NJEGOS KAO ARHITEKTA. REKORDI I ANATEME 2018 Andrija Markus

ЊЕГОШ КАО АРХИТЕКТА 

Рекорди и анатеме 

1

Библиотека 

НАУКА И УМЈЕТНОСТ 

Андрија Маркуш 



Издавач 

АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица 

За издавача 

Андрија МАРКУШ, извршни директор 

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ 

Штампа 

„АП ПРИНТ“, Подгорица 

Тираж 200 

ISBN978-9940-695-20-0 

2

Андрија Маркуш 



Децембар 2018. 

3

4

УВОД 

Посебно вриједно дјело Његош је остварио у архитектури, 

које је остало непримијећено. Засјењено је његовим великим 

дометом у поезији, те није заступљено у школско-образовном 

систему, чак ни на архитектонским факултетима, гдје не само 

што о њему нема ријечи него ни цјеловитих предавања и уџбеника 

о осталој архитектури на простору Црне Горе. 

Овдје се не ради о нечему мање важном, како би се закључило, 

да је то само још нешто интересантно о великом пјеснику. 

Кад је руски академик Николај Краснов 1925. године први 

пут видио Цркву Светог Петра Цетињског – Његошеву капелу 

на Ловћену, казао је: „Његош је велики човјек кад је могао 

овакву оригиналну идеју да има, за овакав облик и овакву основу 

Цркве на Ловћену, тј. два круга у основи различитих пречника, 

а који продиру један у другога“. 

Ствар се мијења: Његош је као неимар заступљен у „Лексикону 

неимара“, 2008. у издању „Грађевинске књиге“, Београд 

и у мојој књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, у издању Удружења 

архитеката „Архитектонски форум“, Подгорица. Ту су и 

5

написи у гласилима струке – „Архитектура“, Београд, „DaNs“, 

Нови Сад и другим. 

У „DaNs-у“ бр. 45, март 2004. дата је упоредна анализа 

дјела „Његоша, Мештровића и Ф. Л. Рајта“. 

То је била тема и мојег предавања 10.1.2014. у Матици 

српској – Друштво чланова у Црној Гори. 

Његошево доминантно дјело у архитектури – Капела на 

Ловћену – Црква Светог Петра Цетињског није из којег обимног 

опуса професионалца у архитектури, што не мијења ствар. О томе 

колико је важно само једно успјешно дјело у архитектури да 

би неко био високо котиран у историји архитектуре, писао сам у 

„Архитектури“ бр. 197, септ.–окт. 2016, Београд под насловом 

„Довољно je једно врхунско дјело за висок ранг у историји архитектуре“, 

из којег дајем извод: 

„Свако умјетничко дјело, па и у архитектури, требало би 

да се одвојено посматра од његовог аутора и осталих његових 

дјела. Међутим, тако се не чини, но гледајући то дјело не искључује 

се и дио погледа на аутора, на његов до тада достигнути ниво, 

који својим вриједностима утиче да се ово прво представи 

вишим или мањим од оног шта је. 

Изгледа да је код нас премного истаћи и дјело и аутора, 

гдје је у архитектури већа штета за дјелом које гледамо као да га 

не видимо, са нестварним критеријумом у општем вредновању. 

Иако ничим посебно одређени, егзистирају два неусаглашена 

рангирања у архитектури, а слично и у другим областима 

умјетности. На једној страни је рангирање аутора у његовом 

укупном опусу, а на другој његовог одабраног дјела, које 

знатно дијели судбину претходног. Код општег рангирања аутора 

сабирају се као једнако битне категорије: и вриједна и мање 

вриједна дјела, као и промашаји, ваљда да се стекне представа о 

његовој општој употребљивости. Суду времена препуштено је да 

одбаци што му је непотребно. 

Ужи избор – ако је изузетно дјело, представљаће аутора у 

6

историји архитектуре као дјело које је преживјело суд времена, 

гдје просјек вриједности укупног дјела тог аутора, колико год 

велики или мали, неће бити од утицаја. 

Али у великој мјери, може се знати шта ће, као посебна 

вриједност, опстати и у наредним временима, поготову кад прође 

40 и више година у смјени разних услова градње и стилова. 

Међутим, ни људи нијесу спремни да другоме признају успјех, 

већ само оно шта конкретно и посебно генерализују у ширем 

контексту, не негирајући вриједност, али лимитирајући употребљивост. 

То би значило као у спорту, рецимо у скоку увис, да је 

важније колико је пута скакач прескочио 230 сантиметара, па и 

никад не добио медаљу, него да једном скочи 245 сантиметара 

као Кубанац Хавијер Сотомајор. 

Велики је број изузетних дјела 20. вијека, којима нема 

шта да се дода, која су репери развоја наше архитектуре. Више 

од тога не може се тражити кад представљају своје вријеме. 

Природно, та дјела не могу данас да буду истовремено у ко зна 

којем новоформираном стилу – не могу увијек да буду са 

утиском као да су данас грађена, често у свакојаким експериментима. 

Не у вријеме кад се често не поштује вишемиленијумски 

принцип архитектуре – да је сврсисходна, умјесто доминантно 

скупа – као да је скулптура која то не може ни да буде, уз 

толико гладних у свијету – сите очи, а празан стомак. 

Од тих наших врхунских дјела имали су ,,срећу“ да 

остану истовремено као да су сада грађена, наводим само нека: 

Антићев Музеј, Добровићев Генералштаб, М. Митровића 

Стамбена зграда на углу улица Браће Југовића и Добрачине... 

као и Капела у Старој Пазови Слободана Драговића... и друга 

дјела, на примјер у Подгорици Хотел „Подгорица“ Светлане Кане 

Радевић, те објекат Лабуд-плажа на Морачи и Капела на Чепурцима 

Вукоте Тупе Вукотића 

Карактер пуне савремености, као да су сада грађени, 

7

доминантно имају, на примјер: Рајтова Кућа над водопадом и 

Гугенхајмов музеј, Ле Корбизјеова Црква у Роншампу, М. 

Тројановићев Мост на Тари...“ 

Увијек за сваког аутора постоји најбоље дјело које представља 

његов реализовани домет. За Његоша, то је Црква Светог 

Петра Цетињског – Капела на Ловћену. Пројектовао је сличне 

концепције и војно утврђење Табљу, дизајнирао је црногорску 

капу са свим симболима, које, нажалост, данас многи напуштају. 

Изградњом Биљарде, иницирао је савремени урбанистички 

развој Цетиња. 

У овој књизи ријеч је и о другим неразумијевањима Његоша, 

поготову о злоупотребама... Све је код њега – и поезија, и 

архитектура и остало са „рекордима и анатемама“, како прије 

тако и послије смрти. 

Ова књига есеја претежно настала је као хроника догађања 

и мојих ангажованости по тим питањима, те чини мозаик, а 

не слику у једном потезу. 

Аутор 

8


У књигама: 

9

Пошли низбрдо узбрдо на врх Ловћена 

да руше Цркву Светог Петра Цетињског 

10

ПЕТРОВИЋ – ЊЕГОШ Петар II 

(1813, Његуши – 1851, Цетиње) 

По овом тексту, Његош је заступљен у „Лексикону неимара“, 

2008, „Грађевинске гњиге“, Београд и у књизи „50 неимара 

Црне Горе“ , 2008, Удружења архитеката „Архитектонски 

форум“, Подгорица 

Oбразовање је стицао прво код свог стрица владике Петра I, потом 

код Јосифа Троповића, Манастир Топла, Херцег Нови (1825), и код 

Сима Милутиновића Сарајлије, Цетиње (1827–30). Постао је господар Црне 

Горе (1830), произведен за архимандрита од рашко-призренског архиепископа, 

Манастир Врањина на острву Ком у Скадарском језеру (1831), хиротонисан 

за епископа, Петроград (1833). 

За представљање Његошевог архитектонског домета на 

Цркви Светог Петра Цетињског, која је по његовом пројекту изведена 

1845. године, може послужити оцјена архитекте Николе 

Краснова, руског академика, по чијој је документацији 1925. године 

обновљена. Цркву су претходно у Првом свјетском рату 

били порушили Аустријанци бомбардовањем из Бококоторског 

залива. 

11

Кад је први пут видио ову Цркву, Краснов је казао: „Његош 

је велики човјек кад је могао овакву оригиналну идеју да 

има, за овакав облик и овакву основу Цркве на Ловћену, тј. два 

круга у основи различитих пречника, а који продиру један у другога.“ 

Могло је то да се, спајајући двије лијепе ријечи, каже и: 

„Црква је красна, Никола Краснов.“ 

Најбољи начин да утврдимо ту вриједност је упоређење 

Његошеве Цркве и Мештровићеве Капеле изграђене 1974. године 

на њеном мјесту пошто је опет порушена. За све то добићемо 

потврду и у искуству Ф. Л. Рајта (F. L. Wright). Про јекти који 

програмски не задовољавају жељу оног за кога се објекат гради, 

унапријед се искључују. А пођимо од тога да је Његош, као и за 

друге ствари, знао и показао шта је желио на врху Ловћена: да је 

желио као многе владике – да вјекује у цркви, а не у нечему другом 

на њеним рушевинама. 

Осјећајући да му је превремени крај близу, Његош је, 

смртно грудоболан, казао своју посљедњу жељу, коју је у једном 

дијелу имао прилике да види отјеловљену у изграђеној Цркви 

на врху Ловћена. Накнадно, 1974. године, Његошева посљедња 

жеља замијењена је Мештровићевом жељом. Исто тако 

и Његошево мјесто у новоизграђеном објекту замијењено је: Његош 

је пресељен у подрум, а горе је „Мештровић постављен“, како 

се каже за његову изложбу скулптура. 

На порушеној цркви не може се изградити ништа љепше, 

поготову да надвиси гријех њеног рушења. Од свега најгоре 

је што је Мештровић измијенио амбијент, тако што је обимним 

минирањима срушио и врх Ловћена, смањујући висину црногорске 

понос-планине за неколико метара. Сада људи гледајући горе 

промашују(!) врх Ловћена, нерадо се спуштајући ниже. Није 

Ловћен само под притиском оног што му је скинуто него и притиском 

увозног камена – мермера, постављеног на Маузолеј отуђене 

форме. Мештровић није подешавао објекат према Ловћену, 

него, апсурда, Ловћен према објекту, из којег разлога је порушио 

12

врх да добије ширу платформу! Маузолеј не прати разуђену конфигурацију 

терена, која је у свођењу. Тако, долазимо и до оцјене 

Мештровићевог поразног односа према амбијенту. Сви људи, па 

и генији какав је Мештровић, гријеше, али на ту грешку није 

смјела и наша да се надовеже. 

Узалуд је велики скулптор имао и архитекте као сараднике, 

и узалуд је могао да користи претходно Његошево искуство, 

Његош му је из свог времена за сва времена одржао лекцију. 

Његош је овим храмом феноменално завршио Ловћен, сводећи 

га као у акупунктури у бездимензионално – у тачку, која потом 

расцвјетава у крст, са којим врхуни и Црква, и Ловћен. Свођење 

је извршено преко двије у доњем дијелу утопљене облице 

(које чине спољни зидови) и купом (кровом) у горњем дијелу, за 

разлику од призматичног облика Мештровићеве капеле. Посебна 

вриједност Његошевог рјешења је што је обличаста форма обезбјеђивала 

приближно исти изглед са свих страна, као природан 

захтјев врха планине у смислу лапидарног изједначења односа, 

за које не треба да идемо даље од далеких египатских пирамида. 

Поред тога, Црква је изграђена од домаћег с Ловћена узетог, а не 

увозеног камена, преко којег су длијетима проговориле душе 

људи за камен вјенчаних, који су Његоша уским стазама и богазама 

уз Ловћен на леђима на вјечни починак изнијели. Изнијели 

су га на врх свих црногорских врхова, који су нови градитељи 

срушили, и мјесто крстом, којег је Његош цјеливао, паганским 

знацима обиљежили. 

Његош је у својим књижевним дјелима, како је срачунато, 

употријебио 263264 ријечи, од којих 653 пута ријеч Бог, а и 

много више би да је знао да ће се неки потомци окомити на Цркву 

на Ловћену, и да им, поред штете коју му чине, неће сметати 

што носи име његовог стрица и свеца. 

Рајт, који је био зет Марка Миљанова, долазио је на Цетиње 

са супругом Олгиваном, Марковом унуком, којом приликом 

је видио и Његошеву капелу са два у основи интегрисана 

13

круга. Рајт у деведесетој години живота употребљава два оваква 

круга значајно еволуирана. Употребљава их на генијалном дјелу 

– на Гугенхајмовом музеју у Њујорку, формирајући посебан габарит. 

Ово је једино значајно као доказ (уз констатације академика 

Краснова) провјерености и исправности Његошевих поставки 

на Ловћену, нарочито за уклапање објекта у окружење, а 

никако за неку другу релацију везану за Рајтову архитектуру. 

Овакве форме у Његошевом случају подржавају амбијент 

сличношћу, а код Рајта разликом, која је осмишљена. Његошеву 

цркву и Рајтов музеј, коришћењем градитељског насљеђа, 

повезују пет случајних, или, опет, Божјом руком подешених карактеристика: 

а) два круга у основи, б) неједнаких величина, в) 

чврсто повезани г) које (пењући се од истих) не напуштају обличасти 

зидови и д) круговима Његош и Рајт обиљежили су посљедње 

дане свог живота – обиљежили линијом (да ли слу чајно?!), 

која, као затворена, сједињује почетак и крај. Преласком 

погледа са једног на други – са старијег на новији објекат – стиче 

се утисак покрета као на филмској траци – као код диобе ћелија, 

гдје долази до раздвајања и уздизања Рајтових кругова, задржавајући 

присност. Потврда Његошевих исправних поставки 

је у овој упоредној анализи распјеваности Рајта архитекте – пјесника 

и (обр нуто) Његоша пјесника – архитекте, гдје и један и 

други у својим браншама имају више исписаних страна. 

Његош је 1834. на узвишењу изнад Манастира, за одбрану 

од Османлија, изградио кулу кружне основе (опет слична форма), 

звану Табља, за 24 стражара са свим топовима које је имао. 

Али, одмах се показало да то није битан допринос одбрани, те се 

од завршетка објекта одустало, који је можда био прва балканска 

промашена инвестиција. А убрзо се показало да није ни за другу 

намјену – да није да се на њу по турско-црногорском обичају истичу 

посјечене главе. Његош је на приговор посјетилаца из иностранства 

забранио даљу примјену тог вишевјековног обичаја. 

14

Попут пројектанта каквог генералног или детаљног урбанистичког 

плана, Његош је доведен у ситуацију да планира 

гдје и како градити Цетиње. Осим Цетињског манастира и кућа у 

околним селима Цетиња, неких других зграда у равници није било 

све до 1832, кад је направљена прва приватна кућа, ражаном 

сламом покривена, која је брзо претворена у кафану, јер се негдје 

морало наздрављати за успјехе. За период до 1838. може се 

казати да је Цетиње постојало и кад га није било – Цетиње као 

град. Његош је 1837. био у Русији, кад је добио знатну новчану 

помоћ, од које је 1838. изградио Биљарду са 25 просторија, која 

му је служила као дворац (како су је и наследници до 1867. користили). 

Затим, служила је и за Сенат, Његошеву штампарију, 

перјанике и тако даље. 

Ту су до 1910. била министарства и друге државне институције, 

као и прва средња школа. Градња је обављена по нацрту 

Ј. Озерецкова, који је с Његошем дошао из Русије. Биљарда 

је једнотрактна грађевина П+1 дужине 72,4 метра, ходником по 

дужини, а просторијама дуж једне његове стране, с тим што на 

крајевима ходника, са друге стране, има још по једну просторију, 

остварујући ширину од 13,15 метара, док је на средишном 

дијелу 7,5 метара. Биљарда је на земљишту приближно квадратне 

основе, ограђеним бедемом (кулама на угловима), на чије се 

супротне стране, на средини, наслања Биљарда са оба своја краја, 

дијелећи простор на предње и задње двориште. Истовремено, 

Његош је изградио малу кућу у близини Биљарде за Антида Жома, 

својег учитеља француског језика. 

Његош се показао као изузетан креатор црногорске капе, 

која је остала у сталној употреби као традиционални дио црногорске 

ношње. До тада су Црногорци носили фес као Турци. Капа 

је цилиндричног облика са тек толиком висином да тјеме главе 

додирује њен горњи равни дио попут базиса, остварујући пријатну 

сразмјерност, а истовремено наглашавајући висину стаситих 

Црногораца. Изнад свега плијени заступљена симболика из 

15

богате пјесникове ризнице са историјским мотивима. Усаглашеност 

колорита и контраста, како на самој капи, тако и у комбинацији 

са црногорском ношњом, потпуна је. 

Много би простора заузело навођење других Његошевих 

дјела као духовног и световног владара Црне Горе, којим се овдје 

посебно не бавимо. Обимна је његова библиографија; многе 

су књиге написане о његовом дјелу. „Горски вијенац“ је наше 

најзначајније књижевно дјело. 

Библ. „Пустињак цетињски“, прво назван „Глас каменштака“ написан 

1933, штампан на Цетињу (1834); „Ли јек јарости турске“, Цетиње 

(1834); „Србин Србима на части захваљује“, Цетиње (1834); „Ода ступања 

на престол Фердинанда I“, Цетиње (1835); „Три да на у Тријесту“, Беч 

(1844); „Свободијада“ написана 1835, објављена у Земуну (1854); „Луча микрокозма“, 

Београд (1845); „Огледало српско“, Београд (1845); „Горски вијенац“ 

написан 1846, објављен у Бечу (1847); „Ку ла Ђуришића и Чардак 

Алексића“, Беч (1850); „Лажни цар Шћепан Мали“ написан 1847, штампан 

у Загребу (1851); „Његошева биљежница“, Цетиње (објављена тек 1956). 

Петар II Петровић Његош, 

Црква Светог Петра Цетињског 

на Ловћену, 1845 

16

17 

*

НЕМА МЈЕСТА ЗА ТЕБЕ, ЊЕГОШУ* 

Из књига „Црвени се Жута греда“, 

1989, А. Маркуша 

Владико црногорски, пјесниче свјетски, народни и Божји 

угодниче, кад у невиђене висине пође, пером и крилом Божјим, 

зашто кости на Ловћену остави, да ти их премећу, броје и 

метром мјере народни изроди? Безгранично великог да те неко 

метром мјери! Тебе метром, а народ пендреком – уздуж и попријеко. 

Не клањају се, већ сагињу, прљавим рукама да те дирају... и 

за нос, али хрскавицу не могаху да нађу међу костима. 

Спустили су те са Ловћена на Цетиње, као да тамо нијеси... 

Али, стварно, никад нијеси, као сада, у торби пролазио улицама 

града. Спустили су те да не слушаш разарање омиљеног врха 

Ловћена. Домовину су фино уредили, па сада и Ловћен поправљају 

– дотјерују га као младу невјесту и везују најчуднијим 

вјенчањем за Мештровићев контејнер – „нашим највећим имањем.“ 

*Овај текст, објављен 1989, иницирао је расправе за враћање Цркве (Капеле) 

на врх Ловћена. 

18

Они то славе, а ти си проклетство дао – ако те на врху 

Ловћена у капели (Цркви Светог Петра Цетињског) на миру не 

оставе... Кад си се, неизлијечен, предосјећајући смрт, из Италије 

враћао и са мора врх Ловћена угледао, казао си: „Никада се више 

нећемо растављати“, али – растављали су те. И окупатори су те 

два пута узнемиравали, кости са Ловћена спуштали; једном су се 

извинили, ови данашњи оклијевају. 

Са ликом вјечне куће, коју си по својој вољи на Ловћену 

изградио, на починак си отишао, а са ликом нове куће – мермерног 

контејнера, „поново си се родио“: кости изњедрио, њима 

их у руке ставио. 

19

Црква Светог Петра Цетињског 

Нова градња на Ловћену – Мештровићев маузолеј 

послије рушења Цркве Св. Петра Цетињског 

20

Болест те младог растави од живота, а они од вјечног 

мира и капеле, која је остала само у твом сјећању и републичком 

грбу: спустили су је на Цетиње. Сада имамо двије капеле, а једног 

Његоша; још само вилу у Неуму да ти направе. 

Мисле да боље од тебе знају каква ти вјечна кућа треба; 

још само и бољи „Горски вијенац“ да направе, па за себе контејнер 

да задрже и на већи врх, Штировник, поставе. 

21

Ако су ти пријатељи, како кажу, па ти нову кућу граде, 

зашто ти кости пипкају и испитују да можда од полних болести 

нијеси умро? 

На Ловћену, једином на свијету – у врху ширем него у 

подножју, нико сем тебе чврсто не стаде ногом. Ловћен одбија 

зидове контејнера, те попуштају; узалуд их поправљају... Можда 

их то ти помјераш у дослуху с Богом? То није – ни гроб ни капела, 

него кућа са двије жене од камена, харем, Владико, да не 

оскудијеваш као у животу... На вратима стоје, иако су код нас 

људи дочекивали госте, а не жене. Кршне, а мермерне, помислићеш 

да су те узеле под своје... 

И кафану су ти на врху Ловћена (82 метра ниже) направили 

да нам наздрављаш за успјехе. 

Обје жене биће ти вјерне, јер су без ћуди и смијешне 

работе. Оне су твоје, а споменик је Мештровићев. Има ли веће 

срамоте? Ипак, нећеш плаћати закупнину: третираће те као социјални 

случај, користићеш споредан улаз за подстанаре. 

22

Некад Његош у Цркви поред прозора 

Сада Његош је у подруму, 

а Мештровићеве скулптуре горе 

Судбине су среле два бесмртника, један је морао да 

умре, а други „споменик“ да му гради. 

Тебе су у подрум смјестили, а горе су другог Његоша 

од мермера направили; главу је под теретом једноглавог орла сагнуо: 

намјестио му се да чучне... Пернати створ доминира, а не 

крст и перо, твоја обиљежја. 

23

24

Желе да се Мештровићевом Његошу клањамо – скулптури, 

а да ти останеш доступан само у литератури. У подруму те 

посјећују само најхрабрији, који се не плаше, ни таме, ни реуме... 

Двоглавог орла су на плочи изнад тебе направили да те чува 

у тмини. 

Можда ће, једном, неко моћније друштво још боље о 

теби да се стара: однијеће контејнер на Триглав који ти по висини 

највише одговара. Ако торба, у којој си навикао сада по Цетињу 

ићи, до тада не прсне, можда ћеш читав тамо стићи. 

До посљедњег, док живот није стао, гледао си врх Ловћена, 

у капелу од камена на којем си растао. Камен се, као и Црногорци, 

није дао углачати; клесачи су муку народну на њему 

исписали, кружно капелу озидали да једнако изгледа свим странама 

свијета... Шта може, сада, са глатког мермера да се прочита, 

сем срама? Дошло је вријеме да Црна Гора камен увози, а људе 

извози: „трбухом за крухом.“ 

То није маузолеј него амбалажа другог прљавог посла. 

Народ је без хљеба. Перу руке тобом као сапуном. 

Што год радили, не могу те спустити са Ловћена! Нијеси 

ти само, не знају они, у крупним костима, већ и у праху што 

је вријеме у земљу њеним порама однијело: од врха Ловћена ка 

Цетињу спустило, жиле куцавице изградило. Прожимао си се са 

Ловћеном како си и желио. 

Да су читали „Горски вијенац“, знали би да сем костију 

постоји и прах, јер си своје дјело посветио праху Оца Србије. 

Капела је, у ствари, Божја суза, коју си заслужио. Бог даје и 

узима, па ће капела поново добити прилику да капне на мјесто порушеног 

контејнера. 

25

Лекција великог пјесника Мештровићу 

ЊЕГОШ КАО ГРАДИТЕЉ 

„Архитектура“ бр. 36, 

децембар 2000, Београд 

Генијално Његошево пјесништво, поготову спјев „Горски 

вијенац“, у ријеч транспонован свједок „бити или не бити“ на 

овом простору, генератор мисли и дјела потомака, као магнет 

привлачио је научнике, умјетнике, грађане свих професија, да на 

њега наслоне своју ријеч, подстицај, инспирацију, тумачећи себе 

у њему као у огледалу. 

Много је књига око тог дјела сложено тумачећи га са 

свих аспеката: књижевног, филозофског, религијског, социолошког, 

правног, војног, медицинског, у бескрај... чак и књиге да 

„кажу“ шта је Његош желио да рече, као да је био неписмен. Написане 

су и књиге о књигама – цигла до цигле, кућа од њих да се 

добије. 

Овдје није ријеч о тој или каквој другој кући коју бисмо 

уочили између редова. Ријеч је (уз дистанцирање од претходних 

прилаза) о правој архитектури – Цркви Светог Петра Цетињског, 

коју је за врх Ловћена лично Његош пројектовао, остављајући 

аманет да га у њој сахране. Црква је изграђена 1845. године, а 

порушена је од стране аустријских трупа 1916. године у Првом 

свјетском рату, топовима са бродова из Бококоторског залива. 

Обновљена је 1925. године по документацији Николе 

Краснова, који је био (како бисмо требали и ми) одушевљен Његошевим 

рјешењем Цркве. „Његош је велик човјек кад је могао 

26

овакву оригиналну идеју да има, за овакав облик и овакву основу 

Цркве на Ловћену, тј. два круга у основи различитих пречника, 

а који продиру један у другога.“ 

Коначно, 1974. године, присилом над Митрополијом, 

диктаторски и атеистички режим нецивилизацијски руши Цркву 

Светог Петра Цетињског и гради Мештровићев објекат сандучастог 

облика, гради га од увозног камена (мермера) да неприродно 

узјаше наш камен и врх Ловћена, а посебно што се избацују 

вјерска обиљежја која је Његош сматрао да му припадају као 

вјернику и владици. И најтеже: Његош је спуштен у подрум да 

би се горе клањало Мештровићевој скулптури. 

Руши се Црква Светог Петра Цетињског, Црква из његовог 

сјећања, којој се као свом намијењеном вјечном почивалишту 

враћао, док је неуспјешно по Европи грудобољу лијечио, 

Црква – спона између њега и великог претходника Светог Петра 

Цетињског; враћао се њеном (из двије о блице интегрисаном) 

кружном облику, кружно грађеном да једнако изгледа свим 

странама свијета, као потпун, амбијентом срођен, лапидаран израз. 

Пред нама данас (а тако ће бити и пред сљедећим ген е- 

рацијама, „Покољења дјела суде“...) Његош је на малом простору, 

на врху Ловћена, доказао, као на неком надметању, да је бољи 

мајстор у архитектонском обликовању од Мештровића. Изгледа 

да су понекад приближно иста одстојања скулптуре и поезије 

од архитектуре кад се ради о генију који своју мисао, идеју, 

умије да испрати до циља, чиме се доказује да је архитектура 

истовремено и једно, и друго, и треће. Колико је Мештровић био 

присутан у сфери архитектуре, толико је (и више) Његош био 

присутан у сфери Ловћена, који га је због тога и љепше примио. 

Као истински маштар, Његош је Цркву градио прво од 

крова, а не од темеља, носећи је прије градње у мислима, што је 

за овај објекат за сваког градитеља требало да буде случај: да 

кров не наруши врх Ловћена. Остали дио грађевине морао је да 

27

„слуша“ кров горе и врх Ловћена доље, да сходно кружној основи 

крова, који врхуни у крст, у два потеза формира двије стопљене 

облице у јединствен рефлекс. 

Његош је пошао од једне тачке на крову као од Бога који 

једино може стајати изнад Ловћена, а посљедњи градитељи (рушитељи 

Цркве) пошли су од патоса на којем су у глобалној композицији 

и остали. 

То што је дао Његош, и ништа више, тражио је Ловћен и 

његови громови: чист мисаон пјеснички израз. 

То је тражио Ловћен, који никад није боловао од музејских 

експоната, нити од направљених врхова, пирамида са арсеналом 

околних фигура. 

Све ниже од врха је – ниже. 

Нигдје не стиже народ који „поправља“ мисли великана, 

а о својима не води рачуна. 

_____________ 

Гуске су спасиле Рим, 

што су Римљани прославили печеним гускама, 

а ми смо наше гуске сачували, 

као да су заслужније спасиле 

а не уништиле врх Ловћена. 

28

ЊЕГОШ ЋЕ ПОНОВО ИЗГРАДИТИ 

ЦРКВУ НА ЛОВЋЕНУ 

Из књиге есеја истог аутора 

„Куће у брдима“, 2007. 

Кад су Аустријанци у Првом свјетском рату спустили 

Његоша са Ловћена, његова гробна црква, Црква Светог Петра 

Цетињског, чекала је да се Његош врати, а сада, кад су њу спустили 

на Иванова Корита, гдје су је оставили у разрушеном стању, 

Његош чека да се она врати. Наизмјенично су се спуштали и 

чекали. Као нигдје у свијету: покојник и његов гроб, гробна црква, 

у путу су се мимоилазили. 

Камен порушене Цркве пренијели су на Иванова Корита, 

знајући да то није обичан материјал. Ту су застали не знајући 

шта даље да чине са пострадалом Црквом. Застали су и мјесто 

ње на ногама умрли, нестајући за сва покољења која слиједе. 

Двоструко света Црква, света именима Петра Првог и 

Петра Другог, лежи у гомили камена. Колико се удаљила од Његоша, 

толико се доље приближила народу, који је и даље држи у 

срцу на Ловћену. 

Њени клесани коцкасти блокови камена, које је грудоболан 

Владика посљедњих дана живота уморним погледом миловао 

и к срцу, као вјечно почивалиште привијао, носе његово 

дубоко утиснуто свеукупно надање, до којег кратким животом 

није могао да допре. 

Само један камен те Цркве вреднији је од читавог Мештровићевог 

отужног четвртастог маузолеја, изграђеног од увозног 

камена, који није испод крста поређан. И ко сада може да 

29

каже да у тој гомили збијених вриједности није комплетна црква, 

комплетнија од оног не знам чега на Ловћену? Није то обична 

порушена и ту допремљена црква – гроб гроба, него врх врха 

у који може да се уђе. Може, на безброј врата која су при земљи 

и небу прилегла. 

Ко је ушао у душу ове цркве, осјећа њен кров изнад себе. 

И кад оде, носи га са собом, а да не раскрије раскривену Цркву, 

раскривену само наизглед. Лијепо је у овом отуђеном свијету 

срести на улици човјека са кровом Цркве, срести поборника 

враћања величанственом врху Ловћена. 

Самим тим што је уситњена у неповезане блокове, Црква 

је добила додатну симболику, симболику уситњеног Српства, 

за које је плански тако „грађена“. 

Она је комплетна, ако се правилно прочита. Треба јој 

само изградити пирг да је звоном обиљежи, обиљежи необичну 

цркву за необично вријеме. Потом, треба јој у њедра спустити 

Његоша да заједно чекају повратак, о чему по Уставу одлучује 

Митрополија. Уосталом, Његошу је потоња жеља била – вјечни 

мир у тој цркви. 

Неће задуго на Ловћену остати Мештровићев маузолеј 

и наша заслијепљена браћа, јер својом маленкошћу не могу издржати 

на тим висинама. 

Са нових висина, са Иванових Корита, са изграђеног 

пирга, чуће се на Цетињу за опомену, Његошем потпомогнута 

поносита јека звона. 

Само Његош може, кад сиђе, да подигне и врати Цркву 

на врх Ловћена. 

30

ГДЈЕ ЈЕ САДА ЛОВЋЕНУ ВРХ 

Из књиге есеја истог аутора 

„Куће у брдима“, 2007. 

Чудни људи пломбираше Ловћен без анестезије, Мештровићевим 

мермером. 

Рачунали смо да, бар, неће рушити врх – да и даље 

истом висином налијеже на небо, тјерајући зла која се надвијају. 

Али, Ловћен је одрубљен неколико метара, те скраћен изгледа 

као да је сагнуо главу да изнад све невоље к нама дођу. 

Ловћен није имао фобију од висине; није имао вртоглавицу 

да би га спуштали. Напротив, осјећао је да је ближи небу и 

од виших планина, што су и Аустријанци знали кад су се у Првом 

свјетском рату спремали да ту споменик Фрању Јосифу поставе. 

Али, преварили су се, како ће и ови. 

Послије Аустријанаца још гори дођоше, што Ловћену 

смрвише врх и низ падину бацише... А могли су (да су се сјетили) 

да га сачувају и спусте у цјелини, да се, онако лијени, на мањој 

висини на њега пењу, умјесто да се уз брдо опучају у невиђбог. 

31

Ловћен је једина планина којој врх није на врху, него 

свугдје просут низ литице. 

Његош је оставио аманет да га сахране наврх Ловћена, а 

сада, уклањајући врх, није више на њему. 

Послије свега, може се рећи и да се Његош није одвајао 

од врха, јер му је прах (само су крупне кости покупили) заједно с 

њим просут. 

32

Ловћен нас је високо држао 

И кад нијесмо горе ишли. 

А кад смо се 1974. попели 

да га под ноге ставимо, 

Спустио нас је 

Испод најнижих грана 

на које смо спали. 

Скраћујући Ловћен, 

Његоша смо 

Неколико метара доље нагурали 

И срачунали 

Кад ће, поновним копањем, 

Метар по метар 

из генерације у генерацију 

На Цетиње стићи. 

33

34

ЛОВЋЕН МЕШТРОВИЋУ ОТАЦ, 

А ЊЕГОШУ ОЧУХ 


март 2002. Београд 

До 1974. почиваше Његош на врху Ловћена у Цркви 

Светог Петра Цетињског. Тада почеше да га нападају неки чудни 

људи, што и данас чине за друге наказне циљеве. Избацише 

га из ње и спустише с врха да више никада, планирали су, не буде 

на њему. 

Срушили су Цркву, а Ловћен скратили, бацајући му врх 

низ падину. Његош и врх имали су исту судбину, јер је Његош 

врх на врху. 

То су урадили да направе зараван згради Мештровићевих 

скулптура. Врху врха – Његошу, није припало мјесто ни на 

тој заравни, него га и са спуштеног мјеста спустише. Спустише 

га још неколико метара – у подрум ове зграде скулптура. „Упристојише“ 

му и споредан улаз, као да је Његош споредан. 

Мештровић је сам за себе врх, који је морао(!), по њиховој 

одлуци, да се нађе изнад врха врхова, изнад Његоша. Да 

су, бар, поставили једног поред другог, а не да Његоша исељавају 

а Мештровића усељавају. Направили су: да је Ловћен Мештровићу 

отац, а Његошу очух. 

Прво Његошево спуштање десило се 1916, кад су 

Аустријанци мислили да на његовом мјесту изграде споменик 

Фрању Јосифу. Од тада награђени Фрањин каплар Јосип Броз 

носио је жељу да на Ловћену направи нешто друго, што је урадио 

1974, потпомогнут нашом заслијепљеном браћом. 

Тој браћи није сметало да послушају каплара чија је 

војска 1916. спуштала Његошеве кости. Спуштала их је и путем 

35

просипала, да су их данима послије неки добри људи налазили и 

доносили, али све нијесу пронађене... Расипање наставише и 

Брозови злопутници, који, мјесто крупних кости, Његошев прах 

низ падину просуше. И не само то, просули су и земљу, и камење 

с гроба натопљено родитељским сузама – кад је Његошева 

мајка над мртвим сином рекла: „Нијесам ја њега родила нити за 

кукање, нити за плакање, већ сам га родила о добру имена вашега 

и српскога.“ 

Ловћен нам је света планина, као што је Индусима Инд 

света ријека, низ коју прах својих покојника пуштају. Али овдје, 

пепео пада на нас незахвалне, пада у очи, не да прогледамо, но 

Брозовим сљепилом да се окитимо. 

Његош је рачунао да ћемо поштовати његов прах, као 

што је он поштовао прах оца Србије, којем је посветио своје најбоље 

дјело – „Горски вијенац“. 

Једнопартијски атеистички систем рачунао је да је Владику 

посмртно примио у партију, уклањајући крст, рушењем Цркве. 

Уклонили су и врх Ловћена, због коријена које је Црква 

дубоко пустила, те је сада погрешно пјесмом говорити – да на 

врху Ловћена Његош спава. Од 1974, очи не затвара смишљајући 

још једну короту, као ону што је за Косовом поставио на црногорској 

капи. Смишља короту и за просутим врхом Ловћена. 

„Црни дани, а црна судбино.“ 

Нигдје у свијету нема да се такав вандализам над храмом 

и најзначајнијим својим пјесником истиче као вриједност: 

кад је нови лик капеле нашао мјесто, као знак распознавања, у 

печату Црногорске академије наука и умјетности и Универзитета 

Црне Горе. Графичком одом они су обиљежили настрани завршетак 

наше понос-планине. 

36

ЊЕГОШ, МЕШТРОВИЋ И РАЈТ 

„ДаНС“ бр. 45, 

март 2004, Нови Сад 

Само наизглед не можемо истовремено говорити о искуствима 

у архитектури људи толико различитих струка – Његоша 

пјесника, Мештровића скулптора и Ф. Л. Рајта (F. L. Wright) 

архитекте – сви генији у својим областима. 

Као на неком конкурсу, времепловски упоредићемо 

Његошево архитектонско рјешење Цркве Светог Петра Цетињског, 

то јест Капеле на врху Ловћена, изграђене 1845. године и 

Мештровићево рјешење исте капеле – маузолеја из 1974. године, 

користећи и суд руског академика са почетка двадесетог вијека. 

А потом ћемо да видимо које је Рајтово мјесто у свему овом. 

Пројекти који програмски не задовољавају жељу оног за 

кога се објекат гради, унапријед се искључују. А пођимо од тога 

да је Његош, као и за друге ствари, знао и показао шта је желио на 

врху Ловћена: да је желио, као многе владике – да вјекује у цркви, 

а не у нечему другом на њеним рушевинама. Осјећајући да му је 

превремени крај близу, Његош је, смртно грудоболан, казао своју 

посљедњу жељу, коју је у једном дијелу имао прилике да види 

отјеловљену у изграђеној Цркви на врху Ловћена. 

Накнадно, 1974. године, Његошева посљедња жеља замијењена 

је Мештровићевом жељом. Исто тако, и Његошево 

мјесто у новоизграђеном објекту замијењено је: Његош је пресељен 

у подрум, а горе је Мештровић „сахрањен“ у форми Његошеве 

скулптуре на чија рамена је постављен пернати створ. А 

37

све то – без трага од крста и цркве. Мештровић је требало да зна 

да се на порушеној цркви не може изградити ништа љепше што 

може да надвиси гријех њеног рушења. 

Од свега, најгоре је што је Мештровић обимним минирањима 

срушио и врх Ловћена, смањујући висину црногорске 

понос-планине за неколико метара, тако да Црногорци, навикнути 

да гледају горе, погледом промашују врх Ловћена, јер на навикнутој 

висини нема на чему да се зауставе. 

Није Ловћен само под притиском оног што му је скинуто 

него и притиском увозног камена – мермера, и увозне призматичне 

неуклопљене форме Маузолеја, неуклопљене попут каквог 

типског пројекта. Мештровић није подешавао објекат према 

Ловћену, него, апсурда, Ловћен према објекту, из којег разлога је 

порушио врх да добије ширу платформу! Маузолеј ничим не 

прати, нити пак помирљиво поштује разуђену конфигурацију терена, 

који је у свођењу. Тако, долазимо и до оцјене Мештровићевог 

поразног односа према амбијенту. Сви људи, па и генији, 

гријеше, али на ту грешку није смјела и наша да се надовеже. 

Узалуд је велики скулптор имао и архитекте као сараднике, 

и узалуд је могао да користи претходно Његошево искуство, 

Његош му је из свог времена за сва времена одржао лекцију. 

Као закључак каквог жирија, поводом Његошевог архитектонског 

домета на Цркви Светог Петра Цетињског, сасвим би задовољила 

оцјена архитекте Николе Краснова, руског академика, 

по чијој је документацији 1925. године обновљена Црква (капела), 

коју су претходно порушили Аустријанци бомбардовањем 

из Бококоторског залива. Његова оцјена, кад се први пут срео са 

Црквом, била је: „Његош је велики човјек кад је могао овакву 

оригиналну идеју да има, за овакав облик и овакву основу Цркве 

на Ловћену, тј. два круга у основи различитих пречника, а који 

продиру један у другога.“ Могао је и да каже: „Црква је красна – 

Никола Краснов.“ Све је било Богом дато, па и обновитељ тако 

лијепог имена; све до 1974. године. 

38

Његош је овим храмом феноменално завршио Ловћен, 

сводећи га као у акупунктури у бездимензионално – у тачку, која 

потом расцвјетава у крст, са којим врхуни и Црква, и Ловћен. 

Свођење је извршено преко двије у доњем дијелу утопљене облице 

(које чине спољни зидови) и купом (кровом) у горњем дијелу, 

за разлику од кашетастог облика Мештровићеве капеле. 

Посебна вриједност је што је обличаста форма обезбјеђивала 

приближно исти изглед са свих страна, као природан захтјев 

врха планине у смислу лапидарног изједначења односа, за 

које не треба да идемо даље од египатских пирамида. Поред тога, 

Капела је изграђена од домаћег, с Ловћена узетог (а не увозног) 

камена, преко којег су длијетима проговориле душе људи 

за камен вјенчаних, који су Његоша уским стазама и богазама уз 

Ловћен на леђима на вјечни починак изнијели. Изнијели су га на 

врх свих црногорских врхова, којег су Мештровићеви градитељи 

недостојно срушили, и мјесто крстом, којег је Његош цјеливао, 

паганским знацима обиљежили. 

Рајт, који је био зет Марка Миљанова, долазио је на Цетиње 

са супругом Олгиваном, Марковом унуком, којом приликом 

је видио Цетињски манастир, за који се може рећи да је сличан 

у глобалним поставкама, а различит у усвојеним облицима 

са Рајтовом кућом Робие у предграђу Чикага. Али, упоређењем 

времена доласка на Цетиње и времена пројектовања куће Робие, 

лако је утврдити да на ту архитектуру (без Божје руке која их је 

спојила) није могла да утиче архитектура Цетињског манастира. 

Рајт је тада видио и Његошеву капелу са два у основи интегрисана 

круга, које у деведесетој години живота, значајно еволуиране 

употребљава на генијалном дјелу – на Гугенхајмовом музеју у 

Њујорку, формирајући посебан габарит. Ово је једино значајно 

као доказ (уз констатације академика Краснова) провјерености и 

исправности Његошевих поставки на Ловћену, нарочито за уклапање 

објекта у окружење, а никако за неку другу релацију везану 

за Рајтову архитектуру. Овакве форме у Његошевом случају 

39

подржавају амбијент настављајући његову „причу“, а код Рајта 

чине пријатно и адаптабилно превођење ка другој причи. 

Његошев и Рајтов објекат, коришћењем градитељског 

насљеђа, повезује пет случајних, или, опет, Божјом руком подешених 

карактеристика: а) два круга у основи, б) неједнаких величина, 

в) чврсто повезани г) које (пењући се од истих) не напуштају 

обличасти зидови и д) са круговима Његош и Рајт обиљежили 

су посљедње дане свог живота – обиљежили линијом (да 

ли случајно?!), која, као затворена, сједињује почетак и крај. 

Преласком погледа са једног на други – са старијег на новији 

објекат – стиче се утисак покрета (као на филмској траци) – као 

код диобе ћелија, гдје долази до раздвајања и уздизања Рајтових 

кругова, задржавајући присност. 

Овдје се истиче Рајтова распјеваност, распјеваност архитекте 

– пјесника, као што је Његош (обрнуто) пјесник – архитект, 

гдје и један и други у својим браншама имају више исписаних 

страна. Гугенхајмов музеј, Рајтово генијално дјело, у својој 

богатој а једноставној представи има и тачку степенасто диференцираних 

хоризонталних ореола, који натежу кочиона једра 

неидентификоване летјелице, која је управо слетјела да на њој, 

као на огледалу, поводом грађења рушењем на Ловћену, упоредно 

са Мештровићем одсликамо Његоша. 

40

Његош као архитекта 

„DaNs“ бр. 45, март 2004, Нови Сад 

41

Из књиге – поеме „Језик на сломиврату“, 2014. А. Маркуш 

19. 

Његош, Вук, 

Андрић, Белић 

и други великани, били су 

окрилаћeни најбољим избором 

српског језика, 

којим је Његош 

стопио земаљско и небеско, 

могуће и немогуће, 

оновремено и ванвремено 

– ријеч непоновљиво укућио, 

микрокосмосом окадио. 

Све 

проносећи свијетом, 

цвијетом у коријену, 

небом разгранато 

– да се ријеч 

са десетинама других тумачи, 

ријеч – реченица, 

недодиром кодирана 

– узалуд 

за данашња ништа пера, 

што му око труне 

за крваво 

и глуво вријеме. 

42

Без крста над Ловћеном, 

сва се зла испод скупила 

КАПЕЛУ ПРВО ВРАТИТИ У ГРУДИ НАШЕ 


мај–јун 2013, Београд 

Народ је увијек имао највеће поштовање и прихватање 

Цркве Светог Петра Цетињског на врху Ловћена, гдје је Његош 

почивао. А зашто би било другачије кад је та Црква изграђена по 

Његошевој жељи, те је народ своје жеље стопио са његовом и то 

посљедњом 1851. године? 

Моћници, који су се у историји смјењивали, који су за 

дјеловање према Његошу на буњишту завршили, жељели су да 

баш на том мјесту кажу ријеч своју уз Његошеву свемирску, коликогод 

то Његоша коштало. Јер, имали су све моћи сем Његошеве 

– недокучиве. Али како у будућност нијесу могли да уђу, 

гдје је Његош, остали су у мјесту – непокретни, са дрвеним времепловом 

поломљених точкова. 

И данас их има у одборима за заштиту имена и дјела својих 

претходника. Има их да још понешто поспреме, убијеђени да 

ће њихова „свијећа да гори до јутра.“ 

Његош се никад са те висине није спуштао, другујући са 

небесима у својим дјелима, да је слободно могао, осјећајући 

скори крај, рећи: „Нећу се спуштати“, а не: горе ме сахраните. 

Шта вјернику, поготову владици, више пристоји но Црква 

да у њој вјечно почива? Јер се из ње, кроз освештани кров, 

43

небо види, поготову нада у коју је напаћени народ гледао. А и 

Његошева дјела тамо су гледала, горе са Његошем однесена. 

Његош није замишљао да ће му неко умјесто неба над 

њим, рушењем Цркве, двије бетонске плоче атеистичке грађевине 

изнад њега поставити, чак спуштајући га у подрум, скраћујући 

и врх Ловћена, да нешто друго а не крст доминира Ловћеном. 

Није замишљао да ће поред његових дјела, горе још неко изнијети 

туђа дјела, правећи музеј Мештровићевих скулптура, са нигдје 

Његошем, сем у подруму. 

Прво је Аустроугарска у Вељем рату оцијенила да је 

Ловћен са Његошем постао неколико пута виши, управо колико 

им је потребно за споменик Фрању Јосифу, рачунајући да ће 

Црногорци доље Јосифу чувати име и дјело, како управо данас 

„одабрани“ чувају све и свашта и НАТО-убице дјеце на Мосту у 

Мурину. Спустише Његошеве кости са Ловћена, али од нас с 

Његошевом вјером у снагу Србина, остадоше без Ћесарије. 

Његошев одивичић – унук краља Николе, краљ Александар, 

1925. године обнови порушену Цркву најбоље по крви у 

својим жилама што је могао, са најбољим архитектом – руским 

академиком Николајем Красновим, са надзорним инжењером 

Велишом Поповићем, који је обиљежио наше грађевинарство 

средине XX вијека, што урадише крајње професионално. Обновише 

Цркву, порушену аустроугарским бомбардовањем: на 

истим темељима, како пише Велиша, са истим каменом, истим 

обликом Цркве, са нужним ојачањима, како су обнављане и 

бројне вриједне грађевине порушене у европским градовима у 

Другом свјетском рату. О томе говоре политичари а не људи са 

референцама у струци, од којих су поједини сервисери уништавања 

бројног насљеђа наше културе, као и данас за нерегуларан 

приватни грађевински бизнис. 

Како рекосмо, 1974. године, рушењем Цркве, а изградњом 

Мештровићевог маузолеја, атеисти испробаше своје зубе. 

Испробаше зубе градњом објекта потпуно страног за врх плани- 

44

не – призматичног облика – кашетастог, контејнерског типа, за 

који је требало, рекли смо, поравнити – скратити врх Ловћена, 

да га Црногорци сада промашују кад га одоздо гледају, јер га 

нема на висини гдје је био! 

Сада своју власт заснивају на несрећама овог народа – на 

свакојаким подјелама, од којих је са најтежим посљедицама њихово 

занемаривање чињенице (јер им је то за подјеле важно) да 

у Црној Гори никад нијесу живјела два различита православна 

народа који говоре истим језиком. Данас пропагирају да су различити, 

чак, у истој кући од истих родитеља, као зло сјеме посијано. 

Њима је веома важно ко је по националности обновио 

Цркву на Ловћену 1924. и ко би сад желио да је обнови. Противе 

се да се обнови да је што сличнија оној из Његошевог времена 

да је што више његова... Могли су, у чудима својим, да исто 

сруше Цркву коју је обновио краљ Александар, па да је одмах 

потом, по истом пројекту, изграде да се рачуна да су је они обновили 

– они друге националности! 

Невјероватна острашћеност иде до те мјере да и људи из 

уже струке то раде. Некад су се на свој начин томе придружиле 

и највише институције као Црногорска академија наука и умјетности 

и Универзитет Црне Горе, које су тада пожуриле да сервисирају 

политику нудећи Његоша као жртву, багателишући и 

међународне конвенције о заштити насљеђа културе. 

Ове двије институције својевремено су унијеле у свој печат, 

који је остао до данас, симбол рушилаштва насљеђа културе 

– рушење Цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. Унијеле су 

контуре Мештровићевог маузолеја, избацујући ранију контуру 

Цркве, која је била у грбу Црне Горе. Шта Црна Гора значи, кад 

ће неко да се поигра? Шта кад је „Нека то однесу тамо“, рекао 

Тито? 

Прије враћања Цркве на врх Ловћена, потребно је Цркву 

вратити у груди наше из којих ће сама поћи горе, што би се ви- 

45

дјело и њеним враћањем у грб Универзитета и Академије. Ако 

су давно у једнопартијском систему у овим институцијама, због 

овог, „главе могле ићи“, сада су у прилици, како, по другим питањима, 

Академија чини, да се одупиру политичким и лаицистичким 

диктатима. 

Мештровићев маузолеј у печату 

Академије и Универзитета 

Црква Св. Петра Цетињског 

– Његошева капела у грбу 

Црне Горе 1963. – 92. год. 

У „Хелсиншкој декларацији о политичкој димензији 

очувања културног насљеђа у Европи“ стоји: 

„Приступ упознавању и уживању културног насљеђа 

треба промовисати као фактор од пресудног значаја за лично и 

колективно испуњење. Веза са културним насљеђем омогућава 

појединцима да нађу своје мјесто у властитом историјском, социјалном, 

и културном окружењу. То важи за културно насљеђе 

у најширем смислу, укључујући културне предјеле, покретно и 

нематеријално насљеђе, као и архитектонско и археолошко насљеђе.“ 

Кад је био, на примјер, појединачни и групни интерес за 

стамбеним простором у другој академији – у Српској академији 

наука и уметности, нијесу се устезали да значајно девастирају 

антологијско дјело српске архитектуре Стамбену зграду на углу 

улица Браће Југовића и Добрачине, аутора Михајла Митровића. 

46

Тако, стручност не може се увијек очекивати од референтних 

институција кад и намјера није адекватна. 

И ових дана имамо много жеља у односу на Његоша, и 

жеља на жеље да се додају на Његошеву посљедњу жељу, мијењајући 

је не само додавањем. А то је само почетак нових трка 

око Ловћена, гдје се од званичника власти и љубав према Његошу 

исказује са: „Нећемо обнављати Његошеву капелу“, што значи 

да Његош и даље остане гдје је – у подруму, без крста на крову 

да доминира Ловћеном, те су се сва зла испод скупила. 

Oвај народ смоћи ће снаге, што природно долази, да на врх Ловћена 

врати историју, уклањајући садашње застиђе историје. Поступиће 

као и руски народ кад је у Москви од 1990. до 2000. године, 

по старим пројектима, обновио највећи православни храм 

у свијету – Храм Христа Спаситеља, којег су комунисти, да би 

ту нешто друго изградили, срушили 1931. године. Срушили су 

Храм који је грађен 44 године у част побједе над Наполеоном, 

завршен 1883. године, али нијесу срушили вјеру народа која га је 

васкрсла. 

47

ЧУВАЈ СЕ, ЊЕГОШЕ!* 

Из збирке пјесама „Међаши“, 2017. 

истог аутора 

Његоше, чувај се 

од изрода што гази име оцу, 

за којег си рекао: 

„Но му просто не било пред Богом 

што оцрни образ пред свијетом“, 

због чега ће, кажу, 

„због ширења мржње“ 

да те предају државном тужиоцу. 

Тумаче шта си желио да кажеш, 

као да нијеси 

– или да си за то мање вичан. 

А кад они кажу – казао си ти: 

из грла изашло, под језик остало. 

Чувај се, Његоше, 

увијек те вреба по један пратилац из сјенке, 

грбав а дичан. 

Кад кажу да си све рекао, испитују разлог, 

и кажу да га нијеси имао. 

Тако, без њих на почетку и крају, 

недоречен си(!), 

да је њихова ријеч посљедња у злу уру, 

за коју си од њих за осуду. 

Чувај се, Његоше, уходе те 

кад говоре 

која ти је у посљедњој ури посљедња ријеч била, 

као да су они бесмртни, а ти са уром посљедњом, 

коју су они надживјели, 

напречац – одједном. 

48

Спремају ти смрт у наставцима, 

са неколико посљедњих ура 

– како више мреш да те више има 

да се стално доказују 

у изучавању Петровића, 

кад им наум у блато догура. 


од оног што нијеси казао: 

да су ти окупатори од свега милији; 

некад такви, 

а данас напредних наследника, 

с нама у Европској унији. 


јер само они могу 

собом да замијене вријеме 

као „мајсторско решето“, 

да те провуку кроз прсте, а не између прсти, 

оптужујући за говор мржње, 

час овако, час онако 

– с ноге на ногу. 

Никад на овом камену 

није расло такво горко воће, 

за које си рекао: 

„Ми смо Срби народ најнесрећни“, 

залуд си вјерски толерантан, 

да је свако што хоће 

уз образ чист, 

да је што јесте и што није 

– код тебе записано ћирилицом, 

а код њих латиницом на превијени лист. 

Тебе ће да оптуже 

за упрти прст 

да у дослуху с Богом бацаш анатему, 

49

да не руше Божје храмове 

на Ловћену и Румији 

– да атеисти не уклањају крст. 

Чувај се од њих, Његоше, 

којим се не зна претпосљедња посљедња ура, 

да се за коначну спремиш, 

за таму подземну 

да се и од њих бесмртан одмориш, 

рукама њиховим претурених кости на Ловћену. 

*У одбрани Румије, поводом поступка Државног тужиоца против 

Митрополита Амфилохија због његове 

клетве према онима који би се усудили (већ најављени) 

да руше Храм на Румији 

50

ТРАГОМ ЊЕГОШЕВЕ РИЈЕЧИ 

Поетско приношење „Трагом Његошевих ријечи“ Веселина Ракчевића, Андрије 

Маркуша, Перивоја Поповића, Тодора Величка Живаљевића и Слободана 

Аписа Чуровића , Матица српска, Друштво чланова из Црне горе, 

15.11.2018. 

Његошева ријеч – 

и мисли се 

и чује се – 

међашећи бивство наше, 

спајањем шта је било 

са шта ће бити 

Његошева ријеч је 

за дружење 

да ђавољим путем не одемо 

кад нас је тада мање, 

а за друге 

премного 

Његошева ријеч 

чува нас 

од озрачења 

оплемљеног уранијума 

НАТО – располућеника 

Овдје смо међу оним 

што нијесу овдје, 

што кажу да су протумачили 

Његошеву ријеч, 

па сада тумаче 

и оно шта није казао, 

за које му 

највише примједби дају 

51

VIDEO. TRAGOM NJEGOŠEVIH RIJEČI. Povodom 

Njegoševog rođendana, pjesničko prinošenje dali 

su: Andrija Markuš, Veselin M. Rakčević, Perivoje 

Popović, Todor Živaljević Velički i Slobodan M. Čurović 

Apis. Biblioteka Matice srpske, Društvo članova 

iz Crne Gore, 15. novembra 2018. godine. 

https://www.youtube.com/watch?v=6Rg51Cek39k 

ЊЕГОШЕВИ ДАНИ 

Из збирке пјесама „Међаши“, 2017. 

истог аутора 

Ех, да данас имамо 

само један, али прави Његошев дан, 

а не два, три и више да славимо. 

Нити су ови дани Његошеви, 

нити су људи у њима Његошеви, 

који га држе затвореног 

у подруму 

Мештровићевог маузолеја 

на Ловћену 

Његошево вријеме је бесмртно. 

Оно увијек слиједи: 

сљедећи сат времена, колико ћемо овдје бити – 

један сат смо у њега зашли, 

питањем да ли ћемо 

из њега и изаћи 

претворени у неке друге 

52

Ови што из туђих 

опогањених гаћа 

нијесу изашли, 

ките се Његошевом свјетлошћу, 

а прогањају га; 

скоро да оде у комите, 

гдје би га урачунали 

у монтенегријске. 

Тек таквом Његошу, кад га врате међу нас, 

додијелиће 

бизнис-држављанство 

Шиниватре 

Његош је све казао, 

а не „ један чоек“, 

којег Матија није открио – ко је 

да му се не замјери 

да га је прошпијао 

Његош је све сваком за сваког казао 

и за ове људе, 

које ће кад тад 

да открије 

на само један чоек 

но сви 

Прошло је вријеме 

да је један у једном , 

а нас 

и без Руса... 

премного. 

Ништа више да нас је, 

као посути црни зачин 

по туђој чорби 

53

К НАМА 

ИЗ КОСМОСА 



М. Чуровића, Аписа, Матица српска, Друштво чланова из Црне горе, 


Након што створи Лучу микрокозма 

Његош настави да лучоноси, 

да је и сада међу нама, 

као да смо 

на заједничкој вечери поезије. 

Дошао је само да каже 

да ништа нема да каже 

Такво је вријеме данас: 

да се каже 

а не чује, 

обавезно – устане 

док се интонирају, 

не његови, 

него Скулини стихови, 

да из поштовања промјеном стања 

и нечовјек, 

кад устане – 

постане човјек 

54

АКО СЕ ВРАТИ 



Аписа Чуровића , Матица српска, Друштво чланова из Црне горе, 


Ако се о трошку Европске уније 

(ови пару за то не би дали) 

Његош врати са службеног пута, 

неревидованог стања, 

шта да му кажемо 

без шта је и он нама: 

„Ми смо Срби народ најнесрећни“. 

А видјеће то он 

на путу сријетајући 

угиче иза, а не испред оваца – 

људе мрке од мрља, 

а провидне 

који сјенке немају. 

Ако се Његош, мјесто Драшка 

врати из Млетаках, 

он ће за све 

у овој Суданији, 

казати 

како је у Европској унији. 

55

УДАР 

Откад им је језик под језиком – 

српски, 

а монтенегријски горе, 

бекнут не умију, 

поготову разумјети Његоша 

без преводиоца, 

без хрватског 

научника доктора Силића, 

који им тај језик направи 

силећи 

Сила Силића – 

удар нађе искру у камену 

камeно да им је. 

Удар, 

мјесто искре 

нађе нас, 

који се упалисмо 

Ударасмо се, 

умјесто да се куцамо 

у памет. 

У памет се Црногорци 


56

ЊЕГОШ ОЧИ У ОЧИ СА СОБОМ 

Уз сваки споменик 

што је Његошу подигнут, 

потребан је још један, 

за другог Његоша у њему истом, 

не само да се владика и владар – пјесник 

у очи гледају 

но да се у црногорској нигдини 

не просипају његови очији зраци 

који се к многим овамо 

крмељавих очи 

не примају 

Како да не буде споменик до споменика 

као нигдје: 

јер, који то, као он, и гдје у свијету владика 

опрашта коме промјену вјере 

и промјену националности, 

само да не мијења име. 

А и име нека мијења, 

након га за какво зло 

по њему ухвате: 

Ми смо Срби народ најнесрећни, 

просто вјеру што загрли другу, 

но му просто не било пред Богом 

што оцрни образ пред свијетом 

те се више не хтје Србом звати 


57

VIDEO. Predavanje NJEGOŠ KAO ARHITEKT 

Andrijе Markušа, Matica srpska – Društvo članova 

u Crnoj Gori, 10.1.2014. 

https://www.youtube.com/watch?v=KEA6uTurqx4 

58

59

60

ЛУЧА 

Свете Тројице 

Стањевића манастир, 

сред земаљског тројства: 

неба, мора и Његошева погледа 

обојеног у плаво, 

спокојством душе и тијела мир, 

запућен 

у космос 

Лучом микрокозмом, 

крштеном 

колико лучом, 

толико космосом, 

понајвише 

Стањевића Ловћеном. 

Грудоболан, стазама уским 

спуштао се Његош к мору, 

као и Манастир 

зиданице клесаним блоковима, 

лагумисан 

барутом аустроугарским. 

61

Његош је на ту висину 

(небо да дотаћи сви могу) 

назидао сва прикупљена 

неба црногорска 

крш на крш, муку на муку, 

и наду у Русију, 

богородну и једнородну, 

лучомикрокозмисаним стиховима 

препоручим Богу. 

Манастир је пришао Ловћену, 

темељима изнад земље, 

у покушају 

да га прескоче 

(рекорд њима), 

те изгледа да се Ловћен пење к небу 

повучен темељима. 

, 

Темељи Манастира изнад околног терена 

62

„Глас Црногораца“, 4.11.2002. 

63

„Дан“ 12.5.2013. 

Његовој Светости, 

Патријарху српском господину Иринеју* 

ПРЕДМЕТ: Крајње неисправан и беспотребан 

предлог за канонизацију Његоша 

Ваша Светости, 

Ми смо по менталитету веома чудни. Многи ће рећи: 

„Јуриш“ ; „Кренимо“ ; „Предузмимо“. То ће рећи, рачунајући 

да ће свако послушати, да не мора и онај који је то 

предложио. Многи ће се пријавити за признања, да буду 

предсједници којих тијела... а послије, кад је потребно 

радити, њих нигдје нема. Пуно предлога, само да се зна 

ко је предложио, па и никад се то завршило. 

Којем то Србину да Његош, као пјесник и мислилац, 

није врх врхова – звијезда водиља, као што је и Никола 

Тесла, свако за своју област, са максималним уважавањем? 

Заслужују да се њиховим именима обиљежавају градови, 

тргови, улице... Теслино дјело није само освјетљење 

градова и села, покретање мотора него и бројни други 

његови изуми у техници – предсказањима, која се из дана 

у дан остварују. Његошево књижевно дјело представља 

идентитет народа, језика, вјере. И шта више од њих тражити? 

Зар морају да буду и Светитељи – да се канонизују? 

Зар да сада, као што поједини чине, ретроактивно 

Његоша профилишемо у том правцу, поготову на начин како 

су некад Тита пресликавали у свим областима науке и 

умјетности – живота? Зашто неадекватним покушајем помоћи 

штетити? Зашто да таквим поступцима канонизацију 

сведемо само на проблематику науке и умјетности, кад би 

за то била надлежнија САНУ? 

64

Јесте да је ово вријеме у нашим рукама, да можемо 

да чинимо шта желимо, али увијек долази „мајсторско решето“, 

кад о нашим дјелима други суде, кад се, као ових 

дана, утврди да и неки владика није баш како би требало. 

Из Црне Горе потекао је предлог за канонизацију 

Његоша, за који у средствима информисања Матија Бећковић 

даје опширно образложење, али без икаквих вриједних чињеница. 

Канонизација без икакве потребе и критеријума. 

Матија ствара нереалну слику, за коју остаје да се у њу 

повјерује кад је пројектује уназад – да Његош из наручја 

Матијине имагинације ( корисне за поезију, али не и за 

ово) добије светитељски живот, који је „Матијин“, а не 

Његошев. 

Кад је дошло вријеме да Црногорцима нијесу више 

биле довољне, за поштовање основних својих и државних 

интереса, само молбе и клетве Светог Петра Цетињског, 

него и строго поступање, појавили су се строгих поступака 

Шћепан Мали, књаз Данило..., за које се (кад и о томе 

говоримо)ни Његош није либио, некад и са веома пређеном 

мјером – далеко да је светитељска, и кад никакве потребе 

није било, кад су главе скидане. 

Препотентно је да Матија себи не постави питање: Како 

се Његошеве канонизације нијесу сјетили немјерљиво већи 

од Матије – Патријарх Дожић, Свети Николај, Андрић, Црњански 

и други... Ако оставимо по страни Његошев књижевни 

рад, разматрајући друго потребно за канонизацију, у 

чему је по Матији Његош као владика и господар Црне Горе 

више (највише) допринио од других великих наших владика 

и господара? 

Његош се за живота винуо до недостижних висина да 

ништа није оставио за Матијине или чије друго руке да се 

на њих подигнуте ослони да би био виши. То је истицање 

себе, а не Његоша, по оном некад: „Ко је против Стаљина 

и мени додјеле стана?“ 

Ако је врхунски књижевни домет довољан за канонизацију, 

требало би очекивати канонизацију свих у свијету 

нобеловаца, јер један је Бог и један је Свијет. А шта 

рећи, по тим мјерилима, за (кад дође вријеме) канониз а- 

цију Новака Ђоковића, по којем нас данас свијет познаје, 

који је значајан и као ктитор? 

65

За представљање мученика за канонизацију није довољно 

преношење (иако од окупатора) његових кости. Прије 

свега, кад је ријеч о костима, потребно је показати стид 

за случај што уз подзиду Цркве Светог Ђорђа у Подгорици 

од 1944. године леже необиљежени гробови православних 

мученика, зарасли у трави, без ичег изнад земље да каже 

да су ту страдалници од савезничког бомбардовања Подгорице 

на Васкрс 1944, кад је у том једном дану погинуло 

500 Подгоричана од укупно 5.000 грађана – сваки десети. 

А прије но њима да се изгради споменик, у Толошком парку 

израђен је споменик савезничким авијатичарима, који су 

их бомбардовали. У нашим главама нема мјеста за те гробове, 

поготову за предлог да се канонизују те жртве, које 

су прије погибије махале марамама савезничким авионима 

на небу, вјерујући да иду негдје друго да непријатеља 

бомбардују. А њима су преко Радија „Лондон“ говорили да 

се склањају на Трг да би управо Трг највише бомбардовали 

– на Васкрс, за казну што су православци. Некима за њих 

нема мјеста у срцу, јер од тога, закључују(!), немају 

ништа за личну добит, као у овој прилици за Његоша. За 

500 подгоричких мученика који су на Васкрс страдали са 

вјером у Бога и пријатеље на небу у авионима, не можемо, 

по обичају, као за друго, кривити атеисте једнопартијског 

система, него увијек присутне једноумце у себе загледане, 

јер је од краја једнопартијског система 1989. 

много прошло. 

Канонизација мора да је крајње одмјерена, за што 

је потребно увести да неколико година прође од предлога 

до његовог разматрања, да се у брзини не би погријешило. 

10.5. 2013. године 

Свако добро од Господа Бога 

Андрија Маркуш, Никца од Ровина 1,Подгорица 

*Одломак из писма 

66

РЕКОРДИ И АНАТЕМЕ 

Његош је за нас постојао од памтивијека, да се и прије 

дана кад је рођен прихвата да је постојао, да њега питамо и читамо 

како је било у вријеме владике Данила. 

Понеко што не постоји ни данас нити ће послије постојати, 

изненада тргне се на Његоша не „без неке“ и некога иза, на 

опјеване слободарске врлине и јунаштво тешког времена, кад се 

без бјежања није напријед ишло, поготову пјевало без главе 

остављене на коље на турским зидинама, гдје су нас чекале и 

дочекале као ослободиоце. 

У Његошевим стиховима, а и поред њих, гинуло се надом 

да човјек надвлада нечовјека – куће нико никоме да не раскрива 

да би се поштовао, да би му се лијепа ријеч казала, поготову Његошевим 

умом испјевала. 

Дуж колаца, кроз тијело горштака, пролазила је крвникова 

искривљена свијест, коју је Његош дочекивао да је врати у 

њен погански извор. 

Ови овдје и ондје и нигдје, ни руке да оперу бар колико 

Пилат, од потпаљивања братоубилаштва деведесетих, а већ бирају 

нове за одстрел, трпајући своје скривене кораке међу Његошеве 

збијене ријечи, које за њих не хају. 

Мало гдје је код кога другог замисливо, као тада код Његоша, 

да, као вјерски поглавар – митрополит, прихвати нормалним 

да ко из његове вјере пређе у другу, чак квалификујући то 

са „просто“ (просто при другоме): „Просто вјеру што загрли другу“. 

У дијалозима, вјеру тиранина истиче са похвалама, али 

ови сада замјерају што то није чинио на свакој страни књиге, да 

у разговорима нема одговора супротне стране. 

67

Њиховим „мисаоним“ уздизањима изнад Његоша, закључило 

би се да није тешко бити бољи од Његоша, као и то да је 

Његош могао свиме да се бави, само не писањем. Могао је узвратно, 

произилази, на копља да натиче откинуте османлијске 

главе и да их поставља на зидове Табље изнад Цетиња, јер, то су 

тада у својој царевини чинили и они, црногорске главе постављајући 

на зидине Спужа и другдје. 

Ове главе „не примјећују“, јер би морали да кажу, коме су 

тако опростили коју братску, и који је њихов удио у томе. Али 

могу да изврну Његошеве надахнуте, хумане, људима и слободи 

окренуте ријечи, које су избављење без алтернативе, сем ропства 

или смрти. 

Бесмртницима вријеме које не стаје овдје је само заметнуто, 

толико да се забиљеже и препознају. Његош и Пушкин живјели 

су по 38 година, Мајаковски 37, Јесењин 30, Љермонтов 

27... 

Ови овдје, ондје и нигдје, не виде себе мајушне у громади 

од које траже да пред њима полажи испите зрелости. А капа 

на њиховим главама (најумнији од њих) поклонила се пред Његошем, 

не водећи рачуна који јој прстић кефће у ципелама. 

Његош је преживио, остављајући за собом вријеме, о којем 

није имао шта лијепо да каже међу вјетровима сирак тужни 

без иђе икога, које је њему и народу његовом било оков са дугим 

синџиром, а не нада у тлачитеља. 

Његош је даром Божјим рекордан како у поезији тако и у 

архитектури – да створи и остави досегом „Имао се рашта и 

родити“ у ванземаљском, немјерљивом од рођења до смрти која 

му је дата да је нема. Био је недокучив. Али путем уз пут, руку 

за руку – висинама, животом земљанина, Његош је био рањив 

као владар сиромашног и прогањаног народа, којему није до пјесме 

ако није за гусле Косову даривана. 

Бесмртник је у много чему као смртник био несрећан – 

без помоћи, као да је анатемисан... како за живота, тако и посли- 

68

је, да мјесто њега: ми му муке носимо. Његошу је мало требало 

да буде задовољан – пјесму да покрене, а мало и да је незадовољан, 

као за Лесендром, острвцем на Језеру, које никад није могао 

да освоји. Туговао је за њим, да је остало: „Изгоре као Његош 

за Лесендром“, да човјек повјерује да је анатема. А исто, 

желио је да упозна Пушкина, а умро је да није знао да му је био 

на сахрани. Био је случајно на сахрани (ту затечен), што свједочи 

Тургењев у својем дневнику, као и калуђер Генадије, кад ни 

они нијесу знали да је то пјесник Његош, него неки митрополит 

српски Петровић. Бити уз Пушкина, а не знати да је, више је од 

анатеме. 

Из књиге – поеме „ПУШКИН“, 2016, истог аутора: 

42. 

Русија је плакала за Пушкином 

чекајући да се над њим поклони, 

не знајући да већ цичи лед испод санки 

триста километара тајног превоза 

Пушкиновог ковчега до Михајловског – 

до гроба Манастира Свјатогорског, 

гдје бијаше надомак, зачудо, 

погледа 

највећег пјесника Јужних Словена – Његоша, 

митрополита црногорског 

69

Полицијском пратњом, 

Пушкин је спроведен од Петрограда, 

а другом пратњом Његош 

ка Петрограду 

да су се нашли на судњем мјесту 

судњег дана, 

тајновите ноћи клете: 

Пушкин испред цркве пред сахраном, 

а Његош, полицијски склоњен 

у ћелији цркве те 

Да ли је Његош, 

кроз прозор гледајући, 

знао ко се сахрањује, 

нико не зна, записано је у дневнику 

присутног Тургењева, 

како му тада објасни калуђер Генадије? 

По перу сабраћа му 

Његош и Тургењев 

били су му анђели пратиоци, 

а пјесмама: и Његош, 

и тада непознати Љермонтов 

Љермонтов: 

„Пао је пјесник, витез части 

Оцрнила га хорда, 

Рањен и жедан освете сласти 

Клону му глава горда...“ 

Његош: 

„...Сретњи п’јевче великог народа, 

твоме праху земном свештеноме 

собраће ти витешки подвизи 

пред дивнијем ступају олтаром“ 

70

КАКАО У ПОЕЗИЈИ 

ТАКО И У АРХИТЕКТУРИ 

Шта је вриједно и карактеристично у народу опстајало, 

шта је идентитетски обиљежило то вријеме, Његош је транспоновао 

и надоградио доживљајем, као печатом у контексту који је 

стварао кроз селекцију у свим областима, па и у архитектури. 

Могли су то да буду наизглед споредни чиниоци, а битни за 

убједљивост – стварност слике догађаја и судбине, народним казивањем 

одржавани. 

У „Горском вијенцу“ и „Шћепану Малом“ понајвише је 

интегрисаног народног облика казивања, које се природно одвија; 

све компатибилно са Његошевим књижевним формама, само 

још наглашеније, враћањем у реалност након његових филозофских 

промишљања. 

Особеност народних разговора искоришћена је као идентитетска 

препознатљивост. Кад ко говори међу окупљеним Црногорцима, 

често то чини у назнакама, као по каквом сценарију 

дијелом околишајући, слажући једно на друго до навршене приче, 

кад се посебно изабраним закључком, колико може мудријим, 

поучнијим и свеобухватнијим – сентенцијом као формом, 

све претходно као клупче размотано, дефинише као резултанта – 

циљ приче. Ту се вичнији за биране ријечи труде да им је што 

„убиственија“ – снажнија, да се све по томе резимирано памти 

71

као народна мудрост. Помаци су, природно, од случаја до случаја, 

према броју спремних и надарених. Код Његоша то су стопостотни 

успјеси. 

У тим народним казивањима, прича се одвија по неком 

редоследу драмског и асоцијативног – да присутни, док говорнику 

прича траје, могу само да претпостављају шта се на кога 

међу њима односи, ништа сигурни, загледујући један другог (ко 

може бити?) у загонетки. Декламатору не приговара се и кад говори 

неповезано, јер сви чекају шта ће да каже, не оним што говори, 

него оним шта ће закључити. 

Ријеч мудра, којој је мјесто на крају, клеше се са свих 

страна, дотјерујући као камен везник за угао куће – највећи, најмоћнији. 

Уз то, као паралелизам, Његошу је мука народна у борби 

за опстанак у немаштини и у опсади од непријатеља, гурала ријеч 

на ријеч у артикулисан протест, који снажи да су Црногорци 

бројнији, иако је мање њих у строју од Османлија. 

Као за камен ћошник, дотјеривањем ријечи у склоповима 

мисли, врхунећи инерцијом народног искуства, Његош је прије 

пионира савремене архитектуре дошао до „мање је више“, са нигдје 

у својој архитектури „трица и кучина“, нигдје „јефтине љепоте“ 

– кича. 

Код Његоша у поеми, у континуитету поетског казивања, 

налази се његово претходно посредно искуство за архитектуру. 

Ту није само мијешање у крви двије области умјетности, као код 

Микеланђела и Ђуре Јакшића, него је дошло и до уплива филозофије, 

као код оног кинеског филозофа који је измислио спорт 

џудо. Кинез је гледао како вјетар обара снажна стабла која му се 

опиру, а остајале су танке млазике, које су се пред вјетром повијале, 

и кад вјетар престане враћале се. Тада је рекао: „Попусти да 

би савладао“, које је основни принцип џудоа – да борац помогне 

противнику у кретању гдје је кренуо – према њему, још да га 

приближи, да би му потом поставио ногу. 

72

Његош је Ловћен гледао као живи организам уз који се 

пео као пјесник, те како се приближавао врху, све више ишао је 

као архитекта – циљајући да тај организам горе има главу, а не 

кутију – не Мештровићев павиљон скулптура, са Његошем у подруму. 

А како другачије може глава да изгледа без као глава – 

овална, црква ротонда, као природни завршетак свих страна 

Ловћена, у врх сведених, а врх у крст. Сада, послије Мештровића, 

нема ни врха, ни крста, ни цркве, а ни Његоша, с обзиром да 

је у подруму. 

Ко може црногорску понос-планину да остави без врха, 

поготову да погази Његошев тестамент, којим је тражио да почива 

у цркви, како и приличи владици, а не у подруму ко зна 

какве грађевине неосвештане? 

Како би другачије за Капелу на Ловћену (да није велике 

вриједности) Његош добио тако велико признање од руског академика, 

архитекте царског двора Николаја Краснова у ријечима 

да је Његош велик кад је имао тако оригиналну идеју. Ту потврду 

имамо и у Рајтовом искуству на Гугенхајмовом музеју у Њујорку. 

Рајт, зет Марка Миљанова, примијенио је исту основу – 

два интегрисана круга. 

Његошево опредјељење за облу форму Капеле није случајно, 

те се може говорити и о његовом општем ставу – стилу у 

избору. Доказ за то је војни фортификацијски објекат Табља изнад 

Цетиња (намијењена за горе на њој распоред топова), која је 

у облику ротонде, као и Капела. Његошу је овална форма била 

важнија од намјене – функције, као да је то први случај повећаног 

степена нерационалности због естетике у постмодерни. Његош 

је осјећао, а не да је кроз познавање математике знао, да 

кружни облик грађевине обезбјеђује највишу унутрашњу површину 

уз најмању дужину спољњих зидова. 

Закључак да се Његош првенствено из естетских разлога 

опредијелио за кружни облик Табље, има основ у чињеници да 

је то урадио иако би правоугаона основа више одговарала за од- 

73

брану у опсади. Јер са правоугаоном основом, лакше је и прегледније 

са угла бранити зидне површине. Зидови ротонде у том 

погледу непрегледнији су, али отпорнији на спољњу топовску 

паљбу непријатеља. Али чињеница је да Османлије никада нијесу 

имали потребе да долазе са топовима. 

Његош је са Табљом обезбиједио рекорд – прву у Црној 

Гори и то велику промашену инвестицију. Објекат није коришћен 

за одбрану. Да је ко други, а не Његош нанио такву штету, 

остао би без главе, а овдје, као да је анатема, Табља је служила 

за постављање на копља глава оних Османлија који су страдали 

у боју са Црногорцима, што је практиковано и код Османлија са 

црногорским главама на њиховим зидинама. На прекор неке 

стране делегације, Његош је престао са том традицијом. 

Право је проклетство да су Његошу порушени и Табља и 

Капела, што је такође рекорд: уништена су сва његова архитектонска 

дјела, сем из области дизајна – црногорска капа, али је од 

утицајних осрамоћена без гусала уз њу са пјесмама о Косову, 

српској узданици – глави од тијела одвојеној. 

74

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у 

Подгорици, гдје и сада живи. 

www.andrijamarkus.com 

andrijamarkus@t-com.me 

До 2016. године објавио је сљедеће књиге, 

које су на сајту: 

www.andrijamarkus.com 

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми; 

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ 

ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари; 

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема; 

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема; 

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996– поема; 

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 – 

збирка пјесама; 

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 – хумористичко-сатирични 

коментари; 

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема; 

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема; 

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји о архитектури; 

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми; 

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема; 

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури; 

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008; 

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури; 

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010, у електронској 

форми 

на сајту http://www.andrijamarkus.com/ 

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама; 

75

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША 

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема; 

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји; 

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама; 

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема; 

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема; 

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми; 

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013 – 2014. електронски, а 

2015. штампано; 

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме, есеји, архитектура, 

перформанс; 

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји; 

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј; 

ПУШКИН, 2016 – поема; 

КАНА (Светлана Радевић), 2016 и 2017 – есеји; 

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури; 

ПОДГОРИЦА. Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати, 

2017 – есеји 

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017 – поема; 

СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји; 

ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји; 

ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји; 

СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА 

МОМИШИЋКИХ (књига – сијамкиња од књига „Камен к небу заплакао“ 

Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“ Слободана М. Чуровића 

Аписа) – поеме; 

МЕЂАШИ, 2017 – пјесме; 

ГРАД И ГРАДИТЕЉИ, 2018 – есеји; 

АРХИТЕКТИ И АРХИТЕКТУРА МОНТЕНЕГРИНА NO COMMENT, 

2018 – фототипски есеји; 

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА СЛОБОДАНА ДРАГОВИЋА. Капела у 

Старој Пазови и Манастир Стањевићи, 2018 – есеји и поезија; 

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО 

ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА 

САВИЋ (2013-14, електронски) 2016. штампано – зборник пјесама 

76

САДРЖАЈ 

Увод.....................................................................................................5 

Његош као архитекта.........................................................................9 

Петровић – Његош Петар II............................................................11 

Нема мјеста за тебе, Његошу..........................................................18 

Лекција великог пјесника Мештровићу 

Његош као градитељ........................................................................26 

Његош ће поново изградити Цркву на Ловћену...........................29 

Гдје је сада Ловћену врх.................................................................31 

Ловћен Мештровићу отац, а Његошу очух...................................35 

Његош, Мештровић и Рајт..............................................................37 

„DaNS“ бр. 45. Његош, Мештровић и Рајт....................................41 

Његош, Вук, Андрић и Белић.........................................................42 

Без крста над Ловћеном, сва се зла испод спустила. 

Капелу прво вратити у груди наше................................................43 

Чувај се, Његоше!............................................................................48 

Трагом Његошеве ријечи................................................................51 

Линк видеа пјесничког приношења 

„Трагом Његошевих ријечи“..........................................................52 

Његошеви дани................................................................................52 

К нама из космоса............................................................................54 

Ако се врати.....................................................................................55 

Удар...................................................................................................56 

Његош очи у очи са собом..............................................................57 

Предавање (линк видеа) „Његош као архитект“...........................58 

Његош у „Лексикону неимара“......................................................59 

Луча...................................................................................................61 

Кула Ђуришића................................................................................63 

О предлогу за канонизацију Његоша.............................................64 

Рекорди и анатеме............................................................................67 

Русија је плакала за Пушкином......................................................69 

Како у поезији тако и у архитектури.............................................71 

Биљешка о аутору............................................................................75 

77

78

79

CIP - Kaталогизација у публикацији 

Национална библиотека Црне Горе, 

Цетиње 

ISBN978-9940-695-20-0 

COBISS.CG-ID37331216 

80

NJEGOS KAO ARHITEKTA. REKORDI I ANATEME 2018 Andrija Markus

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?