Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

Код овог моста доминира висок степен умјетности грађења,
као допринос култури тог и овог времена.
Ови простори су миленијум и по више пута потпуно
страдали од земљотресима, а највише од Словена, код њиховог
доласка, те каснијих ратова и тако даље. Ово се првенствено односи
на средњи и сјеверни дио Црне Горе, гдје из римског периода,
и раније, немамо (попут других крајева Европе) макар један
сачуван архитектонски објекат.
Ако томе додамо и период уназад сто година и овај у којем
живимо, који нијесу били ништа бољи, сем изузетака (ријетких
храмова), можемо рећи да Црна Гора у насљеђу културе у
просторним умјетностима потпуно оскудијева.
У Другом свјетском рату, Подгорица је од савезничког
бомбардовања страдала као Стаљинград, то јест Волгоград, са
дјеловима који су били толико сравњени са земљом да су личили
на пшенична поља која су претходила овом граду на дијелу Нове
вароши.
Задњих десет година, пред налетом нерегуларног крупног
грађевинског бизниса, страдало је насљеђе културе у архитектури
и амбијенталне вриједности више но задњих 200 година,
којем се крај не назире, те предстоји да се вратимо на почетак.
Земље из окружења, у које интеграције идемо, који у
овим насљеђима културе, природно, виде и себе, требало би да се
за овакве случајеве заинтересују, а не за шта друго неодмјерено,
као у буре без дна да бацају новац својих пореских обавезника.
Овим се потпуно оправдава идеја да се попут обнове -
Мостарског моста истакне мултикултуралност и мултиконфесионалност,
а не чије је шта – шићарџијско. UNESKO је за Мостарски
мост, поред осталог, констатовао да је он симбол међународне
сарадње и коегзистенције различитих етничких заједница.
Стари Везиров мост на Морачи, којег више нема, сем у
сачуваним цртежима и дијелом фотографијама, био је изграђен
на мјесту садашњег моста истог имена. Саграђен је наспрам брда
102