Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

Ширина Мораче (која је на овом мјесту 80 метара), диктирала
је продужетак моста, то јест наставак на овај свод, формирањем
још једног, али мањег, другачијег третмана свода, са
улогом смираја, а не поновног гибања к небу, чиме је композиција
приведена свом епилогу. А у односу на Мостарски мост, са
једним сводом у симетрији, и у односу на друге мостове, које су
тада Турци градили, са низом симетрично постављених сводова,
ово је, због асиметрије, значајан и необичан додатак квалитету.
То је настало препознавањем конфигурације терена за ослањање
стуба моста на најбоље мјесто, које је погодно и за извођење радова
код средњег водостаја.
Ни уштеда у материјалу ни олакшање током градње нијесу
наметали потребу да се изнад ослонаца лукова (у повећаној
маси конструкције) изводу отвори, али они су реализовани да би
организам изгледао лакши у лету, што, иначе, свему статичном,
као што је грађевински објект, није потребно, јер је осуђен на
трајно мировање. Мајстор грађења овдје је ишао са асоцијацијом
и варком кретања, да би све у нама, и пошто се раставимо од
овог моста, наставило да се креће.
Ова прелијепа грађевина, у равни ограде садржи одбјегли
а уклопљени дио – „лук ради лука“, а због ограде, које је, невјероватно,
изузетно рана претеча постмодерног у другој половини
двадесетог вијека, која је остала на маргини. Ово је поготову
интересантно, јер је та форма употријебљена асиметрично.
Овакви облици се масовније употребљавају послије Ле
Корбизијевог искуства, и искуства других, у ослобађању од академизма
19. вијека (примјер, избацивањем лажних лавова од
малтера на фасадама, који су отпадали при каквим потресима) и
приближавања конструкцији објекта као доминантном реперу.
Послије тога, понајвише седамдесетих година двадесетог вијека,
од зграде се, у стидљивом ходу ка скулптуралном, често одвајају
„каишеви“ (као на овом мосту) , који дематеријализују завршетак
објекта у поступном преласку ка небеском плаветнилу, које
110