Knjiga OBILJEŽJA II 2020 A. Markus

ОБИЉЕЖЈА – II

– Есеји –

Споменици, скулптуре,

споменичка архитектура,

архитектура

1

Библиотека

НАУКА И УМЈЕТНОСТ


– Есеји –




Андрија Маркуш

Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ

На корици Детаљ Споменика на Тјентишту,

аутора Миодрага ЖИВКОВИЋА

Штампа „АП ПРИНТ“, Подгорица

Тираж 200

ISBN978-9940-695-25-5

2

АНДРИЈА МАРКУШ


– Есеји –




Септембар 2020.

3

4

УВОД

Књига „Обиљежја – II“, 2020. год. наставак је књиге „Обиљежја“,

2017, те је и увод исти.

Избор истакнутих градских обиљежја: споменика, скулптура,

споменичке архитектуре и архитектуре, овдје није остварен

по некој чврстој методологији упоређења вриједносних параметара

дјела за одређени простор и вријеме, јер за тако обиман

посао никад није било заинтересованих институција културе.

На ова дјела сам упућен посебним разлозима и инспирацијама

дуже вријеме пратећи то, често пожуриван и неком актуелном

градњом у Црној Гори и Србији.

Увијек је драго кад се пише о изузетно вриједним дјелима,

као и кад се устаје у њихову одбрану од најчешће споредних

интереса, које сам исказивао есејем, као најадекватнијом формом.

Субјективним избором у субјективном – у есеју, тежио

сам ка објективнијој слици посебних димензија.

Обиљежја мјеста гдје живимо посебног су ликовног и

симболичког статуса, као дио ранијих и ових времена, дио историјских

догађања. Она су ми се у избору наметнула особеношћу

у вријеме њиховог настанка, или актуелизовањем новим односом

према њима. То сам пратио написима у гласилима струке и

другдје, што се нашло у овој књизи, гдје су представљени и

примјери ван ових простора као шири контекст.

Окружење и догађања упућивала су ме ка идентификацији

правих вриједности са што стабилнијим принципима, без тежње да

се створи општа и комплетна слика простора града или државе,

због чега су изостали многи примјери који су заслуживали да су

овдје.

Циљ је био и да се илуструје актуелна проблематика –

5

стање доспјелости у континуитету посредством изабраних дјела,

гдје су могла да буду и сасвим друга.

Много шта добија статус обиљежја, а да некад на то нико

и не мисли, настајући спонтано, поготову у природи. Некад се

природа интересантним амбијенталним вриједностима сама

обиљежава насталим формама, а таквих је случајева много, нарочито

на црногорском кршу – поред ријека и мора, и мимо њих.

Тектонска помјерања обликују Земљину кору, као и утицаји

водотока и морских валова, атмосферских падавина, вјетрови

– ерозијом носећи пијесак и друго што бруси. Ту је и биљни

свијет, богат микро и макро свијет – све у покрету, које свој траг

оставља обиљежавањем.

Човјек понекад имитира природу, на примјер, да налик на

ерозију: компресором избацује смјешу воде и кварцног пијеска,

да брзо (умјесто вјековима) обради површине којих тврдих

предмета.

Све се обиљежава, или плански или спонтано. Обиљежава

и на самом човјеку и око њега (а и у њему). Обиљежава од

дјетета у колијевци, па током живота – на свом унутрашњем и

спољњем изгледу, понашању.

Обиљежава се – уређује се – простор у стану, простор око

те и сусједних зграда, посредством служби на нивоу општине,

гдје се од заједничких средстава главним поентама обиљежава

град.

Обиљежавају се радна мјеста и предузећа, гдје се посебно

мисли на лого предузећа, печат, рекламни пано и друго – до

државног грба, заставе и химне... до угледа у свијету.

Ангажовањем најугледнијих стваралаца, циљано обиљежава

се историја, као коријен – стабло сваког народа, обиљежава

како је доспјела и прихваћена, обиљежавају у њој дјела значајних

људи, битке за опстанак и слободу народа.

Нешто се обиљежава само једном, а нешто и више као

допуна. Град се, по обиму захвата, највише обиљежава архитектуром

– вриједном, па и невриједном, некад само необичног изгледа;

обиљежава валоризацијом околног амбијента.

6

Од свих тих обиљежја, много тога и туристи „однесу са

собом“. А нешто остане обиљежено у нама, и као горко, јер и

промашаји обиљежавају живот.

Обиљежава се и за пословне потребе називом фирме испред

улаза, каквим графичким дизајном, као репрезентом. Обиљежавају

се и осјећаји. Свим тим у просторном артикулисању

баве се скулптори, архитекти, сликари, дизајнери, модни креатори,

музичари, књижевници... да се некад не зна гдје се једно завршава

а друго почиње. Заједничко је за све – осјећај љепоте,

угодности, што је и у овој књизи фактор обједињавања: изабрани

поглед аутора, код мноштва других могућности.

Све то представљено је есејима, као жанром са мјестом и

могућностима за испољавање надахнућа од посебно вриједних

ауторизованих или самониклих дјела. Томе погодује лапидарни

и мултидисциплинарни карактер есеја, са паралелном заступљеношћу

објективног и субјективног, на путу до срца – до рефлекса,

који имају и повратан утуцај.

У свему – у обиљежавању, често учествују и промашаји,

којима је, да их убудуће буде мање, у овој књизи дато доста

простора.

Обиљежава се и у времену, и у простору – тродимензионално,

дводимензионално... у покрету, у изговореној ријечи, у

књизи, у сјећању, поготову у историји и у човјеку – и у имену

које је обиљежило вијек, као Никола Тесла.

Саломон Ренак казао је да су људи са изграђеним укусом

непријатељи умјетности... Све је остављено свакоме за сопствену

оцјену... Што се види, не може се сакрити у ријечи. Тако и

мој суд о овим дјелима узима се са резервом, поготову да која

моја негативна оцјена конкретног дјела ни најмање не баци сјенку

на достигнути, другим дјелима, рејтинг аутора.

Аутор

7

8

МИОДРАГ ЖИВКОВИЋ

1928–2020.

РЕМЕК-ДЈЕЛО ЗА ПОНОС ЕВРОПИ

„Дан“, 12. 8. 2020.

Налик на Рајта који је у деведесетој години пројектовао

једно од најбољих својих дјела Гугенхајмов музеј у Њујорку, тако

је и скулптор Миодраг Живковић вајаo, учествoвао и побјеђивао

на конкурсима до краја, до своје 92. године. У 91. на конкурсу

борио са против унапријед изабраног рада – грубог плагијата,

партијске потпоре кича, са роком за остале да немају времена

да израде рад, али старац Миодраг имао је мишиће да ту

буде најбољи, али не и изабрани поред некадашњег његовог

ученика којег није учио да тако и тиме побјеђује. Како је сва велика

дјела остварио на конкурсима, много пута побјеђивао је и

оне који су свој статус сујетно партијски чували у САНУ. Иако

је за свој рад у 92-ој показивао снагу, природно да у тим годинама

организам није могао да се одупре мањим изненадним

здравственим изазовима. Застао је 31. јула 2020. године, а наста-

9

вио путем бесмртника као један од најзаслужнијих стваралаца

српског народа, раме уз раме са Богданом Богдановићем у споменичкој

архитектури. А Живковић је додатно интензивно вајао

и веома успјеле споменике фигуративног опредјељења.

Споменик на Тјентишту, Сутјеска, 1971.

Прије два мјесеца јавио нам је забринутост за здравље 22

године млађег колеге, са којим га данас тужно пратимо.

Обиљежавањем масовних страдања нашег народа, споменичка

архитектура Миодрага Живковића, потпуно се разликује

од оне Богдана Богдановића уврштене за његова живота у Баштину

свјетске културе. Без обзира што су тада у Југославији, па

до данас, та дјела једнако цијењена, Миодраг није увијек дијелио

судбину својих дјела олакшањем што је са мањим прохтјевима

доспио са села.

У оваквим случајевима, док је Богдан као архитекта стварао

као да је скулптор, Миодраг је као скулптор стварао као да је

архитекта. А у другом жанру веома успјешно вајао је споменике

значајним личностима историје.

10

Спомеником на Тјентишту, на Сутјесци (1971), најбољим

својим дјелом, претеча је Френка Герија – неких карактеристика

његовог Гугенхајмовог музеја у Билбау (1997) – у дијелу „хаотичног“

преламања попут згужваног папира. Ту је као и Гети

дисциплиновао различите садржаје – диференцијацијом уз ритмичко

повезивање, утиском природног настанка.

Споменик на Тјентишту, Сутјеска, 1971

На овом споменику нефигуративне поставке (као и на другим

сличним), Живковић све остварује на глобалном нивоу – снажним

монументалним садржајима, претежно без накнадног дотјеривања

каквим детаљима. А Богдан Богдановић (вриједи упор е-

дити) наставља даље, прелазећи на књижевне интерполацује, урезујући

у мермер приче и знаке времена попут вињета, изрезбарених

на громадама мермера, некад поређаних као стећци, као колоне

људи, некад у окупљању – груписани. И један и други аутор

представљају масовна стратишта, отпоре – борбу за опстанак.

11

Споменик на Тјентишту, Сутјеска, 1971.

Живковић та два исказа код Богдановића – у глобалу и у

детаљу, већином лапидарно сублимише у један поступак, врхунећи

монументалношћу динамичког карактера, адекватно снази,

отпору, пркосу и вјери српског народа – и кад су погроми и кад

су искораци, побједе.

12

Миодраг Живковић и Богдан Богдановић, по сличном

задатку, другачијим изражајним поступцима, компатибилно, сабирали

су отјеловљене доживљаје страдања и из њих као феникс

уздизања нашег народа. Сабирали су за општи домет – цјелину,

за коју Европи предстоји да је изучи, истакне и њиме се подичи,

истовремено помажући себи да схвати и тада, и кроз читаву

13

историју, катаклизмичне жртве српског народа управо за Европу...

А ту су и остала веома значајна дјела других аутора, настала

пред истим замајцем времена.

Његов Спомен-комплекс „Кадињача“ код Ужица (1979) и

Споменик Стријељаним ђацима, Крагујевац (1963), карактеришу

иста снажна надахнућа, размаси у простору, динамичност и

симболика, који су недјељиви дио максималног узлета овог

ствараоца. На моје питање који свој рад сматра најбољим, одмах

је одговорио: „Споменик Стријељаним ђацима“.

У претходним случајевима ријеч је о већим споменичким

комплексима, а код других – мањих обиљежја, прилагођено томе,

Живковић другачије и разноврсније поступа. Некад ваја нефигуративно

сведеним геометријским формама, од којих дјелимично

задржава оквир, а унутар остварује перфорације са или

без уметнутих форми, које некад излазе из оквира, какав је случај

код Споменика пилотима браниоцима Београда 1941, постављен

1994.

Перфорацијама, уз претежно задржавање контуре – базе,

израдио је и Споменик Вуку Караџићу у Петњици (1985–2005),

родом мјесту Вуковог дједе Јоксима (по којем је Вук и Црногорац

и Херцеговац – Србин). Овај споменик може се урачунати

међу најбоља његова остварења.

Живковић некад нефигуративне форме поставља иза фигуре

коју у првом плану ваја – интегрисано, какав је случај код

Споменика Светитељу Сави, Пријепоље (1995). Слична примјена

архитектонских мотива остварена је (и то интензивније) код

конкурсног рјешења за Споменик Светом Петру Цетињском у

Подгорици (2005), гдје скоро да формира затворени простор око

бронзане фигуре Светог Петра Цетињског.

Код Спомен-парка „Устанак и револуција“, Грахово (1978),

остварен је интензиван динамички сплет нефигуративног и фигуративног,

интересантном композицијом... као да је ухваћена у лету

при скоку са пиједестала.

14

Споменик Стријељаним ђацима, Крагујевац 1963. Миодраг Живковић

Споменик „Кадињача“, Ужице, 1979.

15

Споменик „Устанак и Револуција“, 1978, Грахово. Миодраг Живковић

По исказаним потребама за досљедније и усмјереније

представљање значајних историјских личности, Живковић је за

одређене просторе у граду вајао у класичним оквирима и садржајима,

као што су коњаничке композиције. То је веома успјело

остварио побједом на конкурсу на Споменику краљу Николи у

Никшићу (2006).

Веома је дуг списак споменика које је за шире просторе

тада Југославије вајао. Вајао је многе рељефе и скулптуре за ентеријере.

16


17


18

Споменик Вуку Караџићу, Споменик пилотима браниоцима

Петњица, Шавник, 1985–2005. Београда 1941, подигнут 1994.

. Миодраг Живковић Миодраг Живковић

19

Споменик краљу Николи, Никшић, 2006. Миодраг Живковић

20

Свети Симеон Мироточиви,

Манастира Светог Симеона Мироточивог, Немањин град,

Подгорица. Миодраг Живковић

21

Живковић је радио споменике за иностранство, све по конкурсу:

у Пунта Аренасу, Чиле два споменика (1970); у Г онарсу,

Италија (1973); у Ел Шату, Египат (1985); у Бечу (1984); спомен -

костурнице у Сансеполкроу (1971) и Руму (1974); обелиск на сајму

у Лагосу, Нигерија (1975); скулптуру у Либервилу, Габон.

У Црној Гори, поред три наведена споменика, радио је и

Споменик Слободе, Улцињ (1985); Споменик Светом Симеону

Мироточивом у порти истоименог храма, Подгорица (2018);

скулпторски је осмислио слику Андреја Рубљова „Света Тројица“

за Манастир Стањевићи.

Миодраг Живковић рођен је у селу Лесковац код Лазаревца

1928. године, гдје је завршио основну школу. Гимназију је

завршио у Београду. У Школи за примијењену умјетност у Београду

дипломирао је 1952. на вајарском одсјеку. Потом радио је

као наставник ликовног образовања у школама, да би 1968. био

изабран за доцента на Академији за примијењену умјетност у

Београду. Био је декан на Факултету за примијењену умјетност.

Учествовао је на многим изложбама у земљи и иностранству са

великим успјесима. Добитник је многих награда и признања.

Миодраг Живковић на Тјнетништу 2019.

22

СПОМЕНИК ЊЕГОШУ 1956.

Подгорица. Сретен Стојановић

У Његошевом парку у Подгорици, наспрам Зграде Народног

позоришта, 1956. године изведен је Споменик Његошу,

који је међу најбољим дјелима Сретена Стојановића.

На постаменту у форми два пространа степеника, постављена

је бронзана фигура Његоша у сједећем положају, десном

руком на кољену а лијевом на књизи доминантним карактером

његовог животног пута и домета у сва времена.

Споменик није као често јунак с мачем у рукама, да млађи

питају зашто, већ да не питају – књигом, прије свега Горским

вијенцем, код покушаја понеког да му је узме из руку за другачије

читање.

Без ризика за шта слично, на другој страни Мораче, испред

Правног факултета, Валтазар Богишић на својем споменику

без књиге је, без Општег имовинског законика, чекајући да му

дају Закон о слободи вјероисповијести да процијени колико је

отимање Светиња исправно.

Овим спомеником остварен је интиман однос у окружењу

– у парку, гдје постамент не прекида него преспаја фигуру и

природу. То је остварено степенастим спуштањем, да постамент

не припада само Споменику него и посјетиоцима, просто

мамећи их да се на њега попну и придруже Његошу. Дјеца чак

сједну Његошу у крило да се сликају.

23

24

Други елеменат те интиме, којој се тежило, чини Његошев

опуштен став сједењем на нижем нивоу од одговарајућег за његову

висину преко два метра. Спуштен ниво на којем сједи доводи

до нагињања поткољенице једне, а уздизања кољена друге ноге

у односу на висину на којој сједи. Овим је представљена и Његошева

висина, која је од неких антрополога оспоравана – да није

виша од два метра. Његова висина доказује се и према њој настављене

ноге столице коју је користио, сада изложене у музеју.

Познато је да људи натпросјечне висине кад сједе на стандардној

столици, веома болно подносе дуго сједење, јер наткољеница није

у равном положају, те не може да преузме дио терета при сједењу...

Мештровић је Његоша вајао на Ловћену да сједи још ниже,

кад је дошло до укрштања ногу, правећи тиме посебну композицију.

Тај нешто слободнији положај руку и ногу дисциплинован

је потпуно усправним сједењем – „као свијећа“ положајем

горњег дијела тијела.

Његошева грађа представљена је у правој сразмјери, гледајући

у детаљ. Тако и величина главе, за коју су антрополози

утврдили (према посмртним остацима) да је Његош могао имати

мозак од 1995 грама, што је у односу на Тургењева 16 грама мање.

За упоређење Анатол Франс имао је мозак од 1017 грама.

Остварени лик представља одлучног и умног човјека –

карактеристичног Црногорца, који је не само по мишљењу Вука

Караџића, био најљепши Црногорац. И управо скулптор Сретен

Стојановић остварио је ту љепоту.

Његов поглед није упућен нити на књигу, коју држи на

кољену лијеве ноге, нити према главном прилазу, којем је тијелом

окренут, него у страну, представљајући и друге бриге на које

је мотрио.

Драперија је одмјерено стилизована. Црногорска ношња

складно и неусиљено прати тијело, правом мјером у представљању,

а да није просто подржавање, већ интерпретација у дијелу

ауторовог израза, све интегрално доживљено.

25

26

27

Бројне су карактеристике композиције које овај споменик

чине изузетним.

Споменик је, као веома убједљив и добро прихваћен, изведен

на још два мјеста. Његов одливак постављен је у Београду

код Филозофског факултета 1999. године и у Риму у парку Villa

Borghese 2005. године.

Главна одлика овог споменика је ријетко виђено природно

прихватање Његошевог присуства у овом парку, као да

није, а јесте, споменик.

28

СПОМЕНИК ЉУБУ ЧУПИЋУ

Никшић, 2018. Златко Гламочак

Нигдје на овим просторима и шире није виђен такав случај

да неко, као Љубо Чупић, на тако карактеристичан начин лако

положи живот, цијенећи шта се тиме, као више, добија. Преспојио

је тадашњи тренутак општег безнађа и будућност која ће се

надовезати и разгранати на његов бесмртни предсмртни осмијех.

29

Ланци при погубљењу

Појачани ланци на споменику

30

Тај унапријед себи изграђени споменик био је стварнији

од овог што је успјешно вајао Златко Гламочак у Никшићу, откривен

13. јула 2018. на Дан устанка црногорског народа.

Златко је имао изузетно тежак посао – да се приближи

слици коју народ носи о Љубу, знајући да неће моћи потпуно.

Али задатак скулптора је да обави свој могући дио посла – да се

два лика: непосредни и интерпретирани сретну у сваком од нас.

Љубo се борио против окупатора до априла 1942. године,

кад је ухваћен. Након изрицања пресуде и извођења из суднице

из зграде некадашњег позоришта, настала је фотографија хероја

– Љуба са изузетно убједљивим и особеним осмијехом, пуним

вјере у будућност народа својег, што ни најмање не ремети тек

изречена му пресуда – смрт стријељањем. Напротив, потпуним

миром однио се према њој, оснажен вјером у идеале, који се никад

не могу убити. Он бијаше изнад свих што су се ту заслијепљени

окупили, и нестали без трага.

Осмијехом од срца, чистим погледом без трунке резерве,

осмијехом срећног човјека, пред чијом су сликом поносито стајали

Нехру, Индира Ганди, Жан Пол Сартр и други, Љубо је

пронио себе у трајање сјећањем које не блиједи са онима који су

се након тога родили.

Златко, умјесто у злату, изради га у бронзи – кршног да

доминира никшићким тргом. Златковим представљањем Љубовог

лика, постепеним навикавањем на њега, дијелом, како обично

бива, измијениће се лик који народ носи у себи. А можда ће

доћи до напретка електронске технологије – да буде могуће вајање

мислима, да се сачува све што смо досад носили у очима.

Шта је скулптор Златко Гламочак од лика, симбола и надахнућа,

пренио да носи хладна бронза:

На пространом тргу у Никшићу, гдје је споменик отворен

погледима – да се сагледава са разних позиција и удаљености –

остварује се већа дистанца сагледавања, што чини више од 90

посто присутности у формирању главног утиска. Сви основни

31

карактери споменика, који се са те удаљености намећу, одговарају

познатој слици Љуба Чупића. Ту није ни била потреба да се

на глобалном нивоу врше веће стилизације, јер је положај тијела

који је Љубо имао и сада у свим симболима, израза и порука.

Ово је добро одрађен посао од аутора за којег знамо да су

му неупоредиво веће могућности у интерпретацији личног доживљаја

слободним формама интерполацијом апстрактних садржаја

у нефигуративном обликовању. Он је овдје себе уградио

колико је било потребно непосредном представљању Љуба и

Љубовог дјела, а не доминантно особеност својег доживљаја у

каквој радикалној форми на глобалном нивоу.

32

33

Сасвим друго је – мања дистанца, на дијелу оних од десет

посто позиција у сагледавању, гдје долазе до изражаја детаљи –

психофизички садржаји у микроструктури лика, дјелови тијела,

драперија и остало... Ово много не мијења општи утисак који

доминира. Али, ријеч по ријеч ка могућој перфекцији, потребно

је рећи да се овдје очекивало да Златко Гламочак дијелом пређе

на своје форме израза, којим добро влада, ослобођен инерције из

глобалне поставке – ослобођен пошто-пото реалистичких поставки,

бар у драперији. Али не науштрб тачне представе, него

замјењујући их суштаственим – асоцијативним, без губитака у

сада занатском упеглавању површина. Капут, иако по форми

тачно дат, није представљен да је од меког материјала него да је

кожни, попут некадашњих удбашких кабаница, који је утисак

наглашен дебљином оковратника и, томе додато, сјајем од бронзе,

који највише одговара сјају коже.

На овом споменику, Љубов поглед благо је нејасног ишчекивања,

наспрам што је код Љуба био отворен без резерве и

тајне, загледан у вријеме које слиједи. Овдје поглед непотпуно

кореспондира са осмијехом. Ипак, и толики степен успјешности

сматра се великим, јер је Љубов осмијех и поглед у садејству

немогуће потпуно представити. Који би свјетски познати глумац

могао да то одглуми, поготову скулптор пренесе у бронзу? Довољно

је да мало задрхти рука. А како не би дрхтала?

На примјеру осмијеха Мона Лизе доказано је да постоје

осмијеси који се не могу копирати.

Ланац којим су биле везане руке народног хероја Луба

Чупића, на споменику је са много увећаном дебљином, као за везивање

брода.

Љубо Чупић, послије суђења, стријељан је 9. маја 1942.

године. За народног хероја проглашен је 10. јула 1953. године.

34

СПОМЕНИК ПРЕШЕРНУ

Подгорица, 2018. Роко Жнидаршич

Споменик Францу Прешерну откривен је 25. јуна 2018. у

Подгорици узвратно постављању Његошевог споменика 2014. у

Љубљани. Војислав Ковач, почасни конзул у Словенији, дао је

средства за оба споменика.

Тиме према Његошу и Прешерну однијели смо се као да

су били на службеном путу, па се, заслугом Ковача, вратили да

се тек сада са њима упознамо – да их „уз чашицу“ откријемо као

да су били покривени.

Споменик је постављен између Зграде РТВ Црне Горе и

Московске улице, уз прилаз овој згради, уз њену ограду. За то је

посјечено неколико борова, које је ту око свог двора засадио

краљ Никола. Споменик, тако малих димензија, могао је да се

уклопи, не заборављајући ни благодети борова.

Ако нијесу уклопили Споменик, уклопили су себе међу

пристигле званичнике из Словеније, да се лентрају (сликају) на

откривању Споменика, на заједничком путу за Европу.

Споменик је на простору 54/55 метара, који се, те величине,

не може назвати Прешерновим парком, како је представљен,

посебно не тако ампутирани дио парка Краља Николе, величине

плацева вила неких наших функционера!

Како год то називали и третирали, статус му даје већ

формирани простор око Зграде РТВ ЦГ, са којим чини цјелину,

без могућности да се тим димензијама наметне и издвоји. Такав

статус дат је и другом у близини споменику неком (није уписано

којем) бркатом Црногорцу штруцасте векна-главе, која је, тако

дугуљастог облика, симболично, повољна за провлачење кроз

разне намете. А можда је то споменик гласитим црногорским

брковима, које нико никоме није смио да дотакне, а да главом не

35

плати. У близини црногорских бркова који могу да жуљају, видјећемо

шта код успјелог, Прешерну у част, споменика жуља.

Искључујући друга питања, о чему ће бити више ријечи,

Спомеником Прешерну, арх. Рока Жнидаршича у старту избјегнути

су стереотипи преискоришћених форми обликовања често

комплет фигуре човјека реалистички или неуспјело стилизовано.

Свим тим досад скривано је непознавање анатомије човјека, посебно

драперије која би требало да дискретно открива а не покрива

човјека – открива сразмјеру и логику. За све то, као тежи задатак,

мало је код нас скулптора дуже праксе и већег афинитета.

Успјело је опредјељење аутора Рока Жнидаршича да свој

израз, поруке и асоцијације усмјери на форму Прешернове главе,

а да се тијело осјети, а не види, у моћном зиду, који јесте и није

постамент, јер за постамент очекује се да је испод фигуре, а не

бочно као овдје – свакако успјешно. Тиме, као ријетко гдје, постамент

од споредне улоге добија значај као и фигура коју носи.

Глава на Споменику увећана је, поред осталог за приближавање

на лицу замрзнутих полазишта – површинске структуре,

која је овдје доведена у први план. Ријетко се гдје шта, са оваквим

разлозима увећава не заборављајући детаље, који плијене у

том великом распону, уз то остварено сигурним потезом, без

враћања и дотјеривања – без кићења.

Како се споменици у граду подижу у амбијенту различитих

грађевина, које често нијесу наклоњене ни себи којим финијим

изразом, поготову у преливу да што пренесу на окружење за

даља настављања, аутор је сублимирајући све усагласио настављањем

– допуњујући једно друго – архитектонски и скулпторски

израз, за што је и био предодређен као архитекта.

Често су на споменицима подијељене улоге између

скулптора и архитекте, гдје за споменик архитекти најчешће обликују

контактни дио споменика и терена – постамент, а потом

и околни споменички комплекс, којим се акцентира скулпторски

дио – дјело скулптора. Међутим, овдје архитектонски и

36

скулпторски дио неодвојиво интегрисани су.

Доминира зид дужине 280, ширине 80, а висине 245 сантиметара,

из којег, као да је претходно била уронула у воду, израња

форма главе висине 200 а ширине 170 сантиметара надвисујући

зид за 110 сантиметара. Глава, по површини, обрађена је

идентичним поступцима као и зид само рустично. „Читањем

овог споменика“ могло би се закључити да је аутор пушач. Јер

све је настало по систему сложених цигарета у кутији, из које се

бочно извлаче поједине цигарете, али не да се потпуно извуку,

но задржавају се – нека мање, нека више, колико да се тиме

формира Прешернов лик. Природно, колико је на једној страни

цигарета извучена, са друге стране је увучена: да је са предње

стране обликована Прешернова глава, а са друге такође глава,

али имагинарна – у наслућивању.

Споменик одише лакоћом и убједљивошћу потеза са минијатурама

као просторним вињетама, за које, да би се дуго

одржале, било је потребно изабрати отпорније материјале.

37

38

39

Одмах уз Споменик налази се велики паркинг запослених

у РТВ ЦГ, те је било потребно да се он заклони зеленилом, да се

не схвати да се Прешерн ту сâм у својим колима довезао.

Два бора, који су једини у близини преживјели сјечу, стари

преко 120 година, у чије подножје гледа споменички Прешерн,

могли би се прихватити као посебни споменик – споменик

уз споменик.

Послије братоубилачких ратова, живимо на рестловима,

гдје маказе моћника још нијесу одложене, кад за своје мишљење

путујемо у иностранство, те се ни овдје није могла очекивати

никаква усаглашеност, већ хетерогеност – доспјелост друштвеног

тренутка. Чесма, као дио партерног уређења око Споменика,

није у склопу споменичког комплекса, већ на периферији – уз

веома транзитни тротоар пута ка Клиничком центру, да они који

се не окрену према Споменику, у пролазу сквасе руку и чело на

овој врућини.

Чесма при тротоару Споменик Црногорцу

40

Прилаз са тротоара прескакањем траве

Грађанима је онемогућено да Споменику приђу чим дођу

наспрам њега, већ се обавезују да претходно тротоаром пођу

до оне чесме на углу комплекса. Од тог мјеста, враћајући се

уназад, улази се у простор Споменика, пролазећи поред тротоара

– около-наоколо. Чињеница је да могу и директно да уђу,

али само да у залету прескоче травнати дио метар ширине, ако

не мисле да газе траву. А коме је до скакања, сем од радости,

које задуго неће бити.

41

Водило се рачуна о рационалности код изградње овог

споменика и околног простора, те су бетонске клупе на дијелу

гдје ће, ваљда, да сједе мушкарци, обложене дрветом да им од

хладноће не оболи простата, а жене да сједе на голим бетонским

клупама.

Хладно-топла клупа (десно обложена дрветом)

Представљено је колико је неважно важно. Главни натпис

на споменику – Прешернови стихови, који су дио словеначке

химне, нијесу постављени на предњи дио зида, него на бочни

чеони дио зида, без посебног истицања исписних ријечи. А испод

тог текста, постављен је кружни бронзани поклопац (20 сантиметара

пречника) са именом човјека који је поклонио средства

за изградњу Споменика, без имена аутора.

42

Натпис „FRANCE PREŠERN“ налази се на оближњој бетонској

клупи, при земљи, који ће се прочитати само ако би жене

које ту сједе рашириле ноге. Замислите да су се у Словенији

овако однијели према Његошу – да се владика нађе под сукњама.

Поред тога, код принципа да је натпис увијек на споменику на

који се односи, овај натпис на клупи ствара недоумицу: шта је

споменик?

43

У оближњем Дворцу краља Николе (сада Музеји и галерије),

у вријеме Другог свјетског рата, био је италијански затвор,

из којег су затвореници, кад су могли, бјежали баш овим путем,

како је успјешно учинио и генерал Драгутин Радовић. Прешерн

би тешко побјегао, са три стране затворен: са двије пространим

паркинзима запослених у РТВ ЦГ, а са треће великом зградом уз

Московску улицу.

Споменик, са ситним детаљима од неотпорног бијелог

бетона, временом ће еродирати под утицајем кисјелих киша, вјетрова

који носе пијесак, мраза, великих температурних промјена,

чије утицаје не могу да издрже ни много квалитетнији материјали,

за које свједоче црногорска од крша брда.

Од истог материјала израђене су и стазе око Споменика, а

могле су бар оне да су од камена. Код толико камена у Црној

Гори, није била потреба за вјештачком израдом, бар за уклапање

у амбијент.

Могуће је код справљања бијелог бетона убацити одговарајућа

средства која га чине отпорнијим. Али квалитетнији камен

– мермер и бронза прави су материјали на које се за споменике

рачуна. Уз то и најквалитетнији материјали ништа не значе,

ако су елементи, као овдје, уситњени и истурени, тиме осјетљивији

на удар.

44

СПОМЕНИК НИКОЛИ ТЕСЛИ

Подгорица, 2016. Драган Раденовић

„ASA“ br.002/2019.

„Дан“ 19.6.2019.

Одувијек смо се налазили уз крст и на крсту Христовим

мукама – на оштром кршу да ко други ту не сједне, поготову засједне.

А било их је – да су се брже враћали но долазили. Ноћу

док су бјежали зрикавце су чули као да им то Црногорци иза леђа

вичу: „Држ, држ, држ!“ и као да их неко рукама хвата, не препознајући

бодље драча које су се за њихову одјећу качиле. Ко би

дошао, видио би да из тог сиромаштва нема шта да однесе, сем,

ако успије, главу своју да изнесе. Неко није успијевао да главу

остави први пут кад је долазио, али јесте други пут, као Махмутпаша,

чију главу (гипсани одливак) чувамо у Цетињском музеју.

Немамо својег јунака чију главу тако чувамо, поготову не његово

дјело – загледаност у Спаситељицу Мајку Русију, која нам је

барут за уждену нарав слала, неокруњено жито посебно.

Кад сте у таквом вртлогу од прадједова, са вама тада одраста

и мисао – да је „горе лист“, да се на прави начин осјети

контекст актуелног друштвеног тренутка у континуитету са

историјским, које је тада право извориште инспирација свих облика

казивања. Све као у овом случају, кад је скулптор Драган

Раденовић приступио вајању Споменика Николи Тесли у порти

Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, који је откривен

2016. године.

На Споменику висине пет метара аутор је сјединио два

изузетно снажна симбола вјере и живота – крст и генијални ум

нашег човјека – Николу Теслу, што је све надопуна просторним

карактерима и порукама Храма Христовог Васкрсења, да се бар

негдје почнемо сабирати, код толико отворених рана.

45

46

У обликовању, увијек се постижу већи успјеси, као овдје,

кад се изаберу већи изазови, па се потом прескоче препоне, које

нијесу биле једноставне, јер аутор је уз крст поставио Николу

Теслу. Кад би то у било којем облику асоцирало на Распеће, то

би био промашај, који се у односу на Светиње не дозвољава.

Међутим, овдје је далеко од тога, далеко од приближавања таквом

утиску – ни по обликовању ни по статусу Николе Тесле у

односу према вјери и животу. Тесла је свештеников син, са вјером

као потпором, увијек уз крст, као и на овом споменику. А

47

изнад свега као генијалац, он је максималног успјеха – далеко од

овоземаљских мука, које се представљају.

Крст је као израз Теслине душе, јер израња из Теслиног

тијела са његових рамена.

Добро је опредјељење да се само Теслин лик представи

тачно. Остало, рачунајући и крст, дато је само у назнакама према

посматрачу да сам формира слику посредством стилизованих

форми, које су, према површинским обрадама, истог опредјељења

– рустичне, какве су и громаде камена – облоге Храма по

рјешењу скулптора Ратка Вулановића.

Овдје је показано добро коришћење граничних вриједности,

посебно на крсту којем су дужине кракова у односу на дуге

димензије одмјерене да случајем већом дужином не акцентирају

издвојеност угрожавајући компактност у казивању и у обликовању.

То је остварено свођењем на праву мјеру, гдје је у просторном

упућивању на Николу Теслу све добило једнаку ауторову

интерпретацију разуђивањем, опстајући као груписана цјелина.

Прво смо мислили да је натпис на постаменту „Никола

Тесла“ са превеликим словима – код јасног да је то Тесла, само

што не проговори. Међутим, закључак је да је и то мало за оне

који истјерују наше великане са ових простора, као што су урадили

на Цетињу са Вуком Караџићем, гдје су његову улицу дали

Исланду. За све те, заокретом у односу на Мајку Русију, крилатицом

„Ој Ламанше, чедо наше“, мало би било да је скулптор

Раденовић овдје преселио и Нијагарине водопаде са Теслином

хидроелектраном на њима.

48

49

50

СПОМЕНИК БАЈУ ПИВЉАНИНУ, Плужине

Побједа на конкурсу.

Аутор скулптуре вајар Драган Раденовић

Од три сусједне државе не зна се која ће више да слави и

подржи споменик својем јунаку Бају Пивљанину, чију су изградњу

покренуле Плужине. А 6. маја 2019. изабрале, као најбоље,

рјешење троје коаутора: Драгана Раденовића за скулптуру,

арх. Алексе Дајовића за рељефе, који са арх. Лелом Реџепагић

учествује и у изради пројекта партерног уређења и постамента.

Прво би требало да се радује Херцеговина, којој су Плужине

до 1878, до Берлинског конгреса, биле централни дио, a

тада припојене Црној Гори. Или, можда, да се прије ње радују

Црна Гора и Србија. Посебно Србија, која је припојена Црној

Гори 1918. Никога „од више глава не боли“ сем Црну Гору, која

више ужива са мало откинутог од Херцеговине него читаву Русију,

поготово Србију, да јој даш.

51

Учесници на овом конкурсу (укупно шест радова) из

околних су држава српског говорног подручја, који су схватили

да су у Црној Гори највише актуелне подјеле, те да се и Бајо Пивљанин

мора национално представити, или потпуно неутрално –

интернационално заступити. Код конкурсних радова поред заступљености

Баја као Црногорац (код Д. Раденовића), имамо и

Баја као Јапанца сумо-рвача, тежине да га постамент држати не

може (код С. Радовића), затим Козака, са козачком шубаром

(код Д. Димитријевића), потом као јаничара са карактеристичним

фесом (код М. Комада).

Иначе, близу тромеђе постојали су људи трокапићи, који

су кад крену за Дубровник узимали једну капу, а друге двије користили

на друге двије стране кад иду. Тако, ови скулптори морали

су, кад већ праве разлику, поред капе на глави да двије друге

поставе под пазух.

Проблем је како ће скулптори Херцеговца Баја препознати

као Црногорца, кад данас преко Црногорца не препознаје се

Србин. Срби и Црногорци једини су народи на свијету којима су

живи преци: за Црногорце се каже да су поријеклом Срби, а за

Србе у Крајини да су поријеклом Црногорци.

Најтеже је ако се на споменику не може препознати херој

– муња Бајо Пивљанин, који је кадар стићи и утећи и прескочити

ријеку Пиву (које је прескакање наглашено и у конкурсним

условима). Комисија је могла да направи и ранг-листу по обиму

у појасу, да дозна ко не може да прескочи ни мртву кобилу. Награђени

рад групе аутора коју предводи скулптор Драган Раденовић,

најбољи је у том погледу – Бајо је „танак“ као прут, без

чега више сем воље, непоколебљивог израза, оштрог погледа као

сабља – јунак пред којег се не стаје, што ни приближно нема који

други рад.

52

Рад Драгана Раденовића. Побједа на конкурсу

53

Други радови немају такво изражено и повезано

емотивно стање – и намјеру. Поред тога, то је и веома успјешно

ликовно ријешено – стилизовано, што ће да буде препознатљиво

обиљежје града, мотив за разне сувенире.Свугдје уз велике

подвиге, као што су Бајови, стварају се легенде. Овдје, те

легенде, као нестварност, интерпретиране су стварним – кроки

потезима – назнакама, као у представљањима Дон Кихота.

Рељефи на побједничком раду

54

Побједа на конкурсу. Споменик Бају Пивљанину. Д. Раденовић

55

Сви потези на овом споменику лаки су, брзи, без дотјеривања,

као да су самоникли, без накнадног гланцања, све по рустици

црногорског крша.

Конкурсна комисија за одабир радова одбацила је три рада,

образлажући недовољним естетским квалитетима и некомплетношћу

у траженим прилозима, на чему се, без ичега посебног

није потребно задржавати. Постоје и два рада, који су такође

одбијени због неиспуњења пропозиција конкурса у траженим

прилозима, који су тиме неактуелни, те нијесу оцјењивани по

естетским параметрима. То су рад Драгољуба Димитријевића и

рад групе аутора на челу са Владимиром Парежанином, о којима

ће се нешто рећи.

Рад скулптора Драгољуба Димитријевића карактерише

добро познавање техника заната, детаља, поготову драперије,

које сваког аутора у таквом случају доводи до потребног нивоа

од којег је даље потребно ићи креативним поступком, умијећем

– талентом аутора.

Стати на томе, какав је овдје случај, без даљег својег доприноса

по инспирацијама, без читања дјела – душе Баја Пивљанина,

беживотна је прича – козметика, на крају: играчка. То буквално

копирање природе, далеко је од Баја, што може да је само

за музеје воштаних фигура, или за фигуре уз надгробне споменике.

56

Рад Драгољуба Димитријевића, одбијен због неиспуњености

конкурсних пропозиција

Гдје овдје може да се прочита карактер општег ликовног

израза аутора – нешто његово, као, рецимо, код Лубарде, да се

препозна по потезу? Поготову овај „јунак у покушају“ нема никакве

везе са Бајом, са његовим карактером, којег он не би при-

57

мио у своје хајдуке. Овај је спреман за параду – за сликање. Није

довољно љутитост борца представити козачком капом, скупљеним

обрвама и руком на јатагану, гдје други дио лица остаје неутралан

– преузет на „рента-кар“ од којег манекена.

Код рада групе аутора које предводи Владимир Парежанин

(Пеђа Паровић, Сретен Милатовић, Рада Маслеша и Јована

Зорица), који је, просторно гледано, најатрактивније композиције,

три су велика недостатка, који га искључују. Прво, умјесто

навођења имена пет коаутора, као аутора идеје требало би навести

Лубарду. Навести да је ово компилација његове слике „Бој

на Вучјем долу“, гдје је у првом плану борац у полуклечећем

положају, десном испруженом ногом, а на лијеву ослоњен, сабљом

у десној руци, лактом до висине уха, повијеном главом,

погледом и свим другим усмјереним напријед. Друго, то није

карактеристичан борбени положај харамбаше, свакако не са тако

фронталним сукобом двије велике војске као на Вучјем долу.

Треће, мале висине споменик, са прилеглом фигуром, гдје непримјерно

Бајо клечи, не би доминирао у градском амбијенту,

гдје би постамент био већи од фигуре.

58

Рад В. Парежанина, П. Паровића, С. Милатовић, Р. Маслеша и Ј. Зорица.

Одбијен због некомплетности прилога.

Детаљ Лубардине слике Бој на Вучјем долу

59

Код награђеног рада коаутора које предводи скулптор

Драган Раденовић, било би потребно још мало порадити на благом

увођењу динамике уз наглашенију сопствену композицију.

На дијелу од кукова до рамена на свим детаљима и драперији

одговарало би да се унесе више смирености, поготову у драперији.

Тако се успоставља боља мјера, убједљивост и мирноћа у

преспајању осталих добро ријешених дјелова Споменика.

Постамент Споменика никако не би требало да остане

класичног призматичног и симетричног облика, већ га евентуално

ријешити у асоцијацији стијена наших брда по којима се кретао

Бајо Пивљанин. Три рељефа требало би измјестити са централног

дијела, јер са већег одстојања дјелују као уобичајени

спискови погинулих, често тако датим на нашим споменицима.

Од два степеништа повољније је да се задржи само једно, чиме

се избјегава чести стереотип симетрије, попут модне писте.

„Дан“, 7.8.2019.

60

КЛЕЧЕЋИ БАЈО ПИВЉАНИН

НА СПОМЕНИКУ

Тешко је било вјеровати да ће доћи генерација као ова,

која Бају Пивљанину неће признати усправност на споменику

(који ових дана спремају да му подигну) већ га представљају

клечећи. Јесте да се овдје често прилази моћницима из клечећег

положаја. Али зашто тада Бају у руке стављати сабљу, код оног

„кога ти је молити, немој га кудити“, уз то да у том положају

може само себе сабљом да повриједи.

На трећем по реду конкурсу, одабран је (како је објављено

26.10.2019) рад – рјешење споменика да се по њему изведе,

чији су аутори Владимир Парежанин, Пеђа Паровић, Ђорђе

Мандрпа, Сретен Милатовић, Рада Маслеша, Јован Зорица.

Рад Владимира Парежанина, Пеђе Паровића, Ђорђе Мандрпе,

Сретена Милатовића, Раде Маслеша, Јована Зорице

61

На овом споменику Бајо вуче за собом једну ногу

исправљену као да је рањен у њу, те нестабилно стоји на другој

нози као рода, а с обзиром да је та савијена, питање је да ли ће

моћи да се усправи, те ће Црногорци, који према њему буду

пружали руке, изгледати као да му помажу да устане.

Споменици се граде да су по висини наглашени у односу

на висину човјека, да човјек подигне главу према њему, а овдје

62

ће морати да спусти главу и да се прекрсти, уз питање: „Зар је

ово Бајо Пивљанин?“ Такав није Бајо, али ми смо такви – тиме

представљени са својим временом.

Ако би се „овакав Бајо“ подигао на постамент да

постигне тражену висину, поставља се питање: да ли би Бајо дао

сагласност да се подиже, кад је изабрао да клечи. А тим

подизањем не могу намирити колико су га спустили у клечећи

положај.

Да би таквог спуштено-подигнутог Баја бајно гледали у

очи без „прпе“, они су му једно око затворили, док оно друго

отворено дјелује као киклопу. Ту се поставља и питање: „Да ли

је Бајо са таквим очима видио којим је путем ишао?“

Овдје се није тражило да се отворе очи, него затворе – да

седмочлани жири пошто-пото изабере овај рад; жири без иједног

члана из уже струке – вајара и сликара којима је ово од руке и од

душе. А и да је било таквих, бар један морао би да је са великим

искуством на оваквим тешким и одговорним задацима, гдје

знамо да у овој категорији (стојећих фигура и коњаничких

скулптура), за простор Црне Горе и Србије у посљедњих 40

година, потпуно успјела дјела можемо избројати на прстима

двије руке.

Ако овај жири, по заступљеним професијама (који је

могао да буде допуњен са вајарима и сликарима, заступљеношћу

више од 50% да не буду надгласани) није био квалификован за

овај посао, он је био „квалификован“ да дезинформише грађане,

изигравајући конкурсом дате пропозиције и закон о јавним

набавкама, а посебно да банализује умјетност и у њој аутора –

легализујући плагијатство и компилације, представљајући то

врхунским дометом... Често кажем за слично: Миран је само

онај који зна да неће живјети дуже од своје смрти.

Овдје, како се увијек практикује конкурсним условима,

тражено је: а) оригинално дјело, б) да испуњава услове анонимности

(које је категорије овај конкурс) и наглашено да није рани-

63

је објављивано дјело и додатно ц) да се ваја „соко Бајо“, који је

могао Пиву прескочити.

Жири је погазио први услов да врши избор оригиналног

дјела, штавише констатовао је да није оригинално – да су аутори

преузели дио са Лубардиног дјела, да је дјело (цитирам):

„...дериват централне фигуре на слици Петра Лубарде Бој на

Вучјем долу“. Тај чин – чин плагирања – жири велича и

констатује да је то дјело свједочанство: „...о времену у којем се

споменик поставља“. Петар Лубарда умро је 1974. године, те

како он може бити свједок овог времена?

Жири и аутори умјесто да се од овог преузимања туђег

дјела стиде, они се тиме поносе.

Бој на Вучјем долу. Петар Лубарда

64

Овдје се не ради о простом преузимању сегмента дјела

Петра Лубарде у циљу његовог истицања, нити, како би било

исправно, за навођења на споменику: „Рађено по дјелу Петра

Лубарде Бој на Вучјем долу“, него овдје се радило о скривеном

кићењу туђим дјелом, а узгред скрнавећи га. Конкурсним

условима тражено је да се на споменик упишу Његошеви

стихови:

„Соко Бајо су тридесет змајевах

мријет неће док свијета траје.“

И стварно, ови аутори исписали су те стихове испод

њиховог клечећег Баја, те се поставља питање какав је то соко у

тако ниском лету, сем ако напада кокошке, јер сада је Бајо у

висини ограде око кућа, којима се прикрада. Уз то, Бајо је овдје

у опанцима, недостојно харамбаши који плијени од Турака и

чизме и другу одјећу и за себе и за 30 хајдука.

Другонаграђени рад Ненада Шошкића неупоредиво боље

је рјешење. Код овог рада представљена је Бајова

достојанственост и храброст, уз ауторов израз – потпис довољне

стилизације, као отклон од честих воштаних фигура. Ти

поступци мање су присутни у другом дијелу скулптуре, који су

дијелом надомјештени архитектонским формама, без „отиска

прстију“, без каквог огледања у драперији.

Шошкићев Бајо као војник може да стане у строј са Бајом

Драгана Раденовића, побједником на претходном конкурсу по

избору од 6. 5. 2019, којем та побједа и квалитет нијесу помогли

да Баја у Плужинама оствари у бронзи, без могућности да

накнадно побиједи оног кога је пред истом конкурсном

комисијом тада побиједио – овог сада клечећег Баја. Све то, јер

се не ваја само пред конкурс, него и послије конкурса, прстом да

се не мрдне.

65

Рад Ненада Шошкића

66

Између Раденовићевог и Шошкићевог Баја остало би још

да се види ко је коме харамбаша, али сада није прилика за то,

док је ријеч о времепловски преузетом са претходног конкурса

чучећем Бају. Чињеница је да је код рада Драгана Раденовића

ријеч о свугдје забиљеженом ауторовом потпису, те уз рутинске

допуне садржаја на које сам указао у свом приказу августа 2019.

у гласилима „Дану“ и „Галаксији“, то рјешење би потпуно

задовољило.

Екипа аутора која је вајала првонаграђеног клечећег Баја,

морала је у својим редовима да има човјека са искуством у

коришћењу туђих идеја, којег је нашла у Сретену Милатовићу,

аутору Споменика црогорским комитима у Никшићу, који је за

исти преузето изглед са Споменика Бошку Бошковићу код

Бијелог Поља.

Споменик црногорским комитима, Споменик Бошку Бошковићу,

Никшић, аутора Сретена Милатовића Бијело Поље

67

Посуђивање идеја са претходно изграђених споменика

прате Баја за његове споменике почев од 1977, кад је у Долима

1977. године изграђен Споменик жртвама фашизма за 520

убијених 7.6.1977, кад су као споменик изграђене три

армиранобетонске руке. Двије године касније, парафразирајући

овај, у истом селу – у Рудиницама изграђен је споменик Бају

Пивљанину са исте такве двије руке, да се и Бајо преплаши да

могу на њега да падну.

Споменик жртвама фашизма 1943, Споменик Бају Пивљанину, Рудинице,

изграђен 1977. Доли, Плужине Плужине, изграђен око 1979.

Сви су могли да копирају споменике за Баја, али нико

није могао да копира Бајово јунаштво и дјело.

Повреда правила конкурса, оглашеног „анонимним“ – да

се разматрају радови до тада непознати, комисија је грубо

повриједила избором рада њима познатог, о којем су реферисали

и који је представљен на сајту општине Плужине. Доказ је и мој

поменути приказ о истом августа 2019, гдје између осталог стоји:

„...Прво, умјесто навођења имена пет коаутора, као ауто-

68

ра идеје требало би навести Лубарду. Навести да је ово компилација

његове слике ’Бој на Вучјем долу’, гдје је у првом плану

борац у полуклечећем положају, десном испруженом ногом, а на

лијеву ослоњен, сабљом у десној руци, лактом до висине уха,

повијеном главом, погледом и свим другим усмјереним напријед.

Друго, то није карактеристичан борбени положај харамбаше,

свакако не са тако фронталним сукобом двије велике војске као

на Вучјем долу. Треће, мале висине споменик, са прилеглом фигуром,

гдје непримјерно Бају клечи, не би доминирао у градском

амбијенту, гдје би постамент био већи од споменика.“

Једно је Лубардин јунак у бици гдје му се види улога, гдје

му је циљ свугдје около, гдје му се само за трен „сабља одмара“,

другачије од сјече Шошкићевог типа „дворучног бекхента“. А

други је овдје циљ Бају постављен напријед (без опасн ости са

страна), гдје умјесто сабље одговара нож или мач да боде, јер у

том положају (без замаха) сабљом не може да с ијече, поготову

да тако гломазним боде. Ту Бајо и да преживи, далеко не би

стигао обувен у опанке са танком кожом, гдје би му ноге

раскрвавиле на оштром кршу, а не врат под османлијском

сабљом. Корио би Бајо себе што није обуо харамбашке чизме.

Ако бисмо пошли од тога да је жири по професији био

потпуно компетентан, тада би се наметнуло много озбиљније

питање: да ли је постојала намјештаљка, о којој се говори? Да ли

је намјерно на претходном конкурсу овај рад „занемарен“ да би

се на сљедећем прихватио без конкуренције Раденовићевог Баја?

Јер здраворазумски нико, ни Раденовић, није могао поново са

истим радом да учествује као познатим радом – повредом анонимности.

Али, ако се на овај начин један задржи, а други пусти,

настаје шта је настало. Само су били изговори да у претходном

конкурсу клечећи Бајо није задовољио пропозиције тражене

конкурсом – иако са датом скулптуром. Јер тада би се (ако је то

пресудно), ако се рад оцијени вриједним, исти разматрао ван

конкуренције и предложио инвеститору за извођење. Учешће

ван конкуренције, ван амбиције да се добије новчана награда,

изузетно је корисно за инвеститора, јер се тада добијају радови

69

ван пропозиција по систему „узми или остави“, који често исправљају

и погрешне програмске поставке инвеститора.

На конкурсу за Палату „Албанија“ у Београду, прије

Другог свјетског рата, одбијен је рад Бранка Бона, јер Бранко по

пропозицијама није могао учествовати као архитекта ентеријера.

Награде су дате другима од преко 60 приспјелих радова, али је

жири оцијенио да је његов рад најбољи, по којем је и изведена

Палата „Албанија“.

У случају у Плужинама, жири је, поред незаконитости,

наметнуо Општини беспотребних додатних 8.000 евра трошка за

овај трећи конкурс, умјесто да исти рад тада предложи

инвеститору ван конкуренције – кад би мука од клечећег Баја

почела раније.

Побиједити на конкурсу не значи и право на извођење,

јер инвеститор може да одустане. Али никако да на овај начин

општинска бирократија, као изговор, уђе у теоријске расправе

негирајући да је неко што је једини добио награду на конкурсу,

који никог нема испред, побједник на том конкурсу, као што је

у овом случају био скулптор проф. др Драган Раденовић, јер је

његова награда названа трећом пребројана са два непостојећа

испред. За бирократију је важан назив, а не вриједност рада.

НВО „Бајово огњиште“ предлагало је да се још више

истакне Бајово дјело, да се са претходног конкурса стојећи Бајо

подигне на коња, али видимо да је он сада спуштен скоро да пузи.

Ако поводом овога „сви јунаци ником поникоше“, тада не

пузи само Бајо, уз сигурно да се никоме ништа поводом овога

неће заборавити.

70

НЕЋЕ ДА СКОЧИ СА СКАКАОНИЦЕ

Бајо Пивљанин доведен у тешку ситуацију –

тјеран да се самоубије према смртној пресуди која

у Плужинама није интегрално објављена

„Дан“, 13.11.2019.

Сви смо мислили да ће Бајо Пивљанин на природан

начин по други пут да дође међу нас, све до најаве на порталу

Општине Плужине, гдје смо видјели да ће доћи клечећи. Али и

од тога, како сад дознајемо, десило се горе.

На трећем конкурсу, како је објављено 26.10.2019. за

Споменик Бају Пивљанину у Плужинама, по избору комисије

без и једног скулптора, одабрано је рјешење аутора Владимира

Парежанина, Пеђе Паровића, Ђорђе Мандрпе, Сретена

Милатовића, Раде Маслеша и Јована Зорице, којим се

карикатурално исмијава један детаљ са Лубардине слике Бој на

Вучјем долу, иако је и законом и конкурсним условима било

забрањено коришћење туђег дјела. А како је конкурс оглашен

анонимним, овај рад није био анониман, већ добро познат истој

комисији која га је разматрала на претходном конкурсу кад га је

одбила.

Мислили смо да је највећа грешка што ће на том

споменику клечећи Бајо бити нама до појаса, а знамо да је Бајо

док је лежао био виши од било којег к њему Османлије.

Мислили смо и да ако Баја подигну постаментом, да ће горе

клечећи изгледати као да ће да сиђе.

Ново је сазнање да су појединци у Општини на њеном

порталу (и другдје гдје би могло бити доступно јавности) код

овог споменика потпуно сакрили од првог удара критике Бајов

однос и грађана – његову позицију у простору. Сакрили су да су

Баја подигли на скакаоницу, још сакривеног иза зида. Тако ни ја,

не знајући за то, нијесам могао да се на те околности изјасним у

71

својем приказу од 13.11.2019. у „Дану“ и „Галаксији“.

Сада смо дознали (кад смо добили слику из посебног

извора) да је Бајо предвиђен да се постави високо на армиранобетонску

скакаоницу, на праву скаламерију са оградом са стране

да Бајо не падне послије „чашице“ од наздрављања за успјехе.

Скакаоница је, ваљда, гдје друго, изнад Пивског вјештачког

језера. Али како може постојати суво Панонско море, тако може

и суво Пивско језеро у сред Плужина, да се не иде до правог

језера као, ево, ни до правог Баја.

Постоље Споменика као скакаоница

72

Зид који заклања Баја

Бајо Пивљанин прво је спуштен – да клечи, потом је

подигнут на скакаоницу, да би се боље видјело да је спуштен. Ово

подизање као на гиљотину, сакривено од јавности на начин што

смртна пресуда Бају Пивљанину није интегрално објављена.

73

Кад смо добили на увид Скакаоницу (прије но је Бајо са

ње скочио), видјели смо да није сакривено да на скаконици није

он, него због његове фобије(!) од висине, његов двојник, који

као каскадер није послушао режисера, те је другачије од Баја

доље, горе на лијеву страну пребацио сабљу, показујући се

храбрији од њега – знатно више подижући главу.

Споменик Бају Пивљанину. На трећем конкурсу награђен рад

74

Овдје изгледа да је Бајо носио двије сабље, којима је

истовремено сјекао на двије стране, али да је сабљу на десној

страни док је доље био, изгубио док се пео на Скакаоницу.

Конкурсним условима тражено је да се, колико може,

представи да је Бајо могао Пиву да прескочи, те како то клечећи,

сабљом у рукама, не би могао ни Хусеин Болт, закључили су да

би могао само са скакаонице.

Такође, конкурсним условима постављен је задатак да на

Споменику пише „Соко Бајо...“ – почетак Његошевих стихова о

Бају. Али сви грађани Плужина и остали који ту дођу, морају

бити соколови да полете горе високо до Баја да прочитају шта на

Споменику пише.

Слика Бој на Вучјем долу Петра Лубарде,

са које је карикирано узет мотив

75

Сигурно да у свијету нема таквог споменика којему је

постоље у ваздуху са дијелом који се чак издиже изнад Баја.

Постоље може да симболизује домовину, која се овдје издигла

изнад Баја – да јој се Бајо не може одужити само једном главом

однијетом у Стамбол.

У шесточланој групи аутора овог споменика, по броју

доминирали су архитекти, који су претјерано употријебили

армирани бетон. Они су са двије хоризонтално постављене

„руке“ – конзоле скакаонице, које држе Баја, копирали идеју –

двије руке са Бајовог споменика у Рудиницама. То је друга по

реду овдје карикирана туђа идеја. Претјеривање инжењера са

грубим грађевинским радовима, огледа се и извођењем

бетонског зида уз самог Баја, који га заклања да се са те стране

не може видјети ни из авиона. Ако се том заклањању дода да је

овом скаламеријом подигнут високо да се не може видјети,

произилази да нам само остаје да замишљамо како је изгледао

Бајо, притом да не можемо замислити да се ово могло догодити.

Споменик Бају Пивљанину, Рудинице, Плужине, 1979.

76

Потпуно су му затворили десно око, а отворили лијево.

Без једног затвореног ока комисије за избор пројекта ово се није

могло прихватити, очекујући да ће грађани затворити оба ока.

Бајо Пивљанин сабљом у руци сагнут је у висини

комшијине ограде, као да се прикрада у данас актуелном

обрачуну криминалних група, или да су Османлије под

шаторима у тврдом сну да их сам може посјећи, а не да је „..су

тридесет змајевах“, како је Његош писао. Ни други наши јунаци

нијесу били без змајева уз себе у великим бојевима – ни на

Вучјем долу, гдје нам остаје да нагађамо да ли је Бајо преживио

неки бој рањен у око.

„Дан“, 4.12.2019

77

78

ХРАМ СВИХ СВЕТИХ

УКЛАПАЊЕМ РАНОХРИШЋАНСКОГ ХРАМА

ИЗ III ВИЈЕКА

Велики Пијесак, Бар. Никодин Жижић

„Дан“ 3.7.2019.

Обнављањем старих храмова подмлађује се вјера у

људима – да им се коријени продуже, да лакше опстану на

вјетрометинама, које вјекови, иако нови, старим зло-маховима

доносе. Доносе до мјере да често не трпе само људи него и

храмови, затирани да из земље провире, рецимо, само метар, а

ни толио не би да их бодљикаво растиње није чувало за боља, за

Васкрс-времена.

Таква судбина, са толико изнад земље у шипражју од

давних времена, била је и ранохришћанског храма са почетка IV

вијека на Великом Пијеску, шест километара јужно од Бара.

Тада, као данас, храмови су, због оскудних средстава, поступно

грађени – проширивани: расли, да је овдје прво изграђен средњи

дио, а временом на једној страни дозидан је олтарски дио са

апсидом, а на другој припрата. Рушен и обнављан прошао је и

IX вијек, остављајући оскудна, али јасна, свједочанства. Поред

дјелова Свете олтарске трпезе, ту су, између осталог, пронађени

метални новчићи цара Јустинијана (525 –567) и жељезни крст,

што свједочи да су људи без крста у себи срушили овај храм, те

нијесу имали ни разлог да понесу овај жељезни крст. Новчићи

свједоче да је ту прије потрошен људски живот него тај новац.

79

Овај храм свједочи о времену тачно од почетка

легализације хришћанства од цара Константина, те би добро

било да сада, већ добрим пријемом од институција грађења и

културе Црне Горе, буде и свједок легализације легалне,

вишевјековне цркве у Црној Гори једног и јединог постојећег

православног народа у вријеме краља Николе који није живио

(како неко претпоставља) до 1918. него до 1921. непромијењеног

мишљења и свједочења о једном својем православном народу.

80

У вријеме краља Николе и почетака Титове владавине, на

попису то је био један народ, код краља Николе назван Срби, а

код Тита Црногорци. Од мојег ђеда из времена краља Николе, као

и прије у хиљадугодишњем периоду, сви смо исте крви, те зашто

садашње подјеле пројектовати уназад, као рецидиве

братоубилачких ратова. Ако неко ипак жели да у нама истим

види различите – два брата од истих родитеља, зашто једне

сматрати да су пали са гране – да су без родитеља у Црној Гори,

да једни имају своју цркву, а други да немају?

81

Пројектом обнове храма из IV вијека ( који је до нас

доспио зидовима до метар висине) аутора Никодина Жижића,

нијесу обрисани трагови којима је овај храм ишао. Није

поремећена патина којом се вријеме на те зидове наслонило.

Нијесу надзидани зидови, остављајући нама да их у нама самим

подигнемо... да тај храм, као да процвјета, изнад себе други храм

створи.

82

83

Жижић је искористио што је терен у нагибу да формира

два узастопна, једно изнад другог, приземља. Тако, стари храм

нашао се на првом приземљу, а нови на другом приземљу,

обједињени и у екстеријеру и у ентеријеру, преко застакљеног

пода.

Ова два храма, обједињено названи су Храм Свих Светих.

Иако су истог односа према терену са директним улазима, самом

чињеницом да се из новог храма стари храм може видјети и кроз

застакљени под, то, са те позиције, дјелује као да је стари храм у

крипти новог храма.

Конаци Храма Свих Светих, својим сутеренским дијелом

повезани су са дијелом гдје је стари храм, којег значајно

надопуњују просторима за културне и научне активности и

друге манифестације, којим се центар збивања – акценат –

ставља управо на највредније – на ранохришћански храм. А горе

у новом храму обавља се редовна служба, са исто таквим

могућностима за то и доље, али у другачијој организацији.

Пројектант Никодин Жижић нашао је мјеру у

архитектонском изразу да у помирљив однос (још уз

надовезивање квалитета) доведе традиционални облик грађења

наших храмова са сопственим изразом – инспирацијама,

поштујући сва канонска правила.

То је остварио и у ентеријеру и у екстеријеру.

Комплетан третман у простору – положај зидина

ранохришћанског храма, уз његово окружење, чини га

довршеним – иако недовршеним, без могућности (са таквом

позицијом) да се ни теоријски не може отворити расправа о

несумњиво доброј уклопљености новог у старо, функционалном

дистанцом, попут „медаљона“ – јединства супротности.

Велики Пијесак, Бар,

Свих Светих,

23.6.2019.

84

Поводом 40 година од земљотреса 1979,

у Котору отворена изложба цртежа подсјећања

и свједочења проф. арх. Александра Радојевића

ЦРТЕЖОМ ЧУВАЊЕ ГРАДА

„Дан“, 29.5.2019.

У Котору у Цркви Св. Павла, поводом 40 година од

катастрофалног земљотреса у Приморју, који је био 15. априла

1979. године, баш на тај дан – 15. априла 2019. отворена је

изложба цртежа „Ослушкивање зидова који говоре“ проф. арх.

Александра Радојевића, која се затвара 23. маја.

Вјероватно да је било правилније то назвати подсјећањем

на акцију да се цртежом проф. Радојевића двије године прије

земљотреса 1979. сачува понајвише град Котор (а ту су и други

приморски градови), сачува од насртаја да се са тако

истакнутом његовом нацртаном љепотом измоли за то Виша

сила. Можда би без тих молби било и горе, гдје свакако вјера

људи остаје недирнута.

Послије земљотреса проф. Александар Радојевић

апаратом сликао је из истих углова зграде које је коју годину

прије цртао, прижељкујући да се рањени зидови обнове. А кад

су обновљени, поново их је нацртао, као из пепела израсле –

недирнуте: поруком да је љепота надживјела.

85

Цртеж, 1977, прије земљотреса

Исти мотив након земљотреса 1979.

86

Цртеж након обнове, исти мотив

87

Карактеристична је разлика између цртежа прије

земљотреса и оних након рушења и обнове зграда.

Први цртежи су кроки – у назнакама основних

карактеристика, са асоцијацијом, а не исцртавањем

представљање детаља, који више дају простора посматрачу да се

на исто надогради, повезано са давним временима. А посљедњи

цртежи су са уцртаним детаљима, уцртаним редовима у

зидовима камена, исклесаним блоковима „изоштрене слике“, као

да је биљежио сваки напор обнове, сваки удар чекића, гдје се до

давних времена долази преко времена обнове и сјаја који никад

више не би требало да се угрози.

Везаност Радојевића за ове мотиве, у жељи да их све

представи, да за то искористи сваки тренутак доласка у Црну

Гору, према обимности ствара утисак да је он ту више времена

од свих нас, јер како му је Црна Гора очев родни крај, њему је то

и градитељски завичај не само бројним у Приморју

реконструкцијама, адаптацијама и израдама ентеријера него и

извориштем градитељског умијећа, које је читавог својег радног

вијека преносио својим студентима.

Као пројектант у савременој архитектури, плијени његово

поштовање и дивљење старим градитељима ограничених за

градњу материјалних могућности, али великог искуства, са

мјером за све – модулом, које је давао камен, као очврсла

меморија времена. Камен у камену при дну Ловћена.

88

89

ДОЖИВЉЕНИ ПА ЦРТАЊЕМ ПРЕПРИЧАНИ

ПРОСТОРИ КОЈИ УКРАШАВАЈУ И ГРАД И СЈЕЋАЊА

Дјело проф. арх. Александра Радојевића

Од почетка шездесетих на Архитектонском факултету у

Београду, гдје је започео рад у настави, до данас, Александар

Радојевић чува многа сјећања на колеге и њихов начин рада на

факултету, често и анегдотски казано, интересантно не само за нас

који смо припадали том времену – тада ту студирали. Преко

Радојевића додирујемо то вријеме, као да га освјежено причама

носи у џепу. Ту је као детаљ (а од детаља прави цјелину) и сјећање

на Дероков шешир, по којем је тадашњи декан Ђурђе Бошковић,

обилазећи кабинете, знао, кад га види да је окачен о чивилук, да је

Дероко дошао на посао. Чувајући шешир од заборава, чуваo je и

дио времена.

Код пројектовања, усмјерен на детаље, на које га је некад

као студента упућивао арх. Бајо Ступар, а притврдио Петар Крстић,

посебно опчињен фугама, Радојевић је умјесто шешира пожелио да

скине чивилук испод њега да нацрта зид са свим његовим фугама.

Слободоручно, здушно цртао је – исцртавао насљеђе

културе, старе очуване цјелине црногорских приморских градова,

са пребројаним редовима камена, линијом фуга. Фуговао је све што

је видио. Цртао би и море са којом лађом на њему, да је и море

имало фуге. Све је цртао што се зида, а како без фуга?

Фугама је растављајући спајао и ово наше вријеме да би

сада јавио да наставља са исцртавањем и неких преосталих градова

на сјеверу Црне Горе...

Све то ако стигне да исцрта, прије но се прецрта – уништи,

иако вриједно насљеђе културе, које крупни нерегуларни грађевински

бизнис као старо „претвара у ново“...Радојевић не измиче пред

90

фото-апаратима чудном енергијом против један и по волт батерије

апарата.

Темељитошћу и искреношћу, које увијек прати осмијех,

храбрио је студенте – да је архитектура задовољство, а не проблем

како је изгледало по Нацртној Петра Анагностија, да свако има

своју линију кад ослободи руку, а стегне петљу, никако да се иде уз

чију линију, јер архитекта мора да предњачи.

Уз ријеч о Дероковом шеширу, вриједи, повезано са овим,

рећи и о Анагностијевој коси, која му је посиједјела за једну ноћ у

њемачком логору, а да нико од нас то није знао, док неколико

година касније није то испричао нашем колеги Растку Закићу, а он

мени. А за нас Анагности је „имао живце“ да на табли исцрта

минијатурни кружић као „нулташем“, тако што је кредом нанио

тачку, а потом у устима наквасио мали прст да њиме узме средину

тачке, претварајући је у кружић. Развијао је љубав према струци,

како је и Радојевић на свој начин чинио. Та Радојевићева фуга,

Дероков шешир, Анагдостијев нулташ-кружић, нијесу тачка на

крају отјеловљене приче.

Александар Радојевић, цртајући на Приморју, души објекта

прилазио је споља, а на факултету изнутра, претежно бавећи се

ентеријером. На Приморју зграде од камена биле су са патином,

без патње сем од земљотреса, које је (као привремено до санације)

забиљежио на цртежима.

Из ентеријера, којим се често коауторски бавио са проф.

Зораном Петровићем, излазио је кад би требало којим колегама

професорима да исцрта (посебно надарен за то) перспективу

њиховог објекта, познату у дометима, али не тако украшену

исцртаним дамама у шетњи и облацима који не угрожавају лијепо

вријеме.

Накнадни додатак изгледу из руку цртача је „штафажа“,

која је била више од шминке, јер је улице приказивала изграђеније

него што су, а тако и људе задовољније.

91

*

Александар Радојевић најчешће је пројектовао домове

културе, који су му, различитим садржајима у ентеријеру (сал е,

пространи холови и др.), пружали више могућности за слободнији

израз, по склоности за исто. Његове објекте најчешће карактеришу

традиционални двоводни кровови, као код црногорских кућа, које

се на малом простору додирују калканима, подударно у низу или

на смицање, као на Приморју унутар бедема старе Будве, Котора и

другдје. То се овдје истиче као његово основно полазиште, уз

практиковање и потпуно слободних заобљених форми, као код

пројекта Дома културе у Врању.

У тим изворним редуцираним лапидарним оквирима – те

тежине (или олакшања), које је као принцип себи у другом правцу

поставио и Mies van der Rohe, сваки скок толико се више цијени

колико је дисциплина тежа. Радојевићу то није била стега него

мотив у обликовању, са пуним личним изразом, поштујући основни

принцип – да шта у употреби не значи, да не може ни да зрачи.

Тиме се и као аутор, и као човјек представља на прави начин.

Као некад Рајт, кад је у 90-ој години живота пројектовао

једно од најбољих својих дјела Гугенхајмов музеј у Њујорку, тако

и Радојевић у 86. не стаје. Сада му се довршава зграда за Музички

центар и Кинотеку Црне Горе у Подгорици (гдје су коаутори Н.

Жижић и Г. Радовић), истовремено не престајући да слободоручно

црта, ријешен да доцрта што није нацртано, градећи споменик

љубави према архитектури, споменик који хода, правим а не

исцртаним родоносним облацима.

92

СПОМЕНИК СПОМЕНИКУ

УЗ СТРАДАЊЕ КРАЉА АЛЕКСАНДАРА

И КОЛАТЕРАЛНО АУГУНСТИНЧИЋА И МЕШТРОВИЋА

Ријетко је који владар као краљ Александар отишао у

историју, па био позиван за текуће потребе, и потом враћан

великим рентакар рачунoм – пуцањем у његове споменике, као

оно у Марсеју. Краљ Александар, назван Краљ ујединитељ, био

је слављен бројним споменицима, а за исто и рушењем тих

споменика. То је урађено на почетку Другог свјетског рата на

Цетињу и у Сомбору, који су случајеви у много чему слични.

А и данас не одобрава се обнављање споменика на

Цетињу. Док у Сомбору, боље би било да ових дана нијесу ни

почињали припреме да га обнове. Јер, одабрали су рјешење

Зорана Ивановића, које није споменик краљу Александру, него

споменик споменику – оном Аугустинчићевом који је ту био

подигнут краљу 1940, па кроз неколико мјесеци, пoчетком

Другог свјетског рата, порушен. Сада мисле да га под нечијим

другим ауторством извитоперено копирају, подсмијеху га

дајући.

Почећемо са случајем на Цетињу. Узалуд је краљ

Александар по својем дједу краљу Николи био и Црногорац,

узалуд је краљ Никола и у пјесмама нудио себе српству као

жртву, учећи томе и Александра на Цетињу као дјечака, док су

Обреновићи били на власти. Узалуд је краљ Александар на

Цетињу, у граду своје младости, највише градио, споменик који

му је ту био изграђен порушен је на почетку Другог свјетског

рата у ноћи између 20. и 21. јула 1941. године.

93

Споменик краљу Александру на Цетињу, дјело Ивана Мештровића,

изграђен 1937, а срушен од црногорских сепаратиста

и италијанских фашиста 1941. године

94

Француска је ваљда знала шта ради кад му је подигла

велелепним спомеником у Паризу. Рецимо да су тај споменик на

Цетињу порушили нецивилизовани безобзирни људи, без

разумијевања његових историјских заслуга. Али како данас, у

демократском систему у елитној школи умјетности – на

Факултету умјетности на Цетињу, којем је предат на чување

постамент тог споменика (једино што је од њега остало) да се

претвори у парампарчад, и потом, као обичан камен, да га уграде

у нечије приватне зидове?

Данас ни помена нема да се одобри обнова тог

споменика, што је технички лако изводљиво на основу

сачуваних фотографија.

(Из архиве Митрополије црногорско-приморске)

Порушени Споменик краљу Александру

на Цетињу, 21.јул 1941. године

95

Постамент Споменика краљу Александру, који је преживио 1941. годину,

али не и професоре Факултета ликовних умјетности на Цетињу

Хрвати су у музеју чували гипсани одливак

Аугустинчићевог споменка у Сомбору све до прилике кад је

неко на Александру испољио бијес због уједињена, кад су

срушили гипсананог Александра, а сачували његовог коња.

Хвала Богу, шта су год мислили кад је сачуван бар дио дјела

великог мајстора.

А у Црној Гори уништили су и коња, сматрајући да је и

он био за уједињење.

И Мештровић на Цетињу и Аугустинчић у Сомбору на

споменицима подигли су краљу Александру десну руку мачем к

небу, рачунајући да је коначно ступио мир на Балкану, а не да је

мач доље окренут да се краљ брани да га ко не спусти са коња,

којег би потом одвели у музеј.

96

Споменик краљу Александру, 1940. године, Сомбор, дјело Аугустинчића.

Порушен 1941. године

97

Модел Споменика краљу Александру у Сомбору, скулптора Зорана Ивановића.

Прва награда на конкурсу од 2. јула 2019.

98

Краљ Александар.

Десно Аугустинчићев 1940. и лијево Ивановићев 2019.

као неуспјели двојник, без сагласности коња да и он то буде

Једино је на конкурсу за Споменик краљу Александру у

Сомбору, који је био расписан 2. јула 2019. скулптор Миодраг

Живковић (деведесет двије год ине живота научиле га) краљу

мач окренуо доље да се брани. А да је одбрана залудна – да ће

пасти и краљ и коњ, узгред, као судбину његову, представио је

на том конкурсу скулптор Драган Раденовић, тако што је све

спустио на земљу, коњ прилегао – мртав, а краљ још показује

99

знаке живота, пружајући руку да је ко узме. Али у жирију није

било квалификованог да ту руку прихвати.

Ако не руку за руку, бар неко од организатора конкурса да

се ухвати за главу, јер о овоме не може да одлучује само један

вајар у жирију, још недовољног на том нивоу вајарског искуства,

са још горе у жирију (недовољним у ужој специјалности)

конзерватором, графичарем, архитектом и историчарем опште

историје.

Модел Споменика краљу Александру у Сомбору,

рад скулптора проф. Миодрага Живковића. Друга награда

100

Модел Споменика краљу Александру у Сомбору,

рад проф. Драгана Раденовића. Трећа награда

А од њих нико, сем оног конзерватора, није знао да

напише више од по четири реченице да тиме кажу зашто је

изабран као најбољи – рад аутора Зорана Ивановића? Да

одговоре – зашто да се тим рјешењем гради Споменик –

споменику Аугустинчићевом. Све то непримјерним копирањем

Аугустинчићеве глобалне композиције, истовремено чинећи је

испразном импровизацијама у општој недовршености и

банализацији сладуњавим елементима.

Гледајући са веће удаљености, са које се не виде ови

основни карактери и очекивани (сада нигдје) препознатљиви

покрети аутора, стиче се карикирани утисак да је неко ту вратио

101

Аугустинчићев споменик краљу Александру. Тек кад се приђе,

боље се види превара, класични ђачки рад ни за надгробни споменик.

Мука над муком, упоређујући са Аугустинчићевим радом.

Висина споменика са постаментом диктира већу удаљеност

за његово сагледавање, кад доминирају глобалне карактеристике,

по којима се може рећи да је споменик потпуни отужни плагијат.

Иста је покренутост у свим дјеловима тијела и јахача и

коња, што је уочивљије код екстремног покрета руке и мача горе,

уз усправно парадно сједење, гдје је коњ погнуте главе и подигнуте

десне ноге у такту Аугустинчићевог коња. Аутор је (како

се то данас чини ријалити играчицама) пластичном операцијом

испеглао празну мускулатуру – а снагу оставио Аугустинчићу.

Аугустинчићево дјело могло се по сачуваним сликама,

њиховим сразмјерним увећањем, прецизно обновити, ништа

мање прецизно од сада очекиваног увећања модела – макете

којег конкурсног рјешења.

Из Србије ишли су у Хрватску да посуде оног у музеју

сачуваног коња, а да краља Александра траже по Србији –

конкурсом. Али тамо нијесу дали коња, чувајући га боље но ми

Александра.

Сада ко ће коња да гледа нека иде у Загреб, а ко краља – у

Смедерево. Иначе код коњичких рјешења споменика, коњ је

додатни – прелазни „постамент“ за слављеника и прилика да

својом снагом и мускулатуром изњедри аутору додатни мотив и

израз.

Сви који су учествовали или су мислили да учествују на

овом конкурсу, не само вајари Живковић и Раденовић и још два

рада приспјела на конкурс, знали су са великим степеном

сигурности да неће преживјети нерегуларност (што се одразило

на број приспјелих радова), а видјело се да није преживио ни

краљ – искоришћен као средство за поткусуривање.

102

103

Тај утисак није створен по уобичајено пласираним

теоријама завјере, нити по „зуцкањима“ да се овдје ради о

намјештеном конкурсу за свима, па и учесницима конкурса,

унапријед познатог вајара. Него ту је у распису конкурса било

више очигледних доказа да је у свему поводом овог споменика у

први план стављен приватни интерес, а квалитет – какав буде, па

умјесто краља и да је и ко други, кога краљ не би узео ни за

перјаника.

За овако значајан споменик, непримјерено је одредити

само 45 дана за израду рада за конкурс. Мало, сем за

фаворизованог, раније упознатог.

Само по том основу, многи заинтересовани искључени

су, са којим сметњама и даље је настављено огромним

несразмјером између износа за прву, другу и трећу

награду: 1.000.000.000 , 70.000 и 40.000 динара, што је

својеврсна превара – замагљивање очију јавности – јер се друга

и трећа називају наградама, а не могу да покрију ни материјалне

трошкове. Произилази да су људи награђени губитком!

Конкурсом је тражен велики број прилога потребних и

непотребних, као и додатне анализе, чак и више паралелних

алтернативних рјешења, као да аутор не зна која му је идеја

најбоља. А један рад – модел (рад Раденовића) предат је у

бронзи озбиљно схватајући задатак, те колики су остали

трошкови, рачунајући и обавезно ангажовање архитеката на

партерном уређењу израдом пројекта.

Овакви конкурси не могу да имају легалитет, ако немају

покровитељство струковне организације, која са својим представником

у конкурсној комисији прати рад. Посебно контролише

износ наградног фонда у односу на вриједност инвестиције,

као и правилан распоред – однос награда елиминишући незаконитост

и нелојалну конкуренцију, штитећи интерес и достојанство

струке у складу са Професионалним кодексом. Јер сваки

аутор који би учествовао на неком конкурсу гдје се крши Професионални

кодекс, строго се кажњава пред Судом части стру-

104

ковне организације.

У случају да је овдје била ангажована струковна

организација, не би се десило да у комиcији по броју надвладају

чланова ван струке, који надгласају остале – и оног из уже

струке који изабраном раду скулптора Ивановића није дао

ниједан поен.

Ово је важно као приказ опште слике несанкционисања

незаконитости, а не првенствено за исправљање грешака у

конкретном случају, гдје није ни био потребан конкурс код

изузетног Аугустинчићевог дјела.

Колико је за критику градити споменик споменику –

Аугустинчићевом споменику, толико би било за похвалу

изградити споменик споменику – Мештровићевом споменику у

форми њега срушеног, на које случајно упућује рад Драгана

Раденовића. Кад се упореди представљена слика срушеног

споменик на Цетињу са овим Раденовића, велике су сличности –

сличност у представљању рушења.

4.10.2019.

105

106

СПОМЕНИК ИВАНУ ЦРНОЈЕВИЋУ

ОКЛОПНИК СА ЈАПАНКАМА

Подгорица, 2019. Митар Живковић

Потребно је да се за сламку ухватимо прије но запливамо,

јер ће послије бити касно, без икаквог ослонаца гдје нијесмо

научили да пливамо. Некад мало, као сламка, недостаје да се, на

примјер, јавни рад на вријеме јавно представи – да више људи

више види и помогне, да велико чуђење не настане ни за шта

споредно, поготову – главно.

Акцијом за похвалу Главног града Подгорица и спонзора,

испред Гимназије „Слободан Шкеровић“ у Подгорици, 18.

децембра 2019. постављен је Споменик Ивану Црнојевићу,

господару Зете, браниоцу од Османлија. Споменик је дјело

вајара Митра Живковића.

Престоница Жабљак на Скадарском језеру пала је под

Османлије 1478. А раније 1475, из опреза, Иван се повлачи у

утврђење на Ободу, Ријека Црнојевића, да би коначно 1482. на

Цетињу изградио Дворац Црнојевића, а двије године касније

Манастир Црнојевића. Тада је Иван овјенчао своје вријеме и

мач, на који се данас испред Гимназије наслања и он и ово

уморно вријеме, које не може себе да издржи... У неслогама,

бојеви се не добијају, ни у скулптури.

107

Споменик Ивану Црнојевићу, Подгорица, 2019. Митар Живковић

Након каснијих најезди Османлија и рушења Дворца и

Манастира 1692 (током Морејског рата), на мјесту гдје је био

Дворац подиже се Цетињски Манастир, а на мјесту гдје је био

Манастир Црнојевића на Ћипуру књаз Никола је 1890. подигао

дворску капелу.

108

Ту је први пут Иван извајан у бронзи вајара Анта

Грђетића 1983, без стварања па рјешавања проблема – без

конфликта са реалним представљањем лика који је непознат.

Умјетнику су потребни подстицаји из спектра

представљених дјела славне личности, за које, за одређени

карактер, налази визуелни репрезент – лични ликовни израз. У

најважнијем, сва та полазишта обезбјеђују се кроз

научноистраживачки рад у друштвеним областима, што није

приоритет за област визуелних умјетности, те их не може у

статусу „сасвим доказано“ само скулптор представљати.

Маршал Жуков је казао: „Војник не може да бира

старјешину и родитеља“. Ми смо изабрали спонзора, пошто је он

претходно изабрао скулптора, а скулптор своју представу

историје, да бисмо у низу избора добили споменик без избора.

Најуспјелије на овом споменику је лице Ивана

Црнојевића, то јест лакоћа, спонтаност, чистота – лапидарност –

сопствени израз. Само да је аутор са тим наставио на комплетној

фигури. Али он је ту стао.

У осталом дијелу, аутор се препустио изазову дочаравања

„истинитости“, одвођењем у кич-представљање (ко зна чијег

тијела и чијег без-стила), попут лутки за вишекратну употребу

серијске производње, кулиса позоришта, без макар једног свог

препознатљивог потеза, без надоградње. Лик који се ваја у

одјећи, оружјем и другим тог времена, не може се, додато на то

(почев од постамента), обликовати као да је археолошки

експонат, под општим утиском опонашања академизмa друге

половине XIX вијека. Додајмо и грубе концепцијске грешке на

Споменику и на пратећем уређењу терена, као и на уклапању у

визуелне карактеристике ширег окружења.

109

Кич Споменик на кич постаменту леђима окренут најбољем

погледу са улице, а бор иза одузео Споменику контуру.

Шахт насред прилаза

Одувијек користе се најбољи градски погледи – визуре,

који су у правцу улица. Користе се за најзначајније, као што су

споменици и храмови. Овај споменик, који је у правцу Улице

Вака Ђуровића, која полази од Везировог моста, леђима је

окренут том правцу, и још бором заклоњен.

Споменику се прилази са друге стране, која је третирана

као главна, у залеђу Зграде Социјалног завода. То је правац са

погледом у лице Ивану Црнојевићу, којему залеђе чини, рекосмо,

онај бор, који ту, додатно, прави још већу штету и са овог

правца. Јер са њим, одмах уз Споменик нема довољног контра-

110

ста у односу на бронзу, не колико би било да је иза небеско плаветнило.

Сада контуру Споменика, као његов основни карактер,

преузима бор.

На уској стази прилаза Споменику, насред ње постављен

је поклопац великог шахта, што изазива приличну нелагодност

корачајући по њему, без прилике да се заобиђе, а чему и да се

тиме уважава?

Мали парк, гдје је смјештен овај споменик, потпуно је

уништен великим бројем армирано-бетонских зидова, који

својим волуменом знатно конкуришу – намећу се Споменику.

Доминира сивило бетона над зеленилом. Случајем да је Иван

имао такве бедеме око Жабљака, одбранио би га од Османлија,

као што се сада овим брани од нас.

Армиранобетонски парк испред Споменика

Овим Спомеником, Иван Црнојевић представљен је као

социјални случај – да је у бој ишао у оклопу, али да није имао

новца да набави квалитетну обућу, те је на мегдан Османлијама

ишао у јапанкама. Можда се мисли да се тада кроз бојиште ишло

као преко модне писте, или је то била тактика да Османлијама од

смијеха пукне стомак „намртво“, гледајући Ивана у јапанкама.

111

Оклопник у јапанкама. Испод је кич постамент

Прије откривања овог споменика, речено је да ћемо о

Ивану Црнојевићу тиме дознати још нешто.

А да ли је то, поред изложеног: да је носио женске хаљине,

које су се вукле за њим пола метра дужине. На Споменику

њему је хаљина испред на поду. Довољно би било у боју да му

Османлија стане на хаљину, и да падне. Црногорци су дуго носили

перчин, док је примијећено да им Османлије лако одсијеца-

112

ју главе хватајући их за перчин, па је ношење перчина забрањено.

Перчин и овако дуге хаљине из периода су кад је Црногорцима

у боју, вјероватно био важан стајлинг. Откуд да господар

сједи на престолу са оклопом и мачем испред, као да је данас

предсједник – да има предсједнички час – да одговара посланицима,

од којих се брани оклопом и мачем. У аренама, на борбама

гладијатора, император је палцем руке окренутим наниже давао

знак „боди“ – да се убије онеспособљени гладијатор који се кукавички

борио. Изгледа да овдје тај знак господар Иван није давао

палцем руке, него палцем ноге, кроз јапанке.

„Косо гледање“ Ивана Црнојевића

У том малом парку, Иван Црнојевић ослоњен је на мач,

којим се потпуно уклапа у пензионере на околним клупама,

ослоњене на штап, с тим што Ивану мач може да служи да се

брани од подгоричких паса луталица. Без тежих је посљедица

што је мач поред његових отворених прсти у јапанкама, јер је на

неколико метара од њега Хитна помоћ.

На овом споменику Иван је представљен са два погледа

на свијет – разроко, једним оком на другу страну, што указује на

потребу да убудуће све људске фигуре претходно прегледа очни

113

љекар о трошку Социјалног завода, чија је зграда овдје одмах уз

Ивана Црнојевића, у коју Иван гледа једним оком. У вријеме

моје генерације, ко је завршио два разреда основне школе, а неко

му је био у партизанима, могао је да се као чиновник запосли

гдје жели, иако још није био научио латиницу, која се учила у

трећем разреду. На овом споменику, гдје се понире (дави) у

прошлост, водило се рачуна о томе, те је од два натписа на

споменику, један ћирилични, а други латинични – да свако умије

нешто да прочита. А ту има и шта да се прочита: да је и бронза

овог споменика искористила право да се представи како се осјећа

– да је она Иван Црнојевић, без наводника. Зашто бисмо ми

као читав свијет писали: Споменик Ивану Црнојевићу, умјестио

да тврдимо да је то лично он „главом и петом“.

„Дан“, 5.1.2020.

114

НОВИ БЕДЕМИ НЕМАЊИНА ГРАДА

На старим зидовима расте

једина градска неизгажена трава

Може насљеђе културе у Подгорици да се рачуна и од

времена претходног градоначелника Мугоше, кад исти уз

вишевјековно насљеђе изгради своје насљеђе, након чега оно

претходно уништи.

Немањин град на ушћу Рибнице у Морачу моћним

бедемима дуго се бранио да би га било, а сада кад га нема, бране

га они којих ту нема. Немањин град се брани а да се одбранити

не може, јер њега једе изнутра коријење једине неизгажене

градске траве, која му је најближи коров који се тако

непримјерно држи историје. На појединим мјестима из зидова

израстају скоро права шумска стабла, да ће убрзо да уђу у

категорију заштите од сјече, као у градским парковима.

Немањин град са израслинама на зидовима.

Иза је Зграда Републичке скупштине

115

Нико не чува зидове града гдје се Немања родио, већ

около њих подигоше нове бедеме са прорезима за топове.

Умјесто да поправљају зидове „поправљају“ историју са

Немањом у њој – као да га није било, да би га било кад се злог

наума дохвате.

Да би све то видио Немања није по други пут дошао међу

Србе, већ по први пут као светитељ Симеон – ту поред Мораче у

новоподигнути Манастир Светог Симеона. Дошао је да њих

брани од њих самих, а послије ће и град без употребе бедема.

Браниће га изливен у бронзи скулптора Миодрага Живковића,

прелазећи границу са Србијом без пореза на додату вриједност.

Свети Симеон Мироточиви, рад вајара Миодрага Живковића,

у порти Манастира Светог Симеона Мироточивог,

Немањин град, Подгорица

116

Десно дозидани бедеми, лијево Немањин град

Сада умјесто да су људи истурени – да се покажу,

истурени су нови зидови – бедеми.

Нови бедеми нападно великих димензија, нарушавају

изглед корита ријеке и Немањиног града, намећући се као

доминанта. Уз то спуштени су, статусом подножја, које је и

концепцијски значајна промјена, без покушаја да се уклопе, без

великих блокова камена да отрпе удар и поглед, лизијерно

озидани каменчићима, попут сувомеђа око црногорских кућа на

селу. Дјелују као подзиде дуж локалног пута, гдје доминира

велико платно, утиском флеке која ружи амбијент, као нигдје

тако у кориту Мораче и Рибнице, зупчастог завршетка.

Сачуване су фотографије ранијих зидова, постављених по

приближно истој линији, на ивици корита Мораче, али

усаглашених висина, који су Турцима служили за одбрану.

Некада су доминирали бедеми Немањиног града, а сада

обрнуто: Немањин град у распадању, сав у корову, а нови зидо-

117

ви добили су прворазредни значај – не случајно, у понуди Турској

да уз њих (усред Немањиног града) подигну Турски културни

центар. Толика је била брига градоначелника Мугоше за турску

културу, да га своја култура није интересовала. Није га интересовала

ни текућа култура рушећи ту Зграду Удружења књижевника

Црне Горе. Турци су одбили ову понуду, стављајући

руку на срце, за разлику од ових што су руку држали у џепу, којим

данас истражни органи гледају поставу.

Немањин град овим зидовима није допуњен, него је остао

и без себе сама, али не и без Немање, којега Бог чува да се

множи сабирањем – до сада два: Немања и Симеон. А како

другачије кад је „слободе колијевка /Немањина Црна Гора“,

казао краљ Никола?

„ASA“, бр.005/2020

118

СПОМЕНИК ОТКРИВЕН,

ПА ПОКРИВЕН

Саши Стојићу погинулом у Касарни

у Даниловграду од НАТО бомбардовања 1999.

Обиљежавање годишњице НАТО бомбардовања.

Библиотека матице српске. Друштво чланова из

Црне Горе, 24.3.2018.

Откуд овај час на часовнику,

датум на календару –

минут,

секунд

Саше Стојића?

Откуд

нам се данас

24-ог марта 2015-е у 20.45 часова,

мјесто сиреном,

(НАТО-злослутницом)

случајно јави за говорницом?

Мајчина суза

радосница,

да у Армији дорасте,

суза жалосница,

убијен

не да га нема,

за још више БИТИ,

ненадно устаде као час судњи Сашин

протојереја Предрага гласом:

119

„Тачно је у минут

шеснаест година

Сашине НАТО смрти“,

би ријеч нова

краја промоције

Биљане Живковић

књиге

страдања Косова

*

На камену хладном,

длијетом што топлу душу кује

Даниловградске касарне,

скамењени Саша,

у слова

на мермеру,

ништа од тога

не чује,

а некад и не види у неприлици

прекривен ћебетом

док прођу

НАТО-званичници

Споменик,

често прекривен,

па откривен

без војне музике,

гледа наш човјек

широких плећа,

снажног маха,

спреман

за коло,

раширених руку,

скоком: „Ојха“

120

Гдјекоји на ситу задржани,

пролазе часи избројани –

у срцу накупљеног леда,

чекајући

народ

да кроз ћебе

прогледа

*

Не Срби,

не Црногорци,

но Монтенегрини

(ако ту више од једних има,

или више од сто ђавола),

двије хиљаде седамнаесте

забранише да се

на споменик Саше Стојића,

првој жртви НАТО бомбардовања 1999.

у Касарни даниловградској,

положи цвијеће,

јер ће ту НАТО, са нама,

као новом чланицом,

одсјести,

цокулама изнад Стојићеве

просуте крви

Не за Србе,

не за Црногорце,

но за Монтенегрине

(ако ту више од једних има,

или више од сто ђавола),

прдњавина није обична ствар:

121

то човјек из чврстог

прелази у гасовито стање,

остатку напредак

За све њих,

гдје је више од сто ђавола,

Свети Петар Цетињски,

проклетство је дао:

ко се одбије од Мајке Русије да му месо

од кости отпадне,

а десило се обрнуто:

кости су отпале од меса,

те имамо толико бескичмењака

122

Колаж тротоари

ЗИМСКЕ ГУМЕ И ЗА АУТА И ЗА ПЈЕШАКЕ

Ципеле за асфалтиране тротоаре уз зграде без улаза и излаза

До почетка шездесетих (до сексуалне револуције),

дјевојка се није могла удати ако је сама без брата или оца ушла у

кафану. Народ би говорио: „Тражи ону ствар.“ А шта да тражи,

кад ће њу да траже за женидбу ако је на добром гласу. Тада

нијесу постојали ДНК тестови, те је Црногорцу било важније да

има једног сина што личи на њега, него два што личе на

комшију који држи кафану.

А данас и ученица основне школе прво мора ући у кафану

па тек у школу, јер су тротоаре направили да пролазе кроз

кафану тенда-система.

Уз то, данас је у Подгорици кафанама дозвољено да као

пиџаме фарбају тротоаре испред свим бојама, изузев „црвенаплава-бијела“,

да не подсјећа на претходну црногорску заставу –

на боје које су исте као за Србију. Ко се ту „оклизне“ добија

казну, али не и власник кафане ако му се ко оклизне преко

клизавих керамичких плочица или таквог мермера, којим

облажу тротоар да би истакли кафану.

Сад се масовно асфалтирају тротоари, па ће због

клизавости и грађани да буду обавезни као за возила да имају

зимске и љетње гуме на ципелама. За црну боју асфалта сви се

слажу, јер одговара данашњем црном времену. Откад смо сишли

са дрвета, никад се нијесмо налазили на тањим гранама.

Шаренило на тротоару (мермер, плочице, бетон, асфалт,

дрво, итисон, земља послије прекопавања), изазива несигурност,

са недовољно изграђеним осјећајем на различиту клизавост

подлоге. То је натјерало пјешаке да се увјежбавају као у тенису –

за тврду и меку подлогу.

123

124

Цртеж Анте Жарковоћ

Овакав случај шаренила боја, први пут покушан је на

фасадама зграда. За Подгорицу, као веома осунчан град, са

зградама свијетлих пастелних боја медитеранских градова, прва

оваква играрија боја била је почетком осамдесетих. Тада су у

Подгорицу дошли да живе неки архитекти из сјеверног дијела

Црне Горе гдје је мала осунчаност. Они су били задужени да

одређују боје новоизграђених зграда, те како им је сметала

подгоричка осунчаност, почели су да зграде боје у тамно. Тада

сам предложио да им се купе тамне наочаре, да не бисмо због

њих читав град бојили у тамно.

На тротоарима је много препрека, висинских разлика,

каскада, изненадних степеница, гдје човјек падне прије но се

оклизне. Много је препрека као и у политици. Али, савладаћемо

ми препреке које нас дијеле, и потом савладаћемо једни друге.

Клизавица у Црној Гори почела је на тротоарима а пренијела

се на улице, да су се људи на власти много забринули. Они

су 14. фебруара 2020, иако атеисти, затражили преко Митрополита

Амфилохија да им Бог помогне. Јер само грађани вођени

Митрополитом некад по 60 хиљада вјерника четвртком и недје-

љом, уз Божју помоћ, стабилно ходају литијама – протестујући

због планираног отимања храмова. Уз њих ходају и полицајци,

пазећи се да се не оклизну.

Масовно се асфалтирају тротоари, што је знак њихове

припадности аутомобилима, који се паркирају насред њих. Тако

пјешаци више не иду тротоаром него коловозом, а возила

тротоаром, кад су настале вјерски неопредијељене сабраћајне

литије, молећи Бога да их ауто не прегази. То су им власти

одобриле као вјерске слободе, сматрајући да им више нијесу

потребне цркве и црквено земљиште, погодно за продају

Арапима.

Чим је због анатемисаног „Закона о слободи

вјероисповијести“ кретање коловозом у литијама постало

масовније него тротоаром, помишља се да улица буде тротоар, а

тротоар улица. Тако је било и са првим увођењем семафора у

Подгорици, кад су пјешаци масовно прелазили на црвено, да се

помишљало да црвено буде пролаз, а зелено забрана.

Проблем је како остварити претицање, које се не

дозвољава, већ: ко је иза да тамо и остане, ко је шта „ћапио –

ћапио је“, иначе ће га оптужити за непријатеља Црне Горе.

Тротоаре моћници су одавно запустили, јер их не

користе, чак не користе ни улазе својих зграда. Јер улазе

директно из својих кола из подрумске гараже – за трен лифтом

од гараже до стана.

Убрзо градиће се зграде без улаза, гдје ни полиција неће

моћи да уђе да евентуално кога ухапси због корупције, кад имају

посланички имунитет. Врата би се затворила због криминалаца,

иако код нас ниједан криминалац није на слободи – дијели

судбину народа.

„ ASA“ br.004/2020, Београд

125

126

ГУШТЕРИ И МОНУМЕНТАЛНА

АРХИТЕКТУРА

На Диспечерском центру у Подгорици постоји стопа, као

наглашени постамент стуба и зидног ојачања уз њега, које је са

двије стране портала те зграде. Зид помаже стубу као да је

инвалид, са жељом да се монументално нагласи портал.

Очекивало се да је то постоље са утиском јаче носивости

за оног што изнад носи, а не да је доље окачено као ћебе да се

суши. Очекивало се да је завршни дио те стопе од једног блока

камена, а не, као овдје, од четири плоче које се лизијерно,

„магла посао“, додирују на углу – у тјемену, са четири фуге.

Кроз те фуге пролазе мрави, а одскоро и гуштери, јер је мраз

раставио плоче.

127

Кад је пукотина била колико за мрава, нијесам примијетио,

а кад је нарасла за гуштера, ово сам написао. Кад је том

пројектанту пукотина у другом граду нарасла да коњ може стати,

ја сам га у три књиге ставио да неко не пође за њим (од његових

студената), јер већ Будва пуца по шавовима на које је он дао

потпис.

Пројектант овог објекта говори да је Светлана–Кана

Радевић на својем Пословном центру Крушевац, који је у

близини овог, користила у нечему овај објекат за огледање.

Кад преко некога гуштер прође, изгуби осјећај за вријеме

па не може да схвати да је Кана свој објекат извела пет година

прије ове грађевине.

„Дан“ 20.5.2020, Подгорица

„ASA“ br.005/2020, Београд

128

ЗАКОНОМ ЗАШТИЋЕНО

ПОЈИЛИШТЕ ЗА ПТИЦЕ

Угрожена Зграда „Лабуд-плажа“ на Морачи,

једно од најбољих дјела црногорске архитектуре

Шта значи кад је неки објекат законом заштићен као

изузетно дјело културе? Кишобраном човјек може да се

заштити од кише, али законом не може да се заштити од кише.

Доказ за то је законом „заштићена“ Зграда „Лабуд-плажа“ на

лијевој обали Мораче, аутора Вукоте –Тупе Вукотића, на чији

равни кров вода застаје као језерце, гдје служи као појилиште за

птице.

Прије него је законом заштићен, овај објекат дијелом

оскрнављен је током неких приватних коришћења, а да нико

ништа не чини да се врати у првобитно стање.

Ријеч „заштита“, која је у називу Управе за заштиту

културних добара, требало би да значи: ако не материјално да

помогну да иду у цркву да се Богу моле за овакве објекте, ако и

цркве преживе њихову „заштиту“.

Потребно је провјерити однос средстава одређених за

заштиту свих оваквих објеката према износима који се улажу за

бројне запослене у Управи за заштиту културних добара.

Послије тога Управи ускратити дио већи од одређених за

заштиту, то јест да иста отпусти дио (не)запослених. Или,

финансирањем из других извора Управу преименовати у Управу

за заштиту партијских кадрова и интереса приватног

нерегуларног бизниса у рушењу незаштићених добара културе.

Посебан проблем настаје кад се које врхунско дјело, као

ово, након скрнављења законом заштити, које претпоставља да

се односи на заштиту преосталог неоскрнављеног дијела. Али

односи се и на заштиту дијела зграде који не би требали штитити,

то јест на радовe којим је оскрнављено то дјело. Тада би тре-

129

бало направити споменик скрнавитељу који је скрнављењем допринио

нашој култури.

Ово дјело је једно од најбољих свих времена архитектуре

Црне Горе, за које је аутору Тупи Вукотићу 1960. додијељена

Повеља Савеза архитеката Југославије, највеће тада признање у

рангу касније установљене Борбине награде за архитектуру.

Ако се не заштитимо од ових што овако „штите“, остаје

нам да овај објекат ефектније заштитимо: као појилиште за птице.

Птице сви воле.

Овдје је ријеч о објекту величине једнопородичне зграде,

чије толико одржавање лако подносе породице. Уз то овај објекат

је истакнут за поглед са Московског моста, одмах уз њега,

како: са оваквим коровом и дивљим растињем около, уз цијену

најгоре слике о нама?

Само од средстава за једно радно мјесто у Управи за заштиту

културних добара, могло би се одржавати 20 оваквих

значајних дјела наше културе, што је важније од одржавања задужено

(не)запослених.

Давно вријеме. Данас се плажа не користи због хладне воде Мораче,

а путеви и жељезничка пруга до мора изграђени су.

130

Вода на крову Лабуд-плаже, јун 2020.

Лабуд-плажа, јун 2020.

131

132

Засади на Светосавском тргу

ЖУТА ДУЊА ИЛИ ЗЕЛЕН БОР,

БЕОГРАЂАНИ ТРАЖЕ БРЗИ ОДГОВОР

Послије низа плагијата (посљедњи – дјела Захе Хадид),

Бранислав Митровић, подгоричке гимназије горе лист, измислио

је начин како да озелењавањем оцрни трг испред Храма Светог

Саве у Београду.

Било да је жута дуња или зелен бор, Београђани траже

брзи одговор.

Идентично као у пољопривредном предузећу, Митровић

је својим пројектом, замислио да насред трга испред Храма Светог

Саве постави засаде – стабла средње висине. Све прецизним

„под конац“ – девет редова са осам између пролаза за механизацију.

По ритму за пјесму „Иде Миле и тарабе броји“, а по мелодочности

креације у архитектури – убијање тупим дијелом

сјекире.

Није искључено да ће овај подгоричке горе лист, мјесто

зимзелена, засадити крушке да нас испред Храма као митрополит

(академик) архитектуре иновативно причешћује крушкама.

И ово је из категорије Митровићевог коришћења виђених

ствари; у овом случају виђених на подгоричким виноградима

Ћемовског поља, да наздрављамо не само ћемовским вином

„вранац“.

133

Храм ће гледан између стабала крушака или борова, да

изгледа као да га гледамо кроз прсти, што је неадекватно за симболизовање

овог времена, уз чињеницу да се од крошњи дрвећа

неће видјети више од његовог подножја.

Многе ствари гледамо кроз прсте, али не између њих, него

кроз њих, те ништа не видимо. Много је царева у новом одијелу

да недостају дјечаци који ће да кажу: „Цар је го“.

Нико не пита: „Ко је цар?“, јер свако може да буде цар.

Али питају: „Ко је тај што помиње цара, који понекад плагира

кнеза?“.

134

Фризерај и депилација у архитектури

КОЛИКО ЈЕ ДОВОЉНО ДА НЕКО ПОСТАНЕ ОТАЦ?

Архитекти летеће врсте, лете на туђе медоносне цвјетове,

не додирујући земљу својим зградама без темеља, јер ослањају

их на туђе објекте, додајући спратове.

Кад су радно расположени, прихвате се посла, који се

разликује од фризерског само у третману микроамбијента. Фризери

само фризуру сматрају својим дјелом, а не и главу на којој

је. A ови архитекти, кад поставе своју скаламерију на објекат колеге,

то јест направе му фризуру, уз шминкања осталих дјелова

зграде, потпишу се на читав објекат, a не само на свој дио. То

чине јер њихово дјело нема своје име, поготову не темеље.

Шминкање фасадних површина постојећег дијела зграде

често врше као својеврсне депилације постојећих елемената секундарне

архитектуре. Понегдје облаче зграду у одијела од нових

материјала, са превише несклада. Тако читаву зграду „ставе

под своје“ – учине је својим фризерско-депилаторским дјелом.

То је као да бркатог војводу Марка Миљанова претворе у уских

бркова Клерка Гебла, да би се Марко новог стајлинга сабљом

бранио од дјевојака ниског морала.

Они се поносе оним од чега би требало да се стиде. По

одређеним карактеристикама и поступцима, у једном дијелу постоји

фрапантна сличност, а у другом разлика са оним што чине

птице кукавице кад своја јаја подмећу у туђе гнијездо.

Разлика је што кукавице саме кукају, док од ових Архи-

Тетака други кукају.

А сличност је што једна врста кукавица вреба прилику

кад је одсутна птица у чије гнијездо убацују своја јаја (до 13 комада),

подешене боје да се не разликују. Тако чини и једна врста

135

архитеката у одсутности аутора (евентуално да је у иностранству

или преминуо), кад се уклапају не само бојом зграде него и обликом

– детаљима.

За другу врсту архитеката из ове групе постоји аналогна

врста кукавица из Африке, којих има и у источној Европи. Оне

не чекају да је одсутна птица у чије гнијездо постављају своја

јаја, него је тјерају док положе јаја.

Тако присилно и наочиглед чине и неки архитекти тјерајући

аутора са његовог објекта, што мора да гледа са удаљености.

Тако су урадили Владу Пламенцу скрнавећи му пред очима

Хотел „Авала“ и сада Драгољубу Бакићу његову Халу „Пионир“.

Интересантно је да кукавице не користе туђе гнијездо из

какве лењости, већ што то морају, као и ови архитекти. Кукавица

има велики желудац да јој у стомаку, због њега, не може да

стане више од једног јаја, а за полог потребно их је више, те за

полагање јаја не могу да праве своје гнијездо.

Посебно насртљивој врсти архитеката због прождрљивости,

желудац је још већи.

Чим се птић кукавице излегне, подави све пилиће око себе

од те птице чије гнијездо користи, што је мање сурово од

ових архитеката који удаве и „аутора гнијезда“ да би засјели.

Ови архитекти, пријављују се за оца дјетета које је зачето

у њиховом одсуству од другог човјека, само што су помагали

порођају. Кад ауторско дјело – некад идејни пројекат свог колеге

преведу у сљедећу фазу – у изведбени пројекат, они као технички

цртачи – разрађивачи, упишу себе у коауторе. По том принципу,

Рајтова дјела, поред његовог имена, красила би и имена

техничких цртача.

На Сајму књига 2018. у Беoграду, о једном од таквих техничких

цртача – разрађивача пројекта, говорио је његов сарадник

машински инжењер, истичући да је он аутор Храма Христовог

Васкрсења у Подгорици и Храма Светог Јована Владимира у

Бару, за које знамо да су дјела Предрага Ристића.

136

Кад тако поступају архитекти, шта бисмо казали за гинеколога,

који на порођају помаже да дијете дође на свијет? Колико

би се пута он могао назвати и уписати оцем, уз ризик да за све

плаћа алиментацију?

Поред фризирања, депилација, шминкања и усмјерених

разрада туђих дјела, а подмазивања својих недјела код инвеститора,

на сцену, као најновије, наступа софистицирани облик грађења

имена архитекте. За то се користе „нематеријална дјела“,

кад се архитектура од три димензије претвара у једну – у линију,

на којој је потребно само да се нађе архитекта тога кова. Тада

без своје зграде у физичком погледу, граде око себе, за референце,

виртуелну зграду вербалним иступом, поново паразитски,

паганским приношењем жртве не било кога, него колегу – аутора

на кога се окоме.

Све то раде по методи „док једноме не мркне, другоме не

може да сване“.

Кад такав архитекта добије задатак, на примјер, за коју

монографију, као што је било за Манастир Ком, да представи

Манастир – његову архитектуру, он не представља Манастир него

себе.

Како може да представи Манастир, а не представи аутора,

овдје Драгана Антонијевића посредством његове архитектонске

поставке. Права је умјетност да тај (опет „Ристићев разрађивач“)

напише толико страна за монографију, а да не каже ништа. А

шта рећи за представљање другог манастира од истог архитекте,

за заобиђених у валоризацији његових пројектованих 1200 бруто

метара квадратних. То чини без препознавања концепције и израза

аутора у дограђеном и реконструисаном дијелу. Он је учинио

да се на том објекту не препозна ни његов аутор. Навео му је

само једном име у недефинисаној категорији „учесника“ гдје су

и свештеници, па неупућени могу да помисле да је и он свештеник,

а не пројектант за 60 посто новијег дијела објекта, а за 25

посто реконструкције. Уз то је још свих 20 година био руководилац

градње, као његова помоћ – допринос.

137

За тог архитекту, учесника у изради монографије, са педигреом

„разраде“ Ристићевих дјела, одредимо степен софистицираности

вербалног грађења – не тродимензионалних дјела него

линеарних – једнодимензионалних. Све то само једним његовим

доласком у Манастир, наспрам 20 година присуства аутора.

За ову монографију написао је 33 стране А4 формата, за

које можемо, према претходном, да знамо без читања, да не садржи

основно. И најгоре – што објекат нема цртеж основе него

је дат погрешан – непостојећи. И лаику јасно, по облику основе,

да то није тај манастир. Он не представља ни дограђени дио, који

чини 60 посто објекта. Невјероватно да је толико мање представио

објекат да би толико мање писао о њему.

Коначно, поставља се питање: Колико је довољно да неко

постане отац без својих јаја, без туђег гнијезда, само преузимајући

изграђено име колеге?

Отимањем колеги аутору за зидање своје виртуелне зграде

око својег имена, долази се до новог односа аутора (а не зграде)

у нестварном амбијенту, а стварним људима.

138

ПЈЕШАЧКИМ МОСКОВСКИМ МОСТОМ

До пјесника Висоцког

Поезија је истовремено и мост и она друга обала, а поезија

Висоцког је мост на мосту, јер је додатно ношена звуцима

са његове гитаре... Своје стихове није напуштао оног тренутка

кад их је изговарао, већ их је пратио са затегнуте жице инструмента,

затегнуте као и живота, који се тиме брже трошио, те је

кратко живио.

Висоцки је давао све од себе у стиху, у глуми, у музици...

давао, давао, као да је имао много да остави за себе. А можда

је имао неки осјећај, какав често постоји, осјећај за тај скорашњи

крај, па је журио да у једном животу забиљежи два, не

рачунајући трећи у којем је сада међу нама.

Кад је 2004. Влада Москве поклонила Подгорици

скулптуру Висоцког, која је постављена одмах уз десну обалу

Мораче, природно је да није могла, код толико мостова које је он

имао у својој поезији, да упути Висоцког тако далеко у Подгорицу

без бар једног моста. Тако, Москва је припремила пројекат

за челични пјешачки мост преко Мораче – до Висоцког, којег је,

размахнутог гитаром, у висини од 245 сантиметара, обликовао

скулптор Александар Таратинов.

Није то мост да се пређе ријека, јер се то може урадити

и преко Моста „Миленијум“, који је скоро уз њега – на 150 корака

узводно (тачније на 110 метара). То је мост, као нигдје тако,

да се растерећено од оних што само прелазе ријеку, Висоцким у

себи, приђе Висоцком, око којег је архитект Михаил Корси поставио

квадратни ореол од нерђајућег челика, пет метара висине

– ореол са ломовима у пјесниковом стилу...

139

То ће да буде прилика да пјесници на посебан начин казују

своју поезију, поново као нигдје – у ходу преко моста, гдје

ће их, умјесто гитаре Висоцког, пратити жубор брзотока Мораче.

Говориће стихове у покрету, као Висоцки.

Висоцки је, обрнуто, прво прешао ријеку, па изградио

мост, као што је овдје накнадно дошао по своје, пожељно стиховима:

„...Ја жалим, у животу овом

што немам коријена два,

што другом домовином мојом

не зовем Црну Гору ја!“

Челични мост, са четири метра ширине, а 100 распона,

на мјесту давно порушеног Висећег моста, као да нас одводи до

још једне симболике, садржане у издигнутој руци Висоцког,

којом нас, остављајући гитару, задржава пред многим залудним

путевима.

„Архитектура“ бр.96, децембар 2005.

140

ОД ПУШКИНА ДО ВИСОЦКОГ

Споменик Пушкину, 2002, Подгорица, Александар Таратинов

Споменик Висоцком, 2004, Подгорица, Александар Таратинов

6.6.2020.

Црногорци су се одувијек према Русији односили као

према узору и заштитници – нади. И сада им је заштитница чак

и од НАТО-а док су у НАТО, увучени без референдума, ваљда

да га изнутра бестрагају.

Кад се помене Русија, подршка за њу је потпуна за све па

и за израду у Подгорици Споменика Пушкину 2002. и Споменика

Висоцком 2004. Пјешачки Московски мост на Морачи

2009, као поклон града Москве, радо је дочeкан.

Споменик Висоцком је на десној обали Мораче уз Московски

мост, а Споменик Пушкину 200 метара од лијеве обале,

у близини Зраде Републичке Скупштине. Споменик Висоцком је

на простору Момишића, који су се прије Другог свјетског рата

звали Мала Москва, у вријеме кад је у Црној Гори било више

Малих Москви, јер је свако желио да има своју Москву.

Са друге стране улице од Споменика Висоцком, налази се

раније звана Зграда Војне команде за Црну Гору, сада експозитура

НАТО-а, те произилази да се НАТО без сагласности Русије

уселио у Малу Москву. Висоцки држи гитару да засвира и запјева

кад НАТО буде паковао кофере да иде. На другој страни Пушкин

води неку своју бригу, говорећи поезију бочно окренут

дами која сједи на клупи. Она је оставила мјесто до себе – да ко

други сједне, којег ће Пушкин, кад се окрeне, због ње да позове

нa двобој у иначе преко 20 својих двобоја.

141

Споменик Пушкину, 2002, Подгорица, Александар Таратинов

Оба споменика – и Пушкину и Висоцком вајао је руски

вајар Александар Таратинов, истих карактера у обликовању,

као да су на истом простору у једној композицији – групно.

Природно, кад се ради о истом аутору, да су многи прилази

слични, да је исти потпис. А да се разлика појављује у различитим

психофизичким карактеристикама Пушкина и Висоцког и у

композицији која ће да репрезентује њихова дјела. Овдје је разлика

и у много већем жанровском ангажовању Висоцког који не

само да говори поезију него је и пјева уз гитару. А као успјели

глумац издиже лијеву руку више него што Пушкин чини.

142

Споменик Висоцком, 2004, Подгорица, Александар Таратинов

Висоцки обнажених груди, посебним стајлингом истакнутом

мускулатуром и гитаром, спрема се да реским покретима

по жицама задобије срце глумице Марине Влади. Све то у квадратном

оквиру инокс-материјала изгледом ТВ-екранa, којим је

медијем, као глумац – пјесник доминирао, вишежанровским

сплетом умјетности.

Глумцима се дозвољава слободније одијевање у својим

наступима, за разлику од Пушкина у Подгорици у одијелу. Тако

на фигури Пушкина доминира драперија, као и код даме на клупи,

за коју се говори да је његова изабраница живота, а и смрти

Наталија Гончарова.

143

Пјешачки Московски мост на Морачи, 2009.

Пушкин и Наталија интересантно постављени су на пространом

пиједесталу, који просто позива посјетиоце да се уздигну

и ту придруже Пушкину „дијелећи са њим његову славу“, али

не и судбину у двобоју. Уз то да и наше даме сједну на клупу уз

Наталију, без жеље да као она коме изазову љубомору.

Таратинов на овим споменицима реалистички добро

остварује – ,,погађа,, ликове и пропорције човјекове грађе, дочаравајући

анатомију.

Добро представља драперију и структуру површинских

144

обрада у спонтаној стилизацији тих завршетака, без непотребног

дотјериавања, којим биљежи у тој мјери лични израз.

Ови карактери као детаљи на површини, малих су димензија,

те се виде само са блиског одстојања. А са веће дистанце

за сагледавање читавог споменика – за општи утисак, они

тиме не учествују, те њиховим искључивањем настаје „просијани

изглед“. Тада се у склопу цјелокупног доживљаја добија недовољно

оплемењени реализам, иако то није. Детаљи, као лични

спонтани изрази тиме се искључују, иако су ту.

Било је потребно да се утисци са те двије крајње дистанце

повежу контактним рашчлањеним нешто крупнијим волуменима

, као настављање личног израза. Тако би у представљању цјелине

учествовало више слика, а не само двије крајње.

Преспајањем рашчлањеним крупнијим формама, била би

прилика да се са истим унесе већи степен слободне интерпретације,

као потребан отклон од толиког реализма. Тиме се остварује

већа присутност аутора у изражајном виду, већим удаљавањем

од утиска подржавања.

Претходно мање је присутно на Споменику Пушкину,

гдје мускулатура није елемент обликовања, замијењена драперијом,

која je добро ријешена уз недостатак већег степена личног

израза.

На споменицима Пушкину и Висоцком постигнута је интересантна

динамичност – покрет, које адекватно прате архитектонски

садржаји, без несклада, без осјетног растављања

скулптуре и архитектуре, преливајући се једно у друго као цјелина.

Започета је лијепа прича коју дају ова два споменика, који

испуњавају очекивања, значајно оплемењујући простор

атипичним композицијама на мјестима која су постала стјециште

грађана.

145

ПОХВАЛА ЗА МОСТ „МИЛЕНИЈУМ“

Проф. др Павле Радусиновић, мој професор Географије у

Гимназији „Слободан Шкеровић“ у Подгорици крајем педесетих

година, предсједник Свесловенског друштва Црне Горе, био је

са великим домаћим и иностраним признањима. Дуго је био болестан,

за које вријеме није могао да прати изградњу и завршетак

Моста „Миленијум“ у Подгорици, пројектанта проф. др

Младена Улићевића.

Кад му се здравље мало побољшало, понуди ми да прошетамо

кроз град и узгред видимо како дефинитивно изгледа тек

изграђени Мост „Миленијум“, о којем се много говорило.

Имао сам намјеру да му, приближавајући се мосту, нешто

као инжењер кажем о њему – истакнем неке примједбе, и

потом чујем шта мисли као професор географије, познавалац ријека

као феномена природе – да ли јој овај мост одговара.

– Ништа немој да ми говориш. Желим сам да стекнем

утисак.

Мост, са пилоном око 50 метара, добро се видио са било

којег мјеста у граду. Павле је, улазећи у улицу која директно иде

на њега, без ичега да смета погледу, без ријечи ишаo ка мосту,

загледан у њега као да слаже коцку по коцку... Које и како – нагађао

сам.

146

Очекивао сам да ће критиковати, почети од недостатака,

како сам и ја у неколико наврата чинио за гласила струке и

дневне новине.

Мислио сам да ћу се са Павлом „срести“ на средини моста

да размијенимо примједбе.

– Колико има година пројектант овог моста? – пита Павле.

– То је млад човјек.

– Ех, да је сад овдје да га пољубим, да му честитам.

Мост је, видјех, добио високу оцјену истакнутог професора,

академика у иностраном избору. Висока оцјена без примједби.

Добио је од искреног човјека, који је говорио из дна душе,

те његов став није било потребно коментарисати. Коначно,

мост се не гради за инжењере него за грађане, па ако им је по

укусу – то је то.

Остало ми је само да се вратим својим ставовима према

том мосту, који морају да имају у обзир и другачији – Павлов, и

још чији суд вриједности. По ко зна који пут, присјетих се констатације

да су људи са изграђеним укусом непријатељи умјетности,

која је стајала у предговору књиге „Аполо“, из времена

кад је моја генерација студената архитектуре (уписана 1960/61)

по тој књизи спремала испит „Историја умјетности“.

Раније и ја сам осјетио наизмјенично „топло–хладно“ у

оцјењивању својег дјела Споменика палим борцима НОР-а Момишића,

Подгорица. Узалуд сам имао високу оцјену од рецензента

професора Богдана Богдановића, наспрам, што се није могло

занемарити, од таксисте који ме је возио:

–Тражиш да те одвезем до Споменика палим борцима у

Момишићима? То није видјело споменика – рече ми таксиста.

– Можда се не разумијете у модерно – покушах да му помогнем,

не откривајући да сам баш ја пројектант тог споменика.

– Управо ја се веома разумијем у модерно.

Остао сам без ријечи, матиран и са „модерне стране“.

Приликом изласка из тог такси-возила, случајно наиђох

147

на свог брата, којем дискретно дадох знак да упамти таксисту.

То сам му казао, као да сам знао да ће истог дана увече са тим

таксистом, сједиште до сједишта, да путује авионом за Београд.

Мој брат му је, том приликом, открио да је возио пројектанта

Споменика.

Оцјене архитектонског дјела и у ужој струци могу да се

драстично разликују, зависно од стартне претпоставке циља, рецимо

за овај мост – да ли је инвеститор поставио да је циљ потпуна

рационалност и уобичајен однос према обали, какав је став

доминирао почетком шездесетих кад сам школован, и раније,

или као данас кад инвеститор тражи ( својим повећаним средствима)

– два услова у једном: и мост и наглашену специфичност

за обиљежавање дјелова или читавог града. У томе се у свијету,

и за друге објекте, иде до некад несхватљиве мјере, радо

виђене: приближавања или изједначавање са скулптуром, какав

је случај са свугдје истицаним Гугенхајмовим музејом, Билбао,

Френка Герија.

148

ЗВОНА

Ко жели да му се поклон чује а не прочује, нека цркви

поклони звоно. До данас у Црној Гори највише звона поклонили

су између два свјетска рата Богдан и Стефа Чађенивић, међу којим

и звоно на Цркви Светог Ђорђа у Подгорици. Дјецу нијесу

имали, те нам се данас мјесто њих, ова звона јављају и подсећају

да је њихова задужбина – Зграда на главном тргу срушена, без

да је друга за задужбину изграђена. Звона су упамћена као поклон,

а не зграда.

Један од протомајстора током више од 20 година изградње

Храма Христовог Васкрсења у Подгорици инжењер Радован

Радовић, рачунао је да је важније од тога шта је радио – да за

храм поклони звоно. То звоно је од 300 килограма за душу његовог

сина.

Тако и ја: не рачунам поклоном цркву коју ћу да градим,

нeгo само њено звоно.

Храм Христовог Васкрсења има 17 звона, сва поклон, и

сва изливена у Русији у Вороњежу. Овдје су препозната да руски

звоне, што значи братски, док изнад лете, као надлежни

НАТО-италијански авиони.

Ако је највеће звоно на овом храму од 11 тона, то је довољно

да се, уз још 16 других звона, представи величина храма.

Да би ово звоно зазвонило, потребно је да звечак повуче пет

момака, којих увијек неће би, те ће то обављати јачи

електромотор.

149

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Испред 17 звона од којих је

највеће десно од 11 тона. Пет малих звона окачено је о челичну

конструкцију. Горе уз пиргове су платформе за прихват звона.

Само три звона на преслици покрећу се ручно сваког дана,

а остала 14 електрично, само на велике празнике, јер звук од

њих, нарочито од највећег, стално остаје у уху сачуван. Највећем

звону довољно је што је зазвонио на освјештењу храма и у

тренутку кад се у Црној Гори сахрањивала памет одвајањем од

постојбине ових звона – наше Русије, зарад одласка у НАТО.

150

Десно средње величине звона

Десно највеће звоно 11 тона

Највеће звоно 11 тона, упоређено

са Милошем и Славицом Маркуш

151

Пет горе окачених малих звона

Испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, док је

био у изградњи, 28. децембра 2006, спремало се подизање најтежег

звона – од 11 тона.

То је био сложен задатак, не због тежине и подизања, него

због његовог горе отежаног убацивања у кулу – пирг, јер сајла

о коју виси не може да остане док се уноси у кулу. А кад се убаци

потребно је да се подигне – да се окачи.

Наспрам једног од четири отвора куле, израђен је мали

шински колосјек са клизном платформом да прихвати звoнo да

се колосјеком одвезе кроз отвор у кулу.

Испред Храма неколико људи припремало је звоно за подизање,

међу којима највише се истицао човјек у црном одијелу,

који је жустрим покретима размјеравао и намјештао елементе за

качење и подизање.

152

Био је сиједе косе, позади везане у реп, који је, час чучећи,

час исправљен (како је посао захтијевао), без застоја све брзо

обављао, без да га ко поучи.

Управо због тога да се шта у брзини не погријеши, рекох

им: „Опростите, ако је шта потребно ту сам као инжењер из ове

струке“.

Човјек у црном, тада сагнут, не прекидајући посао, само

мало подиже главу према мени питајући: „Знаш ли ко сам?“; „Не

знам“, одговорих. „Ја сам Радован“; „Не познајем те“; „А значи

ли ти шта име Радован Радовић?“

Потпуно непознатог лика да бих га повезао са тим именом,

рекох: „Непознат си ми...“ Истовремено провјерих ко може

бити под тим именом, нико више од једног са сада сасвим мало

познатог лика, кад рекох: „А ти си, Радоване!“ Био је то инжењер

који је срачунао као конструктор велики број судједних

зграда Блока 5, тиме и стручно мјеродавнији од мене за подизање

звона.

Кажем „инжењер“, а мој друг и сада, и са студија, и из

времена заједничке наставе коју смо држали у Грађевинском

школским центру „Инж. Марко Радевић“ у Подгорици. Виђали

смо се и сарађивали током градње Храма, сем посљедњу годину

дана.

Нијесам га препознао потпуно измијењеног изгледа. За

кратко вријеме осиједио је. Имао је вели губитак у породици,

након чега му је наступила тешка болест, за коју се вјеровало да

је неће лако савладати. И ето, у очекивању гласа о благом побољшању

његовог здравственог стања, видим хитрог здравог

човјека уз звоно од 11 тона.

Казао сам му: „Проста да је моја брука што те нијесам препознао

при задовољству што те видим здравог“.

153

Платформа за прихватање звона од 11 тона

154

СПОМЕН-КОНТЕЈНЕР

У Београду често се састанци договарају, на примјер:

„Видимо се код коња“, мислећи на коњаничку фигуру споменика

кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу републике. A y Подгорици

однедавно договарају се: „Видимо се код контејнера“. Јер то

није обичан контејнер, већ који је добио статус споменика на

Тргу независности на најљепшем мјесту, недалеко и у истој линији

са Спомеником војводи Мирку, који је 1856. године руководио

покољем својег народа у Кучима – 226 стараца, жена и

дјеце и одношењем 17 војничких глава, како записа војвода

Марко Миљанов. Овај споменик је обновљен прије непуних двије

године – 13. јула 2017.

Људи се више приближаваху контејнеру, него Споменику,

говорећи да је уз контејнер мање смрада.

Ја и колега Павле не слутећи шта ће се десити, први смо

почели да се ту састајемо. Потом смо почели да позивамо још

неке колеге, кад их је поприлично долазило. А све што их је Павле

звао поводом овог контејнера, јасно и за мало другог разговора.

Павле им је објашњавао да су му са тим контејнером заклонили

дјело – Зграду Библиотеке на три метра удаљености.

Питао их је имају ли идеју како да се њега ослободи. Јер залудно

је за то обраћати се урбанистима без слуха, који иначе по

граду постављају бројне контејнер-зграде, те су можда ријешили

да овим смећарником направе споменик тим зградама. И то да га

поставе поред Споменика војводи Мирку прљавих руку због покоља

у Кучима.

155

Колеге су, како је ко долазио, као и ми, гледали у контејнер

са свих страна, као да му траже слабу страну. Грађанима, који

су нас знатижељно гледали око контејнера, као да ћемо да га

подигнемо, ја сам говорио да смо утврдили да је јако добар само

што не говори, а и то ће моћи кад му уграде батерије. Моћи ће и

да се захвали, као изум Европе за наше ђубре. Овдје, рекох им,

тестирају контејнер, те ако издржи нашe смеће, издржаће свачије.

Предложићемо, рекох грађанима, још шест да се поставе око

Споменика војводи Мирку, као линија одбране, а сада гледамо

како да га привежемо за бетон да га ко не украде.

Брзо смо видјели да су се неки људи, на већем одстојању,

стидјели да нас шта питају за контејнер, јер чим смо се удаљили,

они су почели да прилазе контејнеру загледујући га са свих

страна, неко чучећи, неко подигнут. Развијале су се разне приче,

толико да су се поједини клели у оно шта су мислили поводом

контејнера, јер да он није толико значајан не би га ту нико постављао

уз Споменик војводи Мирку као подршку. Послије подне

на одмору, излазили су људи да прошетају тргом и навраћали

до контејнера као старог знанца, опет развијајући приче.

Једном, кад смо им пришли и чули да не причају макар

шта од оног шта смо ми говорили, почели смо мало по мало да

вјерујемо у њихову другачију причу, могуће случајно из других

разлога; почели смо да развијамо симпатије према контејнеру.

Послије извјесног времена, Павле је, кад се ту налазио, почео

као из милоште, лактом да се наслања на контејнер, као на раме

за плакање, за које сам у прво вријеме мислио да тиме финтира –

да још кога заинтересује...Ја сам виши – двометраш, низак ми да

се ослоним.

Редовно сам одлазио на трг на суботње митинге за пад

Владе, али не због Владе, и не толико због окупљених да им кажем

да иду кућама, јер није важно, говорио сам им, ко је предсједник

Владе, него ко је амерички амбасадор.

Одлазио сам да тада одвојим Павла од контејнера, не ра-

156

чунајући да неће имати ко и мене, јер и ја сам почео да застрањујем.

Повећа група грађана тада издвајала се и такође лактовима

наслањала на контејнер – сви као подршка њему, а за пад

Владе.

Павла су одавно пријатељи савјетовали да понекад изађе

из стана и прошета, јер улази у своје деведесете. Али, он је чекао

да буде већи број људи за шетњу, те кад је на овим митинзима

нарастао број људи за протестну шетњу на осам хиљада, придружио

се кружним шетњама протестаната. Придружио се почев

од контејнера.

Кад је Павле одлазио од контејнера за онима шта ће да

шетају, ја сам остајао уз контејнер, као Павлова замјена, откривајући

да сам и ја опчињен контејнером, размишљајући шта још

да контејнер буде сем Спомен-контејнер за све наше смеће.

И нашао сам рјешење – да уз чврсте и сигурне браве служи

за скупљање неопраног чистог новца – да на митинзима сваки

грађанин кроз прорез на њему убаци по један евро. Тиме би

се добијало а не крало на броју присутних којима је нешто тешко.

Властима је одговарало да их је у новинским чланцима што

мање, колико год их је више; овако пребројао би се новац, а тиме

и грађани. А и прикупио би се за сиротињу позамашан новац,

који би се умножио не само постављањем у банку, него и у коверту,

слично афери „Коверта“.

А добро би било да се овакав контејнер постави и испред

Зграде Скупштине, да посланици, иако никад једногласни сем

кад повећавају своја примања, нешто дају за контејнер, а не за

кош. Кад су контејнер могли поставити под нос војводи Мирку,

може и њима.

„ASA“ br.002/2019, Београд

157

Десно – Библиотека „Радосав Љумовић“,

до ње обелиск – Споменик Војводи Мирку

158

ЦРНОГОРСКИ АНТИЧИП ЗА 5Г МРЕЖУ

Оправдано је да старији људи, као што сам ја, приме вакцину

против короне која кобно напада старе. Глобалисти, са

електроником Била Геитса, нијесу под контролом, али, кад другачије

не може, нека уграђују чип у вакцину да преко њега Г5

мрежом нама командују, само да ми старији још мало поживимо.

А млађи нека раде на проналажењу античипа који опструира Геитсов

чип, са великом шансом да се успије.

Мој кум рече ми да неће да носи чип да му ко као архитекти,

можда, преко тог чипа Г5 мреже покраде коју идеју или

засмета за љубав према Русији. Свакако, он рачуна да ће од својих

садашњих 84 године живјети као Нимаер 105, те не жели да

му толико живота скрате глобалисти, што и неће ако пронађемо

чип који ће то опструирати.

Балкан је од почетка деведесетих постао стјециште експерата

разних профила за опструирање, које је потребно искористити

за израду античипа чипу глобалиста.

Нико за то није погоднији од фирме „Montenegro obstruction“,

која опструкцијом у Црној Гори успијева да од два рођена

брата направи двије националности, од једне православне цркве

– двије, од једног српског језика – два...од једног ђавола – вола и

ђавола.

159

Изузетак је у успјелом отпору, наша Црква, која организује

протест-литије против отимања јој храмова, које атесити

желе – да се у њима моле да што дуже не вјерују у Бога.

Чим „Montenegro obstruction“ може да збуни читаву Црну

Гору, може и тако мало – чип Била Геитса. Из тог разлога, Црнa

Гора је за израду античипа најповољнија.

Античип бисмо убацили у ту исту вакцину кад је добијемо

из САД гдје ће Бил Геитс да стави чип испред глобалиста. Ту

ће наш античип да збуни њихов чип.

За израду античипа више је потребно да је човјек луд –

лудо паметан. Ако немамо таквих запослених, запослићемо их

хонорарно. А како ће се пред ове изборе (као раније) многи људи

куповати за врећу брашна, тако може да се за ове експерименте

купи неколико њих по тој цијени – да им се за врећу брашна мозак

попије. Ако неко добије оштећење на мозгу од ових манипулација,

добија се изврстан кадар за извршну власт да спроводи

што му се рече без чекања да му за то прораде кликери.

160

ЗИДОВИ БЕЗ АНТИ-ХРК АТЕСТА

Жали ми се човјек и тражи да му као архитекта објасним

чиме се правдају гипсани преградни зидови у његовом стану, који

су, каже, као да их нема – само што не види оног са друге

стране зида.

Одговорио сам му да су гипсани зидови давно измишљени

за разне потребе. А човјек цијени гдје и за шта да их употријеби,

рецимо да у родној равноправности човјек удовољи супрузи

да она истовремено са промјеном намјештаја у стану промијени

и зидове. А хоће ли и њега промијенити на којем вечерњем

изласку, то га неће питати код остварених женских права.

Знам човјека, рекох му, чијој супрузи не смета што комшија

у стану до њих, поред таквог зида хрче, а он не може да заспи.

Она му не дозвољава да га опомене да не лежи на леђима

кад хрче, што је веома тешко ако му је жена на врат скочила.

Мораш, рекох му, да одабереш шта ћеш да чујеш. Укинут

је анти-хрк атест за зидове. Ту је само погрешно што се такви

зидови називају зидовима, јер се не зидају, него монтирају.

Данас је све другачије у родној равноправности не само

шта чути него и видјети, као скоро шта је било: кад су дјеца са

оцем гледала на екрану ријалити „Пинк-Задруге“– они своју мају,

а он супругу како са неким тамо води љубав. Гледали су је и

други, јер је била мис Југославије, гледали због носталгије за

Југославијом, а не због секса, јер сви то знају биље од те сексстарице.

И ја, наставих да му објашњавам, имам носталгију за Ју-

161

гославијом, за тада „глувим зидовима“ – од два пута по седам

сантиметара опеком на кант, али морам да будем глув на глуве

зидове кад се траже гипсани. Чак се зидови не постављају у риалитијима

– да све сви виде и чују, да се велича права љубав чистих

рачуна. А у стану да дјеца могу да чују кроз гипсане зидове

секс-јеку родитеља, умјесто плача у породичном насиљу?

Звучна изолација зидова првенствено зависи од тежине

зида обрачунате по квадратном метру, гдје је само човјек кад

хрче тежак.

Немам, рекох му, изолацију према овим зидовима без

изолације, без анти-хрк атеста, јер успостављам мјеру према

ономе што се тражи.

162

ВАКЦИНА ПРОТИВ ЗАБЛУДА

Некад се за човјека који је упорно у нешто гледао, говорило:

„Гледа у то као теле у шарена врата“; „Полудио је“; „Закукала

му је мајка“. А данас са њим гледа и мајка и дјеца сатима и

данима не одвајајући се од мобилног, немобилно дуго сједећи у

фотељи.

Данас се за њих каже да су у чистој свијести, али и у чистој

заблуди. А у заблуди је и тај што мисли да се савјетима то

може отклонити.

Могуће је да се мобилни и телевизори, послије извјесног

времена, сами, као прегријане пегле, искључе на неко вријеме.

Међутим, којој је власти у интересу да се на те заблуде не надовеже

заблудама своје производње, у чему ни други не заостају?

Ове заблуде, које имају лијека, послужиле су свјетским

моћницима за софистициране контролисане заблуда без лијека, без

могућности корекција, које би се спроводиле електронски из једног

центра, без емоција и стереотипних пропаганди.

Војска за освајачке ратове губи значај. Чему да прелазе

границе и пуне друге државе, кад је могуће тамо људима пунити

главе заблудама и од њих правити своје војнике. Неће се то чинити

гебелсовском пропагандом – не непосредном пресијом човјека

над човјеком.

Све ће се одвијати дијелом биолошким, дијелом електронским

утицајима даљинским командовањем.

Глава ће да служи као електронско сандуче уз компјутер

у којој мора постојати локатор – пријемник за електронско навођење,

слично локаторима које су страни агенти постављали у

163

дворишта зграда за навођење ракета кад су нас 1999. бомбардовали.

Техника је напредовала да се локатори могу унијети у

наш организам и путем вакцине за коронавирус, те су бројни отпори

вакцини. Међу првима против вакцине устао је Ђоковић,

јер је могуће да му даљинским командовањем лоптицу упуте

умјесто за ,,ас“, судији у главу, да би га дисквалификовали, јер

много му је 17 гренд слемова, а Енглеска читавих 70 година ниједан.

Важно је да се за све припремимо. Реализација је у току,

гдје су у примјени прелазне методе. Заблуде су постале честе

и то гдје их никад није било, без минимума логике, да више нико

не вјерује у традиционални начин уграђивања заблуда.

Оправдано се вјерује да се заблуде преносе кашљем, кад

већ знамо да може и бежично, хакерским упадом електромагнетним

таласима, по којима функционише људски мозак.

Вјерује се да је неко као велики пријатељ Америке, хакерским

упадом довео Американце у корисну за њих заблуду да

изаберу Трампа као најбољег досад њиховог предсједника. Тај

што је то урадио није мијењао Путина, мислећи да ће Русија (како

је желио) са њим горе проћи, за шта је био у заблуди.

У свему предњаче глобалисти са 5Г мрежом, и то посебно

планираним нано-чиповима који би се вакцином против короне

унијели у сваког човјека за пријем пласираних софистицираних

заблуда. Али ту може да дође до забуне у прихватању забуне:

умјесто да влада наметне народу порезе, да народ наметне влади

полагање рачуна, чему се противе суверенисти.

Прво ћемо да се боримо против електронске компоненте

пласирања заблуда, а послије против биолошке компоненте којом

се уграђују локатори.

За електромагнетне утицаје довољно је што ће људи на

глави носити антене, а на врату прекидаче да повремено свако

себе ресетује.

164

По питању биолошке компоненте, заштита од кашљем

избацивања крупнијих ријечи заблуде надојених нано-чиповима

(нану им њихову), није могућа без вакцине... Познато је да је и

зијевање преносиве природе, послије којег често наступа угризање.

Поготову – зијевање са нано-чипом.

Дошло је вријеме да се на простору некадашње Југославије

формира заједнички центар за откривање вакцине против

заблуда, веома потребне након братоубилачких ратова и сваког

дана додавања нових раскорака. А ево и нано-навале на нас. Нану

им њихову.

Aко прво не откријемо вакцину против заблуде, не можемо

заблудом прићи откривању вакцине против коронавируса нити

шта друго потребно за живот.

Послије вакцине, ко не буде могао да се бори са реалношћу,

и даље ће користити поједине заблуде у ограниченој терапеутској

употреби као опијате. Све по љекарском рецепту, рецимо

од 50, 100 и више милиграма у форми CD–снимљених пропаганди

о скорој срећној будућности.

У Кини су почели од Вухана (ваљда Вуна-хана = Прпа-

Хана), а ми ћемо почети од Пијесак Хана (Хан Пијеска), гд је

ћемо смјестити Балкански истраживачки центар за вакцину

против заблуда. Кина чека да братимимо Вухан и Хан Пијесак.

Вакцину је могуће израдити само на бази крви оних што

су у заблуди, за које нећемо чекати да ко из заблуде главом удари

у зид, кап крви да добијемо.

Вакцину је могуће направити од мало иницијалне крви

ових на власти, који су давно без заблуде да могу поштеним законом

да отму храмове вјерницима. Сада помоћу закона отимају

незаконито, нудећи нам заблуду да је закон законит. Отимају

нам храмове да нам Бог не помогне у заблуди.

Након вакцине, кад све буде без заблуде – све познато,

од власти ништа нећемо очекивати, него ми ћемо за њих да бу-

165

демо неочекивани: народ који се догодио.

Људи ће понекад прихватати љепше стране заблуде: ,,Чуј,

рећи ћу ти своју тајну:/не остављају ме никад саму / кад неко

свира“ (Д. Максимовић).

До тада Слободан Малдини водиће „Дневник заблуда“ –

колумну у „Новостима“ за тужније заблуде, а за веселије ја од

2010. водим „Дневник у анегдотама“ објављујући књиге тог садржаја,

што ће престати употребом вакцине против заблуда.

Након свега, посебан је изазов за архитекте начин пројектовања

за човјека нових карактеристика и потреба, јер човјек неће

осјећати простор око себе као дио амбијента, већ као другачију

електронску представу. Више неће бити потребно за психичку

одрживост 15м3 простора као минимум по човјеку. На

човјека ће се даљинском командом утицати да не осјећа простор,

да би се на њега гледало као на кола, и у стану за њега само

тражило мјесто за паркирање, можда у остави, кад ћемо од једнособних

станова добити вишесобне.

„ASA“ бр. 005/2020, Београд

166

Вашингтон

Туђемили, Бар. Подгорица. Мартинићи,

П. Пејовић Д. Поповић Даниловград. Д.Ђуровић

167

168

ТРИ КОЊА ИСПРЕД АКАДЕМИЈЕ

Није питање како су три коња доспјела у двориште Црногорске

академије наука и умјетности, него како су ту тако дуго – до

данас остала.

Они су даровани, а даровном коњу зуби се не гледају, гдје

су, за сваки случај, коњима затворена уста.

169

Коње исклесане у камену могу да представе, као овдје, само

њихове главе, гдје је управо недостајало паметних глава да то

не дозволе. Три коња могу да представе четири коња из пјесмице

„Четири коња дебела...“, поготову што сваког тренутка може да наиђе

четврти коњ, који схвата ове умјетничке вриједности, па да рече

да је то наивни правац у умјетности, гдје аутор не мора да је наиван.

Вриједност ових коња расте ако је на њих стављен потпис

аутора што веће школске спреме и колико га је година овдје (што

више) пригрлило ЦАНУ Одјељење за умјетност.

Коњи и постамент тијесно су спојени у један камен, са једнако

датим значајем и по волумену и по обликовању, да не знамо

да ли су коњи ту због постамента или постамент због ових коња...

Сва је прилика да је то троглави коњ тијелом у постаменту збијених

глава, једнојајачних близанаца, тиме истог ДНК-а од бијелог

камена.

Блага нагнутост читаве скулптуре замишљена је као финоћа,

којом је почето, али са том нагнутошћу требало је да се настави

– док падне.

Да ли је са три фигуре аутор представио три одјељења у

Академији? Како то прочитати? Јер ништа није да није, поготову у

ЦАНУ.

170

СПОМЕНИК СТРИЈЕЉАНИМ ОМЛАДИНЦИМА

НА ЛАЗИНАМА 1944.

Даниловград, изграђен 1962. Драго Ђуровић

На Лазинама код Даниловграда 23. јула 1944, на крају

Другог свјетског рата, стријељано је 52 омладинца. Њима је

1962. године подигнут споменик који је вајао Драго Ђуровић, а

чини га стојећа фигура жене у бронзи од пет и по метара на релативно

ниском а одговарајућем постаменту од метра висине.

Млади људи, тек почели живот, а завршили га на крају

рата чији толики бесмисао – злочинство тада није се очекивао.

Фигура жене на Споменику постављена је у специфичној композицији,

префињеним осјећајем да тумачи и представи жртве и

бол који је остао да га носимо. Првенствено бол родитеља – бол

мајке отеловљене у овој фигури, бол од истргнутог срца, према

којем се на Споменику пружа рука, а друга рука без наде пребацује

преко главе, сабласно падајући.

Овдје је у обликовању показано шта је потребно да се

претходно уради да се дијелом може одступити и од правих

пропорција. Да се одступи да би та одступања јаче нагласила поенту

композиције. Умјешност је ићи линијом оштрице, а не посјећи

се, кад застаје дах да би се боље искористио.

Тијело жене благо се као пламен увија к небу – нигдје да

оде. Ту у лапидарном исказу, престаје потреба за присуством наглашене

драперије, ни за дискретни рефлекс анатомије. Већином

она је стопљена, нити да се види нити не види.

Женска фигура зрачи интимношћу, која искључује потребу

за већим постаментом, уз већу висину фигуре којом се подижући

тежиште.

Овај споменик је школски примјер како аутор ствара себи

додатне прилике и форме израза, које је најбоље дјело вајара

Драга Ђуровића.

171

172

СПОМЕНИК НИКОЛИ ТЕСЛИ

Булевар краља Александра, Београд 1963.

Франо Кршинић

Споменик Николи Тесли откривен 1963. године испред

Зграде некад Електротехничког факултета у Бeограду y Булевару

краља Александра, дјело је Франа Кршинића.

Тесла је представљен у сједећем положају у мантилу какав

би могао да је за рад у лабораторији. На скуту држи раширен

широких листова пројекат, право сједећи, благим наклоном ка

пројекту.

173

174

Оно што знамо и носимо као представу о Николи Тесли

кроз његов лик и изузетно дјело, његов животни став, визуелно

огледа се у изабраним и потенцираним формама овог споменика.

Плијени представљена карактеристична мирноћа и сигурност,

које је красило Теслу генија, загледаног у будућност

њему јасно видљиву – од њега много чим започету и подстакнуту

развојем енергетике, електронике и телекомуникација, за које

је, за своје вријеме, дао бројна практична рјешења, регистрована

као патенти.

Франо Кршинић представио је сигурност и домет

Теслиних мисли погледом ка пројекту у рукама, јасног исхода

уз миран и достојанствен став.

Добро остварених пропорција и структуре, драперија се

није нашла (а није било ни потребно) на линији да шта допуни,

те је третирана да не може ни да смета, присутна само у основној

– грубој поставци. Међутим, ту је на грудима, као „микроструктура“

(као узгредна локална на знака) дискретно видљиви

штеп циговањем за већу одрживост углачаних површина.

Постамент, који је израђен од камена, уклапа се у форму

бронзане фигуре, пирамидално се сводећи ка доњем рубу мантила,

да би се даље свођење наставило по анатомским карактеристикама

људског тијела, чиме се споменик интегрисано представља,

усклађених материјала и израза.

Кад се споменик сам за себе избори да је, као овдје, „доказани

Никола Тесла“, његов одливак преноси се и на друга мјеста.

Одливак овог споменика откривен је 1976. године на Нијагарином

водопаду са америчке стране.

175

176

СПОМЕНИК ЦРНОГОРСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА

СТРАДАЛИМ У БРOДОЛОМУ КОД МЕДОВЕ

Изграђен 1940, Цетиње. Ристо Стијовић

У Првом свјетском рату у Америци 509 Црногораца јавило

се као добровољци да бране отаџбину. Бродом су из канадске

луке у Халифаксу дошли до Напуља, потом италијанским бродом

Бриндизи допловили до албанске луке Медова, гдје нијесу знали

да је лука опасана савезничким подводним минама. Не чекајући

да их лучки брод безбједно проведе, кренули су напријед, те је

брод 6. јануара 1916. налетио на мину на Бадњи дан, кад потону

одводећи у смрт 328 Црногораца, на прагу њихових кућа.

177

178

179

Тај подвиг брзог и сложног окупљања Црногораца у Америци за

спас отаџбине и саму трагедију, Црногорци су обиљежили спомеником

на Цетињу 6. јуна 1940. године, који је рад скулптора

Риста Стијовића, назван „Ловћенска вила“.

Стијовић је ту велику жртву, као подстицај преточио у

адекватне јаке симболе ликовног израза, крајње чистим формама,

којe су иначе основни карактер његовог стваралаштва.

Споменик се својом висином уклапа у окружење какво је

тада било Цетиња, са објектима релативно ниске градње, што је

и послије Другог свјетског рата у великој мјери задржано, јер

град није добио приоритет интензивне градње и насељавања.

180

181

Висину Споменика коју је поставио да је достигне, Стијовић

осваја постепеним степенастим свођењем постамента почев

од првих пет степеника, те настављајући фигуром жене, и на

крају њеном издигнутом руком и у руци сабљом, да би се завршило

тачком – врхом сабље.

Прелазе у пирамидалном свођењу у доњем дијелу фигуре

жене, рјешава хаљином која се на том дијелу шири, а горе слободно

пуштеном косом. Све у једноставном изразу који је финализован

мирном драперијом, гдје више од тога – каква детаљисања

– не би била сагледљива на тако високом постаменту.

Изабран је лик жене као симбол духовног јунаштва, надања

и одрицања – симбол жртве и трајања. Мач у њеној десној

руци упрт у небо, никоме не пријети. Ту је само као симбол

борбе за слободу. А вијенац у лијевој руци – симбол славе.

Ријетко гдје тако, постамент (од блокова камена над квадратном

основом) двоструко је веће висине од бронзане фигуре

коју носи. Тај однос не намеће утисак несразмјере, јер постамент

није у пасивној улози. Он са три рељефа (главним највећим на

предњој страни и два мања на боковима), има своју причу – допуну

казивања о несрећи код Медове. Предњи представља бродолом

код Медове, десни тренутак напуштања Америке, a лијеви

мотиве борбе за слободу.

Ристо Стијовоћ био је заљубљеник вајања жене у разним

материјалима, кад модиљанијевски благо повијеним линијама

мелодично дијели тијело жене од стварности, као исказ њених

облина.

Овим спомеником, он је жену као гејзером усмјерио к небу

у форми усправног вала.

182

СПОМЕНИК СТЕФАНУ НЕМАЊИ, 2020.

Савски трг, Београд. Александар Рукавишњиков

Споменик Стефану Немањи на Савском тргу у Београду

дјело је скулптора Александра Рукавишњикова, који је посао

добио на међународном конкурсу, по којем рјешењу није поступио,

о којем се све не зна. Споменик је изливен у Русији, потом

издијељен у комаде, почетком августа колоном возила допремљен

је у Београд гдје се монтира. Истиче се да је тежак 68

тона – висине око 28 метара, без ближих података, поготову о

висини трошкова.

Много је било расправа о одступањима од првог конкурсног

рјешења, оспоравајући умјетничку вриједност и представљање

лика и дјела Стефана Немање.

У написима често прво полазило се од тога: ко пише о

Споменику, са процјеном за кога и против кога, у чему су као заинтересоване(!)

укључивали чак и Русију и Запад. Тада је, ваљда,

као реакција на то (да се и Србија за нешто пита), Споменик растао

од прво предвиђених око 14 до 28 метара. А како околне

зграде то нијесу могле да прате – да расту, поготову да протестују(!),

јавили су се браниоци, чак сматрајући да је њиме угрожена

и контура зграде намијењене за Музеј Николе Тесле (Стара ж е-

љезничка станица), иако је главни дио контуре хоризонталан, а

он вертикалан да се прихвати као поента, ако је потребно...

Угрожено је нешто много важније

Стартној сумњивости у сваког ко пише о томе, представљам

се као пријатељ свима, с тим да ће ми неко рећи: „Немој

ми више бити пријатељ, не могу издржати“. Нешто слободнији

сам према аутору споменика Рукавишњикову као сваки Србин

Црногорац којему је Русија Мајка, који не мора да то доказује.

183

184

185

Овдје паралелно опстају: и „рад“ на ономе што је тражено

и „рад“ на ономе шта није тражено а „испуњава нас“ да превире,

да се не зна гдје више: на Исток или на Запад!

Лоше и добро овдје опстају као „добро“ неком чудном

компатибилношћу у промијени намјене, у поступку: колико се

једноме узима, толико се другоме додаје, као на Ајфеловом торњу,

који је прво оглашен као празан челични стуб, а потом као

пун погодак, посебно интересантан туристима, као нигдје у свијету

такве грађевине. Тако, поред задовољства од задовољства,

постиже се и задовољство од незадовољства, којег имамо за извоз.

Сада ћемо га користити само за наше потребе. И прво и друго

претаче се у новац, те није промашена инвестиција, али јесте

промашен циљ. Ми по правилу свугдје залутамо, те је добро

кренути погрешним путем, кад ћемо по правилу залутати и

окренуту ка једино могућем: правом путу.

Ријетко се укаже прилика да из грешке (случајно ударајући

лоптицом линијског судију) родимо нешто велико од 28 метара,

све по принципу: што више грешке то више успјеха.

Код алтернативне анализе: Не стоје изнијета мишљења да

је највећи недостатак висина Споменика 28 метара, да тако издигнут

угрожава окружење. Висина има других већих недостатака

(о чему ћемо мало касније), а за овај да кажемо да у неким

градовима постоје објекти и по неколико стотина метара висине,

који се уклапају контрастом, као у парку трава и дрвеће.

Такве диспропорције, настале намјерно или као овдје недовољним

сагледавањем посљедица, дијелом умањују се кроз

фактор накнадног навикавања – укроћавања мисли – у „свршеном

чину“. Прелази се преко дијела оног што се на старту не би

прешло. По питању мегаломаније – расипања новца, сада је другачије,

кад се не примјењују узансе социјалистичког морала, него

као у свијету „ко гради плаћа, а остали се веселе кад је које чудо

невиђено“, без осјећаја заједничке штете или добити.

186

187

Сигурно да ће се поред овог споменика, који је изашао из

оквира, туристи радије сликати него поред већег броја зграда у

Београду, јер је овдје пређена мјера у очекивањима. Поред негдје

споменика са мјером, кад је без каквих посебности, некад се

пролази и глава да се не окрене.

Да би споменик стао у оку, мора да је велик. А колико....може

да се остане и без даха колико и без новца, исто као

поред Кеопсове пирамиде, за коју нико не пита колико је коштала

и какву сада има употребну вриједност.

Како Египћани имају „право“ на фараоне и пирамиде као

њихов знак, тако и ми имамо „право“ на Немању и овакав споменик,

које ће се, као у Египту, због претјеривања туристички

„валоризовати“. Ајфелову кулу у прво вријеме једни су сликати

као промашај – као стуб који ничему тако важном не служи, а

други што им је то интересантно, те свако ће ићи на то мјесто,

што је циљ.

Овдје није важна само мјера у односу на сусједне зграде,

него и у односу на себе, као важније. Умјетничко дјело не постаје

вредније ако му се повећа величина, као ни човјек кад је већи.

Веома мало људи зна колика је величина слике „Герника“ Пабла

Пикаса.

Гаранција да се добије боље рјешење за Споменик Стефану

Немањи, био је међународни конкурс са жиријем гдје су били

и неки угледни ствараоци, али они по броју нијесу могли да надгласају

оне који то нијесу, па је било изузимања мишљења.

Морало се наћи примјерено рјешење за светитеља српског,

овдје Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немању.

Православно је да се светитељи представљају одговарајућим ликовима,

без геометријским симболима садржаних у доминантном

постаменту.

188

И ове форме „имају ријеч“

Висина споменика по конкурсу била је око 14 метара, потом

повећана на 28 метра, кад је поред других посљедица, Споменик

(стијешњен зградама около) остао без довољно гравитационог

простора да се не може добро сагледати.

Довољна је висина споменик до девет метара, изнад које

је само губитак средстава и стварање додатних проблема. Јер,

повећањем споменика човјек се сразмјерно удаљава да би га сагледао

у цјелини и под нормалним условима, у којем удаљавању

некад, као овдје, нема простора.

Изгубљена мјерa Споменика налази негативан одраз у

његовом малом парку, из којег ће се претежно сагледавати деформисан,

наднијет над човјеком као страшило. Са тих простора

(ближе њему) нико ни родитеља својег не би препознао, а не и

Стефана Немању. То је као кад човјек премного приближи прст

оку да му је крупнији од било чега иза. Човјек из подножја ништа

не види, иако све види.

189

190

Са одговарајућег великог одстојања (којег нема довољно,

лимитирано околним зградама), детаљи се не виде, те је закључак

да нема мјеста са којег се Споменик може видјети онакав какав

је. Споменик постоји, али га нема. Постајао је све мањи што

је био већи. Већином нема употребљивог мјеста за сагледавање,

док каква-таква мјеста у знатном дијелу расута су по крововима

околних зграда, гдје би требало да је човјек птица да би их користио.

Тако, долази се до апсурда да што је споменик већи да се

мање види. Уистину, више се види, али оно што није он.

Не уважавајући потребан однос висине Споменика и

удаљености за његово сагледавање, удвостручујући висину

Споменика, успостављен је однос Давида и Голијата са једнаким

теретом на леђима.

Апсурдно је нешто градити да га нема, трансформисано

у друго, као гусјеница у лептира. Не могу сви који долазе да питају:

,,Стефане, да ли си ти то?“

Наш мудрац Сула Радов, за слично претјеривање, давно

рекао је краљу Николи: „Не може брод у каменици“. Односно –

може ако се у истој дворани, рецимо, посебно организује концерт

тенора Андреа Бочелија, а посебно наступ гуслара за Сулино

ухо, које није потребно упоређивати са његовим мислима.

Чему нешто за које човјек мора да се много удаљи да би

га видио, гдје се са те даљине губе (као несагледљиви) детаљи на

Споменику, те чему су рађени. То је проблем неусаглашених

дистанци – да не постоји мјесто гдје се све то обједињено види.

Умјетност обликовања устукнула је пред укусом неукуса

зарад фиктивних краткорочних интереса.

Један од највећих недостатака Споменика је постамент –

својом величином, обликом, примијењеним материјалом и диспропорцијом

према укупној висини Споменика.

Постамент је пола висине Споменика, колико је изнад и

фигура Стефана Немање. Постамент толико подиже фигуру

Стефанa да му је глава на 28 метра висине, да и кад би то био

лик Стефана Немање, не би се, толико удаљен, препознао.

Постаменти се свугдје граде да истакну фигуру коју носе,

те их због тога карактерише мирноћа и ненаметљивост, да не би

191

на себе скретали пажњу. Постаменти се граде компактно, најчешће

у природном материјалу, код нас – у камену, никако да је,

као овдје, од бронзе као и фигура горе, да се не зна шта је важније.

Граде се без каквих егзибиционих форми, да не одводе

поглед од горе фигуре слављеника.

Постамент Споменика Стефану Немањи у свему је супротан

томе. Он је замишљен као сложена скаламерија, као какав

бродски мотор са свим прикључцима, или као буба тврдокрилац,

са приљубљеним крилцима уз тијело на кратким ногама. Да је то

Свети Ђорђе који доље убија умјесто аждаје неку другу неман,

имало би смисла. Али кога то убија Свети Симеон Мироточиви?

Значајна личност наше историје постављена је на „стаклене

ноге“ .

Код бисмо код овог постамента искључили такву „садржајност“,

тада би огромном висином био веома монотон – досадан.

Једино оправдања толиком постаменту је да се горе на фигури,

коју издиже, Стефана Немање мање види сладуњави испразни

реализам музеја воштаних фигура, у категорији луткарских

производа.

На овом споменику нема, сем подржавања, бар једног детаља

у особеноj надоградњи.

Израз лица Стефана Немање на овом споменику представља

неку недефинисану забринутост, супротно његовој јасној

упућености на људе како у духовном тако и у световном смислу,

градећи широке путеве успјеха и вјере у Бога. Овдје поглед

му је упрт у нешто шта замишља – шта тражи, а не у шта велико

шта је створио, шта се види, шта Бог даје. Мјесто раширених

руку к небу, спустили су му поглед, отимањем од висина.

По чему би ту ико препознао Стефана Немањи?

Ако је тачно да је неко овим себи напунио џепове, зашто

Споменик не назвати његовим именом, а Немањино име дати

неком новом мосту преко Дунава?

Овај споменик оправдаће уложена средства, али не и циљ

због којег је грађен. И наши грађани и туристи показаће интересовање

за њега, али не и да препознају Стефана Немању. Стефан

Немања не би (случајем да је то он) прихватио да издржи 68 тона

192

бронзе, већ би без тога лаким ходом 25 минута Немањином улицом

па Булеваром ослобођења до Храма Светог Саве – до сина

Растка, представљајући се Светом Сави Светим Симеоном да се

из Храма Богу моле.

У гласилима често не упућују питања поводом овог на

праве адресе – ангажованим људима из уже струке, који из ко

зна којих разлога, некад и материјалних интереса, дезинформишу

поједине у органима управе, који не знајући да су преварени,

искористе своју моћ да то реализују. Погрешно је тврдити да је

то у интересу било којој власти или опозицији да се на овом

споменику не препозна Стефан Немања. У комунистичком периоду

постојао је „Одбор за заштиту имена и дјела друга Тита“,

те ваљда такву заштиту заслужује и Свети Симеон Мироточиви?

193

194

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у

Подгорици, гдје и сада живи.

До јануара 2019. године објавио је сљедеће књиге

које су на сајту: www.andrijamarkus.com

:

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ

ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 –

збирка пјесама;

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –

хумористичко-сатирични коментари;

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји о архитектури;

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010,

у електронској форми на линку

https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpb

nxsZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW58Z3g6MzhjNzZkMDVlZTE5YjgyYg&pli=1

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013–14 – поема;

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји;

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;

195

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013–2014. електронски,

а 2015. штампано;

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме, есеји,

архитектура, перформанс;

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји;

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј;

ПУШКИН, 2016 – поема;

КАНА (Светлана Радевић), 2016. и 2017 – есеји;

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури;

ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати,

2017 – есеји;

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема;

СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји;

ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји;

48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА ЗА ПОСЕБНУ ЗАШТИТУ, 2017– есеји;

ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји;

СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА

МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к небу

заплакао“ Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“

Слободана М. Чуровића Аписа), 2017 – поеме;

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме;

ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји;

АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА NO COMMENT,

2018 – фототипски есеји;

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА. Капела у

Старој Пазови и Манастир Стањевићи, 2018 – есеји и поезија;

ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА. Рекорди и анатеме, 2018;

ЛИРИКА АРХИТЕКТОНИКА, 2019 – поезија о архитектури;

ЋЕЛАВА УЛИЦА ДОБИЛА ПРЕСУДУ, 2020 – есеји;

ОБАЛЕ УЗ ЉУДЕ, МОРЕ И РИЈЕКЕ, 2020 – есеји;

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО

ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА

САВИЋ (2013–14, електронски) 2016. штампано – зборник пјесама.

196

САДРЖАЈ

Увод.....................................................................................................5

Ремек-дјело за понос Европи. Дјело Миодрага Живковића..........9

Споменик Његошу. Сретан Стојановић........................................23

Споменик Љубу Чупићу. Златко Гламочак...................................29

Споменик Прешерну. Роко Жнидаршич.......................................35

Споменик Николи Тесли. Драган Раденовић................................45

Споменик Бају Пивљанину. Више аутора.....................................51

Клечећи Бајо Пивљанин на споменику. Више аутора.................61

Неће да скочи са скакаонице. Више аутора..................................71

Храм Свих Светих уз уклапање ранохришћанског

храма из III вијека. Никодин Жижић.............................................79

Цртежом чување града. Александар Радојевић............................85

Доживљени па цртањем препричани простори

који украшавају и град и сјећања. Александар Радојевић...........90

Споменик споменику уз страдање краља Александара

и колатерално Аугустинчића и Мештровића. Више аутора........93

Споменик Ивану Црнојевићу. Оклопник у јапанкама.

Митар Живковић..........................................................................107

Нови бедеми штите једину градску неизгажену

траву на зидовима Немањиног града...........................................115

Споменик откривен, па покривен................................................119

Зимске гуме и за аута и за пјешаке. Колаж тротоари.................123

Гуштери и монументална архитектура........................................127

197

Законом заштићено појилиште за птице.....................................129

Зграде на Светосавском тргу........................................................133

Фризерај и депилација у архитектури,

Колико је довољно да неко постане отац?..................................135

Пјешачким Московским мостом до пјесника Висоцког...........139

Oд Пушкина до Висоцког. Александар Таратинов.......................141

Похвала за Мост „Миленијум“. Младен Улићевић....................146

Звона...............................................................................................149

Спомен-контејнер..........................................................................155

Црногорски античип за 5г мрежу.................................................159

Зидови без анти-хрк атеста...........................................................161

Вакцина против заблуда................................................................163

No Comment. Обелисци.................................................................167

Три коња испред Академије.........................................................169

Споменик Николи Тесли. Франо Кршинић................................173

Споменик стријељаним омладинцима на Лазинама.

Драго Ђуровић..............................................................................171

Споменик црногорским добровољцима

страдалим у бродолому код Медове. Ристо Стијовић...............177

Споменик Стефану Немањи. Александар Рукавишњиков........183

Биљешка о аутору..........................................................................195

198

199

CIP - Kaталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN978-9940-695-25-5

COBISS.CG-ID14943748

200

Knjiga OBILJEŽJA II 2020 A. Markus

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?