Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

То је, по броју прелазака ријеке, било више но симболично,
посебно, то није било погодно за све.
На неколико мјеста на ријеци, организован је прелаз чуновима.
Брза ријека тражила је да тим лађама рукују умјешни веслачи,
јасно уз накнаду. На Полочицама код Везировог мјеста,
чамцем је управљао Илија Марков Поповић из Момишића. Код
кућа Ћерића, код садашњег Моста Јунионбриџ, чамцима су руковали
Ахмет Леви Мујаџевић, бивши фудбалер и поједини из
породица Крепонић и Каписазовић. На дијелу ријеке код Коловрата,
код сада моста на путу за Никшић, људе су лађама превозили
Пеко Белов Бољевић и Новак Мујов Мугоша.
По хитном поступку, за неколико мјесеци по ослобођењу,
изграђен је мост на мјесту гдје је Морача најужа – 44 метра –
на око 500 метара узводно од такође порушеног Везировог моста.
Изведен је као челични висећи мост за мањи теретни саобраћај,
такође по пројекту инжењера Кажић Андрије, који је и
руководио изградњом.
Подгорица је из рата изашла са мање од 10.000 грађана,
те је овај мост, који је брзо назван Војни (јер га је војска чувала),
изгледао као да је далеко ван града. Град се до данас увећао за
око 20 пута, дошавши до овог моста, и наставио је даље.
Због те удаљености, за поједине прилазе граду били су
практичнији остали начини преласка Мораче до 1950, до изградње,
и за данашње прилике, потпуно савременог Моста Блажа
Јовановића, по Жежељевом пројекту.
Из књиге „Подгорица“ 2017. А. Маркуш
95