Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

нистар културе“, умјесто „министар некултуре“.
Манастир Успења Свете Богородице на Пиви прекрстили
су у Пивски манастир, којему то није све што су измијенили.
Комунисти су му 1969–1982. пришли не због Успења, но спуштања,
иако су га на 380 метара подигли да доље изграде акумулацију
за хидроцентралу.
Давно са тог мјеста текла је енергија од четири ту рођена
српска патријарха: Макарија, обновитеља Пећке патријаршије,
Антонија, Герасима и Саватија који је изградио овај манастир од
1573. до 1586. године. Саватије је био Макаријев брат од стрица,
по чему се закључује да су се смјењивали у кратком периоду.
Смјењивале су се и судбине. Прво је ту велико зло с краја Европе
дошло, као да је тражило што бистрију воду, воду Пиве, да се
у њу огледа.
Умјесто да у недирнутој природи и тишини, која се могла
чути, мирно вјекује испод парчета неба одвојеног врховима
брда, овај крај од тада постаје једно од најстрадалнијих мјеста на
свијету. Пред војском која је тим крајем пролазила у Другом
свјетском рату, ничим изазвано у спроведеном погрому страдали
су људи у замисли да нико жив не остане.
Потом, они су дефинитивно 1982. године нестали, а живи
остали, да за собом пате. Потопљени су акумулацијом хидроцентрале,
кад су нестали и они претходно нестали, који су попут
збјега пред погромом збијени у потопљеним гробовима. Ту их
непријатељу не може одати плач дјетета да би га његова мајка,
као раније, својим рукама угушила.
Како ће будући Суђени Потоп да потопи потопљене: да
два пута нестали и трећи пут нестану?
Лијепа природа солидарно је нестала са људима као и
лијепа Јаглика Аџић која је одбила да јој нацисти, мимо другим,
поштеде живот због њене љепоте: скочила је у ватру запаљене
куће гдје су били и њени родитељи.
82