dosezanja 

objektivne, večne i apsolutne istine i, sa 

velikom samouverenošću, u sposobnost jezika 

da ih otkrije i "zamrzne", što je poznato 

kao "logocentrizam". Kod Ničea nije bilo 

ničeg sličnog. 

Večito vraćanje 

Ovo je ničeovski mit koji istoriju vidi kao 

beskrajnu seriju uvek iznova ponovljenih 

ciklusa. Niče je mislio da će shvatanje ovog 

mita svakoga naterati da pažljivo razmotri 

sve svoje odluke, kako bi postao siguran da je 

vredelo da se njegov život ponovi. To učenje 

je beskrajno interpretirano kao etički izazov 

(čini samo one stvari koje bi sa zadovoljstvom 

ponovio), ali i kao estetski podsticaj 

(da načini svoj život estetskom celinom 

koju vredi ponoviti). Niče je mislio da sve 

kosmološke teorije njegovog doba pokazuju 

da je ovakva ciklična vizija istorije naučno 

istinita. 

73

Egzistencijalizam 


Bilo da je univerzum sam po sebi bez 

ikakvog značenja ili da predstavlja samo 

borbu za prevlast, na svakom je pojedincu da 

izgradi svoja sopstvena uverenja i vrednosti 

i, time, samoidentitet. Ovo je težak i častan 

zadatak, jer zahteva preuzimanje odgovornosti 

za svoja dela u svakom času, naročito 

ukoliko se vremena ponavljaju. Niče je smatrao 

da će neki imati hrabrosti da se sa ovim 

suoče, dok drugi neće mnogo mariti za to. 

Takva etika je osnova egzistencijalizma koji 

ce kasnije, pored ostalih, razviti Žan-Pol 

Sartr. 

Genealogija 

Ničeove "genealoške" istorije nose taj naziv 

jer ispituju istorijske izvore određenih 

pojmova, za koje se inače mislilo da nemaju 

istoriju. Njegova sociološka i psihološka 

istraživanja pokazala su da ti pojmovi, za 

koje se mislilo da su univerzalni, večni ili u 

božanskom poretku, u stvari nisu drugo do 

slučajni ljudski konstrukti i da, na taj način, 

ni po čemu nisu "prirodni" ili "dati". 

74

KLJUCNE IDEJE 

Genealoška istorija je opisna i podložna 

interpretaciji, a takođe i vrednosna. U 

genealogiji koju piše Niče, hrišćanska 

moralna uverenja u vezi sa poniznošću i 

poslušnošću koje se poodavno pamte, mada 

kao socijalni fenomen sa osobitom i sumnjivom 

istorijom i dalje postoje, nisu više nešto 

što je vredno očuvanja. Kasnija Fukoova 

genealoška istraživanja ludila, medicine, 

seksualnosti, kazne i selfa izrazito su pod 

uticajem Ničeovih. 

Metafizika 

Po tradiciji, to su filozofska istraživanja onih 

stvari kakva nije moguće obaviti empirijskim 

putem. To uključuje i "realnost samu", prirodu 

vremena i prostora, božju egzistenciju itd. 

Vera mnogih filozofa da ljudski um ne može 

otkriti nikakvu činjenicu koja ne pripada 

domenu čulnog iskustva, jeste nešto što je 

Niče-fenomenalista često naglašavao. Takođe, 

slagao se sa Kantom u tome da je naš 

razum sačinjen tako da misli o realnosti u 

jednom specifičnom i ograničenom smislu. 

Međutim, to nije zaštitilo filozofe od traženja 

još nepostojećih oblika objektivnog "znanja" 

75


ili "istine". Naravno, Ničeovo učenje o "volji 

za moć" i samo je vrsta metafizike. 

Naturalizam 

Naturalizam je filozofsko uverenje prema 

kome prirodne i društvene nauke niti sada 

mogu niti će ikada moći dati objašnjenja svih 

pojava. Etička učenja teže da budu ili naturalistička 

ili, što nije nimalo iznenađujuće, 

ne-naturalistička. Naturalistička etika ispituje 

moralna uverenja pojmovima psihologije, 

sociologije ili čak biologije. Ne-naturalističke 

doktrine svoja objašnjenja i opravdanja traže 

u višim, transcendentnijim mestima poput 

božanske zapovesti, Platonovim idejama ili 

praktikovanjem nekog oblika univerzalnog - 

pa stoga neupitnog - apstraktnog zaljučivanja. 

Niče je bio etički naturalist, iako su njegova 

naučna uverenja prilično jedinstvena. 

Perspektivizam 

Ovaj pojam opisuje Ničeovu teoriju saznanja, 

koja tvrdi da nikakvo pravo znanje i ne 

postoji, pa po pretpostavci, onda nema 

potrebe ni za epistemologijom. Nema pojedi- 

76

načne "perspektive" koja je objektivna i 

univerzalna. Ljudi nemaju pristupa svetu 

kakav on "stvarno" jeste i svaka želja za tim 

je zavedenost i nastranost. Ljudske potrebe i 

čežnje rukovode ih onim što nazivaju 

"znanjem" ili što prihvataju za "istinu". To 

znači da u jednom upešnom i korisnom 

diskursu nije, u stvari, baš pohvalno upotrebljavati 

reči kao što su "znanje " ili "istina". 

Ovo je istinito u nauci i logici upravo kao što 

važi i za svako saznaj no pitanje da je odgovor 

na njega uvek provizoran. Ničeanski perspektivizam, 

međutim, ne vodi nužno u 

opšteparališući epistemološki relativizam. 

Neko perspektive se mogu sagledati sa većeg 

rastojanja i postati tako tačnije i upotrebljivije 

od drugih. Ali i relativizam i apsolutizam 

su, na koncu kaže Niče, "jednako detinjasti". 

Oni koji žele da od Ničea naprave postmodernistu 

naglašavaju njegove relativističke i 

perspektivističke poglede, pokušavajući da 

redukuju status njegovih često mnogo 

dogmatičnijih stavova na obične misaone 

eksperimente. Ničeova filozofija mora stoga, 

po samoj njenoj definiciji, ostati samo "interpretacija". 

77

Fenomenalizam 


Tvrdnja je ove knjige da Ničeovo učenje o 

perspektivizmu delimično potiče od njegovih 

fenomenalističkih pogleda. Fenomenalizam 

je teorija opažanja i znanja koja se obično 

vezuje sa engleskim filozofima Džonom 

Stjuartom Milom (John Stuart Mill), Bertranom 

Raselom (Bertrand Russell) i A.J. 

Ej erom (Alfred J. Ayer). Ona odbacuje mišljenje 

po kome "iza" "površinskog" pojavljivanja 

stvari leži njihova nedostižna realnost, 

insistirajući da je svaki govor o stvarima 

zapravo govor o aktuelnim ili mogućim 

čulnim iskustvima. Ničea su nervirale mistifikacije 

proistekle iz nemačke klasične filozofije, 

što je dovelo do jedinstvene mešavine 

skepticizma,, metafizike, fenomenalizma i 

pragmatizma u njegovoj misli. 

Relativizam 

Filozof može biti relativista u pogledu sveg 

ljudskog znanja. Neka čudnovata vrsta 

radikalnog epistemološkog relativizma mogla 

bi zastupati stav da su sve saznajne tvrdnje 

jednake valjanosti, uključujući recimo i to da 

78

je Niče bio žirafa. Jedna njegova razboritija 

forma sugerisala bi da postoji mnoštvo 

različitih "perspektiva" ili načina zahvatanja 

jednog stanja stvari, tako da nema jedne 

monolitne istine o ma čemu. (videti Perspektivizam) 

Etički relativizam stoji na stanovištu 

da su sva moralna uverenja jednake 

vrednosti, da nijedan moralni sud nije moguće 

dovoljno potkrepiti i daje moralni govor 

besmislen. Ničeovi pogledi su ovome ponekad 

bliski, ali je glavna poenta u tome da moralna 

uverenja obično imaju sumnjiv istorijski pedigre 

i da kriju svoje motive i svrhe. Njegova 

filozofija nije relativistička kako na prvi 

pogled izgleda, čime izmiče poteškoćama 

etičkog i epistemološkog relativizma koje se 

javljaju postmodernim filozofima kao što je 

Ričard Rorti. 

Skepticizam 

Skepticizam i relativizam se često uzajamno 

podržavaju pri umskom držanju, tako da 

relativizam predstavlja dobar argument u 

odbrani istine relativizma. Ako su sve tačke 

gledišta i svi sudovi jednake vrednosti, 

možda su onda oni neispravni, lažni ili 

79


prosto besmisleni. Niče daje druge argumente 

za sopstveni anti-fundacionalistički 

skepticizam zasnovan na ograničenosti 

ljudske percepcije i određujućoj snazi jezika. 

Globalni skepticizam je sumnjičav prema 

svim spoznajnim tvrdnjama, ali mora pogledati 

u oči paradoksu o sopstvenoj istinitosti. 

Selektivni skepticizam, pak, sumnjiči mnoge 

ili najveći deo spoznajnih sudova. Ta umanjena 

skepsa, ponekad znana kao "falibilizam", 

smatra da svi spoznajni stavovi 

moraju biti provizorni i zamenjeni kada se za 

tim ukaže potreba. Ovo je, grubo govoreći, 

Ničeov kasniji uvid, ali i uvid većine 

modernih filozofija nauke. 

Istina/znanje 

"Pretpostavimo da je istina žena - šta 

onda?", kaže Niče, čime je izgleda hteo reći 

da istini treba prići sa pažnjom kao i da time 

ona nipošto neće biti zagarantovana ili 

sigurna. Niče je odbacio "korespodentnu 

teoriju" istine, teoriju koja tvrdi da postoji 

neposredan pristup realnosti kroz naša čula 

ili razum. Niče ne odbija da upotrebljava 

velike filozofske reči, ali glavne sumnje 

80

KLJUCNE IDEJE 

upućuje njihovom značenju i svrsi, (videti 

početak Perspektivizma ) 

Ubermensch 

Ova reč je, često zavodeći, različito prevođena 

kao super-čovek ili natčovek. Iako je 

po ovom učenju Niče verovatno najpoznatiji, 

njegovo objašnjenje i opis tih pojedinaca su 

začuđujuće ograničeni i nejasni. Natčovek ( 

u smislu samo-nadvladavanja pre nego 

vladanja nad drugima ) je eksperimentalni 

egzistencijalista, nevezan konvencijama i 

odgovoran za kreiranje sopstvenog karaktera, 

uverenja i vrednosti. Stoga on nimalo 

nije nalik "zadnjim ljudima", koji SU zainteresovani 

jedino za ličnu udobnost i materijalna 

zadovoljstva, slepo prihvatajući 

"moral stada" i populističke dogme. Staviše, 

nije jasno je li natčovek ideal, preporučen 

umski stav, realna mogućnost u budućnosti 

ili darvinistička neizbežnost. Ipak, ova ideja 

je ostvarila ogroman uticaj i na literaturu i 

na život. Njene često pogrešne interpretacije 

i njihove isto takve primene nisu uvek bile 

benigne. 

81

Volja za moć 


"Svet je volja za moć i ništa više." To je 

središnji i opštevladajući motiv sve Ničeove 

filozofije, a dolazi od njegovog jedinstvenog 

čitanja Šopenhauera. U tom pogledu, beskrajan 

je i plodotvoran njegov uticaj na izvesne 

postmoderne filozofe, na primer na Fukoa. U 

kojoj meri je Niče ovu ideju na svoj način 

smatrao naučnom činjenicom, metafizičkom 

spekulacijom ili tek moćnom metaforom, nije 

uvek jasno. Kod "volje za moć" svet je viđen 

kao neprestana borba, što predstavlja bazičnu 

činjenicu sve ljudke istorije, mišljenja i delatnosti. 

Tu se sve želje koje ljudska bića imaju 

moraju sagledati u kontekstu moći, pošto ih 

pojedinci mogu ostvariti jedino isključivanjem 

želja drugih. "Volja za moć" prema tome 

znači da se svi pojmovi, uverenja i vrednosti 

javljaju kao rezultat potiskivanja drugih 

mogućnosti, a samo potiskivanje se uzima 

kao nešto po sebi. Tako su sve forme "znanja" 

i "istine" samo različite verzije koje triumfuju 

u utakmici između zaraćenih ideja. Zbog toga 

ničeansko učenje o perspektivizmu naglašava 

da mogu postojati samo "interpretacije", a 

nikad "činjenice". 

82

• IKONE SAVREMENE KULTURE • 

Ajnštajn 

i rađanje velike nauke 

Hoking 

i božanski um 

Niče 

i postmodernizam 

Čomski 

i globalizacija 

Umberto Eko 

i fudbal 

Habermas, Hajdeger 

PRVO KOLO 

i mobilni telefon

Prirodno lije?enje biljem

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?