You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.<br />
као елеменат истог истраживачког усмјерења,<br />
јесте и освјетљавање кључних момената из ауторове<br />
биографије. У Остојићевим књигама о<br />
Доситеју и Орфелину, опсежно је приказана<br />
средина у којој ови ствараоци дјелују, јер њихова<br />
дјела представљају критику те средине и<br />
могу се схватити тек када се анализира у коликом<br />
су контрасту са културном и духовном<br />
контексту њихове епохе. Зато су дјела ових<br />
писаца својеврсни „документи“ о времену из<br />
кога произилазе. У књизи Доситеј Обрадовић<br />
у Хопову као јединствен предмет истраживања<br />
обједињени су кључни биографски моменат<br />
писца и средина у коме се одиграо тај<br />
моменат. Доситејево напуштање Хопова, као<br />
његов кључни животни заокрет са далекосежним<br />
импликацијама за потоњи рад, објашњен<br />
је детаљним испитивањем манастирског духовног<br />
амбијента које ће пресудно утицати на<br />
гашење његовог „монашког заноса“ и заснивање<br />
другачијег свјетоназора. У радовима о<br />
Доситеју Остојића интересују само преломни<br />
биографски моменти и прекретничке животне<br />
дионице; упадљива је његова несклоност<br />
набрајању безначајних биографских појединости.<br />
Освјетљавајући средину и моменат као<br />
важне чиниоце за настанак одређеног дјела,<br />
Остојић не инсистира искључиво на њиховом<br />
детерминистичком карактеру. Он у својим<br />
радовима обухвата комплекс друштвених, политичких<br />
и културних чинилаца чији је утицај<br />
на књижевност посредан, имплицитно подразумијевајући,<br />
али чињенично тешко доказив. У<br />
примјени свога метода, Остојић је изнад сваке<br />
доктринарности. У Студијама о Бранку Радичевићу<br />
он каже да је испитивање „постанка“<br />
књижевног дјела те односа писца и дјела према<br />
импулсима средине и времена, нека врста<br />
неопходних истраживачких предрадњи, након<br />
којих слиједи анализирање строго литерарне<br />
вриједности књижевног дјела. Управо<br />
због оваквог приступа, знатан дио резултата<br />
Остојићевих књижевноисторијских истраживања<br />
до данас је задржао релевантност, иако<br />
је његов метод, још у вријеме док га је он<br />
примјењивао, у српској науци о књижевности<br />
био застарио (у односу на критичарске методе<br />
Љубомира Недића и Богдана Поповића).<br />
У свом научноистраживачком раду<br />
Остојић се користио и компаративним методом.<br />
Најзапаженије резултате приликом<br />
примјене овога метода постигао је у књизи о<br />
Бранку Радичевићу, у којој је анализирао природу<br />
и интензитет Бајроновог утицаја на нашег<br />
пјесника. Компаративном анализом Остојић<br />
се користио само онда када је располагао поузданим<br />
чињеницама (неспорним контактним<br />
везама и стваралачким подударностима), на темељу<br />
којих је изграђивао закључке.<br />
Кад није располагао релевантним<br />
чињеницама, као скрупулозан научник, подвлачио<br />
је слабост неких својих, иначе, веома<br />
важних радова. То се нарочито види у књизи о<br />
Орфелину у којој је непознавање већине извора<br />
којима се користио овај писац узроковало<br />
немогућност поређења тих извора са његовим<br />
дјелима, што је отежавало прецизно књижевноисторијско<br />
ситуирање овог свестраног<br />
ствараоца. То је пресудни разлог због којег<br />
Остојић ову своју књигу није објавио. Остојић<br />
је истицао нужност примјене компаративног<br />
метода и поводом критичког читања Доситеја,<br />
али лишен могућности да се сам бави истраживањем<br />
његове лектире (која је често служила<br />
као литерарна подлога или предложак ), он је<br />
о овом писцу написао само два краћа и не толико<br />
важна текста утемељена на претпоставкама<br />
овог метода. Ипак, потенцирајући значај<br />
компаративног приступа у проучавању Доситејевог<br />
дјела, Остојић је антиципирао можда<br />
и најважнији правац истраживања у оквирима<br />
богате рецепције дјела овог нашег просвјетитеља<br />
у двадесетом вијеку.<br />
Почеци историје српске књижевности<br />
везани су за прве деценије деветнаестог<br />
вијека. Када Остојић пише своје историје<br />
српске књижевности (прва и друга деценија<br />
двадесетог вијека) постоји готово једновјековна<br />
традиција књижевноисторијског представљања<br />
националне литературе. У том периоду,<br />
на својим књигама о појединим дијеловима<br />
српске књижевности, раде и Остојићеве колеге<br />
и савременици: Павле Поповић и Јован Скерлић.<br />
Њихове комплементарне књиге, Преглед<br />
12
Change language