Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

Добро представља драперију и структуру површинских
обрада у спонтаној стилизацији тих завршетака, без непотребног
дотјериавања, којим биљежи у тој мјери лични израз.
Ови карактери као детаљи на површини, малих су димензија,
те се виде само са блиског одстојања. А са веће дистанце
за сагледавање читавог споменика – за општи утисак, они
тиме не учествују, те њиховим искључивањем настаје „просијани
изглед“. Тада се у склопу цјелокупног доживљаја добија недовољно
оплемењени реализам, иако то није. Детаљи, као лични
спонтани изрази тиме се искључују, иако су ту.
Било је потребно да се утисци са те двије крајње дистанце
повежу контактним рашчлањеним нешто крупнијим волуменима
, као настављање личног израза. Тако би у представљању цјелине
учествовало више слика, а не само двије крајње.
Преспајањем рашчлањеним крупнијим формама, била би
прилика да се са истим унесе већи степен слободне интерпретације,
као потребан отклон од толиког реализма. Тиме се остварује
већа присутност аутора у изражајном виду, већим удаљавањем
од утиска подржавања.
Претходно мање је присутно на Споменику Пушкину,
гдје мускулатура није елемент обликовања, замијењена драперијом,
која je добро ријешена уз недостатак већег степена личног
израза.
На споменицима Пушкину и Висоцком постигнута је интересантна
динамичност – покрет, које адекватно прате архитектонски
садржаји, без несклада, без осјетног растављања
скулптуре и архитектуре, преливајући се једно у друго као цјелина.
Започета је лијепа прича коју дају ова два споменика, који
испуњавају очекивања, значајно оплемењујући простор
атипичним композицијама на мјестима која су постала стјециште
грађана.
62