You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.<br />
ЗВЈЕРИЊАК ИЗ КОМШИЛУКА<br />
Новак Вукелић<br />
Страдаше тада три села - Дракулић, Мотике,<br />
Шарговац. И рудник Раковац. За таква<br />
дјела - недјела, за такав гријех ОНИ морају<br />
одговарати пред Богом и пред народом. Морају<br />
стати пред суд Правде. Опраштања више<br />
нема...<br />
Старина Новак дошао је да исприповиједа,<br />
да подсјети, да опомене. Новак Гавре<br />
Вукелић, село Бистрица код Бања Луке. Висок,<br />
сув. На лицу боре. Године. Или сјећања. Чини<br />
нам се, кад би се неко заинатио па бројао, педесет<br />
двије би набројао. За сваку годину сјећања<br />
по једна. Она посред чела највећа и најдубља је.<br />
То је сигурно написана оног кобног, по злу чувеног<br />
јутра, љета Господњег 1942. дана седмог,<br />
мјесеца фебруара.<br />
Последњи сам преживјели рудар рудника<br />
Раковац. Било нас је неколико, други старији<br />
помрли су. Зато желим да се забиљежи.<br />
За опомену. Ми Срби имамо кратко памћење.<br />
Лако опраштамо. И заборављамо. А зло се понавља<br />
- казује дједа Новак.<br />
У то вријеме имао сам деветнаест година<br />
и био, онако, наочит момак, што би се<br />
рекло. Радио сам у руднику Раковац. Причам<br />
вам о времену када су усташе већ биле ту и ја<br />
сам имао проблема. Носио сам шајкачу, нису је<br />
вољели. Боже, како је нису вољели. Опасивао<br />
сам се црвеном жицом, па су ми зато једни говорили<br />
да сам четник, а други да сам комуниста.<br />
Пресретали су ме, тукли, малтретирали на<br />
разноразне начине. И нећете вјеровати, то што<br />
ме нису вољели, спасило ми главу. Кажете да се<br />
сјетим тог кобног јутра. Па нисам га никад ни<br />
заборавио. С тим лијежем и с тим се будим, ево<br />
већ педесет два љета.<br />
У петак 6. фебруара, дали су отказ мени<br />
и још неким рударима. Био је међу нама, сјећам<br />
се, неки Мића Нинковић, старији на његову не-<br />
срећу, жалбу му уважили. То га је коштало живота.<br />
А Ратко Тодић из Мотика био је са мном<br />
на истој обрачунској листи. Заједно смо плату<br />
дизали. До њега су стигли раније, јер у Мотике<br />
су боље поранили. Поранили, зло им јутро...<br />
Сјећања навиру, глас замукне, поглед<br />
оде негдје у даљину, ону просторну и ону временску.<br />
Пола вијека је прошло. Пола вијека и<br />
нешто јаче...<br />
Кад сам кренуо од куће према руднику,<br />
народ је бјежао и ја сам се вратио. Тако сам избјегао<br />
нож. А усташе су задатак савјесно и до<br />
краја обавиле. Преживјелих нема. Сачекали су<br />
све три смјене. Хвалили су се послије, па знамо<br />
како је било. Побили су само Србе. Како су<br />
знали који је који. Па, комшије су били, радили<br />
смо заједно и Срби и Хрвати и муслимани.<br />
И онда, како је ко излазио из јаме, говорили<br />
су: Наш је - то је значило да је Хрват<br />
или муслиман и те су пуштали. Такве су онда<br />
22
Change language