Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

испод оне обале, око десет метара изнад, колика је на ушћу у
Морачу дубина корита.
На дну тог мини-кањона – корита, које је као и корито
Мораче и Неретве, Подгоричани су обрађивали мање заравни
земље – филдане, које су заливали кофама воде, гдје је било мало
рука за „рука руци“, но – повуци, понајвише жене, које су носиле
воду на глави у лименој десетолитарској кофи. Воду су у
тој посуди носиле на котуљачу (на котурачу – округлом платненом
јастучету, облика ђеврека).
Жене су радиле теже физичке послове, а мушкарци за
то вријеме још теже(!), што се односило на разговоре о бојевима
за слободу, чојству и јунаштву, о свему што није смјело дуже да
остане непрепричано да се дјеца на томе уче, и да гдјекоји поган-човјек
од стида на прави пут изађе, за што није требало силазити
у корито.
Рибница о којој говоримо постоји у толикој мјери само
у сјећањима Божа Маркуша, које нам је оставио у прелијепој
књизи „Исповијест Рибници“.
Од извора Рибнице до ушћа у Морачу, читавим путем
сачувало се понешто, али само у старијим људима, али не и поред
воде која и даље смањено и намучено тече. А несрећа на несрећу
учини да се тих дана 2006. уклањају сви трагови и путеви
који воде до оновремене Рибнице, да се брзо неће знати ни гдје
је била, а камоли како је један њен дио изгледао.
Рибница је добила име по риби, коју су – загађењима –
прво низ воду пустили, а потом и Рибницу да се никад не састану.
Нико за њом, по црногорском обичају, не залелека... Посебно,
оставише је мртву несахрањену – унижену.
Нигдје на свијету нема, као овдје, да се умјесто рибе
улови ријека – да неконтролисани приватни бизнисмени страшилима
од вишеспратних зграда преграђују ријеку.
126