You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.<br />
српске књижевности (1909) и Историја нове<br />
српске књижевности (1914), које садрже свеобухватан<br />
приказ српске књижевности, спадају<br />
међу најутицајнија дјела у историји овога<br />
жанра. Остојићев, Поповићев и Скерлићев<br />
однос према другим историјама и историјским<br />
прегледима српске литературе насталим у деветнаестом<br />
вијеку, различит је, као што су и<br />
њихови књижевноисторијски приступи међусобно<br />
битно другачији.<br />
Књиге и радови из деветнаестог вијека<br />
који се баве књижевноисторијским представљањем<br />
српске књижевности, могу се подијелити<br />
у двије групе. У првој су дјела која<br />
се баве само појединим, мањим или већим одсјеком<br />
српске литературе, док у другу групу<br />
спадају историје које интегрално приказују<br />
нашу књижевност. Такође, у оквиру друге групе<br />
су дјела страних слависта у којима је прелед<br />
српске књижевности донесен заједно са другим<br />
словенским (сродним) литературама.<br />
У историјама и историјским прегледима<br />
српске књижевности те појединачним<br />
радовима књижевноисторијског усмјерења,<br />
конституисан је књижевноисторијски жанр,<br />
као један од најзначајнијих видова изучавања<br />
и представљања српске литературе. Међу дјелима<br />
из овог корпуса постоје подударности у<br />
рјешењима неких питања, али и изражене разлике<br />
у књижевноисторијским приступима њихових<br />
аутора. Међу тим рјешењима, поједина<br />
су данас важна искључиво за историју жанра о<br />
коме је ријеч, док су нека од трајнијег значаја,<br />
незаобилазна и данас. Међу ова друга спадају:<br />
одређивање корпуса српске књижевности и<br />
рјешавање проблема њене периодизације.<br />
Да би се на одговарајући начин ријешило<br />
питање корпуса неке националне књижевности,<br />
нужно је најприје одредити кључне<br />
одреднице идентитета народа чија се књижевност<br />
представља. Те чиниоце, када је ријеч<br />
о српском народу, најпрецизније је у новом<br />
вијеку дефинисао Доситеј Обрадовић, затим<br />
водећи слависти прве половине деветнаестог<br />
вијека те, најзад, најзначајнији српски филолог<br />
Вук Караџић. У најкраћем, питање идентитета<br />
српског народа, према ставовима наведених<br />
аутора, може се овако представити: а) Срби<br />
су, попут бројних других европских народа,<br />
мултиконфесионална заједница, састављена<br />
од припадника три различите вјере; б) кључно<br />
обиљежје српског народа јесте српски језик<br />
(штокавско нарјечје); в) корпус српске књижевности<br />
подудара се опсегом српског језика и<br />
г) Срби су „двоазбучан“ народ који употребљава<br />
два писма: ћирилицу и латиницу. Придржавајући<br />
се ових критеријума, који важе и за<br />
друге европске народе, поменути слависти су<br />
приликом представљања словенских књижевности,<br />
рјешавали проблем корпуса српске литературе.<br />
Међу различитим ауторима поводом<br />
овог питања скоро да и не постоје спорења. На<br />
темељима наведених идентитетских обиљежја<br />
српског народа, настале су готово све историје<br />
и историјски прегледи српске књижевности до<br />
Првог свјетског рата.<br />
Обје историје књижевности Тихомира<br />
Остојића, као и све друге његове књиге и радови,<br />
почивају на овим претпоставкама. Остојић<br />
никада не губи из вида цјелину српске књижевности:<br />
њен дио који су створили Срби католици<br />
и онај који припада православним Србима.<br />
Зато се у његовим радовима често наилази на<br />
синтагму „православни Срби“, како би се истакло<br />
да је ријеч само о дијелу српског народа.<br />
Водећи рачуна о мултиконфесионалном<br />
карактеру српског народа и цјелини српске<br />
књижевности, Остојић је на оригиналан начин<br />
ријешио и питање њеног препорода, једно од<br />
најважнијих у његовом књижевноисторијском<br />
сагледавању српске књижевности. Препород<br />
српске књижевности започет је међу Србима<br />
католицима у Дубровнику, а завршио се на<br />
подручју некадашње Карловачке митрополије,<br />
међу православним дијелом српског народа.<br />
Сагледавајући на овај начин проблем<br />
препорода српске литературе Остојић се, и<br />
према њеној периодизацији односио на начин<br />
који се не подудара са рјешењима других књижевних<br />
историчара. Наиме, и он прихвата ма-<br />
13
Change language