Novobeogradski magazin broj 3 - Avgust 204
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
MOJ NOVI BEOGRAD<br />
PODVOŽNJAK (II deo)<br />
Mihajlo Pantić,<br />
novobeogradski pisac<br />
Prvi počasni građanin Novog Beograda<br />
Prošlo je dvadeset godina. (Kao da<br />
sam pucnuo prstima.) U međuvremenu<br />
sam se preselio u naselje u kojem<br />
još živim. Sećam se da je pokojni<br />
Duško Radović u nekoj svojoj emisiji<br />
na Studiju B rekao kako je Blok 30 najgušće<br />
naseljen prostor u Jugoslaviji.<br />
No, to je za neku drugu priču. Sada<br />
mislim na podvožnjak.<br />
Ne volim da u priči navodim godine<br />
(one su goli skelet nečega što<br />
vrlo neodređeno zovemo istorija),<br />
ali znam da i nehotični hroničari,<br />
poput mene, moraju da ih poštuju.<br />
Dakle, potkraj 1990. stigle su mašine.<br />
Učim svog dvogodišnjeg sina kako<br />
se zovu: kiper, šleper, bager, buldožer,<br />
dizalica. Prvo su, pre toga, posekli<br />
šumu. U neko jutro pred Novu godinu<br />
probudio me zvuk motornih testera.<br />
Dok sam izranjao iz sna, zakratko<br />
sam pomislio na nešto što sam posle<br />
bezuspešno pokušavao da dozovem<br />
u svest. Tog dana sam, dolazeći<br />
iz „grada” (tako Novobeograđani zovu<br />
stari Beograd), pohitao na mesto seče.<br />
Stabla su ležala u blatu. Ne bih mogao<br />
reći da mi je bilo svejedno, mada je,<br />
danas, ravnodušnost naše osnovno<br />
stanje. Čekao sam nešto. Vraćao sam<br />
se tamo i naredne sedmice. Mašine su<br />
proždirale zemlju, kamioni su od ranog<br />
jutra brundali u mojoj sobi. Stajao<br />
sam pored prozora i dugo gledao taj<br />
prizor. I dok su grubi, nehotični arheolozi<br />
ljuštili sloj po sloj tla na mestu<br />
na kojem nikada nije bilo istorije,<br />
činilo mi se da vreme ide unatrag.<br />
A onda sam ga, jednog jutra, najzad<br />
ugledao. Stari podvožnjak. (Ispraženjen,<br />
urušen hram, most bez obala.)<br />
Znao sam da je svih ovih godina bio<br />
tu, negde u blizini. Izronio je ispod<br />
naslaga zemlje, kao da ih je zbacio<br />
sa sebe, i sada stoji, poput nasukane<br />
kamene galije, na toj promrzloj peščanoj<br />
pustopoljini tačno preko puta<br />
moje zgrade, i čeka da ga sruše. Juče<br />
je bila nedelja, gradilište je mirovalo,<br />
pa sam otišao do podvožnjaka. Led je<br />
krckao pod nogama. Stao sam ispred<br />
samog ulaza, kod ovalnog kolektora<br />
za skupljanje podzemnih voda (u koji<br />
smo jednom pustili nekoliko živih dunavskih<br />
riba) i čuo sebe kako, ne znam<br />
zbog čega, uzvikujem nešto nerazgovetno,<br />
nešto nalik tamnom glasu podsvesti.<br />
Podvožnjak mi je odgovorio<br />
odjekom. Na njegovim zidovima video<br />
sam tragove grafita stare najmanje<br />
dvadeset godina. (Pod prstima kamen<br />
je bio hladan i gladak: prijatan i<br />
čudan bio je taj dodir. Odmah smo se<br />
sporazumeli. Tada sam odlučio da napišem<br />
priču o njemu.) Stajaće tu još<br />
nekoliko dana, dok ga ne sruše. Iduće<br />
jeseni, od novih zgrada koje će nići<br />
na njegovom mestu, neću moći da vidim<br />
kako se menja vodostaj Dunava.<br />
Ne znam šta je istorija, kako počinje<br />
i kada završava. I zašto o tome mislim<br />
dok posmatram stari podvožnjak.<br />
(Kroz nekoliko nedelja gledaću kako<br />
ga ruše, najpre velikom kuglom obešenom<br />
o kran, a zatim mašinom nalik<br />
na glomaznu, vibrirajući bušilicu, kojoj<br />
ne znam ime.) Noću, kada utihne<br />
saobraćaj, čujem: između njegovih<br />
golih zidova peva vetar. Pa žurim da<br />
sve to opišem, pre nego što zauvek<br />
postane(m) prošlost.<br />
NOVOBEOGRADSKI Magazin // <strong>Avgust</strong> 2014 // Broj 3<br />
5
Change language