Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

ИЗНЕНАДАН СУСРЕТ
Случајни пролазник Ром
класификовао подгоричке мостове
Далеке 1967. године, Саво Товјанин и Андрија, као архитекти
радили су у Грађевинском школском центру „Инж. Марко
Радевић“ у Подгорици, Саво као директор, а Андрија као наставник.
Андрија није вјеровао да је 2009. године Саво жив, јер је
био 22 године старији од њега.
Град је велик, те није знао шта је у међувремену било.
На прилазу Московском мосту, Андрија примијети човјека
карактеристичног познатог хода. А кад му се сасвим приближи,
препозна Сава Товјанина, којег заустави не изговарајући
ријеч – да види хоће ли га Саво препознати код толике старости.
– Који бијаше ти оно? – пита Саво, послије чега Андрија
закључи да је добро процијенио: да је Саво толико остарио да се
ничег не сјећа.
Али, Саво, који је прочитао његово ћутање као питање,
насмија се уз снажно изговорене ријечи:
– Како си Андрија?
– Добро, Саво. Помози ми да не рачунам: колико имаш
година?
– Деведесет – одговори Саво.
– Не могу ти рећи: Дај, Боже да живиш сто година, јер ти
је то мало.
Старији људи прво изгубе добар слух, те, код оваквих
изненадних сусрета, не знајући колико је ко изгубио слуха (нестрпљиви
да одмах о свему причају), не стигну да питају: „Чујеш
ли, видиш ли?“, но одмах почну и један и други, као Андрија
и Саво, да разговарају вичући.
Један Ром, који је у пролазу лако чуо о чему говоре, рече
им: „Чујем да разговарате о овом мосту. Ја овако видим мостове
у Подгорици. Све њих: или су други нама изградили, или ми
143