Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ,

МОРЕ И РИЈЕКЕ

Морача, Рибница, Тара, Пива,

Лим, Сава, Ber Ran, Бојана

– Архитектура и вода –

1

Библиотека

НАУКА И УМЈЕТНОСТ






Андрија Маркуш

Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ

На корици Мост на Тари Мијата ТРОЈАНОВИЋА

Штампа „АП ПРИНТ“, Подгорица

Тираж 200

ISBN978-9940-695-24-8

2

АНДРИЈА МАРКУШ






Септембар 2020.

3

4

УВОД

Живот поред обала ријека и мора, као карактеристичног и

веома привлачног амбијента, прима од истог снажне утицаје,

што се показује великим уважавањем, организованим коришћењем

и валоризацијом тих благодети природе, којој човјек исконски

припада.

Увијек обале и објекти уз њих искоришћеним карактеристикама

постају идентификациони репери – обиљежја простора,

из којих извиру подстицаји и инспирације.

Човјек гради уз ријеке и море, уз обале – уз воду, изнад

ње и у њој: зграде, мостове, функционална полуострвца, острвца,

које не прате само градитељски поступци, већ и другачији

односи људи, који су свим тим обиљежени, које као прича, као

доспјелост – као разлог, налази мјесто у овим есејима.

Језик који се успоставља између човјека и природе исти

је на читавој земљиној кугли, без преводиоца, карактеристичном

позицијом човјека, понајвише градитељским умијећем да се на

те вриједности настави.

Поред успјелих поступања, овдје су и примјери који то

нијесу, да би првих било више, а других мање. То су запажања

архитекте кроз дужи период по његовом одабиру, или по неком

посебном разлогу, ургентности и специфичности у хроници догађања,

кад настаје одређени степен релативне субјективности и

релативности у есеју, који је овдје доминантан.

Ова књига је по животно важним питањима збир мојег

вишедеценијског писања за гласила струке, електронске и писане

медије и књиге да се највредније сачува, да послужи као један

од водича: да се на учињеном научимо.

Аутор

5

6

МОСТ ТА ТАРИ, 1938–1940.

Мијат Тројановић (1902, Београд – 1984, Београд)

Мостом на Тари (1938–40) Мијата Тројановића врхунски је

опјевана – упјесмљена Тара. Мост је својеврсна друга ријека у

истом кориту – транспонована да скоковито лети са једним великим

(од 116 м) и че тири мала вала (лука), којима, као и Тара, рефлектује

природан осјећај за терен по којем тече. То је надреално

које врхуни у реално – ријека изнад ријеке са обрнуто (симетрично)

постављеним садржајима. Са доње стране према терену су јој својеврсни

валови, а горе је равна, како можда и теку Божје ријеке. То је

организам који није рођен сијамски, али је поистовјећен пристао

тако да живи са Таром.

То је витка мост-ријека која је дошла из руке пројектанта

Мијата Тројановића, и у благом луку ухватила правац да тече Таром,

величанствено се интегришући с кањоном. Његови студенти

на Грађевинском факултету у Београду једнако су учили из уџбеника

које им је написао о бетонским мостовима и мостовима од преднапрегнутог

бетона и гледајући „живи мост“ на Тари, који је у недирнуту

природу тихо ушао најављујући ново вријеме и нове потребе

у саобраћају.

У ишчитавању страница које су овим мостом исписане,

примјећујемо како је Мијат издигао Тару без подизања бране којом

неки садашњи одрођени градитељи мисле да је убију. Мост је више

но дио амбијента, тиме што је, посматрано са површине ријеке,

пропињањем у недоглед направљен помирљив прелаз од терена к

небу – као одбјегли зов уз ехо са те стране. То је грађевина која се

7

споља види изнутра, која се прозирношћу мијеша са облацима.

Овим мостом надограђени су и теорија, и пјеснички исказ, који се

уобичајено опробавају на мостовима.

Отјеловљеном маштом, која је овдје на дохват руке, многи

ће видјети шта су још заборавили да кажу о мостовима. Растајући

се од моста нама се, сплетом његових карактера, успут и даље отварају

додатне слике, којим се више види но што отворене очи могу

одмах да приме.

Мост је изграђен на надморској висини од 806 до 811 м,

дужине 370 м, ширине 7 м, са коловозном траком на 150 м изнад

средњег водостаја ријеке. Мијат Тројановић је своје искуство у науци

и пракси једнако зналачки преносио на слушаоце предавања

као путоказ по свим сегментима градње мостова, којима се највише

бавио. Претежно побједама на међународним конкурсима изборио

се за њихову изградњу. Мост на Тари, такође изграђен послије побједе

на конкурсу, служио је као путоказ мултидисциплинарног

прилаза.

Једнаким значајем интегрисао је пројектовање конструкције,

технику грађења, рационалност, трајност и сигурност, са естетиком

као неизоставном пратиљом. А све укорак са посљедњим достигнућима

у овој области. Резултати провјера које се данас врше

под новим условима саобраћаја и оптерећења, са толиким, до 1940.

гледањем унапријед, задивљују. Мост је прилика, која не би требало

само да се заврши мостом но и нечим од свих нас, које као свој

дио никад не заборављамо, што је Мијат знао и остварио у савршеном

и узбудљивом односу сигурности, смјелости и естетике, због

чега је био изузетно цијењен у свијету у реду конструктора.

8

Мијат Тројановић, Мост на Тари, 1938–40.

9

Из књиге „50 неимара Црне Горе“ 2008. А. Маркуш

10

МОСТ НА ТАРИ

Мијат Тројановић

Са ријеком небом плови

(Из књиге „Лирика архитектоника“, 2019. А. Маркуш)

Да ли је то мост

или друго шта

градње старе,

шта је као траг млазног авиона,

нацртан на небу

изнад Таре?

Да је то мост,

он не би

пристао насред ријеке

да скрене низводно,

бирајући од љепшег љепше – да се злати,

да са ријеком небом плови,

а обала чека

да се врати


он би се

спустио од врхова брда

до корита до жубора

да у води одслика прси,

мјесто орловима

путеве да мрси


ишао би пречицом

са једне на другу обалу,

умјесто да лети –

да упјесми Тару

11

12

ЛАБУД-ПЛАЖА у кориту Мораче, Подгорица, 1960.

Вукота–Тупа Вукотић (1932, Цетиње – 2002, Подгорица)

Из књиге „50 неимара Црне Горе“ 2008. А. Маркуш

Вукота–Тупа Вукотић највећи успјех забиљежио је објектом

Лабуд–плажа на Морачи, Капелом на гробљу Чепурци и Детаљним

урбанистичким планом Блока V у Подгорици, којим је заузео

најистакнутије мјесто у архитектури на простору Црне Горе. За

објекат Лабуд–плажа добио је Повељу Савеза архитеката Југославије

за успјешно архитектонско дјело у 1960. години. Ови објекти,

изведени истовремено, са почетка су његове каријере, а већ је њима

дотакао врхове да га могу представити у најбољем виду. Тада је,

1962. године, примљен на рад у настави Архитектонског факултета

у Београду у атељеу професора Богдана Богдановића. Ријетко се

гдје могу срести објекти тако мале величине са тако оствареним дометом,

који су у овој средини значили скок без узора, са архитектуром

која не блиједи кроз сва ова времена и искушења.

Објекат Лабуд–плажа је комбинација отворених и затворених,

наткритих и ненаткритих простора, третираних у натур-бетону

и облози облуцима којима је прекривена плажа. Први пут успјешно

примијењен као обложни материјал, морачки облутак је тим преспајањем

објекта и амбијента, као са одскочне даске, просто експлодирао

максималном примјеном – и у екстеријеру, и ентеријеру

веома успјелог рјешења Хотела „Подгорица“ Радевић Кане Светлане.

На том објекту морачки облутак први пут се срео са кулијером

као сродним у особеној композицији, за коју је Кана добила савезну

Борбину награду.

Лабуд–плажа као организам са мноштвом избалансираних

садржаја прати терен без усиљености, са утиском потпуног приањања

и срастања. Објекат се уградио у структуру корита Мораче,

гдје као брод ледоломац савлађује препреке – поломљене пећине.

13

14

Као и код апстрактно обрађеног портрета, и овдје је нос –

прамац брода – бочно постављен као двије зашиљене терасе које су

се уклопиле у терен, од којих се једна баш као прамац брода насукала

на стијену – са асоцијацијом на Рајтову „Кућу на водопаду.“

Контуром попут лебдеће траке доминира армиранобетонска кровна

конструкција, која је у већем дијелу хоризонтална – смирујућа, као

водене површине, док је у сјеверном дијелу у динамичном положају,

одужујући се форми околних стијена.

Објекат је наслоњен на страну корита ријеке, те се за такву

уграђеност у терен може говорити као о заједничкој контури објекта

и терена. Хоризонтална трака усклађује ритмички поређане слободне

просторе и низ зидних елемената, што се креће од дискретног

подвајања простора чипкастим третманом зида (од шу пљих

блокова) до пуних преграда од натур-бетона и оних са облуцима.

Лабуд-плажа, ријека Морача, Подгорица 1960. Вукота–Тупа Вукотић

15

ЗАКОНОМ ЗАШТИЋЕНО

ПОЈИЛИШТЕ ЗА ПТИЦЕ

Угрожена Зграда „Лабуд-плажа“ на Морачи,

једно од најбољих дјела црногорске архитектуре

Шта значи кад је неки објекат законом заштићен као изузетно

дјело културе? Кишобраном човјек може да се заштити од

кише, али законом не може да се заштити од кише. Доказ за то је

законом „заштићена“ Зграда „Лабуд-плажа“ на лијевој обали

Мораче, аутора Вукоте –Тупе Вукотића, на чији равни кров вода

застаје као језерце, гдје служи као појилиште за птице.

Прије него је законом заштићен, овај објекат дијелом

оскрнављен је током неких приватних коришћења, а да нико

ништа не чини да се врати у првобитно стање.

Ријеч „заштита“, која је у називу Управе за заштиту културних

добара, требало би да значи: ако не материјално да помогну

да иду у цркву да се Богу моле за овакве објекте, ако и

цркве преживе њихову „заштиту“.

Потребно је провјерити однос средстава одређених за заштиту

свих оваквих објеката према износима који се улажу за

бројне запослене у Управи за заштиту културних добара. Послије

тога Управи ускратити дио већи од одређених за заштиту,

то јест да иста отпусти дио (не)запослених. Или, финансирањем

из других извора Управу преименовати у Управу за заштиту

партијских кадрова и интереса приватног нерегуларног бизниса

у рушењу незаштићених добара културе.

Посебан проблем настаје кад се које врхунско дјело, као

ово, након скрнављења законом заштити, које претпоставља да

се односи на заштиту преосталог неоскрнављеног дијела. Али

односи се и на заштиту дијела зграде који не би требали штитити,

то јест на радовe којим је оскрнављено то дјело. Тада би тре-

16

бало направити споменик скрнавитељу који је скрнављењем допринио

нашој култури.

Ово дјело је једно од најбољих свих времена архитектуре

Црне Горе, за које је аутору Тупи Вукотићу 1960. додијељена

Повеља Савеза архитеката Југославије, највеће тада признање у

рангу касније установљене Борбине награде за архитектуру.

Ако се не заштитимо од ових што овако „штите“, остаје

нам да овај објекат ефектније заштитимо: као појилиште за птице.

Птице сви воле.

Овдје је ријеч о објекту величине једнопородичне зграде,

чије толико одржавање лако подносе породице. Уз то овај објекат

је истакнут за поглед са Московског моста, одмах уз њега,

како: са оваквим коровом и дивљим растињем около, уз цијену

најгоре слике о нама?

Само од средстава за једно радно мјесто у Управи за заштиту

културних добара, могло би се одржавати 20 оваквих

значајних дјела наше културе, што је важније од одржавања задужено

(не)запослених.

Давно вријеме. Данас се плажа не користи због хладне воде Мораче,

а путеви и жељезничка пруга до мора изграђени су.

17

Вода на крову Лабуд-плаже, јун 2020.

Лабуд-плажа, јун 2020.

18

КУЋА НАД ВОДОПАДОМ

ријеке Ber Ran, Питсбург, САД, 1935–37.

Frenk Lojd Rajt (1867–1959)

Из књиге „Лирика архитектоника“, 2019. А. Маркуш

На узлету

кућа је подигла темеље,

као авион точкове

увис скаменивши се

бљеском муње,

сјајем злата,

стварајући Рајта,

а не он њу

Рођена

или изграђена,

за отклон-сумњу,

водопад је додирну

да издигне себе,

а не он њу

Жуборећи – и поток и она,

пришли водопаду

да се спусте у народ,

а горе остану,

као у сну,

колико год се ко труди:

кућа ће наћи њега,

а не он њу

19

Смјењивале су се

генерације архитеката

у знаку Рајтове куће

с њом ту,

налазећи себе,

а не оне њу

Кућа над водопадом ријеке

Ber Ran, Питсбург, САД, 1935–37.

20

НАШ ЗЕТ

ФРЕНК ЛОЈД РАЈТ

Рајт и Олгивана у црногорској ношњи

Гледам те

у црногорској ношњи

од главе до пете,

са Олгиваном,

Френк Лојд Рајте,

наш зете.

Гледам те твојим траговима

у недоспијећу

док ми мисли

на стару главу слијећу

21

Заслужан си да будеш Црногорац,

јер и прије смрти био си бесмртан,

потврђено и ових 150 љета,

земаљских залета

висина незаборав дана,

гдје ти је помагала твоја, а наша

Олгивана –

стуб до крова

подно „преријских кућа“

из снова

А све да накривиш капу

преријску,

не на глави,

јер не пристоји црногорској ношњи,

коју си обукао

за част велику

Рустични трагови везиља

по ношњи –

писма без ријечи, збијена

у златновезу, као да журе

грудима, ка назнакама

твоје органске архитектуре

Украшен си, Црногорче ципцијели,

као да ти је прса орденисао краљ Никола,

краљ а ти цар

и за Џорџа Вашингтона,

који је у Подгорици добио улицу

на дар,

чисто на име,

док се ти крећеш

у црногорској ношњи

козјим стазама Куча,

твоје тазбине

(Из књиге „Лирика архитектоника“, 2019, А. Маркуш)

22

ХОТЕЛ „ПОДГОРИЦА“ на обали Мораче, 1967.

Светлана Кана Радевић (1937, Даниловград – 2000, Подгорица)

(Из књиге „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуш)

Светлана–Кана Радевић најбоља своја дјела, па и Хотел

„Подгорица“ на обали Мораче у Подгорици, остварила је побједама

на позивним и општејугословенским конкурсима. Иноваторски је

прилазила, као режисер сцени драмским ефектима – изненађењима,

као да је све са посебном бојом однекуд незнано, а не правим путем,

дошло – увијек сигурним и снажним потезом.

Рајтовски однос према амбијенту, примијењен на Гугенхајмовом

музеју, сличност у разлици, изразито сложних а различитих

комшија, она је на Хотелу „Подгорица“ (1967) до вела до свог врхунства

у толикој мјери да би у теоријским расправама, као принцип

заснован на искуству, требало да се изучава на архитектонским

факултетима.

Поред облика који на овом објекту судјелују у поменутом

утиску, ту је и додатни веома значајни ефекат примијењеног материјала,

камена облутка као облоге и у екстеријеру и у ентеријеру.

Доследна употреба овог материјала на сваком мјесту (са кулијером

као млађим братом по гранулацији) није довела до „очекиваног“

неуспјеха због претјеривања, већ напротив, створен је посебан ужитак

који се ријетко виђа, да се човјек налази у пријатној дилеми: да

ли је то увијек дјело руку или природе, да ли је право станиште

облутка у објекту, или ријеци Морачи, одакле је узет, на чијој је

обали (ивици корита) Хотел изграђен.

Хотел „Подгорицу“, као и сва друга Светланина дјела, карактерише

„искуство конкурса“ – висок ниво: слободне форме, савремени

материјали, или стари у осмишљеној улози да су новији од

нових кроз увијек поновно доживљавање простора, не водећи рачуна

да се то пошто-пото свакоме свиди.

Хотел је са два нивоа, изграђен на ивици корита Мораче

које је у оштром паду. Он прати терен спуштајући се једним нивоом,

формирајући ниско и високо приземље, потом се каскадном терасом

спушта још један ниво.

У другом правцу објекат је наглашено издуженог облика

– паралелно водотоку, оправдано подржавајући хоризонталу, са

23

утиском комбинованог жустрог и релативно мирног течења са валовитим

наборима, препричавајући Морачу на најбољи начин. Благом

закривљеношћу затвара круг уклапања у амбијент – у сасвим

довољној мјери. Али, овдје се ишло даље.

По добро осмишљеном графикону, поређани су прво – релативно

мали елементи на смјештајном дијелу, мали „за опкорачити“,

„за дотаћи их горе руком“, који су мирноћом увертира – залетиште

до изузетно снажних поставки на дијелу са кафаном, рестораном

и рецепцијом, који сада обрнуто – они доминирају над човјеком

– изнад њега окамењеним скоком. А све у објекту, који чини

скок у архитектури овог поднебља.

Објекат је буквално свугдје (из нутра и споља) обложен

каменом, поново са скоковитим прелазом – сада у обрадама – од

кулиера до обложног облутка. Уопште, на свим објектима Светлане

Радевић, прелази, преломи и испади су у наглашено снажној и за

обликовање искоришћеној форми.

Светлана Радевић је доказ да кад треба повући снажно, не

треба рећи „повући мушки“, јер је она 1967. повукла јаче од свих,

код чињенице да је то на папиру још теже: подићи, и повући потез

снажно.

Богат вокабулар савремене архитектуре, природно, није

ни овај објекат оставио без утицаја укомпонованих гласова времена,

претежно утицајем јапанске архитектуре и Ле Корбизијеовог

свођења масе. Али, од свих утицаја највише је утицао амбијент.

Тешко је наћи негдје у свијету тако сјајну употребу облутка

као обложног материјала, што је права свечаност за око.

Сва архитектонска дјела доживљавају се, поред осталог,

са позиције времена и општег достигнутог нивоа – са неким у тим

елементима постављеним реперима и распонима, али, кад је, као

овдје, ријеч о новој, неуобичајеној и још веома успјелој примјени

материјала – репери не постоје, него се траже, са утиском затечености

у дефинисању доживљаја.

Облутак као материјал за облагање први пут је успјешно

примијењен на оближњем, антологијске вриједности објекту Лабуд-плажи

Вукоте Тупе Вукотића; тамо се родио, а овдје проходао

потпуно искоришћеним кораком.

Морача као станиште облутка, и ова два њена вриједна

објекта, као промотери заслужују да се ова облога назове „морачки

слог“.

24

25

РАЈТ: Кућа над водопадом

КАНА: Хотел „Подгорица“ над Морачом

КОНТУРА


Испод линија контура Каниних духодјела,

живе једина њена дјеца – уоквирена, озрачена,

освјетљењем засјенчена, враћајући одбљесак оку,

иако статична – покретна

уз њу и низ њу постојећим и непостојећим жмарцима

и асоцијацијама, личећи на човјека

или на Рајтову голубицу изнад водопада

Њихала их је као у колијевци, падајући с ногу, са далеко или близу

или већ у рукама голубицом испод које тече вода,

смождена благодатним чвором из којег опијен поглед лута висинама

дронујући командом са земље запућеним узводно до нових извора

живог стања – љубави уоквирене линијама,

озрачене, освјетљењем засјенчене

Ко сада разби ореол линија контуре око дјеце,

да кроз процијеп у дим изнад ватре испаре,

умјесто остану уоквирена, озрачена, освјетљењем засјенчена

да враћају одбљесак оку, иако статична – покретна

на путу уз њу и низ њу, постојећим и непостојећим жмарцима

и асоцијацијама, како личе на човјека

или на Рајтову голубицу изнад водопада?

26

Галебови – чувари Кроз уклоњене зидове пролетјели галебови.

Испред је машина која руши објекат

ОКРИЛАЋЕНИ ДУХ


Прилегао ивицом обале,

испружен ка водотоку, а неће тамо,

неће ни да се спусти до воде низ корито Мораче,

нити да одлети крилима која му је мајка Кана дала,

са потпуно неодговарајућим именом –

Хотел „Подгорица“.

Шта ће да је хотел

кад је довољно да је тако лијеп да се само гледа,

да се од њега ништа више не тражи?

И док је мислио доље да оде или полети,

с леђа за нигдину га спремаху бургијаши

огромним машинама што му зидове сламају,

кроз које, кад их уклонише, галебови пролетјеше,

јер они бијаху окрилаћени Канин Дух.

Као да се човјеку згуле груди до ребара,

кроз које се Ловћен види,

што је кроз њих пролетио

27

А галебови тога дана бијаху само ту –

окрилаћени чувар Канин,

што лети изнад док стане јека бургија,

кад се тихо као сјенка спусте на њега

да му ране зацијеле.

Само чула су се крила

која су остала у ушима,

пошто су галебови одлетјели

Детаљ Хотела „Подгорица“, 1967.

Светлана Кана Радевић

28

ПАПИРНЕ ЛАЂЕ


Нијесу то обичне лађе – капетану брода послушне,

већ папирне вољом оснажене,

отиснуте да плове низ воду Мораче,

што јавише се Хотелу „Подгорица“ минутом ћутања,

које се није чуло од брујања машина што скрнаве Хотел.

Оне су не дуже од свеске студената архитектуре,

који су прије тога превили лист

залуд упућен надлежним

питалицом за депешу

коју им за спас Хотела упутише

Потом из свеске узеше још неколико листова

да их улађе у најслободније лађе на свијету,

којима правац не одређују ни кормилар ни кормило –

лађе отиснуте са Вајове Скалине – бродоградилишта,

спремни и ПДВ да плате

Нигдје нема толико људи да погурају лађе

запућене мимо возног реда,

утоваром што забрињава надлежне,

али без правног лијека,

јер папирних лађа нема у закону,

ни водљиво видљивих,

које мрсе конце

мјесто пристанишне конопце

29

Фото „Вијести“

Папирне лађе пуштене низ воду за срећу ту испред њих

Хотела „Подгорица“ и других вриједности насљеђа културе

Фото Борислав Вукићевић

30

31

32

АМБАСАДОР БЕЗ АКРЕДИТАЦИЈЕ

Пирсинг у архитектури

Хотел „Амбасадор“ у кориту Мораче у Подгорици, пројектанта

Драгана Коматине, није за ову ријеку са акредитацијом

ни као амбасадор архитектуре ни Архитектонског факултета са

којег је Коматина. Хотел је ту као незвани гост, кост у грлу ријеке,

као насукан након спуштања воде у периоду нижег водостаја

и нижег схватања мјере у грађењу.

Оваква грађевина не може да буде украс Мораче као њена

минђуша, поготову не као сада пирсинг постављен умјесто на

уху или усни – у грлу, у кориту ове ријеке .

Пресинг над природом даје пирсинг у оку какав је статус

„Амбасадора“ у кориту Мораче.

Морача је хиљадама година прокопавала своје корито 10

до 15 метара дубине у том дијелу града, које је великих амбијенталних

вриједности да им се опрезно приђе без амбиција да

људска рука може шта овако уљепшати.

Свим зградама поред ријека намеће се пасивна дистанца

– да су далеко од оквира слике, поготову не да се нађу насред

слике. Зграде, поготову овако отуђене без успостављене комуникације,

уступају мјесто природи – парковима, као најповољнијим

контактним просторима.

Природно је – да се у кориту ријеке нађе ријека, a не скакавац

на танким ногама (како овај објекат изгледа), који је преживио

запрашивање против комараца.

33

34

Ко може мирно да поднесе мушицу у носу док му су помјера.

Умјесто, како народ каже, да се: „Куцнемо у главу“, а овдје

морамо и да протрљамо нос.

Хотел ,,Амбасадор,, хетерогених је елемената, као да су

узети са депоније грађевинског отпада, поређани као бижутерија

на столу бувљака у стилу демоде градње малих приватних кућа .

Колико је и кад је архитектура умјетност, можемо да размишљамо,

али јасно је да свака зграда није гарантовано архитектура,

поготову не умјетност. На свечаностима, разликују се

ријечи пјесника и послужитеља. Разликују се, на примјер, позиционирања

Рајтовe кућe над водопадом и Канин хотел „Подгорица“

уз Морачу, који су остварили природне непримјетне прелазе

– наставке, као у заједничким наступима тенора Паваротија,

Доминга и Карераса. Настављањем душе, а не тијела, сличностима

у сличностима и сличностима у разлици. Кана је својим

Хотелом „Подгорица“ препричала Морачу до мјере да се хук воде

Мораче репродукује дуж линије течења овог хотела.

Случајем да су некад Рајт и Кана добили још по један

овакав блиски сусрет са ријеком, накривили би капу. А Драган

Коматина комат више: накривио је качкету (равних страна) без

заштитника од сунца. Такав кров никад Црногорци нијесу видјли

на својим кућама. Сада је овладало такво помодарство које

је Драшко донио из Млетаках и посијао по граду.

Испод „качкете“ (обле површине ) провирују други кровови

неусаглашених рогљастих форми, планинског типа (одакле

је аутор), подешени за снијег који овдје не пада и по пет година.

Некад су у овом граду дјеца јела снијег не знајући шта је, кад ријетко

пада а они одрасту, а сада од нас се тражи да прогутамо и

зграду и снијег на њој којег нема. Све то након ауторовог „жонглирања

без лопте“.

У кориту Мораче, у простору који одише снагом стијена

које излазе из воде, овим објектом негирана је та снага на начин

да се практично ниједно зидно платно те зграде не ослања на

35

земљу, без алтернативе у каквом негдје пропињању или чему

другом. А издигнута платна омалтерисана су, као лизијеран

третман у односу на стаменост околних стијена, уз утисак надоградње

у дивљој градњи.

Нигдје на тој згради нема постојаног материјала, као што

је камен, који је Кана морачким облутком заступила на својем

Хотелу.

Главни изглед објекта према Морачи (остали су нед о-

вољно сагледљиви) карактерише издигнуто зидно платно са четири

прозора, без ичега унијетог, као да је ријеч о индустријској

згради.

Неодређеним несистематизованим динамичним формама

(нагнутим стубовима и изломљеним кровним површинама),

створен је утисак нестабилног објекта, склоног паду – инвалида

који се ту сунча на плажи, лијечећи реуму.

Стубови изгледају издвојено од централног дијела објекта,

као да им је сврха да независно од осталог (које заобилазе)

директно иду ка крову, као да је кров већи терет од читаве зграде,

као да је кров прије темеља направљен на стубовима као надстрешница,

након чега се зграда подвукла – паркирала испод те

надстрешнице. Све то, дио је шире епидемије – помодарства типизованих

елемената индустријске производње.

Код свих тих гунгула, додајмо примијењену симетрију,

која је настала као да је пројектант на пола посла казао сарадницима

техничарима: „Одох на годишњи одмор, а ви пресликајте

ово симетрично на другу страну“.

За овај хотел жртвована је чувена плажа „Плочице“, прекривањем

исте са четири терасе, које се степенасто (са четири

подзиде) спуштају до воде, што је недозвољена узурпација обале

ријеке, слично данас честој узурпацији обале мора.

У близини испод овог хотела, од саме воде Мораче, полази

пећина Магара, природна љепота, која као ходник иде испод

Стадиона „Будућност“ до испод олтара Цркве Светог Ђорђа. Ту

36

се некад могао чути хук воде Мораче, који је могуће служио као

резервни, безбједоносни тајни излаз из цркве. Постоји тумачење

да је тим путем долазило до преливања вода између Мораче,

Рибнице и Цијевне, гдје се терен тектонским помјерањима издигао.

Ми смо – ја, др Михаило Бурић и један младић, покушали

да прођемо овим подземним пролазом, како бисмо грађанима

ставили на располагање ову природну љепоту. Али послије 20

метара били смо заустављени наносима који су затворили овај

пролаз. Нанос је већином настао од фекалија које су се ту изливале

из овог хотела. Старији Момишићани, моји комшије, сјећају

се кад је тај пролаз био проходан.

Разлози за овакво грађење Хотела „Амбасадор“, уништавајући

амбијенталне вриједности Мораче, које није једини случај,

кадровске су природе у свим нивоима одлучивања и пројектовања,

које у Канином случају за Хотел „Подгорицу“, код потпуне

посвећености струци, нијесу постојали.

37

Формирањем Грађевинског факултета 1980, у наставу за

одређени број предмета укључено је неколико архитеката, гдје

није било мјеста за Кану Радевић и Илију Шћепановића, тада незапослене.

Њима сам тада, разумијевајући егзистенцијалне потребе,

организовао (испред инвеститора) позивни конкур с исплатом

идејног пројекта у пуном износу – свима, и Батрићу Мијовићу

са њима.

Од тих кадрова на Грађевинском факултету, 2006. године

стартовало се са новоформираним Архитектонским факултетом.

А 2010, прије изласка прве генерације архитеката, у Подгорици

докторирао арх. Драган Коматина. Јединствено у свијету – да се

у једном малом граду прво одшколују доктори наука архитектуре,

па архитекти. Универзитет у Приштини, гдје је Коматина

дипломирао и Универзитет Црне Горе, гдје је докторирао и гдје

је наставник, дали су шта су могли, а ми прихватили шта нијесмо

морали.

38

НЕМАЊИН ГРАД, ушће Рибнице у Морачу

Стара Варош, Подгорица

„Хумана болест спавања“

.

„Племе моје сном мртвијем спава.“

Лежећи, усправније се сања;

дошао вакат:

уздигнута глава.

Монашки

Немања је постао Симеон,

а у небу мир

Симеон постао светитељ,

а светитељ добио

Светог Симеона Манастир.

Све уз Немањин град,

да се комшије похађају,

различитог имена, истог тијела,

како некад тако и сад

Иако срушен,

преживје Немањин град

именом, а бори се и рођењем

(залуд регина)

непризнат од потомака

„Вива Дуче Монтенегрина“.

Сумњиче му рођење –

да можда су га ту

(кад су били историјски дани)

са Скадарског језера,

умјесто рода донијели

пеликани

39

Кад би ко зидао себи кућу,

понеко узимао је камење

са Немањиног града,

а престајао би код какве

несреће му:

„рушено – зидано – срушено“

у породици брзо прочитано

Од свих невоља,

постоје веће:

колико је ко тако

од тих зидова научио.

Види се да сви нијесу потрошени

за школарину –

усаглашене несреће и среће

Немањин град и Дукља,

остали су поносног имена –

темељ, камен станац,

иако са скинутим капителима

и стубовима са канелулама

продаваним

као вино „вранац“

На зидовима Немањиног града

(изгубљеног назива улице)

расте једина градска

неизгажена трава,

наспрам Републичке скупштине

на другој обали Рибнице

Не хају да им се образ црвени,

само да им се задњица не стиди

од јада

у нужнику од бетонских блокова

уз зидове Немањиног града

40

Висок стандард

за остале градове – шема:

град рекордер

по броју WC-а

према броју становника,

којих нема

Тражи се лијек

за „хуману болест спавања“

за неограђени WC-е,

коју изазива мува „цеце“


Немањин град са WC-ом уз њега

41

Лијево горе Немањин град. Ријека Рибница са малим мостом

на ушћу у Морачу. Горе десно на обали Мораче

мјесто гдје је послије изграђен Хотел „Подгорица“

42

НОВИ БЕДЕМИ НЕМАЊИНА ГРАДА

На старим зидовима расте

једина градска неизгажена трава

Може насљеђе културе у Подгорици да се рачуна и од

времена претходног градоначелника Мугоше, кад исти уз вишевјековно

насљеђе изгради своје насљеђе, након чега оно претходно

уништи.

Немањин град на ушћу Рибнице у Морачу моћним бедемима

дуго се бранио да би га било, а сада кад га нема, бране га

они којих ту нема. Немањин град се брани а да се одбранити не

може, јер њега једе изнутра коријење једине неизгажене градске

траве, која му је најближи коров који се тако непримјерно држи

историје. На појединим мјестима из зидова израстају скоро права

шумска стабла, да ће убрзо да уђу у категорију заштите од

сјече, као у градским парковима.

Немањин град са израслинама на зидовима.

Иза је Зграда Републичке скупштине

Нико не чува зидове града гдје се Немања родио, већ около

њих подигоше нове бедеме са прорезима за топове. Умјесто

43

да поправљају зидове „поправљају“ историју са Немањом у њој

– као да га није било, да би га било кад се злог наума дохвате.

Да би све то видио Немања није по други пут дошао међу

Србе, већ по први пут као светитељ Симеон – ту поред Мораче у

новоподигнути Манастир Светог Симеона. Дошао је да њих

брани од њих самих, а послије ће и град без употребе бедема.

Браниће га изливен у бронзи скулптора Миодрага Живковића,

прелазећи границу са Србијом без пореза на додату вриједност.

Свети Симеон Мироточиви, рад вајара Миодрага Живковића,

у порти Манастира Светог Симеона Мироточивог,

Немањин град, Подгорица

44

Десно дозидани бедеми, лијево Немањин град

Сада умјесто да су људи истурени – да се покажу, истурени

су нови зидови – бедеми.

Нови бедеми нападно великих димензија, нарушавају изглед

корита ријеке и Немањиног града, намећући се као доминанта.

Уз то спуштени су, статусом подножја, које је и концепцијски

значајна промјена, без покушаја да се уклопе, без великих

блокова камена да отрпе удар и поглед, лизијерно озидани каменчићима,

попут сувомеђа око црногорских кућа на селу. Дјелују

као подзиде дуж локалног пута, гдје доминира велико платно,

утиском флеке која ружи амбијент, као нигдје тако у кориту

Мораче и Рибнице, зупчастог завршетка.

45

Сачуване су фотографије ранијих зидова, постављених по

приближно истој линији, на ивици корита Мораче, али усаглашених

висина, који су Турцима служили за одбрану.

Некада су доминирали бедеми Немањиног града, а сада

обрнуто: Немањин град у распадању, сав у корову, а нови зидови

добили су прворазредни значај – не случајно, у понуди Турској

да уз њих (усред Немањиног града) подигну Турски културни

центар. Толика је била брига градоначелника Мугоше за турску

културу, да га своја култура није интересовала. Није га интересовала

ни текућа култура рушећи ту Зграду Удружења књижевника

Црне Горе. Турци су одбили ову понуду, стављајући

руку на срце, за разлику од ових што су руку држали у џепу, којим

данас истражни органи гледају поставу.

Немањин град овим зидовима није допуњен, него је остао

и без себе сама, али не и без Немање, којега Бог чува да се множи

сабирањем – до сада два: Немања и Симеон. А како другачије

кад је „слободе колијевка /Немањина Црна Гора“, казао краљ

Никола?

„ASA“, бр.005/2020

46

ХИЛАНДАР


Немања је родио

Растка као Саву,

а Сава је родио оца

као Симеона

својим примјером,

стопама ка Хиландару

И један и други

родили су манастире

и за нерођене

светитељством украшене,

дајући људима пут

прије ципела које ће обути,

видокругом Свете Горе,

погледом из Хиландара

И отац и син

пошли су од куће

да траже себе.

И кад су се нашли

дали су се народу својем

да их користе

а никад потроше,

нарастајући молитвом,

ктиторским

зидовима Хиландара

и других

манастира наших,

на које су спуштени

ликови Божји

47

48

49

ДУКЉА

На ушћу Зете у Морачу, Подгорица

Сахрањивање суза


Дукљанима Дукље града,

сузе су умирале

на оштром црногорском кршу,

које су скупљали

у посуди

испод ока, док су плакали

за својим умрлим,

које су кремирали и потом

сузе са урном сахрањивали

Потом, дошло је вријеме

да се ништа не држи ни испод ока

ни испред ока,

не гледајући ко се или шта

сахрањује,

шта

сем Дукља

Римски, а наш град,

Дукља

на саставцима Мораче, Зете

и потока Ширалије

на раставцима времена

и невремена,

залуд се опирала

да не нестане

50

Земљотреси

и земљотреснији Словени,

прије су јој до главе

него до ње дошли,

невични њеног савршенства –

„за правило лудост изабраше“

рушећи је

Дукља

51

ЗИДАЊЕ СКАДРА НА БОЈАНИ

Из књиге „Лирика архитектоника“ 2019. А. Маркуш

Труд се улаже

ко може

да се угради у какав посао,

па и у зидање зграда, без присиле

скадарске виле,

као некад Вукашину, Угљеши и Гојку

да у зидове Скадра уграде

своју љубу,

да би вила престала

да им руши зидове

Нечистим послом –

преваром Вукашина и Угљеше

на штету Гојка,

у зидове

уградише младу Гојковицу

По сопственом избору,

без вилиних ауторски права,

у такође

нечистом послу,

у завјери према држави,

моћни сами себе уграђују

банчаним трансакцијама,

перући новац, а не образ,

те умјесто да тугују

као Гојко за Гојковицом,

накриве капу

а зиданија остаје права

52

Узиданој Гојковици дуго је

из зида из груди цурило млијеко

да нахрани дијете.

А овима данас цури мед и млијеко

да све што из своје или туђе сисе исциједе,

сами попосу,

да би Гојко, да је жив,

сузе за њима лио

А вила

данас – прије би

великаше натјерала

главу своју да узидају

него задњицу

53

Скадар, Стари град

54

ПЈЕШАЧКИМ МОСКОВСКИМ МОСТОМ

До пјесника Висоцког

Поезија је истовремено и мост и она друга обала, а поезија

Висоцког је мост на мосту, јер је додатно ношена звуцима

са његове гитаре... Своје стихове није напуштао оног тренутка

кад их је изговарао, већ их је пратио са затегнуте жице инструмента,

затегнуте као и живота, који се тиме брже трошио, те је

кратко живио.

Висоцки је давао све од себе у стиху, у глуми, у музици...

давао, давао, као да је имао много да остави за себе. А можда

је имао неки осјећај, какав често постоји, осјећај за тај скорашњи

крај, па је журио да у једном животу забиљежи два, не

рачунајући трећи у којем је сада међу нама.

Кад је 2004. Влада Москве поклонила Подгорици

скулптуру Висоцког, која је постављена одмах уз десну обалу

Мораче, природно је да није могла, код толико мостова које је он

имао у својој поезији, да упути Висоцког тако далеко у Подгорицу

без бар једног моста. Тако, Москва је припремила пројекат

за челични пјешачки мост преко Мораче – до Висоцког, којег је,

размахнутог гитаром, у висини од 245 сантиметара, обликовао

скулптор Александар Таратинов.

Није то мост да се пређе ријека, јер се то може урадити

и преко Моста „Миленијум“, који је скоро уз њега – на 150 корака

узводно (тачније на 110 метара). То је мост, као нигдје тако,

да се растерећено од оних што само прелазе ријеку, Висоцким у

себи, приђе Висоцком, око којег је архитект Михаил Корси поставио

квадратни ореол од нерђајућег челика, пет метара висине

– ореол са ломовима у пјесниковом стилу...

55

То ће да буде прилика да пјесници на посебан начин казују

своју поезију, поново као нигдје – у ходу преко моста, гдје

ће их, умјесто гитаре Висоцког, пратити жубор брзотока Мораче.

Говориће стихове у покрету, као Висоцки.

Висоцки је, обрнуто, прво прешао ријеку, па изградио

мост, као што је овдје накнадно дошао по своје, пожељно стиховима:

„...Ја жалим, у животу овом

што немам коријена два,

што другом домовином мојом

не зовем Црну Гору ја!“

Челични мост, са четири метра ширине, а 100 распона,

на мјесту давно порушеног Висећег моста, као да нас одводи до

још једне симболике, садржане у издигнутој руци Висоцког,

којом нас, остављајући гитару, задржава пред многим залудним

путевима.

56

„Архитектура“ бр.96, децембар 2005.

57

ОД ПУШКИНА ДО ВИСОЦКОГ

Споменик Пушкину, 2002, Подгорица, Александар Таратинов

Споменик Висоцком, 2004, Подгорица, Александар Таратинов

6.6.2020.

Црногорци су се одувијек према Русији односили као

према узору и заштитници – нади. И сада им је заштитница чак

и од НАТО-а док су у НАТО, увучени без референдума, ваљда

да га изнутра бестрагају.

Кад се помене Русија, подршка за њу је потпуна за све па

и за израду у Подгорици Споменика Пушкину 2002. и Споменика

Висоцком 2004. Пјешачки Московски мост на Морачи

2009, као поклон града Москве, радо је дочeкан.

Споменик Висоцком је на десној обали Мораче уз Московски

мост, а Споменик Пушкину 200 метара од лијеве обале,

у близини Зраде Републичке Скупштине. Споменик Висоцком је

на простору Момишића, који су се прије Другог свјетског рата

звали Мала Москва, у вријеме кад је у Црној Гори било више

Малих Москви, јер је свако желио да има своју Москву.

Са друге стране улице од Споменика Висоцком, налази се

раније звана Зграда Војне команде за Црну Гору, сада експозитура

НАТО-а, те произилази да се НАТО без сагласности Русије

уселио у Малу Москву. Висоцки држи гитару да засвира и запјева

кад НАТО буде паковао кофере да иде. На другој страни Пушкин

води неку своју бригу, говорећи поезију бочно окренут

дами која сједи на клупи. Она је оставила мјесто до себе – да ко

други сједне, којег ће Пушкин, кад се окрeне, због ње да позове

нa двобој у иначе преко 20 својих двобоја.

58

Споменик Пушкину, 2002, Подгорица, Александар Таратинов

Оба споменика – и Пушкину и Висоцком вајао је руски

вајар Александар Таратинов, истих карактера у обликовању,

као да су на истом простору у једној композицији – групно.

Природно, кад се ради о истом аутору, да су многи прилази

слични, да је исти потпис. А да се разлика појављује у различитим

психофизичким карактеристикама Пушкина и Висоцког и у

композицији која ће да репрезентује њихова дјела. Овдје је разлика

и у много већем жанровском ангажовању Висоцког који не

само да говори поезију него је и пјева уз гитару. А као успјели

глумац издиже лијеву руку више него што Пушкин чини.

59

Споменик Висоцком, 2004, Подгорица, Александар Таратинов

Висоцки обнажених груди, посебним стајлингом истакнутом

мускулатуром и гитаром, спрема се да реским покретима

по жицама задобије срце глумице Марине Влади. Све то у квадратном

оквиру инокс-материјала изгледом ТВ-екранa, којим је

медијем, као глумац – пјесник доминирао, вишежанровским

сплетом умјетности.

Глумцима се дозвољава слободније одијевање у својим

наступима, за разлику од Пушкина у Подгорици у одијелу. Тако

на фигури Пушкина доминира драперија, као и код даме на клупи,

за коју се говори да је његова изабраница живота, а и смрти

Наталија Гончарова.

60

Пјешачки Московски мост на Морачи, 2009.

Пушкин и Наталија интересантно постављени су на пространом

пиједесталу, који просто позива посјетиоце да се уздигну

и ту придруже Пушкину „дијелећи са њим његову славу“, али

не и судбину у двобоју. Уз то да и наше даме сједну на клупу уз

Наталију, без жеље да као она коме изазову љубомору.

Таратинов на овим споменицима реалистички добро

остварује – ,,погађа,, ликове и пропорције човјекове грађе, дочаравајући

анатомију.

61

Добро представља драперију и структуру површинских

обрада у спонтаној стилизацији тих завршетака, без непотребног

дотјериавања, којим биљежи у тој мјери лични израз.

Ови карактери као детаљи на површини, малих су димензија,

те се виде само са блиског одстојања. А са веће дистанце

за сагледавање читавог споменика – за општи утисак, они

тиме не учествују, те њиховим искључивањем настаје „просијани

изглед“. Тада се у склопу цјелокупног доживљаја добија недовољно

оплемењени реализам, иако то није. Детаљи, као лични

спонтани изрази тиме се искључују, иако су ту.

Било је потребно да се утисци са те двије крајње дистанце

повежу контактним рашчлањеним нешто крупнијим волуменима

, као настављање личног израза. Тако би у представљању цјелине

учествовало више слика, а не само двије крајње.

Преспајањем рашчлањеним крупнијим формама, била би

прилика да се са истим унесе већи степен слободне интерпретације,

као потребан отклон од толиког реализма. Тиме се остварује

већа присутност аутора у изражајном виду, већим удаљавањем

од утиска подржавања.

Претходно мање је присутно на Споменику Пушкину,

гдје мускулатура није елемент обликовања, замијењена драперијом,

која je добро ријешена уз недостатак већег степена личног

израза.

На споменицима Пушкину и Висоцком постигнута је интересантна

динамичност – покрет, које адекватно прате архитектонски

садржаји, без несклада, без осјетног растављања

скулптуре и архитектуре, преливајући се једно у друго као цјелина.

Започета је лијепа прича коју дају ова два споменика, који

испуњавају очекивања, значајно оплемењујући простор

атипичним композицијама на мјестима која су постала стјециште

грађана.

62

ГРАД „ПРЕКО МОРАЧЕ“ КАД ГА НИЈЕ БИЛО

И РУШЕЊЕ ВИСЕЋЕГ МОСТА СА ПОГИБИЈАМА

Дуго на десној обали Мораче град се није ширио. Тај је

простор припадао селу Момишићи на којим је напасана стока,

између осталог и мојих родитеља са кућом у том селу, сада централном

дијелу града.

На тој страни постојала је само Камена зграда, обложена

буњастим клесаним каменом као ПТТ централа, касније претворена

у малу спортску салу (за мале спортове) до њеног скорог

рушења за органе локалне управе, као што је Агенција за изградњу

Подгорице.

Прве зграде на овом простору званом Преко Мораче започели

су њемачки заробљеници – Зграду Министарства унутрашњих

послова (МУП-а) и уз њу велику Стамбену зграду, сада

уз Булевар Светог Петра Цетињског, све зидане ломљеним каменом.

За књигу чуда је фасада зграде МУП-а очувана до данас

потпуно каква је била првог дана без икаквог одржавања.

Подгорица на лијевој обали Мораче, препозната у Мирковој

вароши, паралелног назива Нова варош, налазила се између

ова два моста – Везировог моста и Моста Блажа Јовановића.

Десна обала уз Морачу припремана је за озелењавање. За ту потребу

биле су ископане рупе за саднице, које су постале једине

такве рупе у које се ништа није садило у накнадној намјери (између

копања и сађења) да се то за нешто друго искористи. Преко

63

тог простора враћали смо се из града до кућа у Момишићима, да

су нам ноћу те рупе, испуњене водом послије киша, изгледале

најсигуније гдје можемо да станемо ногом, уз „јао“ изненађени.

Послије оне двије зграде које су градили њемачки заробљеници,

приступило се на десној обали изградњи Зграде Војне

поште, тако назване по подјели у тадашњој Југословенској армији,

која је данас – Зграда Министарства народне одбране Црне

Горе. Такође зидана је ломљеним каменом, допреманим преко

шина градилишног колосијека вагонетима из оближњег каменолома

Малог брда на правцу садашњег Булевара Џорџа Вашингтона

у Улици 18. јула. Вагонети су кретали без вуче, у слободном

паду, због таквог нагиба терена, пуштени без икакве пратње

пустим ливадама, сада заузетим градом Преко Мораче

На правцу Зграде Војне поште војска је приступила изради

Висећег пјешачког моста преко Мораче за војне службенике,

војску и друге који користе новоизграђену зграду. Прво су на

обалама изграђени моћни армиранобетонски стубови – пилони,

са којих су спуштене двије челичне сајле угибом на средини ријеке.

О њих су доље до дашчаног пода, по којем се ходало, вертикално

окачили да га прихвате, челичну ужад. На почетку

вјетар је горе дизао мост као лаку конструкцију, док испод

моста нијесу направили контразатеге.

Мост је грађен како се и данас граде помоћни мостови

између села, без економске исплативости за градњом скупљег

моста.

Сајле које су од средине ријеке прелазиле преко пилона, а

са друге стране спуштале се према обали, биле су везане за чврсте

анкере у тлу осигуране, заштићене посебним шахтом.

Под Моста био је од попречно постављених дасака са

импровизованом оградом, да Мост није било за млађе без родитеља.

Понекад би несташни младићи, вјерујући у чврстоћу Моста,

доказивали храброст, поготову кога да уплаше, па су сложно

заљуљали Мост да се морало застати и држати за ограду, јер

је било немогуће по нагнутом поду ићи.

64

Горе лијево – Висећи мост изнад плаже

прије рушења

65

На ова динамичка оптерећења од оваквих агресија на

конструкцију додајмо и тренутке кад тога није било, већ само

велико оптерећење у јутарњим часовима код одласка на посао.

Неодржавање моста – неподмазивање сајли на мјестима њиховог

бочног ослањања – трења и корозије, смањивало је профил сајле,

а да то кроз дуги период нико није провјеравао. Дошао је дан кад

је једна сајла пукла и сви затечени на мосту пали. Једни су пали

у воду, а други на камење – на облутке плаже испод.

Мост се срушио 23. септембра 1968. у 6.50 часова у

тренутку кад се на њему налазило око 50 грађана, већином

ученика и припадника Југословенске народне армије. Пет

грађана је погинуло а 23 теже и лакше повријеђено. Тада их је

више од 40 пало са висине око 12 метара.

Срушени Висећи мост, једне откинуте сајле – нагнут

66

Срушени Висећи мост, једне откинуте сајле – нагнут

67

У то вријеме био сам наставник у Грађевинском

школском центру „Инж. Марко Радевић“, а три године раније

радио сам у Скопљу на санацији зграда страдалих 1963. од

земљотреса, послије којег су пооштрене мјере стабилности

објеката. Међутим, за овај мост нијесу поштоване ни мјере које

су важиле прије тога.

Шахт у којем се везивала сајла.

Доље насред слике:мјесто везивања сајле.

Горе отвор за пролаз сајле

68

Устукнуо сам од овдје поновљене јаке симболике.

Претходно сликао сам галебове на Хотелу „Црна Гора“,

ремек-дјело покојне Светлане–Кане Радевић

док су га рушиле крупне грађевинске машине

(која је слика и у овој књизи), доживљено као Канина

присутност. Тако и овдје долетио је голуб, мјесто

оних којих нема, да покаже мјесто на пилону гдје је сајла пукла

и скратила животе

69

У овој трагедији посебно погодило ме је што је међу пет

погинулих била и Нада, моја комшинка, генерација са којoм сам

oдрастао.

Прије њене погибије десио се чудан сплет околности –

три случајности, гдје само једне да није било, не би погинула.

Дан прије дошла је са супругом код мајке и брата у мојем

комшилуку, гдје је прије удаје живјела, с намјером да ту

преноћи и у јуто одатле крене на посао преко Висећег моста,

како је урадила. Да случајем није долазила него остала у својем

стану, тада би на посао ишла преко оближњег Моста Блажа

Јовановића, и не би погинула. Друга погубна случајност десила

се ујутро на путу за Висећи мост кад ријеши да се врати да

мјесто нових ципела које је обула, а жуљале су је, обује старе без

тих проблема. Да се није враћала, прешла би мост прије његовог

пада. И посљедња, трећа погубна случајност, она је преко

Висећег моста ишла корак испред својег супруга Николе, те је с

моста пала на камен плаже а он у воду, која је мало

амортизовала пад. Она је погинула на лицу мјеста, а он остао

тешки инвалид.

70

МАНАСТИР МОРАЧА

Сто хиљада људи под водом

са кањоном и Манастиром

Црногорци су своје муке и наде бројем 300 мјерили, почев

од оног ,,300 га мука снашло“ до ,,Нас и Руса 300 милиона“,

иако никад Руса није било више од 200, а мука више од 100.

Једино, тачно су срачунали 300 милиона (опет тај број)

кубних метара воде у акумулацији хидроцентрале ,,Андријево“,

коју са 150 метара висине мисле да изграде на Морачи, за триста

мука које ће их снаћи. Радују се што ће, у садашњој енергетској

оскудици, са овом кубатуром воде да испливају. Испливаће тако

што ће, у реалној опасности од рушења бране, са шест метара

дубине воде потопити 100 хиљада становника Подгорице и околине.

Нема макар једног стручњака, било противника или присталице

изградње бране, да је ту могућност искључио.

Ако узмемо да се изненадно потапање Подгорице од

ове акумулације неће десити за највише сљедећих 50 година (а

могуће је сваког тренутка), тада, коришћењем податка о 700 милиона

киловат-часова годишње производње и 100 хиљада изгубљених

живота, долазимо до тужног закључка да један Црногорац

за наше планере вриједи 350.000 киловат-часова.

71

Катастрофални земљотрес, који се овдје десио 1979. године,

био је толико јак да је у Херцег Новом на једном дијелу измијењена

обала и потом географска карта.

На овом простору сријећу се двије покретне континенталне

плоче – aфричка и eвропска, гдје је aфричка дијелом подвучена

испод eвропске. Код таквих земљотреса, који су својевремено

два пута разорили Дукљу, нико не зна како би се понашала

брана ,,Андријево“, уз чињеницу да су могуће и диверзије попут

оне у Њујорку, да не рачунамо ратове (бомбардовања), у којима

се и данас заслијепљено читави народи уништавају. Уз то, познато

је да велике акумулације на осјетљивом тлу често изазивају

земљотресе, чему треба додати и садашња бројна клизишта

која угрожавају насеља и путеве.

Сва вода која би се тако на нас сручила, и за случај да у

каквој Нојевој барци преживимо, не би нас опрала од одговорности

за уништавање изузетног кањона Мораче, уништавање интиме

обала и бистрог водотока. Над тијелом убијене Мораче, низом

малигних нараслина – једне на друге наслоњених акумулација

– поткресале би се ноге кањону до кољена; у каљузи застао

би мјерач времена.

Утихне ли ова жила-куцавица, историја ће, не само наша,

остати без свједока; остаће и питање без одговора: колико је

камен, који нам је досад био изнутра и споља, наш знак, наше

сјећање, наша потпора?

Ако 300 милиона кубних метара воде не може нама да

дође до грла, може свијету који неће дозволити (одбијањем новчане

помоћи) да се потопи 120 хиљада година стари траг свог

постања; неће дозволити да нестане станиште прачовјека, откривено

у морачким пећинама...

Кости давно изумрлог бизона, пронађене ту при археолошким

ископавањима, изгледа ништа не значе при данашњим

нашим кошчатим воловима.

72

Кањон Мораче

73

А шта рећи за флору и фауну које се такве у читавом

свијету (као и ми овакви!) могу наћи само ту?

И без потопа који би настао, ми смо потопљени отровима

Комбината алуминијума, који троши чак 45% наше укупне

производње електричне енергије. Значи, краткорочно финансирамо

своје тровање, а дугорочно потоп. А то није све.

Ратна разарања током вјекова преживио је код нас, као

нигдје у свијету, веома мали број објеката културе, који данас

баш у нама имају непријатеља. Манастир Морача – Црква Свете

Богородице, задужбина Немањића из 1252. године, с Гавраном

који храни Пророка Илију, ремек-дјело сликарства, звијезда водиља

кроз вјекове, спрема се да угаси зраке своје. Узалуд су Манастиру

високе литице са страна, као корице књиге заштитнице,

ми смо му дошли у походе – дошли до темеља са огромном акумулацијом

воде.

Пророка Илију више неће хранити Гавран... На овако

спремљеној самртној постељи, ми ћемо га хранити инфузијом

влаге кроз темеље и кроз презасићен ваздух.

Губитком Манастира остајемо без везе с небом, које је

почело скраћивањем Ловћена уклањајући му врх. Не устежемо

се пред именом Свете Богородице и пред клетвама Светог Петра

Цетињског којег смо спустили са Ловћена. Спустили смо цркву

– капелу с његовим именом. Не устежемо се ни пред прадједовским

поносом, болом и преболом којим су калили те светиње да

надживе све чему је Бог живот дао.

„Архитектира“ бр. 71, новембар 2003, Београд

74

Манастир Морача и ријека Морача

75

Водопад Светигора. Горе – Манастир

76

Манастир Морача, XIII вијек

77

Гавран храни Пророка Илију

78

МАНАСТИР МОРАЧА

Наслијеђеним врлинама,

с кољена на кољено –

да се у једно слију,

Стефан Вуканов,

Вукана Немањиног,

изгради Манастир Морачу

гдје голуб храни пророка Илију

Наклоност Божју

имао је за Манастир

уз дједа Светог Симеона

и стрица Светог Саве,

још уз Светигора водопад.

„Коме је Бог отац,

лако му је бити светац“

тад и сад,

знамените лозе

достојни траг

Кућу над водопадом –

Кућу Божју,

Стефан је направио прије Рајта

40 метара над Морачом,

а данас то је мало, мало над људима

подигнутим спуштањем:

„ја теби – ти мени“

помаже

брат – брајта

79

Чине да Манастиру

узму висину,

да акумулационом браном

(киловат милији)

подигну Морачу

Манастиру до темеља,

да зебу ноге Пророку Илији

А тада ће,

као спас,

све шта је водопадом падало

назад да се врати,

са Немањом

да поспреми нас

Из књиге „Лирика архитектоника“, 2019, А. Маркуш

80

МАНАСТИРСКИ КОНАЦИ ПОД ВОДОМ.

ЧАС ИХ ИМА, ЧАС ИХ НЕМА

Ако су Турци упамћени, поред осталог, по кадијама, који

су тужили и судили, ми ћемо што смо истовремено и кумови и

свештеници који дају имена и тамо гдје су дата, чак и манастирима

и владикама. Тако је Манастир Рождества Пресвете Богородице

назван Цетињски манастир, а владика Петар II – владика

Раде, као да је рашчињен, па му је „владика“ успомена, неупотребљива

уз Раде.

Из дана у дан све мијењамо: и име предака, и њих саме,

да их ни по чему у каквом времеплову не бисмо могли наћи…

Пред очима ти остану, а нестану. Људи их траже не да их нађу.

Понекад се ништа не мијења, а нестане у човјеку, најгоре

је – у нечовјеку. Нешто се мијења потапањем, а нешто израњањем.

Мијења се од јутра до мрака – „док трепнеш“.

Овдје је важно: ако почнемо причу о једном да му се у

међувремену не промијени име, те на крају не схватимо да је ријеч

о истом.

Надлежни министар се сагласио да се Манастиру на Златици

одузме вишемиленијумски назив „Mанастир“ и уклоне свештеници,

дајући Манастиру нови назив: „објекат културе“, да се

атеистима не замјери што долазе у Манастир. Била је прилика да

се и министар, поводом тога, другачије зове, али је остало „ми-

81

нистар културе“, умјесто „министар некултуре“.

Манастир Успења Свете Богородице на Пиви прекрстили

су у Пивски манастир, којему то није све што су измијенили.

Комунисти су му 1969–1982. пришли не због Успења, но спуштања,

иако су га на 380 метара подигли да доље изграде акумулацију

за хидроцентралу.

Давно са тог мјеста текла је енергија од четири ту рођена

српска патријарха: Макарија, обновитеља Пећке патријаршије,

Антонија, Герасима и Саватија који је изградио овај манастир од

1573. до 1586. године. Саватије је био Макаријев брат од стрица,

по чему се закључује да су се смјењивали у кратком периоду.

Смјењивале су се и судбине. Прво је ту велико зло с краја Европе

дошло, као да је тражило што бистрију воду, воду Пиве, да се

у њу огледа.

Умјесто да у недирнутој природи и тишини, која се могла

чути, мирно вјекује испод парчета неба одвојеног врховима

брда, овај крај од тада постаје једно од најстрадалнијих мјеста на

свијету. Пред војском која је тим крајем пролазила у Другом

свјетском рату, ничим изазвано у спроведеном погрому страдали

су људи у замисли да нико жив не остане.

Потом, они су дефинитивно 1982. године нестали, а живи

остали, да за собом пате. Потопљени су акумулацијом хидроцентрале,

кад су нестали и они претходно нестали, који су попут

збјега пред погромом збијени у потопљеним гробовима. Ту их

непријатељу не може одати плач дјетета да би га његова мајка,

као раније, својим рукама угушила.

Како ће будући Суђени Потоп да потопи потопљене: да

два пута нестали и трећи пут нестану?

Лијепа природа солидарно је нестала са људима као и

лијепа Јаглика Аџић која је одбила да јој нацисти, мимо другим,

поштеде живот због њене љепоте: скочила је у ватру запаљене

куће гдје су били и њени родитељи.

82

83

Једино се снови монаха до данас опиру потапању, снови

који су вјековима скупљани прислоњени уз зидове конака. Нити

вода може стално да држи конаке потопљене, нити конаци могу

да се одупру повременом њеном надоласку. Битка се одвија до

дубине од 30 метара. Њихов дан не траје од јутра до мрака но од

израњања до зарањања. Кад су конаци у мраку (под де белим

слојем воде) грађани добијају више свијетла. Док једноме не

мркне другоме не може да сване – да сване пред очи, а никад неће

у души.

Конаци као подморница некад пођу горе да ухвате душак

за дубине велике, враћајући се као свемирски брод који се

спушта у атмосферу.

Кад је већ тако: чудно је да се овдје не поступи као у

Санкт Петербургу у јутарњим часовима, кад се подижу мостови

на Неви да прођу бродови. То је туристичка атракција, коју нико,

ко тамо оде, не пропушта.

Тако, и ми бисмо могли искористити много значајније –

потапање Манастира и његовог конака, да народ стоји испред,

као испред Зида Плача у Јерусалиму, и прати испливавање конака.

Конаци су под водом за оне без конака, што једино с њима

другују, а горе: да провјере кад ће им се вратити Манастир,

који је, мјерено по хоризонтали, на 400, а по вертикали 380 метара

премјештен.

Акумулација је гроб гробова – и гроб живих успомена

мјештанина пјесника Косте Радовића, који за други небески

свод, без за тај под водом, не зна, гдје мјесто цвијећа приноси

књигу за књигом о Голготи Пиве. То су књиге скупљених мука и

суза, попут некад у Дукљи малог лијевка у који је родбина, у

плачу за покојником, скупљала сузе и потом са њим сахрањивала.

Све су могли да однесу Манастиру, сем коријена, који су

остали у сачуваним темељима сједињени са освештаним тлом.

84

Знали су да би због темеља морали да однесу и дио освештаног

брда, испод којег би остала освештана земља да крају, који само

Бог држи, не би могли доћи.

Манастир је на неки начин и даље на истом мјесту, а горе

је само његов дио, те се поставља питање: како до Манастира

доћи, што није тешко ако прво ријешимо: како до човјека у човјеку?

„Дан“, 9. фебруар 2008. Подгорица

85

ПОТОП

Поводом промоције књиге Комнена Бећировића

„Борба за спас Мораче“ (спас од потопа), одржане

12.11.2017. у Крипти Храма Христовог Васкрсења,

Подгорица и поводом тада ријечи Косте Радовића

о потопу његових Пиве и Плужина.

Манитим би ме звали

казао да сам

да ће им се изнад кућа,

на висини гдје су јата птица летјела,

у лађама дођоши возити

да ће сазути (да им се прсти раскомоте)

до обале пловити,

гдје је крај села,

да ћемо се у издиг дати

гори од оног пред усташом и Швабом,

кад се крај села и обала

сијамски повежу



да ће нам, код откључаних врата,

за собом за намјерника остављена,

свашта кроз кров улазити,

без пута до гробља

да мртве живе сачувамо,

и сузе за њима

са толико воде сквашене

86



да ћемо од потопа до потопа ићи,

а да никад овај водени огањ

(као Швабин и усташин)

не утулимо –

да убијене поново убију,

да вазда

вода пламен

распламсава

Пјесник Коста Радовић изузетно је тешко доживио потоп Пиве,

као и усташки погром ту, који су мотиви присутни у свим његовим

књигама. Ово су његове ријечи о пјесми „Потоп“.


87

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Гробнице су уобичајено озидане,

гдје камена има,

сем на врху Ловћена – разидана;

једино Плава гробница

без зида је,

отворена пространствима,

кад се у мрењу журило

(мука умријети а живјети још теже),

кад је земља била мала

да се сахрани толико

српских глава,

кад је још једна Србија

на дну мора стала

На једној страни

у Европи,

траже нам мјесто

гдје да умремо,

а на другој ми не знамо

гдје да пљунемо


88

ЧУВАЈ СЕ МЛАДИХ УМРЛИХ МОСТОВА

Мостови су потребни – да спајају, а некад: савладаћемо

препреке које нас дијеле, а потом савладаћемо и једни друге.

Мостови имају чудну судбину. Некад живе миленијумима,

а некад кратко као лептири, нестајући без трага. Још су

очувани стубови аквадукта којим су Римљани преко Мораче

преводили воду са Врела рибничких за Дукљу. Али, челични

мост на Морачи, који се налазио на мјесту данашњег моста Блажа

Јовановића, направљен пред сам Други свјетски рат, није дочекао

ни крај рата. Срушили су га Њемци у одступници из Подгорице.

Мостови понекад мијењају судбину града, поготову појединаца.

Тако је то за неке било и са овим мостом, иако кратког

трајања.

Тек што су га Њемци срушили, мост је са дна ријеке

смогао снаге да им се освети. Смогао је снаге да његово рушење

кошта живота једног Њемца, кад у борбама за ослобођење Подгорице

других жртава на обје стране није било (град је, практично,

прeдат без борбе, због пораза на другим фронтовима). Радило

се о Њемцу – фотографу, који је застао за јединицом која се

повлачила. Застао је да слика мост који су засобом срушили, застао

је да слика јаму коју су другоме ископали.

Мост на дну ријеке, скрхане жељезне конструкције, позирао

је Њемцу, а Њемац нишанџији партизану, који није предвидио

да ће нам најбоље фотографије за све оставити управо

Њемци.

89

„Дан“ 12.1.2004.

90

Челични мост након извођења, прије убрзо рушења

91

Интересантан би данас био снимак који је остао у апарату,

као свједок смањене слике свијета на окно апарата, у које

су мост и фотограф заједно потонули... У сваком случају, остао

је савјет: чувај се младих умрлих мостова.

Интересантан би био тај снимак да је сачуван, али, нишанџија

је, изгледа, више цијенио фотографски апарат.

Мостови подносе кад их газите, јер кад су изнад воде

високо, никад не могу да се осјете ниско. И овај срушени мост

имао је своју висину, коју је чувао у себи за људе: није заборавио

грађане, јер се преко њега срушеног и даље прелазило.

Преко жељезне конструкције, која се дијелом издизала

изнад воде, опрезно се ишло. Задње што је овај мост могао да

уради је – да натјера Морачу да се изнад њега издигне. Морача

је уз њега набацила шљунак, и потом га водом прекрила.

Мостови, речено је, спајају обале и људе. Али, овај

мост је спајао људе још док је грађен, док није дотицао обје обале,

као да је у томе журио знајући за избројане дане. Спојио је

као обале срца двоје младих, чијом заслугом имамо данас слику

моста током изградње.

Нијесу само метални дјелови конструкције моста од чекића

одзвањали док су мост дио по дио градили. Одзвањала су за

лијепим Подгоричанкама и момачка срца радника који су из разних

крајева државе дошли да граде мост. Пословођа на изградњи

моста Јосип Манђарело из Краљева, који је направио фотографије

моста у изградњи, загледао се у лијепу Ђорђину Радуловић

са којом је закључио брак, да би се послије изградње моста

са њом и фотографијама у Краљево вратио.

Мост је имао душу, па је овог градитеља – фотографа

љубављу наградио и лијепо, за разлику од оног Њемца, за својим

послом испратио.

„Дан“ 12.1.2004.

92

ЧУНОМ И КЕРЕПОМ

У БОЉЕ СЈУТРА

Подгорица је ослобођење у Другом свјетском рату дочекала

без и једног моста, јер су их Њемци порушили на дан напуштања

Подгорице, да у одступници смање притисак и брзину

надирања ослободилаца.

Пред сам Други свјетски рат, на мјесту садашњег Моста

Блажа Јовановића, био је изграђен челични мост, који је служио

само колико је рат трајао, и потом срушен је кад и остали. На

почетку рата – 1941, талијанским бомбардовањем овај мост је

био незнатно оштећен, без сметњи за саобраћај. Бомба је у њега

отворила рупу четвртастог облика, која је по том изгледу била

свима чудновата. Брзо је даском прекривена. Она је била на дијелу

моста ка лијевој обали Мораче, уз низводно попстављену

ограду.

Потопљена конструкција овог моста до скоро видјела се

у води, кад је резањем у дјелове уклоњена. Причали су старији

(што се види и на фотографијама) да су се преко те конструкције,

преко дјелова који су провиривали из воде, у прво вријеме

кретали, пентрајући се само смјели, који су тиме много ризиковали.

Потом је војска од сложених дасака направила импровизовани

уски прелаз са оградама, који је могло да служи само код

ниског водостаја. Зими вода га је прекривала и стављала ван

функције.

93

Тада су до изражаја долазиле лађе – чунови и кереп. Кереп

је направа од челичне сајле разапете са обале на обалу, тачно

изнад овог потопљеног моста, о коју је, високо изнад воде,

висила челична корпа, за прелаз у њој ријеке, гдје су могли да

стану два грађанина. Корпа је имала двије котураче (једна на

предњем, а друга на задњем дијелу), са повијеним жељезом изнад

сваке котураче, као осигурање од евентуалног пада корпе,

ако попусти која котурача.

Ова сајла, као и свака друга. поготову са теретом од корпе,

била је спуштена на средини. Људи који су се превозили у

тој корпи, могли су до средине ријеке да се по нагибу сајле слободно

спусте, а од половине вукли су се за сајлу, док савладају

остатак пута. Кереп је конструисао и надгледао његово извођење

Кажић Андрија, дипломирани електро-машински инжењер.

94

То је, по броју прелазака ријеке, било више но симболично,

посебно, то није било погодно за све.

На неколико мјеста на ријеци, организован је прелаз чуновима.

Брза ријека тражила је да тим лађама рукују умјешни веслачи,

јасно уз накнаду. На Полочицама код Везировог мјеста,

чамцем је управљао Илија Марков Поповић из Момишића. Код

кућа Ћерића, код садашњег Моста Јунионбриџ, чамцима су руковали

Ахмет Леви Мујаџевић, бивши фудбалер и поједини из

породица Крепонић и Каписазовић. На дијелу ријеке код Коловрата,

код сада моста на путу за Никшић, људе су лађама превозили

Пеко Белов Бољевић и Новак Мујов Мугоша.

По хитном поступку, за неколико мјесеци по ослобођењу,

изграђен је мост на мјесту гдје је Морача најужа – 44 метра –

на око 500 метара узводно од такође порушеног Везировог моста.

Изведен је као челични висећи мост за мањи теретни саобраћај,

такође по пројекту инжењера Кажић Андрије, који је и

руководио изградњом.

Подгорица је из рата изашла са мање од 10.000 грађана,

те је овај мост, који је брзо назван Војни (јер га је војска чувала),

изгледао као да је далеко ван града. Град се до данас увећао за

око 20 пута, дошавши до овог моста, и наставио је даље.

Због те удаљености, за поједине прилазе граду били су

практичнији остали начини преласка Мораче до 1950, до изградње,

и за данашње прилике, потпуно савременог Моста Блажа

Јовановића, по Жежељевом пројекту.

Из књиге „Подгорица“ 2017. А. Маркуш

95

ПРВИ ПОСЛИЈЕРАТНИ МОСТ – „ВОЈНИ МОСТ“

НА МОРАЧИ, ЗАГОРИЧ

Срушен 2009. иако значајан споменик културе

Кривичним дјелом сматрало би се свугдје у Европи рушење

(још без и најмањих других потреба) споменика културе и

свједока прве послијератне мостоградње у Црној Гори – „Војног

челичног висећег моста“ на Морачи, Загорич, Подгорица. Он је

срушен иако су дата благовремена упозорења, посебно да је то

са пуно мјере складан објекат, грађен са тада крајње оскудном

средствима, што ни најмање није умањио домет тог ауторског

дјела електро-машинског инжењера Андрије Кажића.

Мост је срушен иако за то (и да није економска криза)

није била потреба. Подгорица је током Другог свјетског рата већином,

као Стаљинград, сравњена са земљом, да је остало веома

мали број архитектонски вриједних објеката, као насљеђе културе,

а и они који су остали, пред налетом крупног нерегуларног

грађевинског бизниса, већином оскрнављени су или потпуно порушени.

96

97

Сада све то занемаримо, те погледајмо нови пјешачки

мост, који је такође висећи, који се, као много слабије рјешење,

не може мјерити са претходним. Погледајмо шта нам он доноси

на 19. децембар 2009. на Дан ослобођења Подгорице, кад је (у

10 часова) пуштен у употребу. Питајмо се: Ослобађали нас он, за

дужи период, основне бриге да живи пређемо преко ријеке?.. Не!

На темељима беспотребно срушеног моста –

нови пјешачки мост, 2009.

На овом мосту демонстриране су три класичне замке,

опасне по живот пролазника, које су у струци елементарно недозвољене.

Ограда моста, умјесто са вертикално постављеним заштитним

пречкама – цијевима – недозвољено изведена је са њиховим

хоризонталним положајем, што омогућава да се дјеца пе-

98

њу уз ограду, чиме је искључен прописни опрез. Уз то, растојање

између пречни не смије да пређе 11 сантиметара, срачунато

према глави дјетета, јер куда глава може проћи може и тијело, а

на овој огради у горњем дијелу имамо и растојање од 21 сантиметар,

премного и за човјека.

Трећи крупни недостатак је ограда дуж пута уз мост, која

је несхватљиво ниска – 69 сантиметара, што не само да није

рукохват но ни „кољенохват“, иза којег вреба амбис. Сматрали

су да је овдје довољно поставити браник за аутомобиле, не мислећи

и на пјешаке.

Није препоручиво прелазити преко овог моста, као, на

примјер, на дан његовог отварања (19. дец. 2009.), кад је била

поледица, јер се тада, без великих опасности од клизања (иако

држања за ограду), не може прећи. Газећа површина у великом

је нагибу, због сасвим беспотребно лучног облика тако малог

распона пјешачког прелаза (распона моста од 44 метра).

Никакви градитељски (конструктивни) разлози, посебно

естетски, не упућују на овакво нелогично лучно формирање окачене

(висеће) газишне платформе моста, јер луку одозго није потребна

испомоћ, као миленијумима испробаном најједноставнијем

и најсигурнијем рјешењу, поготову за овакво мале распоне.

Лук никада не може да буде инвалид да му је потребно ортопедско

помагало изнад „главе“, поготову лизијерне сајле, о које виси,

од 13 милиметара дебљине (на 275 сантиметара одстој ања).

Све што је нелогично и неоправдано, никад нема пролазну оцјену

ни у естетском погледу, кад се ради о архитектури као сврсисходном

грађењу... Горња и доња контура моста наметнуте су

као двије супротстављене полукружне линије.

Према представљеној дебљини полукружних образних

носача, закључује се да би они, за варијанту да су од

*преднапрегнутог бетона, могли за овај распон сасвим лако (са

другим допунама) да опстану као самосталан лук, без испомоћи

од сајли.

99

Умјесто опредјељења за удобну равну стазу моста, овдје

се на представљен начин, као последица стварања па рјешавања

проблема, мост доњим – „контра“ – лучно постављеним затегама,

обично сајлама, осигурава од вјетра, који би га, као веома

лаку конструкцију подигао.

Неприродно изгледа „масива“ представљена образним

носачима, у односу на доњу скроз облогу од валовитог лима.

Саопштење бр. 31. Архитектонског форума

од 19.12.2009. год.

„Архитектура“, бр. 144. децем. 2009, Београд

*Јасно је да се лук моста, и уопште лук, не ради од преднапрегнутог бетона,

које би било без смисла – сувишно, јер је читав пресјек на притисак. Међутим како

је аутор моста употријебио лук, и то код висећег моста(!), којему је та „лучност“

апсолутно непотребна, ја сам (за компарацију нелогичности) за случај искључења

ситема окаченог (висећег) моста, понудио адекватнији апсурд „преднапрезање“ – за

смањени профил образног носача лука (ако се не би повећавао) да не би долазило до

његовог увијања. Иначе, за овај случај био би адекватан Мајеров систем плитког

лука са равном гредом изнад, у нивоу коловоза, и потом да се сва горе скаламерија

од висећег моста уклони.

100

СТАРИ ВЕЗИРОВ МОСТ

Врхунско дјело архитектуре ових простора,

које ни најмање не заостаје за Мостарским мостом

Везиров мост на Морачи прво је био срушен на крај Првог

свјетског рата, али само неколико метара у тјемену лука. Порушени

дио, бетоном је затворио Мато Гатолин, који је дошао из

Далмације, од којег је у Подгорици настало и сада живи неколико

породица. Тај дио од бетона, који се тада ријетко примјењивао,

види се на доље представљеним фотографијама. То ми је

испричао Љубо Радовић, комшија из Момишића, а њему отац

Павле.

Друго рушење Везировог моста, али до мјере да се није

могао обновити у претходном облику, извршили си Њемци при

одступању 1944. године, те је изграђен савремени – армиранобетонски

мост.

*

Садашњи Везиров мост нема сличности са претходним

ни у примијењеним материјалима ни у облику.

Први изграђени мост био је ремек дјело исламске архитектуре

на овим просторима. О томе нико није говорио, поготову

о могућностима његовог поновног извођења.

Тај први овдје израђени мост са везировим именом, по

својим вриједностима ни најмање, ни у чему, не заостаје за Мостарским

мостом, за који је свијет нашао средства да га обнови,

јер је то за све значајан споменик културе, а тако би требало и за

овај.

Обнову би требало спровести и поред тога што је Везиров

мост изграђен од глобе – казне због несарадње са поробљивачем,

који је облик владавине тада био уобичајен, те је мост

истовремено споменик терору.

101

Код овог моста доминира висок степен умјетности грађења,

као допринос култури тог и овог времена.

Ови простори су миленијум и по више пута потпуно

страдали од земљотресима, а највише од Словена, код њиховог

доласка, те каснијих ратова и тако даље. Ово се првенствено односи

на средњи и сјеверни дио Црне Горе, гдје из римског периода,

и раније, немамо (попут других крајева Европе) макар један

сачуван архитектонски објекат.

Ако томе додамо и период уназад сто година и овај у којем

живимо, који нијесу били ништа бољи, сем изузетака (ријетких

храмова), можемо рећи да Црна Гора у насљеђу културе у

просторним умјетностима потпуно оскудијева.

У Другом свјетском рату, Подгорица је од савезничког

бомбардовања страдала као Стаљинград, то јест Волгоград, са

дјеловима који су били толико сравњени са земљом да су личили

на пшенична поља која су претходила овом граду на дијелу Нове

вароши.

Задњих десет година, пред налетом нерегуларног крупног

грађевинског бизниса, страдало је насљеђе културе у архитектури

и амбијенталне вриједности више но задњих 200 година,

којем се крај не назире, те предстоји да се вратимо на почетак.

Земље из окружења, у које интеграције идемо, који у

овим насљеђима културе, природно, виде и себе, требало би да се

за овакве случајеве заинтересују, а не за шта друго неодмјерено,

као у буре без дна да бацају новац својих пореских обавезника.

Овим се потпуно оправдава идеја да се попут обнове -

Мостарског моста истакне мултикултуралност и мултиконфесионалност,

а не чије је шта – шићарџијско. UNESKO је за Мостарски

мост, поред осталог, констатовао да је он симбол међународне

сарадње и коегзистенције различитих етничких заједница.

Стари Везиров мост на Морачи, којег више нема, сем у

сачуваним цртежима и дијелом фотографијама, био је изграђен

на мјесту садашњег моста истог имена. Саграђен је наспрам брда

102

Горице, гдје се брдо највише приближава овој ријеци. Изградио

га је Махмут-паша, скадарски санџак-бег од блага које су Османлије

опљачкале Братоножићима, јер су Братоножићи 1774. године

заједно са Ровчанима спасили од Османлија Дрекаловиће.

Мост је наша мука а везирово име.

Брзо, по његовој изградњи, крајем 18. вијека, мост је

вјерно нацртао аутор са иницијалима Ј.Ј.К, који га, одушевљен

њиме, оправдано представља са два цртежа – прво са једне а потом

са друге његове стране, гледано са исте обале. Престављена

техника цртања, осјећај за лучне дјелове моста, косе симетричне

линије, поштовање сразмјере висине моста и ширине ријеке, као

и исцртавање људских фигура, на високом је нивоу.

Цртао Ј.Ј.К. крајем 18. вијека. Лијева обала Мораче

103

Поглед са друге стране моста са исте обале – лијеве.

Цртао Ј.Ј.К. крајем 18. вијека

На основу тих цртежа и каснијих фотографија – све до

Другог свјетског рата – може се поуздано наново извести овај

мост.

Сачуван је и цртеж пруског капетана Хатора из 1876. године,

из којег се види, да сем његовог смисла за пејзаж, није

имао осјећај за линије и пропорције овог атипичног архитектонског

објекта, те је само представио његов карактер, које ништа

не би значило за обнову моста да немамо (за упоређење) претходние

цртеже и касније фотографије.

104

Крајем 19. и почетком 20. вијека долази до интензивнијег

саобраћаја, кад се уводи и моторни, за које нијесу одговарали

нагиби на овом мосту, те долази до надзиђивања моста, да се

добије што приближније равна нивелета. На фотографијама из

1929, 1931. и 1933. и другим, јасно се види сачувана линија разграничења

претходне горње контуре моста и дограђеног дијела

(који је као нападани снијег), што оставља, без сваке сумње, могућност

поновног извођења овог моста како је раније изгледао.

Њемци су, пред одступање из Подгорице, 1944. године,

срушили овај мост. Мјештани из Момишића памте да су се

Њемци за то спремали годину дана, на начин што су у његов

носећи дио оставили простор за смјештај експлозива кад им то

затреба.

105

Везиров мост, 1931. година

Везиров мост, 1933. година

106

Везиров мост, 1929. године

Послије рата, по пројекту руског инжењера (који је од

Октобарске револуције, као избјеглица живио у Југославији), изграђен

је овај садашњи мост, који нема никакве сличности са

претходним.

Претходни мост био је комплетно од камена, са сводовима

полукружног профила, а овај је читав од армираног бетона,

без камена као носећег материјала, без ранијих сводова, које

су замијениле армиранобетонске греде. Нови мост, сасвим

107

оправдано, више није могао да носи назив „Везиров...“, те му је

дато име народног хероја Вака Ђуровића, који је са још два брата

погинуо на Сутјесци.

Потом, 2000. године, по пројекту Младена Улићевића,

мост се проширује за још једну траку, достижући ширину од 14

метара, чиме се даље удаљава од прве верзије овог моста. Али то

некима ништа није сметало да 2006. године овом мосту дају назив

Везиров мост, које у чуду ставља туристе, јер таквог савременог

моста са сличним називом „Везиров...“ (што је османлијски

период) нема ни у Турској. То би се могло урадити само да

је везир, мимо градње моста (којег више нема) за нешто друго и

то веома важно заслужан за овај народ... А шта је он, мимо тога,

урадио, сем безброј пута испробавао сабљу на Црногорцима.

Послије рушења Везировог моста на крају Другог св. рата 1944. године,

изграђен је овај мост, а 2000. године проширен је са двије на три коловозне

траке, на укупно 14 м. ширине, а висином над просјечним водостајом

око 22 м. Ширина корита ријеке је 80 м.

108

За похвалу је свако отварање према свима, па и Турској,

којој се (тако је неко желио) са овим неадекватним им еном за

неадекватан мост казује да поштујемо заједничке тековине културе.

Ако су Руси нашли за сходно да мостом, који се ових

дана завршава у Подгорици, повежу лијеву обалу Мораче, гдје је

скулптура Пушкина, и десну, гдје је скулптура Висоцког, ваљда

ће и Турска наћи разлог да повеже вјекове. Ако смо их досад

тјерали, вријеме је да их позовемо, гдје је као претходница дошао

везир. Знају они то и без ових ријечи. Они су преко своје

компаније ER –BU учествовали у обнови Мостарског моста, којег

су исти изградили у 16. вијеку.

Потребно је обезбиједити средстава за поновну изградњу

Везировог моста од камена како је био изведен на крају 18.

вијека. Извео би се на свом првобитном мјесту, за које би се порушио

садашњи мост, који би се пребацио (са средствима и за то

обезбијеђеним) на удаљеност не ближе од 300 метара, узводно

или низводно (за издвојено сагледавање, због несагласја облика).

Мост, којег је тада изградио Махмут-паша, са пријатном

је асоцијацијом на какав организам, којем је у правилном реду:

глава на десној обали Мораче, а реп на лијевој, док су му ноге у

средњем дијелу. Тај организам је у положају као да се пропиње

да прескочи Морачу, али је ухваћен – замрзнут у свом покушају

– са остављеним просторима испод да тече Морача. У зимском

периоду, кад надође вода, запљускује му предње ноге.

Средњи дио има све карактере Мостарског моста, како

по облику свода полукружног профила тако и по његовој висини

(око 23 метра од средњег водостаја), којим се мост елегантно успиње

и завршава у нит.

Овај филигрански завршетак осмишљава масивност у

доњем дијелу, чинећи конструкцију, код свега тога, лаком и логичном,

у односу који има ракета према земљи у тренутку њеног

одласка.

109

Ширина Мораче (која је на овом мјесту 80 метара), диктирала

је продужетак моста, то јест наставак на овај свод, формирањем

још једног, али мањег, другачијег третмана свода, са

улогом смираја, а не поновног гибања к небу, чиме је композиција

приведена свом епилогу. А у односу на Мостарски мост, са

једним сводом у симетрији, и у односу на друге мостове, које су

тада Турци градили, са низом симетрично постављених сводова,

ово је, због асиметрије, значајан и необичан додатак квалитету.

То је настало препознавањем конфигурације терена за ослањање

стуба моста на најбоље мјесто, које је погодно и за извођење радова

код средњег водостаја.

Ни уштеда у материјалу ни олакшање током градње нијесу

наметали потребу да се изнад ослонаца лукова (у повећаној

маси конструкције) изводу отвори, али они су реализовани да би

организам изгледао лакши у лету, што, иначе, свему статичном,

као што је грађевински објект, није потребно, јер је осуђен на

трајно мировање. Мајстор грађења овдје је ишао са асоцијацијом

и варком кретања, да би све у нама, и пошто се раставимо од

овог моста, наставило да се креће.

Ова прелијепа грађевина, у равни ограде садржи одбјегли

а уклопљени дио – „лук ради лука“, а због ограде, које је, невјероватно,

изузетно рана претеча постмодерног у другој половини

двадесетог вијека, која је остала на маргини. Ово је поготову

интересантно, јер је та форма употријебљена асиметрично.

Овакви облици се масовније употребљавају послије Ле

Корбизијевог искуства, и искуства других, у ослобађању од академизма

19. вијека (примјер, избацивањем лажних лавова од

малтера на фасадама, који су отпадали при каквим потресима) и

приближавања конструкцији објекта као доминантном реперу.

Послије тога, понајвише седамдесетих година двадесетог вијека,

од зграде се, у стидљивом ходу ка скулптуралном, често одвајају

„каишеви“ (као на овом мосту) , који дематеријализују завршетак

објекта у поступном преласку ка небеском плаветнилу, које

110

дјелује као отеловљено испарење објекта.

Упоређујући са данашњим често бездушним градитељима,

запањује да су ови елементи, током доградње моста, потпуно

сачувани, те се појављују као додатни отвор у конструкцији

моста, које је, иако ненамјерно, симболично спроведено у облику

полумјесеца.

„Архитектура“ бр. 131, новем. 2008, Београд

„Дан“, 13.12.2008.

111

УМИРУ И МОСТОВИ

И ИМЕНА „Дан“, 8.10.2005.

112

МОСТ БИГАМИСТ

На Рибници, код њеног ушћа у Морачу, налази се мали

мост који није срушен у бомбардовању Подгорице. То је веома

чудан мост: бигамист–мост, који се вјенчао са двије ријеке – са

Рибницом и Морачом. Час је изнад једне ријеке, час изнад друге.

Већином је изнад Рибнице, а кад то досади Морачи, кад надође

у зимском периоду, подвлачи се испод њега, потискујући

Рибницу узводно – да је тада Рибници ушће у Морачу прије но

дође до овог моста.

Овај мост нема имена.

Можда је без њега остао као и људи за какво недјело.

Јер, ово је мост са пороком: бигамист–мост. Без имена је остала

и Рибница (иако га је задржала), остала је послије помора риба у

њој.

Мосту је требало име дати по Али-паши, за којег кажу

да га је градио. Али како га вјековима не носи, нећемо му га ни

ми дати. Можда се сада ни Али-паша не би сложио да му носи

име, кад га је као бигамист обрукао.

На тај мост нијесу хтјели да сруче бомбама Англоамериканци

1944, јер су и они неморални као он, видећи у њему сродника,

такође сједећи на двије столице. Са једне столице аплаудирали

су нам док смо им спашавали преко 500 авијатичара из срушених

авиона на наш простор, а са друге столице бацали на нас бомбе да

их утроше на крај рата – да им индустрија ради. Ако нијесу бомбардовали

овај мост (преко којег су грађани ужурбано прелазили

од заклона до заклона под пећинама) они су их авионима у ниском

лету митраљирали, иако видјевши да нијесу Њемци.

113

114

115

То је једини мост на свијету који је краћи но што је ширина

ријеке, коју није ни желио да побиједи, већ да јој се додвори.

Желио је да се до њеног дна спусти, гдје се зими (у води до

највишег свог лука) копрца, као каква већа риба уплетена у мрежи

Рибнице и Мораче.

Он је био мезимче од првих својих дана, поштеђен кочија,

а послије и аутомобила, јер му точкаши нијесу могли прићи

стрмим прилазима. Преко њега, поред људи, кретали су се житом

и пшеницом натоварени коњи, кретали су се до ту изграђених

млинова.

Овај мост је са преломом на средини, издигнут као да је

Мост у скоку – у прескоку – а не ријешен да ту остане. Иако је

мален и од камена, није „камен“ – није нечемуран – но снажан

да одоли налетима воде са свих страна.

Као и сви мостови грађени тада – у вријеме Османлија –

ни он у себи нема жељеза, те је с душом коју му камен даје, а

нема је жељезо. Данас се мостови граде у комбинацији различитих

материјала, зависно од улоге што имају на мосту, на примјер:

да ли тај материјал носи главни терет, као кад је уграђен у

ободни лучни носач, или да носи нешто мањи терет кад преспаја,

или да само служи за ограду. На овом мосту све је интегрисано

у компактност како главног тако и споредног – да мост изгледа

као да је изливен од неког претходно течног камена (да је

случајем то могуће).

Данас се тако, уједно изливени са свим детаљима, не

граде ни од бетона, иако је лако остварљиво.

Код овог моста пресудила је техника рада са каменом,

техника која је тада једино била могућа, јер камен (пруж ајући

отпор каквој лакој обради) није давао да се потцијени у било којој

улози која му се додијели. То је истовремено одговарало да

мост буде трајан, као и да (пријеко потребно) буде тежак, да се

одупре води.

Временом камен је добијао лијепу патину, која је потпис

свих претходних времена, у којим је остао неокрњен, те дјелује

као побједник над пролазношћу. То доминира у утиску који

ствара, поред основног да га краси потпуна логика.

Он се од 1971. године налази у новом станишту – на

116

Скалинама, то јест на уређеним обалама ушћа, које је дјело Василија

Кнежевића, које је у садејству са овим мостом, и које је

толико успјело да је постало знак препознавања тог дијела Подгорице

испод зидина Немањиног града.

Кнежевић је посебним осјећајем за овај амбијент, сабрао

вриједности природе и унијетих неопходниох садржаја: стаза,

ободних заштитних парапета са акцентираним мјестима за окупљања.

Са свим тим он је наставио да у благом луку „тече“ као

изливена вода Рибнице у зимском периоду. Њежно се провлачио

између пећина да их не повриједи, како би дао завршну ријеч

природи – Мосту и овим ријекама у лијепој конфигурацији њихових

корита. Провлачио се поред пећина и Моста, линијом изохипси,

како су и постављане уставе – канали воде за покретање

оближњих млинова. Кнежевићеве стазе су као водотоци изнад

водотока, изнад којих се опет налази овај мост.

Он је дио догађања у граду, посебно окупљања младих,

спустио на обале ријека, чиме је истовремено представио и мост,

који је често једини свједок заљубљених... и заљубљених у ријеке,

које је претходно припадало само риболовцима. То је остварено

као да је ријеч о коауторском дјелу природе и човјека, на

које се, у име природе, потписао Мост.

Брзо су се усталиле, једном годишње, манифестације

„Прољећни уранак“, „Пионирски походи“ и једнодневне изложбе,

чиме је амбијент са Мостом почео да живи на нови начин.

Прије Другог свјетског рата, и двије деценије касније,

овај Мост није имао само овакво друштво него и шире. У кориту

Рибнице, поред водотока, биле су (мало издигнуте и међама заштићене,

да их вода не однесе) бројне марљиво одржаване мале

обрадљиве површине, које су власници водом у посудама из

Рибнице заливали, јер није било пумпи да се она избаци, поготову

горе ван корита ових ријека. Ту су и жене доносило рубље на

прање.

У свим тим активностима, нарочито у раду око млинова

и башти, те током купања у врелим љетњим данима, ту се увијек

налазило много људи. Пећине су служиле за боравак сиротиње и

за збјегове током савезничког англо-америчког бомбардовања

Подгорице, на крају Другог свјетског рата.

117

Данас

Почетак XX вијека

118

На приложеној слици са почетка двадесетог вијека види

се да је тада био очуван Немањин град, гдје се Немања родио.

Промјеном начина живота, а понајвише небригом према

амбијенту и насљеђу културе, много је тога нестало из корита

Рибнице. Сада се, несхватљиво, и у самом кориту граде огромни

објети, тјерајући Рибницу да тече уским бетонским каналом, одузимајући

јој миленијумима настале дубоко уклесане прелијепе

стране корита, које су попут малог кањона, чиме се обезвређују

и овај мост и интима и прелијепи сусједски односи, наспрам горе

ничим лијечене „урбане“ отуђености.

Из књиге „Идентитет архитектуре и људи“,

2001, А. Маркуша

Говорио А. Маркуш за „Образовни програм“

ТВ ЦГ, новембра 2008.

119

МОСТ БИГАМИСТ

Наши мостови

заљубљиве су природе,

уз: „Стара љубав заборава нема“,

те ниједну ријеку која им уђе у живот,

не напуштају,

да хтјели – не хтјели постају

мост бигамист

Подгорички мост бигамист,

час је над Рибницом,

час над Морачом.

Регистрован – над Рибницом

на ушћу у много већу Морачу

Регуларно, испод њега је

Рибница,

али зими

кад надође вода Мораче по неколико метара,

она погура воду Рибнице назад,

подвлачећи се испод њеног моста,

отимајући јој мост –

помјерајући Рибници ушће узводно,

даље од њеном моста,

да не може ни да свједочи

новој љубави

Из књиге „Лирика архитектоника“, 2019, А. Маркуш

120

ТУРСКО КУПАТИЛО

Уз Рибницу, Подгорица

Османлије су у Подгорици – у Старој вароши у кориту

Рибнице, својевремено изградиле јавно купатило звано „Турско

купатило“, које сада није ни наше. Купатило y измијењеном –

девастираном облику служи за изложбену галерију и друге манифестације

у култури, засјењене овом некултуром.

За потребе града који нараста, за јаче повезивање његових

дјелова, изнад Купатила прешао је Булевар Светог Петра

Цетињског Новим мостом, којему је суђено да се увијек назива

„нови“ и кад остари. А старо Купатило да је „ново“ девастацијом,

уклањањем кровне куполе, због ниско спуштеног моста.

Градитељи су овдје градили рушењем (а да нијесу морали)

„подмлађујући“ Купатило, скраћујући га до његових рамена.

Безглави градитељи обезглавише га, да такав свједочи и преспaja

времена. Купатило није могло да послужи ни руке да се оперу

опрљане прањем новца, не само извођењем непотребних радова.

Турско купатило пуштено је низ воду Рибнице, а да је

остало да свједочи својој несрећи. А могли су без проблема толико

издићи мост. Купола је уклоњена и код могућности да се

Купатило измјести близу у неизмијењеним условима, што свакако

предстоји да ураде неки други бољи старатељи за нашу културу.

121

Турско купатило остало је без крова, а мали пјешачки

мост којим се до њега долази добио је кров који управо чини

мост изнад, који га матерински(!) наткрива као што кенгур држи

младунче у торби при стомаку.

Откидањем као сабљом куполе Купатилу посљедње је у

Подгорици откидање , од којег све нас боли врат ко главу има за

своју културу.

Иста сабља, којом му је откинута глава, дата је управо

њему – да изврши харикири, који је спроведен (како се и чини) у

нивоу стомака са последицама садржаним у великој преметачини

прозорских отвора и зидне пластике. Уз то, тај остатак Купатила

присиљен је да „порасте“ надоградњом да одоздо дотакне

– пољуби Нови мост, утиском да држи мост да не падне.

Турско купатило значајно је насљеђе културе – исламске

архитектуре, које је једно од ријетких тако вриједних архитектонских

дјела у Подгорици које је преживјело пријатељско саве-

122

зничко англоамеричко бомбардовање у Другом свјетском рату.

Од првог налета бомби наших пријатеља страдала је Џамија

Главатовића, а од налета садашњих пријатеља тих пријатеља,

страдало је Купатило.

Архитектонски, Купатило карактеришу три реда различитих

садржаја: ред у приземљу, ред на спрату и трећи на крову са

доминантном куполом (без које се остало). Иако су ти садржаји,

првенствено фасадни отвори, различити и по броју и по облику,

сродност у разлици остварена је модуларном координацијом,

додатно преспојени истанчаним осјећајем акцентираних форми

исламског лука натпрозорника и надвратника, гдје као епилог

све смирује завршна купола, које сада нема

123

.

Све би се могло сликовитије представити, рецимо човјеком

који у црногорској ношњи иде улицом, од којег се тражи да

скине не само капу, него и главу.

Није било потребно овако поступити према Турском купатилу,

само због назива „турско“. Могли смо му промијенити

име као што мијењамо своје, па га назвати Монтенегријско купатило,

умјесто да монтенегријски поступе.

Најпрактичније је да се ово прихвати као споменик законом

заштићен – споменик обезглављеном времену.

124

РИБНИЦА НА РАСПЕЋУ

ИПАК СТВАРНОСТ:

БРОД У КАМЕНИЦИ

Бр. 1

Многи млађи не знају да је „каменица“ мало удубљење

у камену гдје се скупља киша, коју су у безводним

крајевима пили путници на дугом путу. Народни паметар

досјетљиви Сула Радов краљу Николи представио је немогуће

о чему су говорили, да је то као кад бисмо брод увели у

каменицу. Некад то бијаше за подсмијех, а данас не, јер се

друга врста брода уводи у каменицу, на начин што се у корито

Рибнице јуна 2006. године почела спуштати зграда, сада

већ изграђена „Никић зграда“, која је знатно већа од ширине

ријеке. Ријека се због ње багерима ширила да се формира

хернија, као да се човјеку грло прошири колико стомак.

Подгорица се некад звала Рибница, као и њена ријека

која се ту улива у знатно већу – Морачу. Тада ненасељени дио

„житна поља“ под Горицом, данас центар Подгорице био мало

даље.

А кад је престала да се препознаје по имену Рибница,

препознавала по ријеци Рибници, у чијем се кориту одвијао

главни живот. Воде за наводњавање малих башта није било (тада

без струје и каквих пумпи), те су ишли доље у корито ријеке.

Корито Рибнице дијелили су са рибама, развијајући

живот са пуно садржаја и сусрета, поред водотока – уз обалу,

125

испод оне обале, око десет метара изнад, колика је на ушћу у

Морачу дубина корита.

На дну тог мини-кањона – корита, које је као и корито

Мораче и Неретве, Подгоричани су обрађивали мање заравни

земље – филдане, које су заливали кофама воде, гдје је било мало

рука за „рука руци“, но – повуци, понајвише жене, које су носиле

воду на глави у лименој десетолитарској кофи. Воду су у

тој посуди носиле на котуљачу (на котурачу – округлом платненом

јастучету, облика ђеврека).

Жене су радиле теже физичке послове, а мушкарци за

то вријеме још теже(!), што се односило на разговоре о бојевима

за слободу, чојству и јунаштву, о свему што није смјело дуже да

остане непрепричано да се дјеца на томе уче, и да гдјекоји поган-човјек

од стида на прави пут изађе, за што није требало силазити

у корито.

Рибница о којој говоримо постоји у толикој мјери само

у сјећањима Божа Маркуша, које нам је оставио у прелијепој

књизи „Исповијест Рибници“.

Од извора Рибнице до ушћа у Морачу, читавим путем

сачувало се понешто, али само у старијим људима, али не и поред

воде која и даље смањено и намучено тече. А несрећа на несрећу

учини да се тих дана 2006. уклањају сви трагови и путеви

који воде до оновремене Рибнице, да се брзо неће знати ни гдје

је била, а камоли како је један њен дио изгледао.

Рибница је добила име по риби, коју су – загађењима –

прво низ воду пустили, а потом и Рибницу да се никад не састану.

Нико за њом, по црногорском обичају, не залелека... Посебно,

оставише је мртву несахрањену – унижену.

Нигдје на свијету нема, као овдје, да се умјесто рибе

улови ријека – да неконтролисани приватни бизнисмени страшилима

од вишеспратних зграда преграђују ријеку.

126

Огромно проширење корита Рибнице

за пословну „Никић зграду“, 30.6.2006.

127

Проширује се ријека да се на њој формира хернија, као

да се грло човјека проширује колико стомак.

Искуством прве „Никић зграде“, којом је порушен дио

Старе вароши, сада се са чудном скаламеријом друге „Никић

зграде“, аутора арх. Младена Ђуровића, ријешило да се побјегне

од оближњег блока зграда на Тргу Божане Вучинић, те бомбардујући

суноврати у Рибницу уз Мост Браће Златичанин, наспрам

Хотела „Црна Гора“ и малог парка испред њега са друге стране

ријеке.

Недалеко, узводно у кориту Рибнице, била је „Бања“,

зграда градског купатила, међу ријетким која је преживјела бомбардовање,

којој смо ми „главу откинули“ скидањем крова да се

у том нивоу изгради мост, а у преосталом дијелу да се окупљамо

сачувани у континуитету у умјетничким творевинама разних изложби.

Ех, да смо бар са тог мјеста у затвореној стакленој флаши

низводно послали поруку Рибници да издржи још стотинак

метара до својег ушћа.

Невиђеним скоком и доскоком према Рибници, не у

„Бањи“ да се бања, пословна „Никић зграда“, код Моста Браће

Златичанин, сјури се те 2006. године да се у њеном кориту распојаса,

знатно већа од ширине ријеке. Ријеку су због ње багерима

проширили да се формира хернија, као да се човјеку грло

прошири колико стомак.

Бр.1. фељтон „Monitora“, 7.12.2018. А. Маркуш

128


РИЈЕКА КОЈОМ ВОДА ТЕЧЕ УЗВОДНО,

СВЕ ОСТАЛО ПУШТЕНО НИЗ ВОДУ

Бр. 2

Мало је рећи да је Рибница угушена стављањем јој у

корито 2006. године кост у грло пословном „Никић зградом“,

а сада, 2018, са друге стране и другом зградом, да је

Рибница са обје стране убетонирана – смањена као да је нема.

И са друге стране проширено је корито Рибнице за

смјештај, све до воде, ових зградурина Сулиним примјером

„брода у каменици“. Шта значе миленијуми постојања, при

тренутку оловком брисања на цртежу ових зграда?

Попут киклопа који је нагазио малешну глисту, огромна

пословна „Никић зграда“, аутора арх. Младена Ђуровића, која

је 2006. почела да се изводи – потом изведена, притиска Рибницу

златну, уз Мост Браће Златичанина, спуштајући се до у корито

њено – до воде, до „пјене од мора“, које је овдје било веће

но Јадранско. Овакве амбијенталне вриједности, тражиле су од

сваког архитекте бар позлату, ако не и злато уз Златичанине, чије

име носи мост. Зграда изгледа као огроман харпун забоден, па

заборављен, у тијело Рибнице... Ова залутала тврђава, већа од

корита Рибнице, у које се поставља, неће бити само „брод у каменици“

него и споменик овом тијесном времену. Томе се са

друге стране на исти начин придружила ове 2018. године још

једна зграда.

Проширењем корита Рибнице на њеној лијевој обали за

„Никић зграду“, поред реченог, нестао је паркинг у троуглу који

чине Рибница и двије улице, које се укрштају на малом просто-

129

ру, што је, код толике претрпаности, као кад бисмо између прстију

за стално поставили јаје. То, поред визуелне присиле,

знатно компликује саобраћај, који је тиме оптерећен, јер тај

простор истовремено опслужује непосредно наслоњене источно:

Трг Божане Вучинић, западно: старо градско језгро, а јужно:

главну везу са Жељезничком станицом.

Још од владике Василије (мада је тада постојао циљ)

представљамо се већим но што смо. Василије је, док је био у Петрограду,

на брзину израдио историју Црне Горе дијелећи је на

просторе методологијом попут губернија у Русији, да би ту велику

земљу више заинтересовао за нас. Послије смо од Шћепана

Малог, против његове воље, направили руског цара... Губерније

су, значи, ту, а ту је и руски цар, да не идемо због Русије до Русије.

И додатно: овом зградом, сада ријешили смо да све комплетирамо

да и Петроград (Петерсбург) на ријеку Рибницу изведено,

да га, као у Русији уз рукавце делте Неве, овдје Рибнице,

поставимо. Тако ће свијет, поред руске Венеције, добити и црногорску

Венецију – Суву Венецију, са „Никић зградом“ уз воду,

које више нема, те ће коритом Рибнице барке на точковима ићи.

Управо на овом простору (гдје се као одрон свалила ова

зграда), раније је била веома пријатна Табана – интимна групација

малих кућица, које су се каскадно спуштале до воде – и у

воду, и с њом даље текле, тако поређане. Први ред кућа имао је

покоју од њих на стубовима у води, попут оних у Венецији, које

се настављао на низове млинова, којима су, по устаљеној ритмици,

претходиле уставе за скретање воде према њима, стварајући

слапове и наглашен жубор воде.

– Ту су живјели Роми. Није запамћен случај да је ко од

тих пријатних људи, за разлику од нас, током читавог Другог

свјетског рата неког прошпијао код окупатора. – сјећа се осамдесетдвогодишњи

Ђоко Дрецун.

130

Усељене у корито Рибнице десно „Никић зграда“, лијево нова

истим примјером 2018. Рибница убетонирана, као цијев, једва примјетна

131

Низводно, на другој обали, испод садашњег парка Ивана

Милутиновића, настављао се већи број обједињених ковачница,

од лима направљених, из којих су читав дан допирали удари

чекића, мијешајући се са хуком воде слапова, и често под пећинама

музиком и пјесмом веселих Подгоричана. Између њих

помијешане, налазиле су се те мале баште – филдани, који су настајали

као оно: бријег пришао човјеку (а не човјек бријегу). Нигдје

около километрима није било прилике да се земља наводњава,

јер је вода била на дубини преко 20 метара (колико су се

дубоко копали бунаре), поготову што није било никаквих пумпи.

И, умјесто да се вода из ријеке црпи горе, земља се спуштала

доље – доље у корито ријеке.

У најстарије вријеме, људи су прихватили да овај град

носи име Рибнице, иако је Рибница неупоредиво мања ријека од

Мораче у коју се ту улива, јер је Рибница имала посебан карактер

– душу.

Зими, кад огромна вода Мораче надође, савладаће воду

Рибнице на њеном ушћу у толикој мјери да ће се неколико метара

издићи изнад ње, текући узводно Рибницом док јој „не досади“

и врати се настављајући гдје је кренула. Вода Мораче, која,

са просјечних 170 м3 у секунди, доминира Скадарским језером,

давно је искористила ово искуство, на начин што као вода овог

језера тече такође узводно коритом Ријеке Црнојевића, све до

њеног извора (подизањем нивоа Језера).

Мало је рећи да је Рибница угушена стављањем јој у

корито 2006. године кост у грло пословном „Никић зградом“, а

сада 2018, са друге стране и другом зградом, да је Рибница са

обје стране убетонирана – смањена као да је нема. И са друге

стране проширено је корито Рибнице за смјештај, све до воде,

ових зградурина Сулиним примјером „брода у каменици“. Шта

значе миленијуми постојања, при тренутку оловком брисања на

цртежу ових зграда?


132


ДОБИЛИ СМО ЈОШ ЈЕДНУ РИЈЕКУ

ЦИЈЕВНУ, А ДА БРОЈ РИЈЕКА НИЈЕ ПОВЕЋАН

Бр. 3

Овдје великим зградама не само да се пришло обали

Рибнице него се, код Моста Браће Златичанина, ушло са двије

стране ријеке у њено корито, растурајући Рибницу као

мунгос змију – огромно ширећи корито ријеке. Није ширено

корито да би ријека била шира, него ужа – у армиранобетонску

цијев претворена, као канал за отпадне воде. Тако, поред

једне Цијевне, добили смо и другу, а да није повећан број ријека.

Интересантно је видјети колико подгоричке ријеке дају,

а колико им ми узимамо, као на примјеру Рибнице са „Никић

зградом“ 2006, по пројекту арх. Младена Ђуровића и колико сада

са другом зградом наспрам ње (2018), које су, огромно ширећи

јој корито, буквално над Рибницом изграђене.

Рибница је ријека са четири обале, што је некоме, ко њу

не познаје, чудно. Горе у равни прилаза ријеци двије су обале

које се не мијењају, а доље у кориту до десет метара ниже – при

води, друге су двије, које су по међусобном одстојању и положају

промјенљиве, зависно од количине воде која зими наиђе.

Имамо и ријеку Цијевну са шест обала, јер она, поред

широког корита, има управо у њему урезано још једно – уско

корито миленијумима брзом водом и шљунком дубоко у камену

урезано, негдје по ширини да се скорио може прескочити – да

изгледа као цијев, те је ријека и названа Цијевна. Два корита по

двије обале и двије обале поред воде – укупно шест обала.

133

Сасвим другачије је љепоте широко корито Рибнице,

које је код њеног ушћа у Морачу, у централном дијелу Подгорице,

до 10 метара дубине, са некад веома бројним садржајима

значајним у животу Староподгоричана кроз читаву историју. Ту

на лијевој обали, на ушћу, налази се Немањин град у склопу

Старе вароши, карактеристичног градског језгра, незамисливог

без Рибнице.

У свим државама свијета, оваквим ријекама не прилази

се близу градњом зграда, сем зеленим простором, и то путем

конкурса високог ранга. А овдје великим зградама не само да се

пришло обали Рибнице но се, код Моста Браће Златичанина,

ушло са двије стране ријеке у њено корито, растурајући Рибницу

као мунгос змију – огромно ширећи корито ријеке. Није ширено

корито да би ријека била шира, него ужа – у армиранобетонску

цијев претворена, као канал за отпадне воде. Тако, поред једне

Цијевне, добили смо и другу, а да није повећан број ријека.

Вода се више не види, те мјесто воде кањоном плове

ове зграде, што изгледа као миш да се усели у наше око, за које

се тражи да се прилагодимо – и, забога, да за то не прозивамо

људе.

Како ће проћи остале подгоричке ријеке пред навалом

крупног грађевинског бизниса? У Подгорици имамо, као ријетко

гдје у свијету, двије ријеке Матицу и Ситницу, које се са

стране не уливају једна у другу, но настављају. Ситница се наставља

на Матицу, и потом улива у Скадарско језеро. Ситници

није потребно да има извор кад га има њена сијамкиња Матица.

Све те карактере, као непоновљиве и наслијеђене љепоте,

архитекти би требало да чувају.

Низ воду Рибнице пуштена је Рибница.

Њене бројне пећине, са великим удубљењима, биле су

станишта сиромашних људи, а и веома богатих, приликом савезничког

бомбардовања Подгорице. И сиромашни и богати, били

су једнако богати пећинама Рибнице, гдје су позивали и друге да

134

им се придруже да спасу животе. Једном, док је трајало бомбардовање,

они су гледали из тог скровишта на ушћу у Морачу, човјека

на другој обали Мораче, гдје је сада Хотел „Подгорица“,

како бјежи од бомби. Довикујући, показаше му гдје ту да се

склони у пећини у близини. Чим је ушао у пећину, видио је како

је бомба срушила пећину гдје су били склоњени они његови добротвори,

гдје сви погибоше.

Десно мост испод којег умјесто Рибнице пролази уски и дубоки

бетонски канал – цијев. Лијево поред „Никић зграде“ скреће под 90 степени.

135

У савезничком бомбардовању гинули су људи, а данас

је погинула Рибница.

Корито ријеке Рибнице није перионица за зграде, које

се горе често граде опраним новцем уз уништавање насљеђа

културе, несакривене било којим коритом.

Друга зграда која се сада гради исто у кориту Рибнице,

наспрам „Никић зграде“, на десној раскопаној обали Рибнице,

има сопствени мали мост, који ће да је споји са „Никић зградом“,

а одвоји од наклоности грађана. Она се гради на мјесту некадашње

Градске касапнице. Сјећам се времена кад нијесу постојали

санитарни прописи за заштиту Рибнице, као ни сада заштита

од ових зграда, које је плански требало пустити низ воду,

сјећам се кад су из Касапнице бацали у воду цријева, која су се

качила за растиње у води – раките – од једне до друге, надовезана

и по стотину метара. Тако се ни сада не зна, по започетом

поступку градње у кориту Рибнице 2006. године, ове године настављено,

колико ће се још са таквим зградама ићи низводно

„путем цријева“, које је за Подгорицу, произилази, добија значај

„пута свиле“.

Показало се много опаснијим за изузетна архитектонска

дјела Хотел „Црна Гора“ и Хотел „Подгорица“ да красе, са

потребном дистанцом и разумијевањем горње обале Рибнице и

Мораче, него што објекти никаквих архитектонских вриједности

роваре доње обале Рибнице – уз саму воду, гдје вода неће да их

одведе низ воду, јер је одвојена од њих дебелим бетонски зидовима

– у затвор стављеном Рибницом.

Све ово, одвија се на простору од Моста жртава бомбардовања

5. маја 1944. до Моста Браће Златичинана, гдје би,

као злато, било важно да се Мост Златичанина преименује у

Мост жртава 2006–2018.


136

ФОНТАНА „КУПАЧИЦА“,1998,

Десна обара Рибнице, Подгорица.

Душан Лаличић

А. Маркуш ово је говорио за ТV „VIJESTI“, новембра 2008. Снимано на

локацији испред Скупштине, у дворишту Јавног комуналног предузећа гдје

је одложена изломљена скулптура „Купачице“, као и на

депонији шљунка уз Цијевну гдје је затечен изломљени славолук.

Из књиге „Отоманско грађење и утицаји у

Црној Гори“ 2017. А. Маркуш

Послије 1989. године, кад je испред Републичке скупштине

пред окупљеним народом пала црногорска влада, ништа више

ту није падало. Али у наспрамном парку са којег се полазило на

Скупштину, послије тога често су падали и подизани споменици,

смјењујући се. Ни у Музеју воштаних фигура „Мадам Тисо“ нијесу

се тако често мијењале фигуре.

Прво је уклоњена биста народног хероја Ивана Милутиновића,

па је враћена. А потом је, послије побједе на конкурсу архитекте

Душана Лаличића 1998, ту изграђена велика споменфонтана,

а уз њу такође велика скулптура жене, исклесана у камену,

која се под млазевима воде са фонтане купа, по чему је и

названа „Купачица.“ Високо изнад ње у луку, као дуга од распршене

воде, изведен је славолук, који асоцира на капије многих

дворишта Старе вароши. На том славолуку, на тој отргнутој капији,

исклесано је мноштво мотива из тог града у нестајању. Душан

Лаличић је не само као архитекта него и као успјели сликар мотива

Старе вароши, прелијепо дао ријеч о том граду. Он је насликао

бројне градске рушевине, које просто моле да им се помогне. А

знао је да ће их од моћника, који ће их још драстичније урушити,

сачувати само на тим сликама.

Јачи од свега били су појединци, који су све бездушно

посматрали са прозора наспрамних зграда високих институција,

препуштајући тај стари град нерегуларном грађевинском бизнису,

препуштајући град интиме и лијепих сусједских односа, град наших

сјећања којим је доминирала само Сат кула, чији је врх пролазио

кроз облаке, који су сада постали црни.

137

138

Узалуд је Лаличић био прави на правом мјесту са правим

мотивима, побиједивши све конкуренте. Као лептир који живи

један дан, послије само двије године, 23.8.2000, као нигдје у свијету,

дизалицама неславно је уклоњен славолук. Истог дана на

ред је дошла и „Купачица“, која је објешена као што се чинило

са споменицима у земљама гдје је пала комунистичка власт, да

би је потом однијели и бацили.

Да ли је Купачица успјела да им за то, са прикупљеном

водом у рукама из Фонтане, опере образ, не знамо.

Послије свега, остала је само велика кружног облика

фонтана у којој се прао ситан новац, док је крупан прат на другом

мјесту. Остала је, али не задуго, јер је и она 2005. уклоњена,

да би се на том мјесту од много бронзе излио коњ за којег немамо

евиденцију чији је. А на њега постављен је јахач, за којег такође

не знамо ко је, јер на никог не личи, због чега му се не процјењује

дуг вијек – да и он буде срушен, ако се не усвоји да је то

Споменик незнаном јунаку. Оно јесте да на постољу пише

„Краљ Никола“, али народ не прихвата да им ико мијења краља,

па звао се и истим именом.

139

„Купачиц“ је већ однијета. Славолук без славе,

као посљедњи гледа горе дизалице

Истовремено је у Никшићу изливен у бронзи прави краљ

Никола, који се не усуђује да крене према Подгорици да уклони

лажњака, да га не испеглају на Жутој греди, као што пеглају новинаре

пеглом на даљинско командовање.

Интересовали смо се гдје је завршила толико купана дјевојка

– „Купачица“, за што је добијен одговор да је у дворишту

Јавног комуналног предузећа. Тамо је остављена на леђа да јој

више не отичу ноге од стајања.

„Купачици“, коју су вајали скулптори браћа Радовићи,

требало би направити споменик већи него што је она – споменик

споменику – јер се добровољно јавила да на овом рискантном

задатку замијени другу купачицу налик на скулптуру Риста Стијовића

по пројекту арх. Душана Лаличића.

140

Рука коју је на Фонтани под млазевима воде подигла и

занијела иза главе према леђима, сада изгледа као да је постављена

под главу да није у блату... Одавно гледа у небо, а не у људе.

Остављена је да лежи, да је видно

њено стидно мјесто, гдје се, као у каменици, скупља вода

141

Каменица

ПОДГОРИЧКЕ БУДЕ

И *МУГИ-ТАЛИБАНИ

Судбина Фонтане „Купачица“

Погубна идеја авганистанских Талибана да избришу

историјско сјећање на претходну вјеру – будизам, као да је потекла

од подгоричких (боље рећи љешкопољских) Муги-Талибана,

који су прије авганистанских Талибана порушили огромну статуу

жене испред Скупштине, звану „Купачица“, која се у парку

безуспјешно купала од блата које је долазило са друге стране

улице.

Тек кад су за овај случај дознали, авганистански Талибани

су порушили статуе Буде у Бамијану високе 53 и 38 метара.

Авганистански министар Мутавил изјавио је да је сваки

комад порушених скулптура још на лицу мјеста да се не разносе

као реликвија, а екс-министар Муги-Талибана Мугивил (Муги

вила) не остави ни комад.

Мугивил и Мутавил не воле овакве дебељуце, каква је

била „Купачица“, поготову на истакнутом мјесту, као овдје – на

правцу Улице Вија дел Муги, коју, као праву аутостраду, Мугивил

изгради до своје куће.

Мугивил, у љешкопољском изговору Муги-вила, забанио

као Тали-бан, и руши ли, руши. Тренутно руши музеје града, тек

изграђене, јер и у њима постоје неке скулптуре. Пребациће их у

адаптирани магацин.

„Дан“, 19. 4. 2001.

*Муги – надимак градоначелника Подгорице од 2000. до 2014. године

142

ИЗНЕНАДАН СУСРЕТ

Случајни пролазник Ром

класификовао подгоричке мостове

Далеке 1967. године, Саво Товјанин и Андрија, као архитекти

радили су у Грађевинском школском центру „Инж. Марко

Радевић“ у Подгорици, Саво као директор, а Андрија као наставник.

Андрија није вјеровао да је 2009. године Саво жив, јер је

био 22 године старији од њега.

Град је велик, те није знао шта је у међувремену било.

На прилазу Московском мосту, Андрија примијети човјека

карактеристичног познатог хода. А кад му се сасвим приближи,

препозна Сава Товјанина, којег заустави не изговарајући

ријеч – да види хоће ли га Саво препознати код толике старости.

– Који бијаше ти оно? – пита Саво, послије чега Андрија

закључи да је добро процијенио: да је Саво толико остарио да се

ничег не сјећа.

Али, Саво, који је прочитао његово ћутање као питање,

насмија се уз снажно изговорене ријечи:

– Како си Андрија?

– Добро, Саво. Помози ми да не рачунам: колико имаш

година?

– Деведесет – одговори Саво.

– Не могу ти рећи: Дај, Боже да живиш сто година, јер ти

је то мало.

Старији људи прво изгубе добар слух, те, код оваквих

изненадних сусрета, не знајући колико је ко изгубио слуха (нестрпљиви

да одмах о свему причају), не стигну да питају: „Чујеш

ли, видиш ли?“, но одмах почну и један и други, као Андрија

и Саво, да разговарају вичући.

Један Ром, који је у пролазу лако чуо о чему говоре, рече

им: „Чујем да разговарате о овом мосту. Ја овако видим мостове

у Подгорици. Све њих: или су други нама изградили, или ми

143

другима. Везиров мост изградили су нам Турци, а онај до њега –

Миленијум – изградила нам је Европа. Овај су изградили Руси.

Први до њега низводно – Челични мост – изградили су Срби.

Блажов мост изгрдили су Њемци – заробљеници из Другог свјетског

рата. Једино смо ми за друге изградили Јунион бриџ, изградили

смо га за Америчку амбасаду преко пута њега. Преостао је

још Криви мост, који је и по изгледу, и по имену крив, преломљен

наниже на средини, те нема да је за кога друго но за Роме.“

То рече, и без чекања одговора настави, вјероватно задовољан

њиховим чуђењем и засталим дахом због доброг коментара.

Сљедећи пут кад су се срели, Андрија ријеши да Сава о

посебно корисном пита:

– Шта једеш да толико дуго живиш?

– Сада једем помијешано кисело млијеко и чај.

– Не питам те што сада једеш. Од тога нијеси оволико

живио. Но, што си јео кад си млад био?

Из књиге „Дневник архитекте у

анегдотама – I“ 2010. А. Маркуш

144

НАТО 1999. РУШИ МОСТ НА ЛИМУ У МУРИНУ,

СА ДЈЕЦОМ НА ЊЕМУ

(Из књиге „Идентитет архитектуре и људи“ 2001. А. Маркуш)

ПУПОЉЦИ КАЛЕМЉЕНИХ СНОВА

На мосту што споји

обалу и небо

дјечји

засташе

путеви

да их досањамо

отворених очију

из којих

теку часови школски

нерођени –

пупољака

снова калемљених

МОСТ

Увјежбан цвркут

и цвркут првог лета птића

радошћу, покличем,

мирисом висина,

смијешани

жагором

дјеце

на мосту пољупцу

планина

Звуком небеских

мотора

утихну ријеч

ђака,

а настави птица

кукајући,

а није кукавица

145

Срушени мост НАТО-бомбардовањем 1999, Мурино

146

ЗИДАЊЕ ОСТРВА

ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА

Пераштани нијесу имали потребе, код толико брда око

Бококоторског залива, да зидају неко ново брдо да на њему граде

цркву. Као врсни поморци, нијесу ни били склони таквом послу.

Могли су то једино и радо да ураде из ината, али нијесу имали коме,

рецимо – гусарима, против којих су се успјешно борили.

Ипак, они су непредвиђено нашли посебан разлог да попут

пирамида фараонски направе једно такво брдо камења, чак

подводно – у мору. И додатно: да на њему озидају цркву – на грађевини

грађевину.

Цркву су могли на пуно других мјеста да направе, да се

овог тешког посла не хватају, посебно што су на сусједном острвцету

већ цркву имали, те њу није требало ни градити. Имали су Цркву

Светог Ђорђа, тада заштитника Бокеља. Сада је заштитник Свети

Трипун.

Нову цркву су градили да придобију, то јест очарају папу

Павла III, слично причи да се бријег примакне Пророку. Већ је било

прошло 11 претешких година откад их је (1535. године) папа казнио

интердиктом над поменутом Црквом Светог Ђорђа (забраном

богослужења). То је иницирао которски бискуп Лука Бизанти, због

њиховог тешког огрешења према мјесном свештенику.

147

Острво Госпа од Шкрпјела

(лијево) и острво Свети Ђорђе (десно)

148

Фашинада

149

Кад су Пераштани поставили питање гдје иде народно

благо што поклањају Цркви Светог Ђорђа, добили су одговор да се

односи у Котор и да они против тога ништа не могу. Чашу је превршило

одбијање свештеника те цркве Помпеја Пасквалија да изврши

богослужење у перашкој тврђави, умјесто у тој Цркви, послије чега

су га, на дан Светог Крижа, 3. маја 1535. године, каменовали.

Били су кажњени за тај поступак, те су прионули на посао

да наставе што су 1452. године започели – да насипањем камења у

море, гдје је дубина око 30 метара, направе острво Госпа од Шкрпјела

и на њему истоимену цркву. Вјера у вјеру била је велика.

Требало је само да неко од њих почне, па да спремно заврше.

Каменовали су море, упорно као и несрећног Пасквалија. Бог

их је заједно са камењем од Пераста тјерао; тјерао даље од мјеста

гдје су гријех учинили, на начин да га никад не забораве.

Насипали су око стијене која је само провиривала из воде,

полазећи са подводног хрбата (на пет метара испод воде), који иде

према оближњем острву Свети Ђорђе. По тој стијени острво и црква

добили су име Госпа од Шкрпјела (Госпа од Стијене). Име Госпа

је по слици Госпе, која је 22. јула 1452. године нађена на тој

стијени, откад сваке године на тај дан, преко пола миленијума, свака

породица Пераста одвози до тако формираног острва барку напуњену

камењем – да прошири острво. Тај обичај, назван „фашинада“,

прихватили су сви Бокељи, који се организовано крећу у баркама

у колони, повезани конопцима („фа шнама“), што је постало

интересантно туристичко обиљежје.

Набацивањем огромне количине камења настало је острвце

површине 3030 метара, као зарубљена пирамида висине 30 метара,

која се и даље гради – са недостижним рекордом у погледу: врсте,

величине и дужине градње. Неко ће срачунати(!) за колико би

се времена тако читав Бококоторски залив затрпао, да једног дана

наши потомци не знају, рекло би се, како је прије било, као што ни

ми данас не знамо како су Будва и Котор изгледали прије но су их

наши преци, као острва насипањем са копном спојили.

Мала острва Госпа од Шкрпјела и Свети Ђорђе (са 2700

метара квадратних), као у реду запућени бродови, најљепши су

украс Бококоторског залива.

„А4А INFO“, 29. август 2005. Сарајево,

„Архитектура“ бр. 48, децембар 2001, Београд

150

Нестао нестали прозор

ТРЕ СОРЕЛЕ (ТРИ СЕСТРЕ)

Прозори који нијесу прављени да буду слијепи, понекад

накнадно, као и људи, од муке ослијепе.

Тре сореле – три сестре у Прчању у XV вијеку упорно су

гледале у море са три прозора из три куће сијамски повезане, које

се такође зову „Тре сореле“. Сестре су поистовјећене са кућама

и прозорима толико да изгледа као да су сестре ту мјесто

њих. Тачно је само да од три прозора два више нема, то јест има

их, али су слијепи – зазидани.

Куће су специфичног положаја, повезане специфичном

причом – заљубљеношћу све три сестре у истог човјека; заљубљене

у морнаричког официра, којег је узалуд свака на свом

прозору чекала, гледајући да се појави с мора.

Судбина им није била наклоњена да, рецимо, све три са

једног прозора гледају у три човјека. Имале су само вишак прозора,

који, иако толико њих, нијесу могли да отрпе несносну тугу,

те су са сестрама и њиховом тугом и они редом умирали.

Старост, која није утицала на чекање, дошла је. Кад је прва

сестра умрла, друге двије зазидале су јој прозор, с којег је у

море, у нади да јој морнар дође, гледала. Тако је и за сљедећу сестру

кад је умрла, посљедња сестра урадила... Али трећој кад је

умрла, није имао ко да зазида прозор, који је отворен опстао до

данашњег дана.

Прозори који то нијесу, видимо, могу да покажу гдје се

његује љубав. Слијепој љубави слијепи прозор за сва времена,

која пред тим нијесу затворила очи.

151

За морнаром да не знаде – чежњом стазе утабане

С три прозора на три куће – зидом болно наслоњене...

Живот прош’о, али оста – на прозоре чудно знана,

Вјековима в’јек вјекујућ, у зид нада зазидана.

Зграда Три сестре (Тре сореле)

са два зазидана прозора

152

Не само да нијесмо испоштовали Његошеву посљедњу

жељу да на миру почива у Цркви Светог Петра Цетињског на

врху Ловћена него ни давну, прије толико вјекова, жељу три сестре

да им занавијек буду зазидани прозори куће с погледом на

море у Прчању. То је била њихова кућа, њихова мука, њихова

жеља... И ми смо њихови, ако не због њих, оно због себе – своје

љубави, која често болује сличне болести.

Колико је био чврст камен којим су оне зазидале прозоре,

толико је била и њихова заљубљеност у истог морнаричког официра,

којег су до посљедњег дана живота на тим прозорима узалуд

чекале да се врати.

Оне су саме себи направиле споменик зазиђујући једна

другој прозор послије смрти. А прије неколико дана незахвално

потомство отворило је, провалом, један од тих прозора, надајући

се да им то неће сметати да и даље у профитабилне сврхе користите

њихову трагедију, која је израсла у невиђену причу.

Архитектура ове куће била је Богом дата – као слика у

огледалу – да адекватно обиљежи њихову трагедију. Објекти се

граде да обиљеже живот, а овај је изграђен да обиљежи тугу. На

том обликовању позавидио би и свјетски мајстор меморијала.

Кућа је само(!) законом заштићена, али не и људима, те јој се

ово дешава.

Три сестре од истих родитеља, исте судбине, представљене

су истим објектом, са три издвојена двоводна крова који

су уплетени у исто хомогено рјешење.

Зграда је названа „Тре сореле“ (Три сестре) – од мртвих

довољно, а од живих премного.

Архитектура је рефлекс живота у којем је стварана, као

што је ова зграда рефлекс патње, те независно од тога не може

да егзистира и да се памти. Само тако архитектура може да се

убиљежи у насљеђе културе, којем припадају и наши стари приморски

градови.

153

Највећа вриједност тих градова није у посебној архитектури

(у нечему архитектонски невиђеном), коју су поморци пренијели

са других простора, него вриједност је у животу који је

текао, који се рефлектовао на ту архитектуру и посредством ње

упамтио. Вриједност је у некадашњим добрим људсим односима,

кад се живјело практично под једним кровом, што, наспрам

данашње свакојаке отуђености, одише пријеко потребном топлином.

Брисањем приче о три сестре, обрисан је и објекат, чије

прозоре више не умијемо да пребројимо, иако је рачун до три.

Јер, сада не знамо чији је новоформирани отворени прозор; да ли

се поново на њега наслонила патња? Не знамо куд је из њега однијето

муком освештано камење, које је са интересантном причом

испуњавало његов оквир. Сада су се и прозори, и зграда, и

ми нашли у великом оквиру, кроз који се безнадно гледа у будућност.

Зазидани прозор био је прозор више но било који други:

отворен у људима, а затворен у згради, да би се разидан затворио

за све. Нигдје тако не нестају нестали прозори у судбини која

има судбину.

Послије отварања овог прозора, више не можемо за њега

да кажемо: да је као затворен отворен за оно што је судбином затворен.

154

Насилно отворен један прозор (десни)

„Архитектура“ бр. 43, јул 2001. Београд

„Дан“, 21. август 2001. Подгорица

„А4А INFO“, 11. јун 2005. Сарајево

155

МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЈЕТНОСТИ

Лијева обала Саве, Београд.

Иван Антић (1923–2006) и Иванка Распоповић (1930–2015)

Сјај немуште приче

Драгуљи Музеја

у савршеном реду,

не да чекају ред,

јер су први,

без брушења брушене

крви...

у доживљају

који измиче

да би се за њим ишло,

мамљени сјајем

немуште

приче.

У непотрошеном

ходу људи,

без краја сагледаног,

као надимање

и спуштање

груди...

несакривен

собом

или другим чим,

до краја непрочитан,

гдје стаје, ту наставља,

од кога се

одлази с њим

156

157

Музеј савремене умјетности.

Лијева обала Саве, Београд

Иван Антић и Иванка Распоповић

Из књиге „Лирика архитектоника“ 2019. А. Маркуш

158

ХОТЕЛ „УСНУЛИ МЛИН“

У Марковићима, Будва,

Слободан Драговић

„Архитектура“ бр. 69,

септембар 2003, Београд

Хотел „Уснули млин“ у Марковићима, Будва, око 300 метара

надморске висине изнад Будве, који се складно спушта низ

падину интересантног корита потока Грђевица, у фази је реализације,

а исто тако и у фази пројектовања. Пројектовање не заостаје

за градњом, јер се не гради брзо. Степен изведених радова даје

основни карактер, те вриједи закључак (ако идеја до краја заживи)

да ће бити једно од највреднијих дјела Слободана Драговића.

Хотел је замишљен у функцији здравственог туризма, за

туристе са болестима респираторног система, јер се на овој висини

сријећу погодна ваздушна струјања, уз изванредне панорамске

карактеристике изнад Будве, наше туристичке Меке. Уз

то, све анализе указују да је нужно да се Јадранска магистрала

издигне најмање до овог нивоа – да се ослободи простор испод

за несметан развој. У том случају, поред добре везе са Будвом,

Хотел би (због близине магистрале) добио додатну вриједност за

посебне садржаје у транзиту.

Изнад свега плијени амбијент у изворној хортикултури

поред потока, са прелијепо искоришћеном падином корита, висинске

разлике од осам метара. Основни ембрион, идеја водиља,

био је мали млин, који је проширен новим садржајима, али са

задржаним детаљима. Он није угушен другим значајним волуменима,

него је удостојен, као сусјед који припада цјелини интимних

простора. Каскадно спуштање до воде преусмјерава се

са задњим етажима, „из захвалности“ за пењање, враћа назад

моћним конзолама, које се мирним површинским обрадама преспајају

с небеским плаветнилом.

159

Хотел „Уснули млин“, Марковићи, Будва. Пројекат, 2003

Хотел „Уснули млин“, Марковићи, Будва.

У извођењу

160

И ту на корак од млина, издијељеним просторним цјелинама

доминанте, поштује се започета инерција величина из партера.

Изнад потока постављена је, као испружена рука која воду

захвата, шест метара дуга конзола, на којој је застакљена дискотека

са живим одсјајем водотока. Све у визуелној понуди овог

објекта, јер је на прави начин прочитан и наглашен карактеристичан

говор амбијента.

Од предвиђеног изведено 2004:

Хотел „Уснули млин“, Марковићи, Будва, 2004.

161

162

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у

Подгорици, гдје и сада живи.

До јануара 2019. године објавио је сљедеће књиге

које су на сајту: www.andrijamarkus.com

:

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ

ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 –

збирка пјесама;

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –

хумористичко-сатирични коментари;

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји о архитектури;

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010,

у електронској форми на линку

https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpb

nxsZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW58Z3g6MzhjNzZkMDVlZTE5YjgyYg&pli=1

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013–14 – поема;

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји;

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;

163

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013–2014. електронски,

а 2015. штампано;

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме, есеји,

архитектура, перформанс;

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји;

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј;

ПУШКИН, 2016 – поема;

КАНА (Светлана Радевић), 2016. и 2017 – есеји;

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури;

ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати,

2017 – есеји;

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема;

СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји;

ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји;

48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА ЗА ПОСЕБНУ ЗАШТИТУ, 2017– есеји;

ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји;

СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА

МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к небу

заплакао“ Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“

Слободана М. Чуровића Аписа), 2017 – поеме;

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме;

ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји;

АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА NO COMMENT,

2018 – фототипски есеји;

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА. Капела у

Старој Пазови и Манастир Стањевићи, 2018 – есеји и поезија;

ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. Рекорди и анатеме, 2018;

ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019 – поезија о архитектури;

ЋЕЛАВА УЛИЦА ДОБИЛА ПРЕСУДУ, 2020 – есеји;

ОБИЉЕЖЈА – II, 2020 – есеји;

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО

ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА

САВИЋ (2013–14, електронски) 2016. штампано – зборник пјесама.

164

САДРЖАЈ

УВОД..................................................................................................5

МОСТ ТА ТАРИ................................................................................7

МОСТ НА ТАРИ. СА РИЈЕКОМ НЕБОМ ПЛОВИ.....................11

ТЕЧЕ ЛИ ТАРА ИЛИ ЧЕКА..........................................................12

ЛАБУД-ПЛАЖА..............................................................................13

ЗАКОНОМ ЗАШТИЋЕНО ПОЈИЛИШТЕ ЗА ПТИЦЕ...............16

КУЋА НАД ВОДОПАДОМ...........................................................19

НАШ ЗЕТ ФРЕНК ЛОЈД РАЈТ......................................................21

ХОТЕЛ „ПОДГОРИЦА“ ...................................................................23

КОНТУРА........................................................................................26

ОКРИЛАЋЕНИ ДУХ......................................................................27

ПАПИРНЕ ЛАЂЕ............................................................................29

АМБАСАДОР БЕЗ АКРЕДИТАЦИЈЕ..........................................33

НЕМАЊИН ГРАД...........................................................................39

НОВИ БЕДЕМИ НЕМАЊИНА ГРАДА.......................................43

ХИЛАНДАР.....................................................................................47

ДУКЉА.............................................................................................50

ЗИДАЊЕ СКАДРА НА БОЈАНИ...................................................52

МОСКОВСКИМ МОСТОМ ДО ВИСОЦКОГ..............................55

ОД ПУШКИНА ДО ВИСОЦКОГ..................................................58

ГРАД „ПРЕКО МОРАЧЕ“ КАДА ГА НИЈЕ БИЛО

И РУШЕЊЕ ВИСЕЋЕГ МОСТА СА ПОГИБИЈАМА................63

МАНАСТИР МОРАЧА...................................................................71

МАНАСТИР МОРАЧА – пјесма....................................................79

МАНАСТИРСКИ КОНАЦИ ПОД ВОДОМ.

ЧАС ИХ ИМА, ЧАС ИХ НЕМА....................................................81

165

ПОТОП.............................................................................................86

ПЛАВА ГРОБНИЦА.......................................................................88

ЧУВАЈ СЕ МЛАДИХ УМРЛИХ МОСТОВА ..............................89

ЧУНОМ И КЕРЕПОМ У БОЉЕ СЈУТРА.....................................93

ПРВИ ПОСЛИЈЕРАТНИ МОСТ – „ВОЈНИ МОСТ“

НА МОРАЧИ.................................................................................. 96

СТАРИ ВЕЗИРОВ МОСТ.............................................................101

УМИРУ И МОСТОВИ И ИМЕНА.

НАША МУКА, А ВЕЗИРОВО ИМЕ.......................................... 112

МОСТ БИГАМИСТ.......................................................................113

МОСТ БИГАМИСТ – пјесма........................................................120

ТУРСКО КУПАТИЛО..................................................................121

РИБНИЦА НА РАСПЕЋУ бр.1....................................................125

РИБНИЦА НА РАСПЕЋУ бр.2 ...................................................129

РИБНИЦА НА РАСПЕЋУ бр.3....................................................133

ФОНТАНА „КУПАЧИЦА“..........................................................137

ПОДГОРИЧКЕ БУДЕ И МУГИ-ТАЛИБАНИ............................142

ИЗНЕНАДНИ СУСРЕТ................................................................143

НАТО 1999. РУШИ МОСТ У МУРИНУ

СА ДЈЕЦОМ НА ЊЕМУ...............................................................145

ПУПОЉЦИ КАЛЕМЉЕНИХ СНОВА.......................................145

МОСТ..............................................................................................145

ЗИДАЊЕ ОСТРВА ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА............................147

ТРЕ СОРЕЛЕ (ТРИ СЕСТРЕ).......................................................151

МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЈЕТНОСТИ........................................156

ХОТЕЛ „УСНУЛИ МЛИН“.........................................................159

Биљешка о аутору..........................................................................163

166

167

CIP - Kaталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN978-9940-695-24-8

COBISS.CG-ID14941188

168

Knjiga OBALE UZ LJUDE MORE I RIJEKE 2020 Andrija Markuš

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?