ks PRVI FLEŠ

КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.
кроформацијску сегментацију српске књижевности
на четири сљедећа дијела: стару, средњу,
народну и нову књижевност. Тродијелну периодизацију
српске књижевности установио је
Јован Суботић половином деветнаестог вијека,
док су народну књижевност, као четврти
елеменат, „систему српске књижевности“ придружили
Јагић и Новаковић двадесетак година
касније. Наведена периодизацијска схема показала
је свој витализам све до данашњих дана.
У чему се огледају Остојићева одступања
у односу на наведену подјелу српске књижевности
на периоде? Кључна разлика тиче
се маркирања границе између средње и нове
књижевности. Према Остојићу, средње доба
српске књижевности завршава се са дјелом
Доситеја Обрадовића, чије „доба“ означава и
претпосљедњу фазу препорода српске културе
и књижевности. Нова књижевност, према томе,
не почиње у првим деценијама осамнаестог
вијека, што сматра већина књижевних историчара,
већ Вуковим „добом“, када коначно долази
до књижевног и културног препорода.
Другачије од осталих историчара
српске књижевности, Остојић је ријешио и
питање статуса народне књижевности у њеном
укупном обиму. Он је народну књижевност
приказао у оквиру првог дијела нове књижевности,
природно је везујући за дјелатност Вука
Караџића, чиме је наглашен њен значај за конституисање
нове књижевности, створене на
претпоставкама народног језика и на њему засноване
културне баштине.
српске науке о књижевности. Међутим, значајан
дио његовог књижевноисторијског рада
до данас није изгубио своју примјењивост. На
то је прије свега утицала недоктринарност његовог
научног приступа, као и ослоњеност на
властита истраживања. Иако аутор претежно
позитивистичке оријентације, чиниоцима који
посредно обликују свијет књижевних дјела он
није придавао строго детерминистички карактер.
Указујући на значај тих фактора (геополитичких,
политичких, културноисторијских,
просвјетних, биографских и других), он је
прије свега наглашавао њихово посредно дјеловање
на књижевност. Зато су Остојићеве књиге
и радови о Доситеју, Орфелину, Стерији, Бранку
Радичевићу, те о питањима и проблемима из
историје српске књижевности и данас значајна
и у многим аспектима незаобилазна литература.
Такође, Остојићеве историје српске књижевности
– уз подразумијевајућу напомену о
превазиђености неких рјешења која доносе –
данас су значајне због самосвојног рјешавања
неколико важних проблема, који припадају
подручју теорије књижевне историје.
Почетком двадесет и првог вијека, послије
распада „сербокроатистичке филолошке
парадигме“, Остојићеви ставови у вези са овим
питањима добили су на актуелности и сигурно
ће бити уграђени у предстојеће књижевноисторијско
приказивање српске књижевности.
Однос према књижевној и културној прошлости
мора бити у сагласности са аутентичном
српском филологијом чији је Тихомир Остојић
један од истакнутих репрезената.
Један дио стваралачког опуса Тихомира
Остојића данас је застарио и припада историји
14