ks PRVI FLEŠ

КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.
,,Измаглица" Давида Мастикосе
Давид Мастикоса (1992, Приједор) млади
је композитор чији опус броји око
40 композиција. Његове композиције до сада
су извођене широм БиХ и региона (Србија,
Хрватска), али и по свијету (Италија, Шпанија,
Француска, Холандија, Португал, Јапан, Сјеверна
Африка, Белгија, САД). Теоретичар Харун
Зулић наводи: „Композициони опус Давида
Мастикосе садржи плуралистички приступ
у компоновању, па се стога јављају електроакустичке,
електроничке, затим композиције
засноване на оквирима проширеног дур-мол
система, те понајвише композиције које су настале
у оквирима минималистичке композиционе
технике“. 19
У том контексту, композиција „Измаглица“
за кларинет, виолину и клавир настала
је 2017. године, по конкурсу Међународног
музичког фестивала „КозАрс“ који се одржао
у Градишци од 18. до 20. маја текуће године. У
дјелу опорог звука, изразите снаге и регистарских
преламања, Мастикоса открива поглед на
Козару и боје њених магличастих „завјеса“. За
своје дјело аутор истиче:
Да ли сте икада посматрали планину Козару?
Да ли сте некада, надомак Приједора,
из Козарца посматрали, макар у пролазу,
планину Козару? Ако јесте, онда сигурно
можете да замислите како она изгледа у
суморном, облачном и хладном зимском
дану. Магла која покушава да је сакрије од
наших погледа, некада то заиста и не успије.
А тада, планина бива као небо на хоризонту
које мијења боју. Час је плаво, час сивкасто
плаво, а на тренутке сиво. Када се такво
облачно и хладно небо надвије и споји са
планином, онда у Измаглици морате че-
19 Према: Harun Zulić, Teorijska, konceptualna i intelektualna
osnova u kompoziciji iRitual Davida Mastikose, Sarajevo,
2017, 2 [рукопис].
кати боју која ваш поглед чини угодним и
која вас инспирише. Ако којим случајем
нисте, Измаглице боја у овој композицији
покушаће да вас на тренутак измјесте у
неки други простор, што ближе горе наведеном.
20
Измаглице боја у дјелу приказане су
специфичним акордским, односно тонским
преламањима, при чему је кларинетски парт
својим високим регистром и упорним лежећим
тоновима који се преплићу са флажолетима виолинске
дионице и густом фактуром клавира,
готово нападно иритирајући. Управо то и јесте
суштина „Измаглице“: утисак статичне плохе
тродимензионалне камерне слике, а заправо су
у питању дуга, континуирана акордска трајања,
гдје свака нијанса динамичких и артикулационих
покрета има важан удио у креацији визуелно-звучног
доживљаја.
Закључак
Данонова „Козара“ и Милошевићева
„Елегија питомој планини Козари“ дјела
су изразите снаге и парадигматична у употреби
народних пјесама НОБ у умјетничким креацијама.
Оскар Данон досљедно прати задатке
соцреалистичких убјеђења, стварајући хорску
композицију које (п)остаје препознатљиво
ремек-дјело овог периода. Ипак, Милошевић
бира рецитатора и оркестар, гдје даје предност
говореном тексту и инструменталној подршци
и евокацији недоречених дијелова. Неколико
деценија касније, актуелни стваралац Давид
Мастикоса пише композицију која, без икаквих
политичких убјеђења, тек оживљава и постаје
дјело поново рођене Козаре, приказане
кроз нове стваралачке поетике.
20 Према: Давид Мастикоса, Измаглица / Mist, Бања
Лука, 2017 [програмски текст].
50