Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

ру, што је, код толике претрпаности, као кад бисмо између прстију
за стално поставили јаје. То, поред визуелне присиле,
знатно компликује саобраћај, који је тиме оптерећен, јер тај
простор истовремено опслужује непосредно наслоњене источно:
Трг Божане Вучинић, западно: старо градско језгро, а јужно:
главну везу са Жељезничком станицом.
Још од владике Василије (мада је тада постојао циљ)
представљамо се већим но што смо. Василије је, док је био у Петрограду,
на брзину израдио историју Црне Горе дијелећи је на
просторе методологијом попут губернија у Русији, да би ту велику
земљу више заинтересовао за нас. Послије смо од Шћепана
Малог, против његове воље, направили руског цара... Губерније
су, значи, ту, а ту је и руски цар, да не идемо због Русије до Русије.
И додатно: овом зградом, сада ријешили смо да све комплетирамо
да и Петроград (Петерсбург) на ријеку Рибницу изведено,
да га, као у Русији уз рукавце делте Неве, овдје Рибнице,
поставимо. Тако ће свијет, поред руске Венеције, добити и црногорску
Венецију – Суву Венецију, са „Никић зградом“ уз воду,
које више нема, те ће коритом Рибнице барке на точковима ићи.
Управо на овом простору (гдје се као одрон свалила ова
зграда), раније је била веома пријатна Табана – интимна групација
малих кућица, које су се каскадно спуштале до воде – и у
воду, и с њом даље текле, тако поређане. Први ред кућа имао је
покоју од њих на стубовима у води, попут оних у Венецији, које
се настављао на низове млинова, којима су, по устаљеној ритмици,
претходиле уставе за скретање воде према њима, стварајући
слапове и наглашен жубор воде.
– Ту су живјели Роми. Није запамћен случај да је ко од
тих пријатних људи, за разлику од нас, током читавог Другог
свјетског рата неког прошпијао код окупатора. – сјећа се осамдесетдвогодишњи
Ђоко Дрецун.
130