ks PRVI FLEŠ

КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.
„Zachulmie regnum“ и „regnum Tribunie“. 3 Ове
двије области рано су се осамосталиле из првобитне
Србије, па су зато и на њиховим територијама
формиране посебне римокатоличке
бискупије.
Територија првобитне Босне налазила
се у склопу раносредњовјековне Србије, у
којој је чинила једну од српских територијално-управних
јединица-жупанија. Римска црква
је за Србију имала одређену посебну бискупију
која се једно вријеме у латинским изворима
називала „regnum Seruilie“, што значи да
је под њену јурисдикцију потпадала и територија
првобитне Босне. Тако у двије повеље
папе Каликста II из септембра 1120. године
пише „videlicet: Zachulmie regnum, et regnum
Seruilie, Tribunieque regnum, ciuitas quoque
Catharinensis seu Rose, Buduanensis Auarorum,
Liciniatensis, Scodrinensis, Driuastensis et
Polatensis, cum abbaciis, ecclesiis et parochiis
earum“. 4
Поред утицаја римске цркве на српском
етничком подручју раног средњег вијека, византијски
утицај оличавао се у Охридској
ерхиепископији која је преко своје црквене
организације заступала источну цариградску
цркву. Под њеном јурисдикцијом дјеловале су
епископије у Призрену, Љипљану, Расу, итд.
Овај текст се неће бавити источном црквом,
тако да се неће ни улазити у детаље присуства
источне цркве у раном средњем вијеку међу
Србима, само ћемо констатовати да га је било
и то највише источно од Дрине, али утицај се
осјећао и западно од те ријеке, највише у подручјима
Херцеговине и источне Босне.
Још један папа, Адријан IV, дајући
1158. године дубровачком надбискупу Трибуну
надбискупски плашт, наводи бискупије
подложне њему овим редом: „regnum
Seruilie scilicet, regnum Zachulmie ac regnum
Tribunie, ciuitatem quoque Catharinensis seu
Rose, Guduanensem Auarorum, Liciniatensem,
3 Тако се назива у повељама папа: Каликста II из
септембра 1120, Урбан III од 28. марта 1187, итд.
4 Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine
Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb 1904,
34-35.
Scodrinensem, Driuastinsem et Polatensem,
cum abbatiis, ecclesiis et parochiis suis“. 5 И овдје
је Србија обухваћена једном српском бискупијом.
То не значи да су сви Срби били обухваћени
само једном бискупијом. Бискупије
Захумље, Травунија, Котор, па и Скадар, имале
су као своје вјернике Србе. На свим овим територијама,
уз римокатоличку црквену организацију,
постојала је и православна црквена
организација.
Када Стефан Немања долази на власт
у Рашкој, у вјерском и црквеном погледу своју
државу дефинитивно окреће према Византији,
ударајући темеље за коначно учвршћење
православља у својој држави. Потврда томе
је и писмо Гргура надбискупа дукљанског и
барског који пише Гвалтерију канонику сплитском
и посланику папинском о прогону који
трпи његова црква од стране Стефана Немање.
6 Такође, 1181. године папа Александар
III опомиње брата Стефана Немање, захумског
кнеза Мирослава, да не напада слободу римокатоличке
цркве у Далмацији. 7 Немањићи као
и већина Срба источно од Дрине прихватили
су православље, а у вријеме борбе измећу западне
и источне цркве, која ће кулминирати заузимањем
Цариграда од стране крсташа 1204.
године, било је неопходно средити и црквене
прилике у земљи односно ујединити народ и
државу под једном црквеном организацијом
то на жалост није било остварено и Срби су
током цијелог средњег вијека били подјељени
у три цркве: српску архиепископију касније
патријаршију, римокатоличку цркву и цркву
босанску. Римокатоличка црква задржала се
углавном на приморју и дијеловима босанске
државе.
Римокатоличка црква није се хтјела
одрећи својих претензија на Србију, па је настојала
задржати црквене традиције раније
црквене организације „regnum Seruilie“ у новијој
црквеној организацији која се у латинским
повељама у последњој четвртини XII и
добрим дијелом XIII вијека назива „regnum
Seruilie quod est Bosna“ што би у преводу зна-
5 Исто, 85.
6 Исто, 170.
7 Исто, 176.
5