ks PRVI FLEŠ

КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017.
писаца у цјелокупној историји књижевности.
Своје књиге и најзначајније радове он је посветио
ауторима чији је значај, у том смислу,
посебно важан. На основу чега је Остојић одређивао
тај значај? Аутор о коме је највише писао,
Доситеј Обрадовић, главни је представник
рационализма и филозофије просвећености,
чије ће дјело и укупна дјелатност пресудно
допринијети промјени културног концепта
код православног дијела српског народа, што
ће имати пресудан значај за заснивање нове
српске књижевности. Захарија Орфелин, почетком
двадесетог вијека скоро заборављен
аутор, важан је као заступник западних
просвјетитељских идеја у
српском друштву на подручју Аустрије.
У том смислу овај разноврсни
стваралац, сматрао је Остојић, најдиректнији
је претходник Доситејев.
Јован Стерија Поповић је, према
виђењу овог књижевног историчара,
први модерни српски писац, док је
Бранко Радичевић пјесник који даје
одлучујући допринос конституисању
романтичарског пјесничког правца,
заснованог на српској народној књижевности
и домаћој традицији.
Књижевни
и културни
препород
започео је
међу Србима
католицима у
Дубровнику, а
завршио се код
православних
Срба на
подручју
Аустрије.
Остојићево интересовање
за ове писце, исказано у више наврата и на различите
начине, произашло је из његовог раног
текста „Препорођај наше књижевности“. Једно
од најважнијих питања књижевноисторијског
представљања српске књижевности јесте, сматра
Остојић, разумијевање њеног препорода.
Књижевни и културни препород започео је
међу Србима католицима у Дубровнику, а завршио
се код православних Срба на подручју
Аустрије. Остојић је указао на етапни карактер
завршног дијела овог процеса, издвојивши
три његове фазе: преддоситејевску, доситејевску
и вуковску. Најзначајнијим писцима из
ове три фазе, Остојић је посветио своје главне
књиге и важне појединачне радове. На овај
начин он је указао на важност историјскокњижевног
аспекта своје књижевне историје: књижевноисторијски
статус једног писца одређује
се освјетљавањем средине и временског контекста
у којем то дјело настаје, али и приказивањем
онога што у виду књижевне и културне
традиције претходи том дјелу. Те везе он
је, истина, више подразумијевао него што се
њима темељито бавио. Назначено становиште
Остојића је, према логичној закономјерности,
од проучавања појединих писаца и раздобља,
водило ка интегралном сагледавању националне
литературе. Тако су и настале његове
књижевноисторијске синтезе: Српска књижевност
од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића
(1905) и Историја српске књижевности
(1923).
Остојићев приступ историји
књижевности може се илустративно
предочити и анализом његовог
односа према „грађанској лирици“.
Он је био први аутор који је указао
на књижевноисторијски значај ове
пјесничке баштине, сматрајући да,
иако она није имала превелик утицај
на књижевност која је паралелно
са њом настајала, историја српске
књижевности није потпуна без
освјетљавања ,,рукописних песмарица’’.
Истовремено, приступајући
проблему сакупљања и истраживања
„грађанског песништва“,
Остојић је увиђао књижевноисторијски значај
не само „главног тока“ српске књижевности,
него и оних мање познатих те умјетнички не
увијек репрезентативних њених слојева.
Научноистраживачки метод Тихомира
Остојића најближи је позитивистичкој оријентацији
у проучавању књижевности. Истраживачи
овог усмјерења видјели су књижевно
дјело као резултат дјеловања одређених ванлитерарних
чинилаца. Ти фактори, који се у литератури
о позитивизму најчешће помињу, јесу
раса, средина и моменат, а њихово одређење
дао је Иполит Тен у Уводу Историје енглеске
књижевности, иначе једном од најрепрезентативнијих
текстова ове школе. Могло би се рећи
да су средина и моменат код Остојића обједињени
у јединствен предмет истраживања. У
непосредној вези са овим истраживањима, а
11