ks PRVI FLEŠ

КУЛТУРА СРПСКЕ БР. 1 ОКТОБАР 2017. 

РЕДАКЦИЈА: 

Горана Николић 

Борис Радаковић 

Радован Дамјановић 

Душко Певуља 

Божидар Т. Вучуревић 

Новак Вукелић 

Миленко Станковић 

Радост Галоња 

Жељко Галоња 

Слободан Видовић 

Немања Николић 

1


РЕЧ УРЕДНИКА 


Часопис ,,Kултура Српске’’ бавиће се 

објављивањем научних радова из домена 

филологије, филозофије, архитектуре и уметничке 

грађе са простора српског говорног подручја. 

Уредник неће утицати на научне методе 

којима се поједине теме обрађују. Избором 

тема и научних радова покушаће да сваком заинтересованом 

грађанину Републике Српске 

приближи она знања која су широкој јавности 

недоступна. 

Загрљени својим фотељама, следећи 

нечија упутства, наши савремени ,,високи научници’’ 

(на корист нашим непријатељима) 

држе просечног грађанина у мраку сопствене 

цензуре. 

Тај просечан грађанин остављен je на 

милост и немилост застрашујућој пропаганди 

која га присиљава да верује да је земљу по којој 

хода донео од некуд на својим опанцима. 

Посебан део часописа биће посвећен 

народу који заједно са нама на овим просторима 

дели сва наша добра и зла, који нас никада 

кроз историју није бацао у јаме и водио пред 

стрељачке стројеве. У миру вредан и неприметан, 

а у рату увек на удару заједничког непријатеља, 

то је народ чија је крв измешана са крвљу 

српског народа у усташким јамама. Нас наши 

мртви уједињују и обавезују. 

2


,,Вечни календар’’ можете наручити 

на број телефона: 

065/645-230 

3


БОСАНСКА БИСКУПИЈА КАО БАШТИНИК 

ТРАДИЦИЈА СРПСКЕ БИСКУПИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ 

Борис Радаковић 

Српски народ током средњег вијека живио 

је на територијама око којих су се у црквено-управном 

погледу надметали Цариград и 

Рим. Срби су се већ у вријеме кнеза Мутимира 

(851-891.) почели да окрећу ка Цариграду и 

Византији. О томе свједочи и писмо папе Јована 

VIII упућено кнезу Мутимиру 873. године, у 

којем папа тражи од српског кнеза да се у црквеном 

погледу његова држава врати под управу 

панонске дијацезе чије је средиште било у Сирмијуму 

(данас Сремска Митровица). 1 

Међутим, надметање између Цариграда 

и Рима за црквену доминацију на Балкану 

трајаће до краја средњег вијека. Тако ће на Првом 

сплитском сабору 925. године учествовати 

и владар Срба из Захумља, Михајло Вишевић, 

на којем ће римска црква између осталог да утврди 

своја упоришта у далматинском приморју. 

Дио превода сачуваног текста закључка Првог 

сплитског сабора гласи: “И ови епископи су, 

1 Franjo Rački, Documenta historiae Croaticae periodum 

antiaquam illustrantia, Zagrabiae 1877, 367. 

Територија првобитне 

Босне налазила се у склопу 

раносредњовјековне Србије, 

у којој је чинила једну од 

српских територијалноуправних 

јединица-жупанија. 

претходно обишавши далматинске градове и 

сусревши се са хрватским и српским великашима, 

приспели у Сплит где су, саставши се са 

судијама (тј. жупанима) и епископима, одржали 

чувени сабор.” 2 Римска црква ће у Захумљу 

и Травунији да успостави двије своје бискупије 

које ће се у латинским изворима називати 

2 Тибор Живковић, Црквена организација у српским 

земљама (Рани средњи век), Београд 2011, 104. 

4


„Zachulmie regnum“ и „regnum Tribunie“. 3 Ове 

двије области рано су се осамосталиле из првобитне 

Србије, па су зато и на њиховим територијама 

формиране посебне римокатоличке 

бискупије. 

Територија првобитне Босне налазила 

се у склопу раносредњовјековне Србије, у 

којој је чинила једну од српских територијално-управних 

јединица-жупанија. Римска црква 

је за Србију имала одређену посебну бискупију 

која се једно вријеме у латинским изворима 

називала „regnum Seruilie“, што значи да 

је под њену јурисдикцију потпадала и територија 

првобитне Босне. Тако у двије повеље 

папе Каликста II из септембра 1120. године 

пише „videlicet: Zachulmie regnum, et regnum 

Seruilie, Tribunieque regnum, ciuitas quoque 

Catharinensis seu Rose, Buduanensis Auarorum, 

Liciniatensis, Scodrinensis, Driuastensis et 

Polatensis, cum abbaciis, ecclesiis et parochiis 

earum“. 4 

Поред утицаја римске цркве на српском 

етничком подручју раног средњег вијека, византијски 

утицај оличавао се у Охридској 

ерхиепископији која је преко своје црквене 

организације заступала источну цариградску 

цркву. Под њеном јурисдикцијом дјеловале су 

епископије у Призрену, Љипљану, Расу, итд. 

Овај текст се неће бавити источном црквом, 

тако да се неће ни улазити у детаље присуства 

источне цркве у раном средњем вијеку међу 

Србима, само ћемо констатовати да га је било 

и то највише источно од Дрине, али утицај се 

осјећао и западно од те ријеке, највише у подручјима 

Херцеговине и источне Босне. 

Још један папа, Адријан IV, дајући 

1158. године дубровачком надбискупу Трибуну 

надбискупски плашт, наводи бискупије 

подложне њему овим редом: „regnum 

Seruilie scilicet, regnum Zachulmie ac regnum 

Tribunie, ciuitatem quoque Catharinensis seu 

Rose, Guduanensem Auarorum, Liciniatensem, 

3 Тако се назива у повељама папа: Каликста II из 

септембра 1120, Урбан III од 28. марта 1187, итд. 

4 Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine 

Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb 1904, 

34-35. 

Scodrinensem, Driuastinsem et Polatensem, 

cum abbatiis, ecclesiis et parochiis suis“. 5 И овдје 

је Србија обухваћена једном српском бискупијом. 

То не значи да су сви Срби били обухваћени 

само једном бискупијом. Бискупије 

Захумље, Травунија, Котор, па и Скадар, имале 

су као своје вјернике Србе. На свим овим територијама, 

уз римокатоличку црквену организацију, 

постојала је и православна црквена 

организација. 

Када Стефан Немања долази на власт 

у Рашкој, у вјерском и црквеном погледу своју 

државу дефинитивно окреће према Византији, 

ударајући темеље за коначно учвршћење 

православља у својој држави. Потврда томе 

је и писмо Гргура надбискупа дукљанског и 

барског који пише Гвалтерију канонику сплитском 

и посланику папинском о прогону који 

трпи његова црква од стране Стефана Немање. 

6 Такође, 1181. године папа Александар 

III опомиње брата Стефана Немање, захумског 

кнеза Мирослава, да не напада слободу римокатоличке 

цркве у Далмацији. 7 Немањићи као 

и већина Срба источно од Дрине прихватили 

су православље, а у вријеме борбе измећу западне 

и источне цркве, која ће кулминирати заузимањем 

Цариграда од стране крсташа 1204. 

године, било је неопходно средити и црквене 

прилике у земљи односно ујединити народ и 

државу под једном црквеном организацијом 

то на жалост није било остварено и Срби су 

током цијелог средњег вијека били подјељени 

у три цркве: српску архиепископију касније 

патријаршију, римокатоличку цркву и цркву 

босанску. Римокатоличка црква задржала се 

углавном на приморју и дијеловима босанске 

државе. 

Римокатоличка црква није се хтјела 

одрећи својих претензија на Србију, па је настојала 

задржати црквене традиције раније 

црквене организације „regnum Seruilie“ у новијој 

црквеној организацији која се у латинским 

повељама у последњој четвртини XII и 

добрим дијелом XIII вијека назива „regnum 

Seruilie quod est Bosna“ што би у преводу зна- 

5 Исто, 85. 

6 Исто, 170. 

7 Исто, 176. 

5


чило „онај дио Србије који се назива Босна“. Из 

ове бискупије ће касније да се развије црквена 

организација у домаћим изворима позната као 

„црква босанска“. Црква босанска, једна регионална 

црквена организација, није признавала 

врховну власт ни Рима ни Цариграда. Ипак, по 

својим карактеристикама била је веома близу 

источној цркви, а по своме вјерском учењу 

била је апсолутно хришћанска црква (не богумилска 

како се некад мислило). 

Папски посланик Тебалдо 1180. године 

шаље босанском бану Кулину једно писмо, 

молећи га у њему да му пошаље двојицу слуга и 

кожу од куне, ословљавајући га као Culin bano 

Bosine. 8 Неколико година касније у папским 

повељама почиње се означавати Босна као дио 

Србије који потпада под јурисдикцију дубровачког 

надбискупа. Видимо да бан Кулин има 

контакте са римском црквом која је у Босни 

имала своју црквену организацију а у то вријеме 

бановина Босна налази се под врховном 

влашћу римокатоличке Угарске. Жупан Вукан 

Немањић 1199. године папи шаље повељу у 

којој се потчињава римској црквеној власти, 

приликом чега се жали и на Кулина због његовог 

вјерског скретања од догми римокатоличке 

цркве, назива Босну земљом угарског краља 

terra regis Ungarie, videlicet Bossina. 9 

Све ово је утицало да се на бановину 

Босну, односно њену бискупију која се назива 

„regnum Seruilie quod est Bosna“, пренесу 

традиције раносредњовјековне српске римокатоличке 

бискупије. Када папа Урбан III у Верони 

28. марта 1187. године потврђује права 

дубровачке цркве, између осталог навео је да 

под њену јурисдикцију потпадају и „regnum 

Zachulmie, regnum Seruilie quod est Bosna ae 

regnum Tribunie“. 10 Наредне године његов 

насљедник папа Климент III у својој повељи 

којом гарантује старе привилегије дубровачке 

надбискупије такође наводи Босну као дио Србије 

„regnum Seruilie quod est Bosna“. 11 

Током XIII вијека такође имамо у 

папским повељама помен Босне као дијела Ср- 

8 Исто, 168. 

9 Исто, 334. 

10 Исто, 207. 

11 Исто, 226. 

бије у римокатоличкој црквеној сфери. Папа 

Гргур IX 24. јула 1227. године, потврђује дубровачком 

надбискупу све привилегије које 

је добио од његових претходника на римском 

трону, и међу осталим бискупијама подложним 

Дубровнику помиње и „regnum Seruilie quod 

est Bosna.“ 12 Око 1245. године пише варадински 

каноник Руђер да су Татари били уништили 

„destruxit Boznam, regnum Rasciae“. 13 И овдје 

се Босна означава као дио краљевине Рашке тј. 

Србије. То је вријеме бана Нинослава када и он 

своје поданике у бановини Босни назива Србима. 

14 

Неколико година послије смрти бана 

Нинослава, папска дипломатија употребљава 

исти термин. Тако из Перуђе 24. фебруара 

1252. године, пише дубровачки надбискуп 

Иван извјештавајући о расправи око црквених 

права против барске надбискупије гдје се опет 

спомиње „regnum Seruilie quod est Bosgna“. 15 

Надбискуп Иван пише у наставку: „Et regnum 

Zachulmie extedintur vsque ad prouinciam 

Spalatensem, regnum Seruilie extedintur vsque 

ad prouinciam Colloncesem, regnum Tribunie 

extenditur vsque ad prouinciam Dirachinam“. 

У преводу то би гласило: „И док се Захумско 

краљевство простирало чак до сплитске провинције, 

краљевство Србије се простирало чак 

до колачке провинције, а краљевство Травуније 

се простирало чак до драчке провинције“. 

Свакако да овде није ријеч о стварним 

краљевствима, него о црквеним областима, 

јер је познато да је у то вријеме само Србија 

краљевина у чијем саставу се налазе и Захумље 

и Травунија, док је Босна којом управљају домаћи 

банови, под врховном влашћу Угарске. 

Како би борба против босанских јеретика, 

за шта је римокатоличка црква сматрала 

12 Tаdija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine 

Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak III, Zagreb 1905, 

274. 

13 Василије Ђерић, О Српском имену по западним 

крајевима нашег народа, Београд 1914, 38. 

14 Васо Глушац, Повеље Матије Нинослава бана 

босанског и народност његових поданика, Бања Лука, 

2011, 36. 

15 Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, 

Dalmacije i Slavonije, svezak IV, Zagreb 1906, 482. 

6


већину становништва Босне у то вријеме, била 

ефикаснија, папе су 26. августа 1247. године 

изузеле Босанску бискупију испод власти дубровачког 

надбискупа и ставиле је под јурисдикцију 

угарске кoлачке надбискупије, пошто 

су позивали угарске краљеве и бискупе у рат 

против босанских јеретика. 16 

Када ово знамо, јасно нам је зашто у 

писму надбискупа Ивана пише да се „краљевство“ 

Србије простирало чак до кoлачке провинције, 

јер под тим подразумјева територију 

некадашње српске државе која је остала у римокатоличкој 

сфери, како због угарске врховне 

власти, тако и због директног утицаја римске 

цркве и борбе против босанских шизматика. 

Сви горе наведени извори показују 

да је након дефинитивног учвршћења православља 

и утицаја Византије у Рашкој у доба 

првих Немањића традиција римокатоличке 

српске бискупије прешла на босанску бискупију, 

јер је Босна као дио Србије задржала и 

њене традиције које су се његовале у крилу 

16 S. Majdandžić-Gladić, Povijesni Orisi Đakovačko-osječke 

nadbiskupije I srijemske biskupije, Čepin 2009, 17. 

римске цркве. Папске латинске повеље и повеље 

других представника римске цркве, које 

се односе на босанску бискупију, важан су 

извор за прошлост средњовјековне Босне. Из 

босанске бискупије, која је у XII и XIII вијеку 

идентификована и као „regnum Seruilie quod 

est Bosna“, настаће и посебна државна црква у 

средњовјековној босанској држави, у изворима 

позната као „црква босанска“. Ово нам говори 

да је у средњем вијеку српски народ био 

подјељен у три црквене организације. До прве 

половине XIV вијека био је издјељен између 

источне православне цркве и западне римокатоличке 

цркве, а стварањем „цркве босанске“ 

која се први пут као таква спомиње у XIV вијеку, 

17 добио је и трећу црквену организацију. 

Касније ће за римокатолике у Србији 

постати надлежна надбискупија у Бару, а на 

територији Босне развила се римокатоличка 

провинција „Босна Сребрена“ која ће се простирати 

и ван граница Босне и Херцеговине. 

17 Jaroslav Šidak, Studije o “Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, 

Zagreb, 1975, 91. 

7


Радован Дамјановић 

Најкраће речено, књига Васе Глушца 

„Истина о богомилима“ једна је од најбољих 

расправа икад написаних о српском 

средњем веку! 

Да, ако бих уопште тражио длаку 

у јајету, овом Глушчевом скоро савршеном 

раду била би примедба (а он на жалост од 

тог аутоматизма није могао да побегне) што 

за Рашку користи израз Србија! То чини да 

би био јаснији. Ипак и на тај начин доприноси 

конфузији око некакве етничке посебности 

Босне, коју неки могу да разумеју као 

њено несрпство! Управо постојање сумње у 

српство Босне први је корак ка заговарању 

бошњаштва које је у прошлом веку донело 

толико зла и страдања Српском народу. 

ГЛУШАЦ 

Сама употреба израза Босна у смислу 

државе је потпуно оправдана, чак и у периоду 

кад се име Босне проширило на друге 

племенске, односно географске области попут 

Хума, Травуније и најзад Приморја. Тим 

пре су израженији несклад и недоследност 

кад се име Србије користи само за Рашку, 

која узгред, такође своје територијално име 

пружа далеко преко племенских граница области. 

И то не само Хума и Травуније, већ 

долином Вардара на Бело (Егејско) море! 

Васо Глушац је један од хероја праве 

српске историографије. Он је успео да поништи 

велику лаж о богомилима као некој 

верској секти патарена и манихејаца која је 

кроз цео средњи век тобоже опстала у Босни. 

Ова опасна и анти-српска теорија о верској 

и народосној посебности Босне делом је већ 

захваћена у Првој свесци Речника (в. Босна). 

Ту сам се посебно осврнуо на рад С. Ћ. 

Глушац је доказао да богомили ту 

нису никад ни били и да је то чиста измишљотина. 

Ова лаж се поклапа временски 

са самосталношћу Србије, јер баш те 1867. 

године кнез Михаило добија кључеве тврђава 

и испраћа Турке. Исте године настаје 

Аустроугарска која ће отворено тражити и 

коначно 1878. добити Босну и Херцеговину. 

Дабоме да јој у таквој Босни и Херцеговини 

нису требали Срби, али, пошто је 

стање било такво да су Срби чинили огромну 

већину становништва, онда је било јако 

добро да се ти Срби прикажу за почетак 

као неки посебни Срби, који немају никакве 

везе са Србима из Кнежевине Србије! Сличну 

превару у инструментализованој науци и 

политици, много раније, имали смо са Србима 

из данашње Немачке. 

Ти босански тобожњи потомци патарена 

– богомила ће временом по аустроугарском 

плану имати да постану католици. 

Може и муслимани, али никако да не остану 

православни, што су и били кроз цео средњи 

век. 

Шта је дало основа за овакву монструозну 

лаж, јер псеудо-наука је за своју богомилску 

тезу ипак требало да прикаже неке 

доказе. Најчвршћи аргументи о посебности 

8


цркве босанске (поред фалсификата које је 

Глушац обелоданио) били су и називи коришћени 

у повељама и писмима босанских 

владара! Дид, негде и дед, био је глава цркве, 

архиепископ или епископ. Ту су и стројници, 

вероватно они који припадају строју, устројству, 

хијерархији цркве. Међу стројницима 

су се разликовали гости и старци. Могуће 

да је гост био путујући свештеник, нека врста 

можда „унутрашње контроле“ цркве. Јер, 

гостује по кућама свештеника и по манастирима. 

Старац би по овоме био свештеник. 

Најзад помињу се и крстјани, нејасно је је 

ли то можда српски назив за калуђере? Било 

како било, у недостатку других идеја и ови 

чинови и називи били су довољна платформа 

за причу о некаквој посебности и јереси! 

Васо Глушац је између два светска 

рата објављивао радове на ову тему а све 

их је сабрао и штампао 1941. године. Нико 

боље од њега није објаснио историју ове 

лажи коју је он ипак ублажио бираним речима 

у једанаестој глави своје књиге, a носи наслов: 

,,Средњовековна „црква босанска“ била 

је православна“. 

На самом крају ипак ћу рећи да Глушац 

у целој расправи има само једну погрешну 

премису – а то је о већ чувеном доласку 

Словена о коме каже: „Словена није 

било на балканском полуострву пре половине 

шестог века после Христа.“ Али, ово 

је био неизбежни данак времену и статусу, 

који је једноставно морао да се плати! 

Да је данас жив Васо Глушац можда 

би једноставно рекао да су се Словени вратили, 

уместо да су дошли. 

9


КЊИЖЕВНА ИСТОРИЈА 

И НАЦИОНАЛНА ФИЛОЛОГИЈА 

Скица за портрет Тихомира Остојића 

Душко Певуља 

По обимном и разноврсном дјелу, значају 

обухваћених тема и начину њихове обраде, 

Тихомир Остојић (1865 - 1921) спада 

међу најистакнутије личности српског народа. 

Одређујућа компонента његовог духовног 

хабитуса јесте животна посвећеност најважнијим 

проблемима и замашним пословима из 

националне књижевне и културне прошлости. 

Иако по основној вокацији и школској спреми 

књижевни историчар, Остојић се током своје 

временски не одвећ дуге радне каријере, предано 

бавио и бројним другим пословима. Упркос 

томе што га je тај ангажман одвлачио од научноистраживачког 

рада Остојићева широко заснована 

дјелатост културног посленика и националног 

просвјетитеља, важна је компонента 

његовог интелектуалног профила. Крајње одговорно 

се односио према задацима које је императивно 

наметало специфично временско 

раздобље (крај деветнаестог и прве деценије 

двадесетог вијека), који су неријетко превазилазили 

физичке могућности једног човјека. 

Неразумијевање Остојићеве личности и времена 

у коме је живио и радио, навело је неке истраживаче 

његовог дјела на погрешан закључак 

да је његово бављење мање важним, хроничарским 

и критичарским пословима неселективно 

трошење радне енергије. Међутим, управо 

активност самосвјесног културног хроничара, 

који је истрајно писао прегледе садржаја књижевних 

листова, сасвим кратке биљешке о новоизашлим 

књигама, некрологе поводом смрти 

значајних савременика, текстове о јубиларним 

годишњицама истакнутих стваралаца од изнимне 

су важности за познавање Остојићеве 

стваралачке личности. Остојић је културу сматрао 

једним од најважнијих чинилаца националног 

идентитета, посебно у условима када је 

значајан дио српског народа живио изван граница 

српске државе. Култура је, по Остојићу, 

најважнији вид народног просвјећивања. Националне 

институције, на првом мјесту, а затим 

књиге, часописи и друге периодичне публикације, 

незамјењиви су посредници у том 

важном и тешком настојању. Отуда његова рана 

заинтересованост за унутрашњу организацију 

и дјелотворнији рад националних културних 

институција. Осмишљавање дјелатности Матице 

српске и вишегодишње залагање за њену 

темељиту реформу, били су важан сегмент његових 

стратегијских преокупација. 

Један од најважнијих елемената 

књижевноисторијског приступа Тихомира 

Остојића јесте историјскокњижевни метод, 

усмјерен ка одређивању статуса појединих 

10


писаца у цјелокупној историји књижевности. 

Своје књиге и најзначајније радове он је посветио 

ауторима чији је значај, у том смислу, 

посебно важан. На основу чега је Остојић одређивао 

тај значај? Аутор о коме је највише писао, 

Доситеј Обрадовић, главни је представник 

рационализма и филозофије просвећености, 

чије ће дјело и укупна дјелатност пресудно 

допринијети промјени културног концепта 

код православног дијела српског народа, што 

ће имати пресудан значај за заснивање нове 

српске књижевности. Захарија Орфелин, почетком 

двадесетог вијека скоро заборављен 

аутор, важан је као заступник западних 

просвјетитељских идеја у 

српском друштву на подручју Аустрије. 

У том смислу овај разноврсни 

стваралац, сматрао је Остојић, најдиректнији 

је претходник Доситејев. 

Јован Стерија Поповић је, према 

виђењу овог књижевног историчара, 

први модерни српски писац, док је 

Бранко Радичевић пјесник који даје 

одлучујући допринос конституисању 

романтичарског пјесничког правца, 

заснованог на српској народној књижевности 

и домаћој традицији. 

Књижевни 

и културни 

препород 

започео је 

међу Србима 

католицима у 

Дубровнику, а 

завршио се код 

православних 

Срба на 

подручју 

Аустрије. 

Остојићево интересовање 

за ове писце, исказано у више наврата и на различите 

начине, произашло је из његовог раног 

текста „Препорођај наше књижевности“. Једно 

од најважнијих питања књижевноисторијског 

представљања српске књижевности јесте, сматра 

Остојић, разумијевање њеног препорода. 

Књижевни и културни препород започео је 

међу Србима католицима у Дубровнику, а завршио 

се код православних Срба на подручју 

Аустрије. Остојић је указао на етапни карактер 

завршног дијела овог процеса, издвојивши 

три његове фазе: преддоситејевску, доситејевску 

и вуковску. Најзначајнијим писцима из 

ове три фазе, Остојић је посветио своје главне 

књиге и важне појединачне радове. На овај 

начин он је указао на важност историјскокњижевног 

аспекта своје књижевне историје: књижевноисторијски 

статус једног писца одређује 

се освјетљавањем средине и временског контекста 

у којем то дјело настаје, али и приказивањем 

онога што у виду књижевне и културне 

традиције претходи том дјелу. Те везе он 

је, истина, више подразумијевао него што се 

њима темељито бавио. Назначено становиште 

Остојића је, према логичној закономјерности, 

од проучавања појединих писаца и раздобља, 

водило ка интегралном сагледавању националне 

литературе. Тако су и настале његове 

књижевноисторијске синтезе: Српска књижевност 

од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића 

(1905) и Историја српске књижевности 

(1923). 

Остојићев приступ историји 

књижевности може се илустративно 

предочити и анализом његовог 

односа према „грађанској лирици“. 

Он је био први аутор који је указао 

на књижевноисторијски значај ове 

пјесничке баштине, сматрајући да, 

иако она није имала превелик утицај 

на књижевност која је паралелно 

са њом настајала, историја српске 

књижевности није потпуна без 

освјетљавања ,,рукописних песмарица’’. 

Истовремено, приступајући 

проблему сакупљања и истраживања 

„грађанског песништва“, 

Остојић је увиђао књижевноисторијски значај 

не само „главног тока“ српске књижевности, 

него и оних мање познатих те умјетнички не 

увијек репрезентативних њених слојева. 

Научноистраживачки метод Тихомира 

Остојића најближи је позитивистичкој оријентацији 

у проучавању књижевности. Истраживачи 

овог усмјерења видјели су књижевно 

дјело као резултат дјеловања одређених ванлитерарних 

чинилаца. Ти фактори, који се у литератури 

о позитивизму најчешће помињу, јесу 

раса, средина и моменат, а њихово одређење 

дао је Иполит Тен у Уводу Историје енглеске 

књижевности, иначе једном од најрепрезентативнијих 

текстова ове школе. Могло би се рећи 

да су средина и моменат код Остојића обједињени 

у јединствен предмет истраживања. У 

непосредној вези са овим истраживањима, а 

11


као елеменат истог истраживачког усмјерења, 

јесте и освјетљавање кључних момената из ауторове 

биографије. У Остојићевим књигама о 

Доситеју и Орфелину, опсежно је приказана 

средина у којој ови ствараоци дјелују, јер њихова 

дјела представљају критику те средине и 

могу се схватити тек када се анализира у коликом 

су контрасту са културном и духовном 

контексту њихове епохе. Зато су дјела ових 

писаца својеврсни „документи“ о времену из 

кога произилазе. У књизи Доситеј Обрадовић 

у Хопову као јединствен предмет истраживања 

обједињени су кључни биографски моменат 

писца и средина у коме се одиграо тај 

моменат. Доситејево напуштање Хопова, као 

његов кључни животни заокрет са далекосежним 

импликацијама за потоњи рад, објашњен 

је детаљним испитивањем манастирског духовног 

амбијента које ће пресудно утицати на 

гашење његовог „монашког заноса“ и заснивање 

другачијег свјетоназора. У радовима о 

Доситеју Остојића интересују само преломни 

биографски моменти и прекретничке животне 

дионице; упадљива је његова несклоност 

набрајању безначајних биографских појединости. 

Освјетљавајући средину и моменат као 

важне чиниоце за настанак одређеног дјела, 

Остојић не инсистира искључиво на њиховом 

детерминистичком карактеру. Он у својим 

радовима обухвата комплекс друштвених, политичких 

и културних чинилаца чији је утицај 

на књижевност посредан, имплицитно подразумијевајући, 

али чињенично тешко доказив. У 

примјени свога метода, Остојић је изнад сваке 

доктринарности. У Студијама о Бранку Радичевићу 

он каже да је испитивање „постанка“ 

књижевног дјела те односа писца и дјела према 

импулсима средине и времена, нека врста 

неопходних истраживачких предрадњи, након 

којих слиједи анализирање строго литерарне 

вриједности књижевног дјела. Управо 

због оваквог приступа, знатан дио резултата 

Остојићевих књижевноисторијских истраживања 

до данас је задржао релевантност, иако 

је његов метод, још у вријеме док га је он 

примјењивао, у српској науци о књижевности 

био застарио (у односу на критичарске методе 

Љубомира Недића и Богдана Поповића). 

У свом научноистраживачком раду 

Остојић се користио и компаративним методом. 

Најзапаженије резултате приликом 

примјене овога метода постигао је у књизи о 

Бранку Радичевићу, у којој је анализирао природу 

и интензитет Бајроновог утицаја на нашег 

пјесника. Компаративном анализом Остојић 

се користио само онда када је располагао поузданим 

чињеницама (неспорним контактним 

везама и стваралачким подударностима), на темељу 

којих је изграђивао закључке. 

Кад није располагао релевантним 

чињеницама, као скрупулозан научник, подвлачио 

је слабост неких својих, иначе, веома 

важних радова. То се нарочито види у књизи о 

Орфелину у којој је непознавање већине извора 

којима се користио овај писац узроковало 

немогућност поређења тих извора са његовим 

дјелима, што је отежавало прецизно књижевноисторијско 

ситуирање овог свестраног 

ствараоца. То је пресудни разлог због којег 

Остојић ову своју књигу није објавио. Остојић 

је истицао нужност примјене компаративног 

метода и поводом критичког читања Доситеја, 

али лишен могућности да се сам бави истраживањем 

његове лектире (која је често служила 

као литерарна подлога или предложак ), он је 

о овом писцу написао само два краћа и не толико 

важна текста утемељена на претпоставкама 

овог метода. Ипак, потенцирајући значај 

компаративног приступа у проучавању Доситејевог 

дјела, Остојић је антиципирао можда 

и најважнији правац истраживања у оквирима 

богате рецепције дјела овог нашег просвјетитеља 

у двадесетом вијеку. 

Почеци историје српске књижевности 

везани су за прве деценије деветнаестог 

вијека. Када Остојић пише своје историје 

српске књижевности (прва и друга деценија 

двадесетог вијека) постоји готово једновјековна 

традиција књижевноисторијског представљања 

националне литературе. У том периоду, 

на својим књигама о појединим дијеловима 

српске књижевности, раде и Остојићеве колеге 

и савременици: Павле Поповић и Јован Скерлић. 

Њихове комплементарне књиге, Преглед 

12


српске књижевности (1909) и Историја нове 

српске књижевности (1914), које садрже свеобухватан 

приказ српске књижевности, спадају 

међу најутицајнија дјела у историји овога 

жанра. Остојићев, Поповићев и Скерлићев 

однос према другим историјама и историјским 

прегледима српске литературе насталим у деветнаестом 

вијеку, различит је, као што су и 

њихови књижевноисторијски приступи међусобно 

битно другачији. 

Књиге и радови из деветнаестог вијека 

који се баве књижевноисторијским представљањем 

српске књижевности, могу се подијелити 

у двије групе. У првој су дјела која 

се баве само појединим, мањим или већим одсјеком 

српске литературе, док у другу групу 

спадају историје које интегрално приказују 

нашу књижевност. Такође, у оквиру друге групе 

су дјела страних слависта у којима је прелед 

српске књижевности донесен заједно са другим 

словенским (сродним) литературама. 

У историјама и историјским прегледима 

српске књижевности те појединачним 

радовима књижевноисторијског усмјерења, 

конституисан је књижевноисторијски жанр, 

као један од најзначајнијих видова изучавања 

и представљања српске литературе. Међу дјелима 

из овог корпуса постоје подударности у 

рјешењима неких питања, али и изражене разлике 

у књижевноисторијским приступима њихових 

аутора. Међу тим рјешењима, поједина 

су данас важна искључиво за историју жанра о 

коме је ријеч, док су нека од трајнијег значаја, 

незаобилазна и данас. Међу ова друга спадају: 

одређивање корпуса српске књижевности и 

рјешавање проблема њене периодизације. 

Да би се на одговарајући начин ријешило 

питање корпуса неке националне књижевности, 

нужно је најприје одредити кључне 

одреднице идентитета народа чија се књижевност 

представља. Те чиниоце, када је ријеч 

о српском народу, најпрецизније је у новом 

вијеку дефинисао Доситеј Обрадовић, затим 

водећи слависти прве половине деветнаестог 

вијека те, најзад, најзначајнији српски филолог 

Вук Караџић. У најкраћем, питање идентитета 

српског народа, према ставовима наведених 

аутора, може се овако представити: а) Срби 

су, попут бројних других европских народа, 

мултиконфесионална заједница, састављена 

од припадника три различите вјере; б) кључно 

обиљежје српског народа јесте српски језик 

(штокавско нарјечје); в) корпус српске књижевности 

подудара се опсегом српског језика и 

г) Срби су „двоазбучан“ народ који употребљава 

два писма: ћирилицу и латиницу. Придржавајући 

се ових критеријума, који важе и за 

друге европске народе, поменути слависти су 

приликом представљања словенских књижевности, 

рјешавали проблем корпуса српске литературе. 

Међу различитим ауторима поводом 

овог питања скоро да и не постоје спорења. На 

темељима наведених идентитетских обиљежја 

српског народа, настале су готово све историје 

и историјски прегледи српске књижевности до 

Првог свјетског рата. 

Обје историје књижевности Тихомира 

Остојића, као и све друге његове књиге и радови, 

почивају на овим претпоставкама. Остојић 

никада не губи из вида цјелину српске књижевности: 

њен дио који су створили Срби католици 

и онај који припада православним Србима. 

Зато се у његовим радовима често наилази на 

синтагму „православни Срби“, како би се истакло 

да је ријеч само о дијелу српског народа. 

Водећи рачуна о мултиконфесионалном 

карактеру српског народа и цјелини српске 

књижевности, Остојић је на оригиналан начин 

ријешио и питање њеног препорода, једно од 

најважнијих у његовом књижевноисторијском 

сагледавању српске књижевности. Препород 

српске књижевности започет је међу Србима 

католицима у Дубровнику, а завршио се на 

подручју некадашње Карловачке митрополије, 

међу православним дијелом српског народа. 

Сагледавајући на овај начин проблем 

препорода српске литературе Остојић се, и 

према њеној периодизацији односио на начин 

који се не подудара са рјешењима других књижевних 

историчара. Наиме, и он прихвата ма- 

13


кроформацијску сегментацију српске књижевности 

на четири сљедећа дијела: стару, средњу, 

народну и нову књижевност. Тродијелну периодизацију 

српске књижевности установио је 

Јован Суботић половином деветнаестог вијека, 

док су народну књижевност, као четврти 

елеменат, „систему српске књижевности“ придружили 

Јагић и Новаковић двадесетак година 

касније. Наведена периодизацијска схема показала 

је свој витализам све до данашњих дана. 

У чему се огледају Остојићева одступања 

у односу на наведену подјелу српске књижевности 

на периоде? Кључна разлика тиче 

се маркирања границе између средње и нове 

књижевности. Према Остојићу, средње доба 

српске књижевности завршава се са дјелом 

Доситеја Обрадовића, чије „доба“ означава и 

претпосљедњу фазу препорода српске културе 

и књижевности. Нова књижевност, према томе, 

не почиње у првим деценијама осамнаестог 

вијека, што сматра већина књижевних историчара, 

већ Вуковим „добом“, када коначно долази 

до књижевног и културног препорода. 

Другачије од осталих историчара 

српске књижевности, Остојић је ријешио и 

питање статуса народне књижевности у њеном 

укупном обиму. Он је народну књижевност 

приказао у оквиру првог дијела нове књижевности, 

природно је везујући за дјелатност Вука 

Караџића, чиме је наглашен њен значај за конституисање 

нове књижевности, створене на 

претпоставкама народног језика и на њему засноване 

културне баштине. 

српске науке о књижевности. Међутим, значајан 

дио његовог књижевноисторијског рада 

до данас није изгубио своју примјењивост. На 

то је прије свега утицала недоктринарност његовог 

научног приступа, као и ослоњеност на 

властита истраживања. Иако аутор претежно 

позитивистичке оријентације, чиниоцима који 

посредно обликују свијет књижевних дјела он 

није придавао строго детерминистички карактер. 

Указујући на значај тих фактора (геополитичких, 

политичких, културноисторијских, 

просвјетних, биографских и других), он је 

прије свега наглашавао њихово посредно дјеловање 

на књижевност. Зато су Остојићеве књиге 

и радови о Доситеју, Орфелину, Стерији, Бранку 

Радичевићу, те о питањима и проблемима из 

историје српске књижевности и данас значајна 

и у многим аспектима незаобилазна литература. 

Такође, Остојићеве историје српске књижевности 

– уз подразумијевајућу напомену о 

превазиђености неких рјешења која доносе – 

данас су значајне због самосвојног рјешавања 

неколико важних проблема, који припадају 

подручју теорије књижевне историје. 

Почетком двадесет и првог вијека, послије 

распада „сербокроатистичке филолошке 

парадигме“, Остојићеви ставови у вези са овим 

питањима добили су на актуелности и сигурно 

ће бити уграђени у предстојеће књижевноисторијско 

приказивање српске књижевности. 

Однос према књижевној и културној прошлости 

мора бити у сагласности са аутентичном 

српском филологијом чији је Тихомир Остојић 

један од истакнутих репрезената. 

Један дио стваралачког опуса Тихомира 

Остојића данас је застарио и припада историји 

14


Књиге професора Радована Дамјановића можете 

наручити на број 

телефона: 

065/645-230 

или на сајту www.srpskosrpski.org 

15


РЕМОНТОВАЊЕ ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ У 

ПЛАТУ И ЧИТАВОГ ЕЛЕКТРО-ДИСТРИБУТИВНОГ 

СИСТЕМА НА ПОДРУЧЈУ ДУБРОВНИКА 

Божидар Т. Вучуревић 

Приликом ратног сукоба између ЈНА-е 

и Хрватских паравојних јединица, те 

размјене артиљеријских дејстава, том приликом 

је страдало постројење Хидроелектране, 

страдала је и електродистрибутивна мрежа. 

Тако је Дубровник и читаво његово подручје 

остало без електроенергије. 

Пумпе које су град Дубровник и околна 

приградска мјеста снабдјевале водом престале 

су да раде те је престало и водоснабдјевање. 

Тако да су се град Дубровник и приградска мјеста 

суочили са два велика проблема. Поред нестанка 

струје и воде пријетила је и епидемија. 

Код мене је генерални директор ХЕT 

Требиње затражио пријем. Показао ми је папире 

упућене од Електропривреде Хрватске, 

са којима моле да им команда 

ВПС истурено командно 

мјесто у Купаре, одобри да 

радници долазе на посао те 

обаве рашчишћавање и припреме 

постројење за ремонт. 

Од Требиња се тражи 

да им стручно, радно и 

финансијски помогне да ремонтују 

постројење, али и 

дистрибутивну мрежу. Питам 

директора госп. Радослава 

Руњевца, је ли то велики посао 

и финансије. Госп. Руњевац 

ми одговара да је то озбиљан и велики посао, 

а да су потребна и велика новчана средства, 

а да је посебно скупо набавити велику трафостаницу 

за Комолац, која напаја читав Дубровник, 

али и читаво подручје до Сланог и 

Пељешца. 

Одужили су се и 

нама тројици на 

сраман начин: 

Божидара 

Вучуревића, Рада 

Руњевца и Петра 

Љепаву, ставили 

су на листу ратних 

злочинаца... 

Истина ми имамо свој 

дио у Хидроелектрани Плат, 

али немамо никаквог удјела у 

њиховом преносном систему, 

у који треба далеко више 

уложити. Но, тако смо се 

договорили да се сјутрадан 

састанемо нас двојица и плус 

директор ,,Електрохерцеговине”, 

што се и догодило. 

Изнио сам свој став, 

наводећи да би се можда тај 

наш рад и финансијски трошак 

можда и исплатио. Надајући 

се да ће то побољшати односе између 

двије зараћене стране. Показати да ми нијесмо 

за ратне сукобе. Да ми желимо добросусједске 

односе, какви су увијек били између Требиња и 

Дубровника. 

16


Те да би се требало надати да после тога 

спласне сукоб, а можда се и ратна дејства зауставе. 

Директор ,,ХЕТ’’-а госп. Радослав Руњевац 

и директор ,,Електрохерцеговине’’ госп. 

Петар Љепава су се са мном сасвим сложили, 

али су изразили једну сасвим разумљиву бојазан. 

Наиме, људи су се бојали реакције наших 

бораца. Хоће ли они сјутра рећи: ми на фронту 

гинемо и крв проливамо, а ви обезбеђујете 

струју и воду за непријатеља. 

На крају су прихватили да приступе 

послу и финансирању под условом да им ја напишем 

наредбу. 

Рекао сам им да ћу прихватити ризик да напишем 

наредбу за њих двојицу, али да нијесам 

надлежан наредити Војној команди. Нашао 

сам рјешење тако што сам написао наредбу, а 

Војној команди приједлог. Госп. Руњевац и 

госп. Љепава су се поштено договорили и одмах 

подијелили послове. Руњевац је прихватио 

да купи велику трафостаницу за Комолац, хаварисане 

дијелове за Хидроелектрану и да да 

стручне људе за ремонт. Љепава је прихватио 

да купи 300 далеководних стубова, електроводну 

жицу и да да екипу која ће обновити све 

електроводове у Конавлима. 

Послови су завршени у рекордном року од 28 

дана. Дубровник са цијелом околином добио је 

струју и воду, а наша добронамјерна очекивања 

су се изјаловила. 

Хрватска војска је наставила да окупира 

нашу територију, пале српска села и одводе 

у заробљеништво у злогласну Лору и друге логоре 

са њиховог кућног прага. Одужили су се и 

нама тројици на сраман начин: Божидара Вучуревића, 

Рада Руњевца и Петра Љепаву, ставили 

су на листу ратних злочинаца... 

17


Документ бр. 1 

18



19



20


Роман Жељка Галоње можете 



065/645-230 

21


ЗВЈЕРИЊАК ИЗ КОМШИЛУКА 

Новак Вукелић 

Страдаше тада три села - Дракулић, Мотике, 

Шарговац. И рудник Раковац. За таква 

дјела - недјела, за такав гријех ОНИ морају 

одговарати пред Богом и пред народом. Морају 

стати пред суд Правде. Опраштања више 

нема... 

Старина Новак дошао је да исприповиједа, 

да подсјети, да опомене. Новак Гавре 

Вукелић, село Бистрица код Бања Луке. Висок, 

сув. На лицу боре. Године. Или сјећања. Чини 

нам се, кад би се неко заинатио па бројао, педесет 

двије би набројао. За сваку годину сјећања 

по једна. Она посред чела највећа и најдубља је. 

То је сигурно написана оног кобног, по злу чувеног 

јутра, љета Господњег 1942. дана седмог, 

мјесеца фебруара. 

Последњи сам преживјели рудар рудника 

Раковац. Било нас је неколико, други старији 

помрли су. Зато желим да се забиљежи. 

За опомену. Ми Срби имамо кратко памћење. 

Лако опраштамо. И заборављамо. А зло се понавља 

- казује дједа Новак. 

У то вријеме имао сам деветнаест година 

и био, онако, наочит момак, што би се 

рекло. Радио сам у руднику Раковац. Причам 

вам о времену када су усташе већ биле ту и ја 

сам имао проблема. Носио сам шајкачу, нису је 

вољели. Боже, како је нису вољели. Опасивао 

сам се црвеном жицом, па су ми зато једни говорили 

да сам четник, а други да сам комуниста. 

Пресретали су ме, тукли, малтретирали на 

разноразне начине. И нећете вјеровати, то што 

ме нису вољели, спасило ми главу. Кажете да се 

сјетим тог кобног јутра. Па нисам га никад ни 

заборавио. С тим лијежем и с тим се будим, ево 

већ педесет два љета. 

У петак 6. фебруара, дали су отказ мени 

и још неким рударима. Био је међу нама, сјећам 

се, неки Мића Нинковић, старији на његову не- 

срећу, жалбу му уважили. То га је коштало живота. 

А Ратко Тодић из Мотика био је са мном 

на истој обрачунској листи. Заједно смо плату 

дизали. До њега су стигли раније, јер у Мотике 

су боље поранили. Поранили, зло им јутро... 

Сјећања навиру, глас замукне, поглед 

оде негдје у даљину, ону просторну и ону временску. 

Пола вијека је прошло. Пола вијека и 

нешто јаче... 

Кад сам кренуо од куће према руднику, 

народ је бјежао и ја сам се вратио. Тако сам избјегао 

нож. А усташе су задатак савјесно и до 

краја обавиле. Преживјелих нема. Сачекали су 

све три смјене. Хвалили су се послије, па знамо 

како је било. Побили су само Србе. Како су 

знали који је који. Па, комшије су били, радили 

смо заједно и Срби и Хрвати и муслимани. 

И онда, како је ко излазио из јаме, говорили 

су: Наш је - то је значило да је Хрват 

или муслиман и те су пуштали. Такве су онда 

22


одводили до јаме и ту маљем ударали, али не да 

убије него да начну, да жив падне да муке што 

дуже трају. Звијери су то. Крволочне звијери... 

Страдаше тада три села - Дракулић, Мотике, 

Шарговац. И рудник Раковац. 

Усташе је предводио католички свештеник 

фра Филиповић и Мирослав Мајсторовић 

из петрићевачке цркве. Поклали су и поубијали 

сјекирама све, или готово све. Јер, Бог је 

хтио да остави свједоке. Неколико одабраних. 

За незаборав. 

Говoрио сам ја и на 

телевизији. Кћерка каже, видјела 

ме је. Видио ме, кажем ја 

њој и Фрањо Туђман. А и тада 

је био Фрањо...Фрањо Петровић 

и Петар Мајданџић звани 

Смајо изроди људски, одвојише 

своје дотадашње радне 

колеге и комшије. Овај је ваш 

- рекоше. И пресудише. Друг 

другу, комшија комшији. 

Док су жене код куће 

чекале мужеве, а дјеца очеве 

да их платом обдарују, да завире 

у очеве џепове, јер тај 

дан су требали примити црне 

рударске плате, које ли ироније, 

тај дан их побише. 

Ако су те усташе припадале католичкој 

или исламској вјери оне су у себи убиле Исуса, 

убиле су Мухамеда јер они их нијесу учили да 

буду крволочне животиње које прождиру невина 

људска створења само зато што су српског 

рода - говори Новак и све се боји да их није довољно 

нагрдио и да им нешто не остане дужан. 

За таква дјела - недјела, за такав гријех, 

они морају одговарати пред Богом и пред народом. 

Морају они стати пред суд Правде. 

Опраштања више нема. Мајке које у њедрима 

грли дракуличка гробница не стигоше тога јутра 

подојити своја чеда у бешици јер су дојке 

материне камом усташком прободене и свето 

Ако су те усташе 

припадале католичкој 

или исламској вјери 

оне су у себи убиле 

Исуса, убиле су 

Мухамеда јер они 

их нијесу учили 

да буду крволочне 

животиње које 

прождиру невина 

људска створења само 

зато што су српског 

рода - говори Новак и 

све се боји да их није 

довољно нагрдио и да 

им нешто не остане 

дужан. 

материно млијеко са крвљу се помијешало. Зар 

се то опрашта? Зар се смије заборавити? Кости 

нас опомињу. 

Све српске кости нас опомињу и 

заклињу да се јединствени и помирени пробудимо. 

Народ који је већ по ко зна који пут 

скупљао кости по плодним њивама, по врлетима 

и камењу и шумама стољетним по земљи 

својој и својих отаца, дједова и прадједова 

дужан је да памти и да помогне историји учитељици 

живота да оне које је 

до сад мазила и пазила, коначно 

пропусти кроз шаке... 

Од невино проливене 

српске крви, од суза исплаканих 

и неисплаканих, створена 

је жива запаљива материја 

и сваки онај који поново 

крене на српски народ биће 

самоубица и сагорјеће на тој 

материји - пророчанске су 

ријечи Новака Вукелића. 

А онда, враћање времену 

садашњем.Новак Вукелић 

из села Бистрице данас је 

пензионер, има седморо дјеце 

из два брака. Три сина су му 

на ратишту. Најмлађи је био 

рањен, инвалид је, али се поново 

вратио да брани српски народ. Од таквог 

оца није се ни могао родити другачији син. Ни 

од таквог народа. И залуд онда алапљиве звијери 

устају из старог пакленог легла. Исто им је 

име. И намјере. Залуд моћне силе и огромна 

ратна машинерија. Овај пут НЕЋЕ ПРОЋИ. 

Српски народ неће више поћи на клање погнуте 

шије. Зато је ово сјећање чиче Новака. 

Зато су и свјежи гробови српских синова. Зато 

и ми кажемо - неће проћи. Овај пут заиста неће 

проћи, старина Новаче. 

Радмила Кулунџија 

(5. и 6. март 1994. ,,ГЛАС СРПСКИ‘‘) 

23


Захвалница господину Новаку Вукелићу за сведочење о Холокаусту 

24


Књиге професора Радована Дамјановића можете 



065/645-230 

или на сајту www.srpskosrpski.org 

25


АНОНИМНИ СТАНДАРДИ НАРОДНОГ ГРАДИТЕЉСТВА 

(ЗАПАДНЕ КРАЈИНЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ) 

ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА 

Миленко Станковић, 1 

Јелена Станковић, 2 

Срђан Станковић 3 

САЖЕТАК 

„Само пуна интеракција градитељског дјела – амбијента – природе – човјека, може 

осигурати квалитет живота достојан људског бића.“ 

(rajvosa.net/lib/sv043.htm) 

Више од три деценије истраживања територије Западне Крајине у области народног градитељства 

сумирано је у овом раду, вид је активног доприноса знању. 4 До сада публиковани радови 

о градитељству на систематичан начин афирмишу заборављено умјеће (вјештина грађења у 

дрвету) 5 кроз вријеме- јуче, данас, сутра, те нуде могуће организоване облике заштите. 6 Скупљена 

правила, принципи и искуства талентованих појединаца нису још увијек нашла своје мјесто 

у теорији и пракси истраживаног простора. 7 Циљ рада је реафирмисати напуштена начела анонимне 

стандардизације и уградити их у стваралачки процес, као методолошки допринос науци о 

простору. 8 Спознаје из комплексних архитектонских студија (које су спровели аутори) сажете су 

у кратак преглед (вид закључних разматрања). Изворна промишљања анонимних градитеља у изградњи 

појединачних зграда и насеља у потпуности садржана су у данас присутним принципима 

одрживости, хуманости и правилима која афирмишу живот човјека на што природнији начин. 9 

То је доказ да су основна начела народног градитељства дала немјерљив допринос у изградњи 

хуманог, здравог и сретног мјеста за живот људи и активан допринос у развоју друштвене 

заједнице у цјелини. У духу савремених промишљања може се констатовати да су народни неимари 

били пионири који су градили отпорна насеља на климатске екстреме, те користили природне 

и здраве материјале (расположиве у окружењу). Наша је дужност да се правила анонимног стандарда 

сачувају од заборава, те омогући његовање културе сјећања и мапирања, да би их примијенили 

у теорији и пракси. Рад ствара услове да би се превентивно уочене непролазне вриједности 

тестирале у пракси, кроз моделовање и експериментисање у процесу планирања и пројектовања, 

1 Доктор техничких наука, редовни професор и шеф Катедре за Архитектонско пројектовање, на Универзитету у Бањој Луци Архитектонскограђевинско-геодетски 

факултет; milenko.stankovic@aggf.unibl.org 

2 Доктор архитектуре, DOOB 3D Labs d.o.o., Бања Лукa; jelenas84@gmail.com 

3 Мастер архитектуре, студент докторских студија на Imperial College London, директор DOOB 3D Labs d.o.o., Бања Лука; Srdjan srdjan. 

stankovic@doob3dlabs.com 

4 Види више у: магистарскоm раду, М. Станковић: Народно неимарство на подручју Западне Крајине у Републици Српској (крај 19. и почетак 

20. вијека), Београд, 1999; докторској дисертацији, М. Станковић: Профана и сакрална архитектура у дрвету Западне Крајине (Република 

Српска), Београд, 2001.; докторској дисертацији J.Stanković: ‘Mapping and Memory in Banja Luka’. PhD. 2016. School of Architecture, University 

of Dundee; раду S. Stanković, Č. Maksimović i M. Stanković, ‘Blue Green Dream and Daylight’. International Academic Conference on Places and 

Technologies, Places and Technologies 2014. University of Belgrade - Faculty of Architecture, Belgrade. 

5 Види више: докторска дисертација Татјане Најдхарт: Дрво–еколошки прихватљив материјал човјекове средине, са акцентом на стамбену 

архитектуру, Архитектонско-грађевински факултет, Бањалука, 2007. ментор: Миленко Станковић. 

6 Види закључак, стр. 253-256, М. Станковић, у књизи»Народно градитељство Западне Крајине у Републици Српској (крај 19. и почетак 20. вијека)», 

Књижевна задруга Републике Српске, Бањалука 2003. 

7 Ибид. Види више у поглављу Искуства прошлости и савремена пракса, стр. 223-230. 

8 Ибид. Види више у изводу из рецензије проф. др Бранислава Миленковића, стр. 265-266. 

9 М. Станковић, књига Хармонија и конфликти у простору, Архитектонско-грађевински факултет, Бањалука, 2007. (стр. 1-303.) 

26


као вид интегративног дизајна у грађењу за будућа покољења (која треба да интегришу архитектуру 

и осјетила). 10 

Кључне ријечи: знање, искуство, народно градитељство, анониман стандард, архитектура 

УВОД 

,,Закони природе могу вриједети само до одређене границе; кад једном пређу ту 

границу, окрећу се сами против себе да би уродили апсурдом...’’ 

Ками 

Уочене вриједности анонимних стандарда народног градитељства (Западне Крајине у Републици 

Српској) нуде, за ове просторе, нове вриједности и начине понашања као прихватљив 

модел хуманијег живота. Активирањем неискориштених потенцијала природе и стандарда анонимних 

неимара могуће је трансформисати их као вид препорука, у рјешавњу потребе, прохтјева 

и навике савременог човјека (1) Рад афирмише заборављење вриједности народне аритектуре 

и указује на хитну потребу израде и усвајања нових градитељских правила, као императив данашњег 

доба. Саопштавајући их научно-стручној јавности и грађанима, дајемо активан допринос 

увођењу нових вриједности у ову област. (2) Остварени резултат видљив је у остваривању 

здравих услова за живот човјека у континуитету – јуче, данас, сутра. На тај начин саопштава се 

јасна порука: да су градитељство, култура и природа постали неразмрсиво повезани на бројне и 

неочекиване начине. 

Подручје истраживања Западна Крајина никада није прецизно територијално одређено, 

али се зна да је оно обухватало сливове ријеке Уне, Босне, Спрече, Укрине и Усоре, која су детаљније 

истражена да би се очувала вриједност профане и сакралне архитектуре (види сл. 1. и 2.). 

Сл. 1. и 2. на слици лијево приказана је прегледна карта која обухвата истраживања, на слици десно 

је детаљан приказ профане и сакралне анонимне архитектуре у дрвету (карте М. Станковић). 

Треба истаћи да се истраживачки процес није завршио на овом полигону, него је извршено 

и поређење са градитељским облицима (кућама и црквама) из ширег окружења (други про- 

10 М. Станковић, књига „Архитектура и чула, Архитектонски елементи и структуре обједињене промишљањем о унапређењу стваралачког 

процеса”, Архитектонски факултет, Графид, Бањалука, 2013. стр. 1-335. 

27


стори из бивше Југославије и Херцеговине). Добијени резултати из упоредне анализе доказују да: 

• ,,...нема разлике између старовлашке брвнаре и брвнаре у Западној Босни, грађене по 

ободима крашких заравни у широј околини Дрвара, у Имљанима или Змијању. Осим основне 

конструкције, која је код свих брвна иста, нема разлике ни код просторне организације 

куће. Исти је начин на који се распоређују зграде на кућишту, као и састав бројних 

зграда подигнутих око куће. И конструктивна рјешења су истоветна, нарочито 

крова, начина покривања, па чак и таква појединост да су нагиби страна неједнаки.’’ 11 

• су изворне вјештине народних неимара савладане грађењем у дрвету успјешно примјењиване 

у Херцеговини у грађењу кућа и насеља у камену, када је дрвета нестало са те територије (види 

насеље Увијећа, Требиње, сл. 4-6). 

Сл. 4 – 6. На слици лијево је приказан Дубровачки трговачко-кириџијски пут, затим насеље 

Увијећа, на које напросто нагазите, као и детаљ крова, који својим нагибом прати облик 

окружења. 

Талетновани појединци из народа, познатији као анонимни градитељи вјековима 

су, са генерације на генерацију, преносили племениту вјештину грађења појединачних 

објеката и насеља (усменим путем као вид: правила и принципе планирања, 

пројектовања и изградње кућа и насеља). Први једноставан и архитектонски 

дефинисан просторни облик за потребе човјека из природе била је ,,колиба” (види сл. 7.). 

Сл. 7. На слици десно је архетипски облик колибе по Лиажјеу. Четири стуба, греда и кров, 

основни су елементи архитектуре која је потпуно интегрисана у окружење. Сугерише на међусобну 

условљеност и зависност од природног окружења. То је митски простор савршене хармоније 

архетипске грађевине и окружења. 

11 Ранко Финдрик, Динарска Брвнара, Сирогојно 1988., стр. 7. 

28


Сл. 8. и 9. Лијево је кућа Давида Штрпца, село Мелина, срез Змијање, снимак из 1926. 

Разлика у односу на наслон за стоку у селу Лусићима из 1926. готово је непримјетна. То је доказ 

колико је народни градитељ поклањао пажње наслону за стоку, готово исто као и градњи сопствене 

куће. Наслон је био извор егзистенције, основна привредна дјелатност за живот у суровим 

условима Мањаче. 

У процесу истраживања аутори су 

били у прилици да сарађују и размјењују 

искуства са истакнутим стручњацима од 

којих се много научило. Посебно је драгоцјена документација о стању градитељства из периода 

њиховог истраживања (како је то било прије, коју је поклонио Ранко Финдрик, којем и овим путем 

одајемо захвалност). Стан анонимног градитеља настао је као резултат грађења према стварним 

потребама, начину живота и рада. Резултат је економских и техничких могућности, прецизно 

осмишљених и организованих цјелина. Ова сложена и разуђена цјелина састављена је из два, 

најчешће три дијела (види сл. 10). Дио атмосфере о кући и насељу народних неимара видљив је 

на следећим прилозима. Аутори се воде да слика говори више од хиљаду ријечи (види сл. 10 – 20). 

Сл. 10. 11. и 12. Слика горе представља распоред грађевина народног градитеља по Ранку 

Финдрику, слика лијево горе је изометријски изглед старовлашке брвнаре са Златибора, цртеж 

Ранка Финдрика, слика десно горе је Динарска брвнара у Дрвару (поклони су Ранка Финдрика 

аутору из 1950.). Потврда су да динарска брвнара и страровлашка брвнара у обликовном и конструктивном 

погледу одговарају, само што динарска нема капића него помични отвор за одвод 

дима. У позадини је видљив дио амбијента села из тог периода из кога се чита одлично прилагођавање 

кућа условима климата. 

29


Сл. 12. и 13. Слика лијево горе приказује како 

народни градитељ промишљено и складно лоцира 

насеље, да не би пореметио склад у природи. Градација 

изграђеног и природе је потпуна, представља 

распоред грађевина народног градитеља по Ранку 

Финдрику, слика лијево горе је изометријски изглед. 

Куће и зграде се огледају у ријеци и побуђују импресију. Многи данашњи архитекти били би 

завидни овим талентованим градитељима на композицији насеља, али би и могли много да науче. 

Снимак је урађен 1926. у селу Босанчићи, Ратковој области Змијање; слика десно горе је 

заселак у Имљанима. На њему се осликава пажљива локација кућа и зграда поштујући право на 

видик, сунце и др. Хармонија изграђене средине и природе је потпуна, нема трагова грађења. 

30


Сл. 14. и 15. Слика лијево горе приказује заселак у Теслићу послије Другог свјетског рата, 

у коме се јасно види континуитет у стваралаштву, док слика десно горе приказује заселак 

у Јању, Шипово који је аутор фотографисао педесет година послије, тако да се на први поглед 

стиче утисак да се ништа није ни промијенило у свијести талентованих градитеља из народа. 

Сл. 16. 17. и 18. Слика лијево горе приказује сојеницу у насељу Доња Долина, општина Градишка, 

снимак из 1901. која доказује да је сојеница имала исти обликовни третман као и традиционална 

динарска кућа; слика горе у средини на најбољи начин доказује спретност и довитљивост 

анонимних градитеља. Када је била потребна интервенција (поправка) комина (отвора за одвод 

дима), борово дрво са пиљцима било је функционално за брзу интервенцију; слика десно горе је 

фотографија М. Станковића, снимљена 1999. у селу Велики Брич, Теслић и она доказује да стечена 

искуства надарених градитеља из народа и данас се преносе са генерације на генерацију. 

Да би сачували интимност породичне заједнице и домаћи мир унутар огњишта, народни неимари 

су у снажнијим задругама градили зграде посебне намјене - за госте. Први аутор је поносан што је 

једну такву пронашао у изворном облику у селу Велики Брич. До сада (према расположивим изворима 

на простору бивше Југославије) није пронађена изворна кућа за госте (иста је поклоњена 

Ранку Финдрику) и публикована у његовој књизи (види сл. 19. и 20.). 

31


Сл. 19. и 20. Слика лијево горе је приказ куће за госте, одмах уз прилазни пут селу Велики 

Брич, Теслић, да се не би реметио мир и хармоничан породични живот у задрузи. Као што је 

видљиво зграда је имала и спратни дио. Складних је димензија и допадљивог обликовања, смјело 

и сврсисходно постављена на ивицу прилазног пута, са ослонцем на четири камена. Двије воћке 

непосредно уз њу употпуњују амбијент о коме многи истраживачи пишу, али немају материјални 

доказ. Познато је традиционално гостопримство нашег народа и неписано правило да се путнику 

мора осигурати комфоран смјештај. У приземљу је према причи становника боравио домаћин 

- обично удовац из задруге, а на спрату су спавали гости. Кућа за госте је потпуно уклопљена у 

окружење и у мјерилу је човјека и потреба задруге. 

На тај начин је успостављен континуитет и омогућено да се разумије процес друштвених 

промјена који су утицали на стање анонимног градитељства. У наредном поглављу биће вредновано 

градитељство у дрвету, хронолошки кроз вријеме у простору, са јасном визијом у будућност 

– јуче, данас, сутра. 

ГРАДИТЕЉСТВО У ДРВЕТУ - ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА 

,,…онај ко је читав свој живот окружен високим озбиљним храстовима, морао би 

бити другачији човјек.’’ 

(каже Goethe) 

градитељству дрво је присутно у најстаријим писаним траговима људске цивилизације. Значајнија 

примјена дрвета у процесу грађења присутна је од неолита (види више: старословен- 

У 

ско насеље Јазбине код Бијељине, сојеничко насеље у Доњој Долини, код Градишке).(3) 

32


Прва људска насеља направљена су у плодним долинама, мјестима погодним за живот - 

богатим водом, сунчевим светлом и зеленилом. Током праисторијског периода, плава и зелена 

инфраструктура су биле егзистенцијални минимум. Најстарије људско насеље је 1967. године открио 

српски археолог и културни антрополог Драгослав Срејовић [1931-1996] на обали Дунава 

у клисури Ђердап - Прото-Лепенски Вир, Лепенски Вир Iа-е, Лепенски Вир II од 5300- 4800 п.н.е. 

(Борић, 2015). Прва колиба која се налази у Лепенском Виру показала се као прво антропогено 

склониште у потпуности усклађено и интегрисано у природи (види сл. 20. и 21.). 

Сл. 20. и 21. Слика лијево горе приказује реконструисано насеље Лепенски вир, основу 

и реконструкцију амбијента живота у насељу, извор: http://www.serbia.com/wp-content/ 

uploads/2015/03/Lepenski_vir_5serbiaa.jpg 

Посматрајући развијене земље Европе (Финска, Шведска, Данска, Швајцарска, Њемачка 

итд.), у којима је присутан висок степен еколошке свијести, са пажљивим развојним политикама 

управљања природним ресурсима, оне на савјестан, научно заснован начин у континуитету раде 

на обнови шумског комплекса и унапређењу техничких могућности дрвета. Данашња потреба 

савременог човјека за здравим животом и еколошки прихватљивим грађењем афирмишу дрво као 

еколошки одговорно рјешење, савремен грађевински материјал човјекове средине, који може да 

прихвати бројне изазове будућности. (4) Дрво је племенит, топао, структуран, опипљив, податан, 

хуман материјал. У меморији и осјетилима човјека регистрован као вјеран пратилац (од колијевке 

до гроба). Колико је народ овог поднебља исконски везан за дрво видљиво је из поруке ,,молитве’’(коју 

је народ спјевао и послао) примјетивши прекомјерну експлоатацију и деградацију шума 

на истраживаној територији. 

,,Молитва шуме: Човјече, ја сам топлота твог огњишта у хладним зимским 

ноћима, пријатељски хлад по љетњем сунцу. Ја сам сљеме твоје куће, 

даска на твојој трпези, постеља на којој спаваш и дрво од кога градиш 

лађе. Ја сам држалица твоје мотике, врата твог обора, дрво твоје колијевке 

и мртвачког сандука. Ја сам хљеб доброте и цвијеће љепоте. Слушај 

молитву моју: Не уништавај ме.’’ 12 

Територија Републике Српске има све битне предуслове за значајнију примјену расположивих 

потенцијала дрвета у архитектонском стваралаштву, али их још увијек недовољно користи. 

Овај рад на цјеловит и систематичан начин преноси информације о достигнућима у области 

грађења дрветом, скупљене, анализиране и објашњене у доступним публикацијама. Аутори желе 

на овај начин да стимулишу и афирмишу значајнију примјену дрвета у градитељству и дају активан 

допринос развоју ове неоправдано запуштене области код нас. 

Разлога је пуно, јер никад у историји човјек није био тако драстично одвојен и отуђен 

12 Текст са честитке ЈП Српске шуме Републике Српске за 1999. годину 

33


од природе и људи, грађевинама које је сам изградио. Одрживо и хумано насеље данас захтијева: 

разумијевање људи, мјеста, природних процеса, утицаја на човјекову средину, везу са природом 

и сарадњу кроз креативан процес дизајна. Грађење у складу са хуманим принципима захтијева 

разумјевање: међузависности грађевине и природе, утицаја изградње на природу, процјену шта 

је одрживо, а шта није, уз јасан став о томе како градитељство може сарађивати с природом. Архитектонска 

критика, мисао и визија изнесене у раду истовремено сагледавају искуства из прошлости 

и проицирају будућа архитектонска кретања, на територији гдје се мијења идеја ,,животног 

простора’’. Изнесени модалитет утиче на формирање јавног мишљења и подизање друштвене 

свијести, наглашавајући важност архитектонског дјела у обликовању простора. Веза природног и 

вјештачког, урбане средине и природе, становања, рада и слободног времена, човјека и природе 

добијају све више на значају. Императив постаје усклађивање мјеста живљења са климом и културом 

поднебља. Савремена архитектонска мисао стимулише хумане (читај: анонимне) принципе 

који се угледају на вјековне узоре и савремена научна достигнућа, да би ускладили живот човјека 

и природе, те отворили нове енергетске и самоодрживе могућности у планирању и пројектовању. 

Тридесет и четири године искуства првог аутора у комплексној области архитектонског 

стваралаштва и рад у наставном процесу довели су друге ауторе у дилему: Како да се приволе 

младе колеге да поштују правила струке, разумију анонимне стандарде народне архитектуре, те 

их искористе док планирају, пројектују и граде простор за савременог човјека? Неписано је правило 

да проблеме у архитектури данас не можемо рјешавати без анализе прошлости. У раду се 

нуди кратак преглед, љепота путовања кроз искуства талентованих градитеља из народа током 

19. и 20. вијека. Почећемо од искустава прошлости, или оних вриједности који су довели до данашњег 

стања, а што је предмет наредног поглавља. 

ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ - ШТО ЈЕ БИЛО ЈУЧЕ? 

,,Довољно је само да добар човјек ништа не уради, па да зло побиједи.” 

(Edmund Bruk, ирски политичар) 

Никад у историји човјек није био тако драстично одвојен и отуђен од природе и људи, грађевинама 

које је сам изградио. Хумано и одрживо насеље захтијевају: разумијевање људи, мјеста, 

природних процеса, утицаја на човјекову средину, везу са природом и сарадњу кроз креативан 

процес дизајна. Грађење у складу са хуманим принципима захтијева разумјевање: међузависности 

грађевине и природе, утицаја изградње на природу, процјену шта је одрживо, а шта није, уз 

јасан став о томе како градитељство може сарађивати с природом. Архитектонска критика, мисао 

и визија изнесене у раду истовремено сагледавају искуства из прошлости и проицирају будућа 

архитектонска кретања, на територији гдје се мијења идеја ,,животног простора”. Изнесени модалитет 

утиче на формирање јавног мишљења и подизање друштвене свијести, наглашавајући важност 

архитектонског дјела у обликовању простора. Веза природног и вјештачког, урбане средине 

и природе, становања, рада и слободног времена, човјека и природе добијају све више на значају. 

Императив постаје усклађивање мјеста живљења са климом и културом поднебља. 

Рад има за циљ да оствари прогрес, омогући хуманији и интелигентнији живот на истраживаној 

територији. Неопходно је анализирати прошлост, утврдити вриједности наслеђа, те 

садржајно сагледати посљедице стилске архитектуре - модерне. Намјера је: избјећи грешке из 

прошлости и поставити нов - исправнији концепт. Критички осврт на архитектуру модерне, са 

данашње дистанце, сигурно је лакши дио посла. Стручна јавност (или бар несумњива већина) 

34


слаже се с ријечима Чарлса Џенкса: ,,...Модерна архитектура умрла је у Сен Луису, у Мисурију, 

15. јула 1972. у 15,32 h (или ту негде), када су озоглашене зграде Пруит Игоа доживјеле коначан 

пад под ударом динамита.” (5) Свјесни чињенице да је Пруит-Игоова грађевина пројектована 

(1951.) у складу са најпрогресивнијим идеалима CIAM-а (the Congress of International Modern 

Architects), чак je и добила награду Америчког института архитеката, поставља се оправдано питање: 

Зашто? ,,Зато што су на њој доследно примјењени најзначајнији постулати модерног градског 

планирања... ...штавише, њен пуристички стил, њена чиста, лековита болничка метафора, 

требало је да усади у своје становнике саобразне врлине... ...указује на недостатак урбаног планирања 

...погрешно осмишљене изградње социјалних станова.” (6) 

Сл. 22. 23. и 24. Минору Јамасаки, Стамбени блокови Пруит Игоа, Сент Луис, три фазе 

савршен пројект рушења погрешно осмишљених социјалних станова, шест четрнаестокатница 

унутар урбане структуре. 

Постмодернизам је започео овим чином, а окончан је терористичким нападом на Куле близнакиње, 

као извјештачене симболе моћи касног капитализма. Уведени смо у друштво ризика са широко 

распрострањеном несигурности. 

Сл 25. 26. 27.28. и 29. Минору Јамасаки, Куле близнакиње трговачког центра у Њујорку, 

забиљежен терористички акт и свјетлосне алузије на њих (сaсвим случајно се ради о истом архитекти). 

Неуспјеси, грешке и посљедице модерне пуно су подмуклије и опасније природе од изложених 

у неколико редова увода. Значајни проблем је што су код људи створили сумње у стручњаке 

и политичаре. Свакодневна опасност и непредвидивост политика и процеса климатских промјена, 

ширење вируса и епидемије туберкулозе која постаје резидентна на пенцилин, уз континуирану 

појаву нових неизљечивих болести и сл. умањују повјерење у научнике и њихова открића. Створена 

је потреба да свијет реагује заједнички и хитно на климатске промјене, ако жели осигурати 

будућност својим потомцима. Изградња насеља на хуманим принципима представља могуће рјешење. 

(5) Чарлс Џенкс се не слаже да је човјек мјерило свих ствари и констатује: ,,...универзум је 

мјера свих ствари, а његови изузетни закони и различите хармоније су крајње референце сваког 

нивоа организације. Поента је открити мере и начин организације космичке хијерархије и повезати 

их са свим формама самоорганизације, са природом.” (6) Да би успоставили везу неопходно 

је направити осврт на стање данас и искористити искуства из савремене праксе, што је предмет 

наредног поглавља. 

35


ОСВРТ НА СТАЊЕ ДАНАС - ИСКУСТВА ИЗ САВРЕМЕНЕ ПРАКСЕ 

,,Задатак архитекте се не састоји у постављању готових и перфектних рјешења, већ 

у могућности да кориснику пружи услове за његову сопствену надградњу.” 

Herman Hertzberger 

Нова архитектура данас, шаље сложене поруке, оспорава стање status quo. Неминовно је питање: 

Како ријешити кризу, одмјерити значај прошлости, уочити проблеме садашњости и 

визионарски креирати концепт за будућност, реално сагледати природне потенцијале и савремене 

технологије, паметно и сврсисходно их употријебити? Користећи стечена искуства 13 сагледава 

се урбани контекст, улога клијента, историја, економија, примјена технологије, компјутера 

итд., процјењује се развој, да би у образовни процес савременог градитеља уградили позитивне 

вриједности. Увјерени да још нема једноставних одговора и јасних правила. Сугерише се опрез, 

мали кораци, кренути треба од добронамјерних изума. Саопштавајући личне ставове аутори сугеришу 

неопходност објективног и садржајног вредновања архитектонских дјела у природном 

и изграђеном простору, као значајан услов превентивне заштите од бројних промашаја из прошлости. 

Друштво у цјелини мора постати свјесно професионалне обавезе унапређења развоја 

насеља, без угрожавања живота грађана. Сву пажњу треба усмјерити у креирање хуманијег окружења 

и очување здравих услова за будућа покољења. 

Свјесни да архитектура без јавног садржаја и духовне усмјерености губи свој пут, не 

смијемо дозволити да нам тренутно пољуљане вриједности у друштву, у виду раскоши, расипништва 

и похлепе засјене око, збуне ум и процес прогреса одведу у погрешном смјеру. Уочене потребе 

за квалитетнијим животом захтијевају од савременог градитеља данас да студиозно прође 

сложен и дугорочан процес креације са интердисциплинарним тимом стручњака, уз активну 

подршку државних институција. Задатак плана и пројекта је заштита јавног интереса и добра 

грађана. На партнерским принципима треба постићи хуман развој територије ,,рјешења за сва 

времена’’. Процес малих корака, јасних акционих и финансијских планова, циљано и хронолошки 

треба да осигурају и реализују постављене приоритете, међусобно усклађеним стратегијама развоја 

у простору. Праћење реализације стратегија (мониторинг) услов је успјешности и гаранција 

успјеха. Чињеница је да архитекти, данас, желе по сваку цијену промијенити културне кодове и 

начине понашања, али често заборављају битно, да је здрав живот човјека императив, а да језик 

архитектонског компоновања мора бити у складу с климом и културом поднебља. 

Свјетска изложба EXPO 2000 у Хановеру примјер је нових тенденција примјене дрвета у 

градитељству. Концепт дрвене кровне надстрешнице испред улаза у сајам изведен је као највећи 

и највиши дрвени кров на свијету. Овим чином скренута је пажња стручне јавности на дрво, као 

савремен и успјешан материјал градитељства, дат му је приоритет у трећем миленијуму (вијек 

дрвета и природних материјала види сл. 30. и 31. ). 

13 Слажемо се са поруком Оскар Вајлда да „...искуство је назив који ми дајемо нашим грешкама”, у ствари сопственим ставом дајемо јасан 

сигнал и стимуланс стручњацима и научницима да стечено искуство пренесу јавности, како бисмо избјегли будуће грешке и превентивно 

дјеловали у простору. 

36


Слике 30. и 31. Десет потпорних стубова и десет самосталних кровова (димензија 40х40m, 

висине преко 20m, укупне површине крова 16.000m2), нa Свјетскoj изложби EXPO 2000 у Хановеру 

јасна су порука и промоција компаративних предности грађења дрветом у трећем миленијуму 

(извор: фотографија www.expodach.ch). 

На овај начин се афирмише употреба дрвета као савремен, природан и еколошки 

прихватљив материјал, изузетно широког спектра примјене, од сложених конструкција до естетског 

детаља. Нове технолошке могућности рјешавају бројне дилеме и омогућују успјех овом материјалу. 

(7) 

У овом раду се истичу компаративне предности савремених дрвених конструкција (лијепљене ламелиране 

конструкције). Оне осигуравају значајно мјесто у грађењу широког спектра грађевина. 

Основне одлике и јединствени дизајн дрвених конструкција заснивају се на следећим особинама: 

14 

• Велика чврстоћа паралелно влакнима, која према мјеродавним прописима већине земаља премашује 

чврстоћу бетона за МБ 30; 

• Трајан је и постојан материјал у адекватним условима експлоатације (константна влажност); 

• Отпорно је на агресивне утицаје и пожарно оптерећење (прописи неких земаља захтјевају да 

конструкције у агресивним срединама морају бити дрвене); 

• Мала запреминска маса 600kg/m3 (бетон 2.500kg/m3; челик 7.800kg/m3), мала тежина конструкције, 

лака монтажа; 

• Могућност демонтаже конструкција и премештања на другу локацију; 

• Могућност различитог обликовања конструкције и др. 

Разноврсност и флексибилност примјене конструкције од лепљеног ламелираног дрвета 

омогућавају му да се примјењује у грађевинама различитих намјена. Производи од ламелираног 

дрвета стварају и одређене проблеме који се морају ријешити и дефинисати на почетку процеса 

пројектовања, као нпр. транспорт који може битно утицати на избор конструктивног система 

због лимитираних габарита, монтажа елемената конструкције на градилишту и др. Грађевине будућности 

погодне су за примјену љепљених конструкција, јер им је једноставна, лагана примјена 

и монтажа. Имају могућност скоро неограничених димензија попречног пресјека, дужине и 

облика, уз бројне функционалне могућности, прихватљив економски и еколошки аспект, као и 

естетске атрибуте савременог архитектонског израза. Могућности просторних конструкција 

14 Бошко Стефановић, и други, Лепљене ламелиране дрвене конструкције у Србији – стање и перспективе, Зборник радова XXIV Конгрес, 

Дивчибаре 15-17.10.2008. стр. 333-340. Тренутно у Њемачкој постоји око 70 фабрика са годишњом производњом од око седам стотина м 3 , лепљеног 

дрвета. У Француској ради око 50 фабрика са годишњом производњом око четири стотине м 3 , док се у Сједињеним Америчким Државама 

производи више од милион м 3 годишње, итд. 

37


великих распона слагањем примарних, секундарних и терцијерних носача упућују на то да је дрво 

материјал будућности, примјењив на грађевинама различите намјене: 

• објекти јавне намјене: банке, поште; 

• индустријски објекти: фабричке хале, складишта, гараже, супермаркети, монтажне сајамске 

хале, тржнице, аеродроми, жељезничке станице, продајни салони, бензинске пумпе; 

• међународни прелази итд.; 

• пољопривредни објекти: фарме за узгој крава, оваца, перадарске фарме, складишта вјештачког 

ђубрива, хангари за пољопривредне машине итд.; 

• спортски објекти: трибине на стадионима, покривени пливачки базени, спортске дворане, 

универзалне дворане, покривена клизалишта; 

сакрални објекти: цркве, капеле; 

• разни елементи конструкције степеништа, пјешачки мостови, пасареле, надвожњаци итд. 

Претходна анализа даје примјере добре праксе, који су сагледиви на фотографијама (види 

Сл. 32. 33. 34. 35. 36. и 37.) Када смо вредновали уочено стање и процјенили јасне правце развоја, 

предстоји нам проицирати правце будућег развоја, трасирајући могуће визије куда и како даље, 

што је предмет наредног поглавља. 

Сл. 32. 33. 34. и 35. Мостови и надстрешница, показују оправданост примјене лијепљених 

ламелираних дрвених конструкција у биоклиматској архитектури, као и са неслућеним могућностима 

примјене природног материјала дрвета (извор: фотографија Бошко Стефановић) 

Сл. 36. и 37. На сликама горе је Jean-Marie Tibaou Cultural Center, Renzo Piano, 1991. позитивна 

искуства из свијета у примјени дрвета - конструкција и фасада (izvor: Wines, 2000)15 

15 J. Wines, Green Architecture, Taschen, 2000, str. 130 

38


ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ - КУДА И КАКО ДАЉЕ? 

,, Дрво је генерално лијепо за човјека. Човјек воли блиску везу с њим, воли да га додирује 

руком, угодног је мириса, угодно је за очи.’’ 

Frank Lloyd Wright 

Република Српска има интерес да очува и унаприједи архитектонско стваралаштво на својој 

територији и рационално користи енергију. То је значајан фактор побољшања економског 

биланса, уз прихватање прогресивних идеја, које тренутно нису на завидном нивоу. Евидентна 

је потреба за већом сарадњом на релацији архитекта-инвестор-извођач-корисник-државна 

управа. Са становишта друштвених интереса, рационално кориштење енергије је значајан фактор 

побољшања економског биланса земље, уштеде ресурса, примјена природних и здравих материјала 

с циљем очувања човјекове средине. (8) Познавањем хуманих параметара и зналачким 

коришћењем локалних услова при планирању и пројектовању, постижу се битне предности за 

инвеститора - корисника. Повољни амбијентални услови независно од спољних климатских карактеристика, 

економски ефекти рационалног коришћења енергије, потреба су и императив, у 

фазама од планирања, изградње, експлоатације, до уклањања грађевине. Сложеност проблематике 

енергетски рационалног пројекта захтијева ангажовање мултидисциплинарног тима научника 

и стручњака. Реализација хуманог приступа може се остварити допунским образовањем архитеката 

и интердисциплинарним процесима планирања и пројектовања. 

Тренутно је упитан квалитет градње у Републици Српској, док се промјене и новине тешко 

прихватају. Ратна збивања, транзиција, пад стандарда, недостатак знања, свијести и одговорности 

надлежних институција и појединаца, узроковали су енергетски и еколошки неквалитетно 

грађење. Већина грађана се сумњичаво пита: Зашто ,,пасивна кућа’’? Одговор је једноставан, зато 

што: 

• никад у историји човјек није био тако драстично отуђен од природе и људи грађевинама које 

је сам изградио; 

• је почетно улагање у ,,пасивну’’ кућу максимално 5-8% више у укупној инвестицији, али се 

брзо отплати (троши десет пута мање енергије за гријање и хлађење од кућа које тренутно градимо, 

тј. мање од


Основни принцип пасивне градње подразумјева: 

• добро изоловати с вана, 

• задржати топлоту унутра, 

• осигурати угодну температуру унутрашњег простора током цијеле године, 

• контролисаном вентилацијом обезбиједити довољну количину свјежег ваздуха и омотач куће 

учинити ,,ваздушно непропусним’’ (апсолутну херметичност). 17 

Актуелна истраживања промовишу пасивну кућу као предност за све: 

• за инвеститоре: јер је кућа дуговјечно боља, вјероватноћа настанка оштећења је сведена на 

минимум одстрањивањем термичких мостова; 

• за кориснике: јер су трошкови одржавања сведени на минимум, цијена коришћења уз понуђени 

комфор је минорна, а осигурава високи степен удобности, те значајно унапређује квалитет 

живота; 

• за извођача радова: јер се захтијева висок комфор извођења, те је престижнија (боље плаћена); 

• за друштво и привреду: јер повишена потражња за дуготрајним кориштеним добрима води ка 

стабилнијем и додатном запошљавању у земљи. 

Употреба дрвета изградњом пасивних кућа и реконструкцијом постојећих, омогућује се 

да услови живота у кућама и насељима буду угоднији, креативнији и здравији. Техничка рјешења 

вишеструке примјене дрвета у пасивној кући провјерена су у пракси и не представљају проблем. 

На истраживаној територији уочава се проблем у недостатку знања, технологије и материјала 

одговарајућег квалитета, који би задовољили захтјеване параметре пасивне градње. Улагање у повећану 

енергетску ефикасност исправан је приступ и могући пут савременог градитељства, уз активну 

примјену природних материјала, заштиту и очување природе. (9) Пасивна кућа задовољава 

потребе корисника и у екстремним условима, омогућује креирање успјешног физичког оквира 

за здрав живот и рад, тј. задовољава потребе, прохтјеве и навике савременог човјека данас, али и у 

будућности. Инвеститори и градитељи, ако желите живјети удобно и штедити природне ресурсе, 

размислите да градите пасивне куће. Користите обновљиву енергију и осјетите благодет сунца, 

које нуди пасивна градња, уз могућност да будете размажени и уљуљкани, да градите с више стила. 

Можете живјети и радити опуштено и бити креативни на континуирано угодној температури и 

влажности ваздуха унутар сопствене куће.18 Слиједе примјери добрих пракси из свијета (види 

сл. 39. и 40.). Постоји потреба да се до сада истражено у овом раду упореди и вреднује кроз дискусију, 

што је предмет наредног поглавља. 

17 Ваздушну непропуст зграде потребно је провјерити прије обраде унутрашњег простора, а по завршетку фасаде, да би се евентуална 

пропустљивост ваздуха могла санирати. Исуства из праксе показују да то није проблем постићи тражену вриједност од 0,6; јер су већ у пракси 

постигнуте вриједности од 0,3 до 0,4. Битни су детаљи и прецизност изведбе. У пасивној згради обавезно је мјерење ваздушне пропусности, 

тзв. ,,Blower Door Test.” Резултат теста мора бити


Сл. 38. и 39. На слици лијево горе је нова зграда Факултета за дрво, Биел, Швицарска 

(извор: фотографија Татјана Најдхарт), на слици десно горе је основна школа, нискоенергетска 

зграда Volksschule Hermagor, 2005. Аустрија (извор: фотографија М. Станковић) 

Сл. 40. и 41. На слици лијево горе је Старачки дом, пасивна кућа, Аустрија (извор: фотографија 

М. Станковић), на слици десно горе је Експериментална пасивна кућа на води, која се 

окреће према сунцу, Weissensee Lake, Аустрија (извор: фотографија Ј. Станковић) 

ДИСКУСИЈА 

„Сматрам да се посао архитекта не састоји у томе да покаже како зна пројектовати 

прелијепе грађевине, већ да интелигентно одовори на постављени проблем.” 

Ан Лакатон 19 

Не смије се више игнорисати конфликт природне и изграђене средине на територији Републике 

Српске. Куће, зграде, насеља, као комплексне творевине људских руку, морају се 

учинити хуманијим, сретнијим и приступачнијим корисницима. Неизвјесни су ,,путеви и мостови 

које требамо прећи”, али морамо трасирати нове визије и понудити извјеснија рјешења. Циљ 

је избјећи ,,пропусте у простору’’ те понудити јасан ,,видик’’ у сложеној слагалици пројекције 

живота, водећи се ријечима Otto Frei: “Паметније домаћинство од природе не постоји... Градити 

ефективно чувајући ресурсе.” Све израженије климатске промјене значајно утичу на живот људи. 

Мора се промишљеније сагледавати стање и проицирати хуманији начин живота, уз кориштење 

обновљивих материјала и енергије из природе. Овај концепт у стручним круговима је познат као 

одржива, отпорна и интегрисана архитектура, која одражава човјекову тежњу да успостави равнотежу 

с окружењем и живи на што природнији начин. (10) Здрава, угодна и подстицајна кућа, 

у хармонији с окружењем, сан је савременог човјека широм свијета. Скандинавски модел становања 

већ деценијама примјењује еколошки подобне природне материјале за грађење, свијетлих 

боја, уз једноставан начин живота у складу с човјековом средином. Минималним кориштењем 

енергије, климе и услова у окружењу омогућен је топлотни комфор и удобност у унутрашњем 

19 Anne Lacaton, Oris, br. 24, 2003. 

41


простору, продужен животни вијек и осигурана економска добит, а заштићена природа. (11) 

Многобројни су примјери одрживих, пасивних или активних соларних кућа, еколошких – нултих 

и зелених кућа, грађевина направљених од алтернативних и доступних материјала: земље, трске, 

бамбуса, и сл., које су успјешно реализоване широм свијета, у којима је у значајној мјери ангажовано 

дрво. Богато искуство народа овог поднебља у примјени дрвета у архитектури представља 

сталну инспирацију и циљану трансформацију у савремено стваралаштво. Професор Златко 

Угљен утемељио је и успјешно трансформисао непролазне вриједности традиционалне архитектуре 

у дрвету и прилагодио савременом језику стваралаштва (види слике доле). Нажалост, његово 

стваралаштво није у значајнијем дијелу очувано, па самим тим и није доступно јавности, данас. 

Овај текст настоји да га отргне од заборава и подсјети на успјешан опус овог ствараоца. Довољно 

је навести неколико примјера из окружења, да бисмо указали на актуелност, оправданост и хитност 

примјене анонимних стандарда у савременој архитектонској пракси. (12) 

Сл. 42. 43. и 44. Златко Угљен, Мотел Вучко на Јахорини, Кућа Микулић, Бугојно, Веранда 

хотела Брегава у Стоцу. 

Сл. 45. 46. и 47. Резиденција Извршног вијећа БиХ, изгледи и поглед из салона Видиковац. 

Сл. 48. 49. и 50. Конструкција степеништа, детаљ терасе мотела и студентског кампуса Вукосавци, 

детаљ степеништа према минарету. 

42


Сл. 51. и 52. Црква Св. Апостола Петра и Павла у Палачковцима, изграђена 1843. - прије 

реконструкције, (извор: фотографија М. Станковић), Кућа за одмор уз Врбас, околина Бањалуке, 

изграђена на бившем мајдану шљунка, пројектант Далибор Бјелица, позитиван примјер из 

праксе. 

У свијету и код нас се у 20. вијеку проводи класични начин димензионисања свих значајних 

грађевина и система, који су изложени природним утицајима стохастичког карактера и природним 

катастрофама. Пројектују се заштитни објекти који су уклопљени у систем одбране од 

поплава и димензионишу се према статистичким вриједностима мјеродавних величина (проток, 

температура, итд.) за изабране повратне периоде. Климатске промјене уносе велику ,,збрку” у 

статистичке низове [13]. 

Слика 53. (а). (лијево) Класични начин димензионирања објеката и (б) (десно) могући 

сценарији које намећу климатске промјене: рјешења ,,богатог”, ,,сиромашног” и ,,мудрог” инвеститора. 

На слици 53 (а и б) приказана су три могућа сценарија који намећу климатске промјене: 

рјешења ,,богатог”, ,,сиромашног” и ,,мудрог” инвеститора. Мудри инвеститор подјелом трошкова 

значајно смањује сопствену цијену изградње и експлоатације, чиме остварује значајну корист. 

Урбани процеси (поплаве, суше, топлотни и хладни таласи, бука, аерозагађење, итд.), подсистеми 

(вода, енергија, саобраћај, урбане цјелине - јавни, приватни и засебни објекти и активности) 

имају међусобне интеракције, о којима се у досадашњим пројектима мало или готово никако 

није водило рачуна. Резултати често бивају нерационална рјешења, лошег функционисања и/ 

или високих трошкова експлоатације или значајних загађења или нарушавања квалитета живота. 

43


Парадигма Плаво зеленог сна осваја нове методе планирања, којим се постиже већа отпорност 

(resilience) односно смањује „рањивост“, или осјетљивост (vulnerability) урбаних средина на све 

израженије негативне ефекте климатских промјена и екстремних временских непогода [14].Проведена 

дискусије и вредновање остварених резултата иницира конципирање закључака рада, са 

јасном поруком у виду завршне ријечи, што је предмет наредног поглавља. 

ЗАКЉУЧАК 

,,Права природа, вредност и цена човјековог живота на земљи одређује се у основи, 

његовим географским положајем, то значи његовим односом према сунцу и односом сунца 

према њему’’. 

(Иво Андрић, Знакови поред пута) 

Из проведене анализе у раду, да се на несумњив начин закључити да су анонимни стандарди 

народних неимара и вјештина грађења дрветом, данас императив у грађењу, са еколошког, 

економског, здравственог и естетског аспекта, јер осигуравају одрживост, отпорност и афирмишу 

интегративни дизајн, јер нуде позитиван учинак на: микроклиму, здравље људи, животну средину 

и др. Особине дрвета су изузетно повољне и прихватљиве са наведених аспекта и имају завидне 

предности над другим савременим материјалима. Дрво је здравим и незамјењивим материјалом, 

ако га користимо на прави начин. Сагледавајући значајне потенцијале дрвета на истраживаној 

територији, уочене непролазне вриједности у традиционалном грађењу дрветом и позитивне 

смјернице савремених токова јасно нас усмјеравају на овај тип градње. Зашто грађење дрветом 

није подржано на прави начин, кроз стратегије развоја, нове технологије и дизајн, за извјеснију 

и успјешнију будућност испитиване територије. Занемарујући овај ресурс изгубила се могућност 

да се оствари конкурентност на европском тржишту. Стручној јавности већ су дуго познате 

успјешне развојне политике скандинавских земаља, Канаде и др., базиране на успјеху технологије 

дрвета, а чија искуства није користила наша земља. Рад и овом приликом упућује позив на хитан 

и брз технолошки развој дрвета, креативни потенцијал и дизајн, те апелира на научно-стручну и 

ширу јавност да искористи компаративну предност и прилагођавајући производе од дрвета савременим 

кретањима у свијету. 

ЗАВРШНА РИЈЕЧ 

Будућност наших потомака нас обавезује да то радикално промјенимо и пронађемо прихватљив 

образац, искористимо компаративну предност овог стратешког материјала, унаприједимо 

технологију обраде и дизајн. Послушамо разум, сачувамо шуме и исконску везу човјека, природе 

и архитектонског стваралаштва у Републици Српској. Данашњи тренутак у борби за профит, 

глобализацију и нови свјетски поредак, намеће обавезу да класификујемо наше потребе и истакнемо 

особености. Свијет и Европа нас неће чекати. Сами морамо да трагамо за идентитетом, 

изразом у стваралаштву, али и карактером производа који ће бити конкурентан на тржишној 

утакмици. Живимо у малој земљи, помјеном друштвеног система као и притиснутој бројним 

транзицијским промјенама. Ново окружење, економска овисност, не обећавају радикалне и мегаломанске 

промјене које ће довести до општег благостања. Морамо размишљати о сутрашњици 

и шта то остављамо нашој дјеци. Тимски рад, партнерство и јачање свијести да сваки појединац 

треба дати лични допринос у промјенама, те се одрећи старих навика, савјесно и промишљеније 

рјешавати уочене проблеме. (15) Новине захтјевају потпун консензус економске, политичке и 

44


административне власти, у тражењу особеног обрасца – ,,правог пута’’. Рад нуди могућ пут, али се 

ојачати морају механизми, процеси и институције, осигурати и омогућити правовремене интервенције 

у простору. 

Архитектура у својим зидовима крије запис времена, једне одређене школе и потпис градитеља 

- његова промишљања и визије. Све просторе дијели један исти и свеприсутни материјал. 

То није ни камен ни бетон, није ни челик ни стакло. Без овог материјала постојале би грађевине, 

али не и архитектонска здања. Дрво, вода, зелена структура и дневна свјетлост представља 

најстарије и најпожељније природне и савремене материјале у архитектонском стваралаштву. 

Допринос рада је сагледив у слогану ,,Анонимни стандарди народних градитеља ме освјежавају и 

инспиришу”. 

ЛИТЕРАТУРА (према редним ознакама у тексту) 

(1) М. Станковић: ,,Хармонија и конфликти у простору’’, Издавач Архитектонски факултет, штампа Графо- 

Марк Лакташи, Бањалука 2007, (стр. 1-302) 

(2) М. Станковић: Нови приступ у планирању и промоцији потенцијала насеља Бардача-Рамсарско мјесто N0 

1658, Зборник радова научно-стручног скупа на тему: „Село у новим развојним условима,” Удружење урбаниста 

Србије, Београд, 2007, стр. 177-204 

(3) М. Станковић: ,,Народно градитељство Западне Крајине у Републици Српској (крај 19. и почетак 20. вијека)’’, 

Издавач Књижевна задруга Републике Српске, штампа ГрафоМарк Лакташи, Бањалука 2003, (стр. 1- 276) 

(4) М. Станковић, У. Умићевић, Дневна свјетлост-најстарији савремени материјал у архитектонском стваралаштву, 

угодан доживљај и здрав живот у вијеку знања стимулисан дневном свјетлошћу, Зборник радова научног 

скупа Савремени материјали, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бањалука, 2015, стр. 455-468. 

(5) Чарлс Џенкс, Нова парадигма у архитектури, Орион-Арт, 2007. (стр. 9.) 

(6) Чарлс Џенкс, Нова парадигма у архитектури, Орион-Арт, 2007. (стр. 9. и даље) 

(7) М. Станковић: ,,Пасивна’’ зграда – императив и велика шанса, XXIV Конгрес, Зборник са „Симпозијума о 

истраживањима и примени савремених достигнућа у нашем грађевинарству у области материјала и конструкција”, 

Друштво за испитивање и истраживање материјала и конструкција Србије (ДИМК), 15-17. октобар 

2008, (стр. 405-414) 

(8) М. Станковић: „Пасивна кућа-императив очувања насљеђа у Српској и БиХ”, Зборник друге и треће конференције 

о интегративној заштити, са међународним учешћем, Републички завод за заштиту културно-историјског 

и природног наслеђа Републике Српске, Бањалука, 2009, стр. 268-277. 

(9) М. Пуcар, Биоклиматска архитектура–застакљени простори и пасивни соларни системи, Институт за архитектуру 

и урбанизам Србије, Београд, 2006. и Миленко Станковић, Искуство градитеља, Хармонија и конфликти 

у простору, Архитектонско-грађевински факултет, Бањалука, 2007. (стр. 1-303.) 

(10) М. Пуцар, М. Пајевић, М. Јовановић-Поповић: Биоклиматско планирање и пројектовање - Урбанистички 

параметри, IП ,,ЗАВЕТ’’, Београд, 1994. 

(11) М. Станковић: Градитељство-друштвена реалност и визија прогреса, часопис „Савремено градитељство”, 

Завод за изградњу Бањалука, IV година, број 10/2012, стр. 46-53 . 

(12) М. Стаковић, С. Станковић, Ј. Станковић, Плаво&зелени дизајн-нова парадигма у планирању и пројектовању 

града на Врбасу, Зборник Деветог међународног научно-стручног скупа, Завод за изградњу Бањалука, 

Бањалука, 2013, стр. 141-160. 

(13) Ч. Максимовић, и др.: Интегралне интеракције урбане инфраструктуре и екосистема у планирању, Осми 

научно-стручни скуп ,,Планска и нормативна заштита простора и животне средине’’, Суботица, Палић Географски 

факултет Универзитета у Београду 2015., стр. 113-122. 

(14) Č. Maksimović, T. Kupusović, М. Stanković: Potencijali za regionalnu saradnju u primjeni inovativnih metoda 

planiranja gradova na bazi paradigme plavo zeleni san (blue green dream-BGD), Međunarodna konferencija na temu: 

Mjesto i uloga glavnih gradova SEE ( Jugoistočna Evropa) u razvoju međuregionalne i međudržavne saradnje u okviru 

dunavske i Jadransko-jonske makroregije, Zbornik Akademije nauka i umjetnosti BiH (ANURSBIH), Sarajevo 2015. 

(15) J. Stanković, S. Stanković. M. Stanković: Kreiranje modela inteligentnog/pametnog grada u Republici 

Srpskoj-Banja Luka, Pametan grad u Srbiji, Mogućnost sistematske implementacije, urednik B. Stojkov, Akademija 

inženjerskih nauka Srbije, Beograd, 2016, стр. 96-105. 

45


Радост Галоња 

МУЗИКА (О) КОЗАРИ – КОМПОЗИТОРСКО 

СТВАРАЛАШТВО XX И XXI ВИЈЕКА 

Увод 

При разматрању почетака умјетничких 

интересовања за планину Козару, уочљиво 

је да експанзија снажног стваралачког 

импулса започиње од четрдесетих година прошлог 

вијека. Разлог јесу социолошко-друштвене 

околности наметнуте мирољубивом, али 

храбром народу са козарских обронака. Наиме, 

у питању је битка из 1941–1942. године, гдје су 

партизански одреди бранили Козару од њемачко-усташких 

формација. Овај историјски 

догађај поставио је темељ југословенске ратне 

митологије, при чему је Козара истакнута као 

„мјесто окупљања [јунака] и борбени, непокорени 

бастион“. 1 

Захваљујући композитору, етномузикологу, 

мелографу, педагогу и музичком писцу 

Влади Милошевићу (10. април 1901–6. фебруар 

1990.), народна традиција козарских и поткозарских 

пјесама сачувана је и забиљежена у 

Босанским народним пјесмама (I-IV)и Крајишким 

борбеним пјесмама (I-II). 2 Управо ће неки 

од записаних напјева послужити као основа за 

поједина дјела наших истакнутих композитора. 

1 Према: Milan Bodiroga, Partizanske pjesme o Kozari 

– dio njene borbe i slave, u: Kozara u narodnooslobodilačkoj 

borbi i socijalističkoj revoluciji (1941-1945), radovi sa 

naučnog skupa održanog na Kozari (Mrakovica) 27. i 28. 

oktobra 1977, 454. 

2 Милошевић је записао преко двадесет народних 

напјева насталих прије, за вријеме и непосредно послије 

Другог свјетског рата. Неки од њих су: А Козара заклиње 

се Титу, Друже Шоша, кад ћеш на Козару, Гроб до гроба 

у зеленом житу, Ми смо сеје испод Козарице, На Палежу 

скупили се момци, Ој Козаро, дуга и широка, Ој Козаро, 

не треба ти кише, Ој Младене, друже мио, Поткозарје, 

моје поље равно, Ево браће са Козаре, Познају се браћа 

Козарчани итд. 

Роксанда Пејовић истиче: 

Мелодије које је наш народ певао за време 

прошлог ослободилачког рата нашле су, пре 

свега, одраза у делима композитора који су 

и сами учествовали у борби. Као што су и у 

нашој историји (...) песме које су потекле у 

рату (...) деловале на стваралаштво наших 

композитора, тако су и песме из НОБ-а 

утицале на (...) [њихов рад]. Прелажењем, 

пак, са једног подручја на друго (...), борбене 

песме су доживљавале модификације; 

у њима је долазило до мењања и укрштања 

фолклорних утицаја. (...) Истовремено, у 

обрнутом процесу, уметничка дела компонована 

у народном духу, примљена су у 

народу и асимилована до те мере да се могу 

сматрати народним. 3 

Дакле, са једне стране, композитори 

су користили сачуване изворне (козарске) напјеве 

као основу за дјело, било у првобитном 

облику, стилизоване или донекле измијењене. 4 

Овај принцип можемо уочити и код аутора 

који су компоновали значајан број тематских 

дјела. У питању су Оскар Данон (револуционарна 

пјесма Козара из циклуса хорова Пјесме 

борбе и побједе), Иван Деметер (партизанска 

пјесма Козарачко коло), Артур Клементи (симфонијска 

пјесма за војни оркестар Козара), 

3 Према: Роксанда Пејовић, Утицај фолклора НОБ-а на 

уметничко стваралаштво, у: Pro musica, 7-8, јун-јул 1965, 

29. 

4 Исто. 

46


Авдо Смајловић (Марш козарачких пролетера), 

Владо Милошевић, 5 Војин Комадина (руковет 

Поткозарје), Немања Савић (руковет 

Крајишке пјесме), Далибор Ђукић (Под Козаром 

за мјешовити хор) итд. 

Са друге стране, млади аутори попут 

Давида Мастикосе (Измаглица за кларинет, виолину 

и клавир 6 ), Владице Микићевић (Козара 

у пет слика за кларинет и клавир 7 ) и Гордана 

Лазинице (Реквијем за флауту и клавир 8 ) напи- 

5 Милошевић у свом тексту „Сјећања на настанак 

симфоније о Козари“ наводи: „Око Козаре као централне 

преокупације низале су се и друге композиције са 

тематиком из наше недавне прошлости, у свему 47 (не 

рачунајући ‘Драматичну симфонију’) композиција за 

различите саставе од двогласног дјечијег до мјешовитог 

хора и оркестар. Наводим их хронолошким редом: 

‘Крвава бајка’ (Десанка Максимовић) за мјешoвити хор, 

‘Песма о погинулој девојци’ (Десанка Максимовић) за 

4-гласни женски хор и клавир,’Мали хероји’ (Бранко 

Ћопић) за дјечији хор,’Јама I’ (Иван Горан Ковачић) за 

бас соло и мјешовити хор, ‘Кљусе’ (Иван Горан Ковачић) 

за мјешовити хор, ‘Друже Тито, ми ти се кунемо’ (Мира 

Алечковић) за мјешовити хор и клавир (или оркестар),’На 

Петровачкој цести’ (Бранко Ћопић) за мјешовити 

хор,’После битке’ (Танасије Младеновић) за соло глас 

и клавир,’У цвату земље’( Јуре Франичевић Плочар) за 

соло глас и клавир,’Пред буру пјесма младости’(Душан 

Мутић) за соло баритон и симф. оркестар,’Мајка над 

завејаним успоменама’ (Стеван Раичковић) за алт 

и пет инструмената,’Марија на Пркосима’ (Бранко 

Ћопић) за мјеш. хор,’Гроб у житу’ (Бранко Ћoпић) за 

мјеш. хор, ‘Разговор с четом’ (Бранко Ћопић) за мјеш. 

хор,’1941’ (Ранко Рисојевић) за рецитатора и мањи 

оркестар,’Крајишници’ (Драган Студен) за мушки 

хор,’Благоју Паровићу’ (Владимир Настић) за мушки 

хор. Четири партизанске пјесме (текстови народни) 

за двогласни хор. Осам пјесама из НОБ, за мјеш. хор и 

мали (камерни) оркестар. Четрнаест пјесама из НОБ 

(текст народни) за мјеш. хор и тамбурашки оркестар.“ 

Ипак, од оркестарских дјела, издвајају се „Драматична 

симфонија“ и „Елегија питомој планини Козари“. Према: 

Владо Милошевић, Сјећања на настанак симфоније о 

Козари, у: Putevi, XLII, бр. 4, 1989, 23. 

6 Премијерно извео трио „Рефлексије“ (Бојан Кртинић 

– кларинет, Сања Миладиновић – виолина и Милена 

Поповић – клавир). Дјело је писано по конкурсу 

Међународног музичког фестивала „КозАрс“ 2017. 

7 Премијерно извели Бојан Кртинић – кларинет и 

Милена Поповић – клавир. Дјело је писано по конкурсу 


8 Премијерно извеле Мина Шуковић – флаута и 

Тамара Ђорђевић – клавир. Дјело је писано по конкурсу 

сали су дјела посвећена планини Козари која 

нису инспирисана партизанским или народним 

напјевима, већ одређеним географским, 

просторним или историјским контекстом. 

У раду ће бити презентоване композиције о/ 

посвећене Козари. На примјеру три дјела (Козара 

Оскара Данона, Елегија питомој планини 

Козари Владе Милошевића и Измаглица Давида 

Мастикосе) биће приказан однос према 

традицији и просторно-временски контекст 

који је послужио као отисна тачка стваралачког 

импулса. 9 

‘Козара’ Оскара Данона 

Дјелатност која је утицала на развој музичког 

рада током народноослободилачке 

борбе јесте „масовна појава група за народну 

пјесму и игру у борачким јединицама и међу 

омладином ослобођеног територија.“ 10 Оскар 

Данон (1913–2009) о дјелу „Козара“ наводи: 

За вријеме боравка у Дрвару, април—мај 

1944, Казалиште народног ослобођења 

припремало је програм за Други конгрес 

омладине (УСАОЈ). Ја сам још раније, обилазећи 

Козару, направио скицу на тему 

Козаре и хероја Козаре Младена Стојановића, 

па сам мислио да за тај програм скицу 

проширим. Разговарао сам с друговима 

Херцигоњом и Прегером, како да ту скицу 

оформим; била је написана за мјешовити 

хор, а ја сам желио да то буде озбиљнија и 

већа композиција. Гледајући скицу, Херцигоња 

рече: ‹Било би добро да ми то овако 

научимо, нека се то отпјева, па кад чујеш, 

ти ћеш најбоље оцијенити шта треба с тим 


9 Композиције су изабране због специфичних приступа 

и стваралачких токова. Писане су за различите саставе, 

настале у различитим контекстима ауторских поетика, а 

отиснуле су се као значајне по концепцији и историјском 

тренутку настанка. 

10 Према: Nikola Hercigonja, Muzička nastojanja u 

narodno-oslobodilačkoj borbi, u: Музика:Зборник 

Удружења композитора Србије, 1, 1948, 28. 

47


материјалом направити.› Окупили смо 

пјеваче Казалишта, а како тај збор није био 

велик, позвали смо још неке борце из Пратећег 

батаљона, који се налазио у Дрвару, 

спремили ‹Козару› и на Конгресу први 

пут је извели. Таква каква је била у оно 

вријеме ‹Козара› је остала до данас. Наиме, 

иако сам маштао да је проширим, да од 

ње направим нешто друго, нисам имао ни 

жеље ни смјелости, јер је, онаква каква је 

била, постала толико популарна да сам је 

ја без икакве промјене прикључио ‹Личкој 

балади› и ‹Коњух планини› и сачинио 

‹Хорски партизански триптих›. 11 

Дакле, композиција је настала усљед 

надахнућа фолклорним мелодијама, као дио 

циклуса мјешовитих акапела хорова „Песме 

борбе и победе“. Како Роксанда Пејовић истиче, 

у питању је „једна од најупечатљивијих композиција 

створених за време НОБ“. 12 

Два дијела композиције одражавају 

партизанску славу козарске побједе. Први дио 

започиње текстом „Иде Младен, води партизане“, 

а у питању је нешто измијењена народна 

пјесма. Други одсјек написан је на текст: „Ој 

Козаро, ој! Ој! Висока планино!“ и представља 

директан хвалоспјев Козари. У питању је дјело 

које је у потпуности одговарало прохтјевима 

друштвено-политичке ситуације. Наиме, 

како је као политички феномен био актуелан 

социјалистички реализам, задатак умјетника 

био је „истинито, историјски конкретно приказивање 

стварности у њеном револуционарном 

развоју“. 13 У томе су морали да учествују и 

композитори: „Главна пажња (...) композитора 

треба да буде управљена према победничким, 

11 Према: Muzika i muzičari u NOB: Zbornik sećanja, grupa 

izdavača, Beograd, 1982, 129. 

12 Према: Роксанда Пејовић, нав. дјело, 29. 

13 Према: Л. Тимофеев и С. Тураев, Социјалистички 

реализам, у: Словарь литературоведческих терминов, 

Москва, 1974, 365. 

прогресивним принципима стварности, према 

херојски светлом и лепом, што карактерише 

духовни свет совјетског човека и да буде отеловљено 

у музичким темама пуним лепота и 

снагама животне радости“. 14 

Дјело „Козара“ Оскара Данона представља 

управо одраз соцреалистичке стварности. 

У суштини композиције уткани су елементи 

из ослободилачке борбе, што је тада био 

најактуелнија тема за умјетничку обраду. Хорско 

дјело за широке народне масе, схватљиво и 

прихватљиво свима, али и „јединствено у погледу 

садржаја, изражаја и музичко-техничке 

реализације, те представља прави умјетнички 

одраз тадашње животне стварности“. 15 

‘Елегија питомој планини Козари’ Владе 

Милошевића 

Дјело „Елегија питомој планини Козари“ 

писано је за рецитатора и оркестар (25. 

март 1974.) и представља шесту од дванаест 

„Босанских елегија“ које је Милошевић реализовао 

у сарадњи са писцем Ранком Рисојевићем. 

16 Милошевић је написао око тридесетак 

дјела на поетске предлошке Ранка Рисојевића, 

од којих већи дио заузимају соло пјесме. 

У дјелу се, као један музичко-асоцијативни 

слој, јавља рецитатор. На сличан начин, 

поетско-музички однос остварен је и у Милошевићевом 

првом дјелу гдје се појављује наративни 

елемент прожет са инструменталним ткивом. У 

питању је композиција Камени спавач за рецитатора 

и гудачки квартет из 1968. године. 17 

14 Према: Мелита Милин, Традиционално и ново у 

српској музици после Другог светског рата (1945– 

1965), Београд, Музиколошки институт САНУ, 1998, 

15. 

15 Према: Nikola Hercigonja, нав. дјело, 29. 

16 Од седамнаест Рисојевићевих Босанских елегија, 

Милошевић је озвучио дванаест пјесама. 

17 Према: Ivan Čavlović, Vlado Milošević, kompozitor, 

48


Текст дјела заснива се на истоименој 

Рисојевићевој пјесми „Елегија питомој планини 

Козари“. 

Елегија питомој планини Козари 

Чега ће се богови стидјети, 

ако не људских побједа! 

С једне стране човјек, 

и с друге исто, али Марс је тај 

који у своје срце прима тане: 

његова крв цјелива олово 

у име жртвеног јагњета. 

Ако из дрвета изиђе човјек, 

ако се из лишћа појави, 

с њим више ништа немаш, Боже. 

Зашто га овјенчавати ловором, 

кад он не види дародавца? 

Сасвим тихо, пређи преко маховине, 

не остављај ни зарез на дрвету; 

нико нема права склањати шушањ 

на ком се одмара одсутна рука. 

Утјеха је као лепет крила птице, 

кад одједном искрсне пред мајком, 

она се више не враћа у гнијездо 

у ком је примила храну и топлоту. 

Утјеха је као разговор под вишњом, 

са пријатељима, у хладу. 

II 

Док се живи све је у зениту, 

других могућности никада није било. 

Све се већ остварило, све могуће. 

Кад се из торбице извади храна 

на мирном одморишту, уз јелу, 

у измаглици види се пређени пут, 

Sarajevo, UKBiH, 1989, 204. 

између кестенова, храстова и церића, 

кроз шипражје, све до моћних борова. 

Отпочни, причо моја још увијек немоћна, 

не изневјеравај своје пријатеље. 

Све што се рекло само је условно, 

само пропуст да се прећути, надмоћно, 

Отпочни, скврчена попут заметка, 

не крикнувши пред свијетом, 

још везана пупчаном врпцом уз јецај. 

Пењемо се, још увијек, пријатељи, 

према Мраковици. У сусрет нам неће доћи 

уморне душе са хљебом и сољу, 

неће дотрчати вјечна дјеца, кроз коју, 

планинске воде, бистре свој ток. 

Ступићемо у њихово двориште, 

одложити пртљаг и отрчати међу стабла, 

за приликом која нам стално измиче, 

за својим малим братом, 

за својим родитељима, 

за својим двојником. 

Приказ пусте, спаљене Козаре, али акценат 

на извојеваној побједи инкорпориран је 

у Милошевићеву композицију. Аутор овај текстуални 

предложак интуитивно уклапа у музички 

ток, чиме се постиже драматичност наративног 

елемента. Са друге стране, мелодијска 

линија композиције инспирисана је пјесмама 

насталим током ослободилачке борбе које је 

Милошевић мелографским радом забиљежио 

и сачувао од заборава. 18 Ипак, за разлику од 

Данонове „Козаре“, ова композиција садржи 

инструменталну евокацију недоречених Рисојевићевих 

ријечи, поноса и пркоса козарских 

јунака и њиховог тријумфа над непријатељем. 

18 Гудачка секцијаје конципирана тако да маршевским 

ритмом евоцира ход партизана. 

49


,,Измаглица" Давида Мастикосе 

Давид Мастикоса (1992, Приједор) млади 

је композитор чији опус броји око 

40 композиција. Његове композиције до сада 

су извођене широм БиХ и региона (Србија, 

Хрватска), али и по свијету (Италија, Шпанија, 

Француска, Холандија, Португал, Јапан, Сјеверна 

Африка, Белгија, САД). Теоретичар Харун 

Зулић наводи: „Композициони опус Давида 

Мастикосе садржи плуралистички приступ 

у компоновању, па се стога јављају електроакустичке, 

електроничке, затим композиције 

засноване на оквирима проширеног дур-мол 

система, те понајвише композиције које су настале 

у оквирима минималистичке композиционе 

технике“. 19 

У том контексту, композиција „Измаглица“ 

за кларинет, виолину и клавир настала 

је 2017. године, по конкурсу Међународног 

музичког фестивала „КозАрс“ који се одржао 

у Градишци од 18. до 20. маја текуће године. У 

дјелу опорог звука, изразите снаге и регистарских 

преламања, Мастикоса открива поглед на 

Козару и боје њених магличастих „завјеса“. За 

своје дјело аутор истиче: 

Да ли сте икада посматрали планину Козару? 

Да ли сте некада, надомак Приједора, 

из Козарца посматрали, макар у пролазу, 

планину Козару? Ако јесте, онда сигурно 

можете да замислите како она изгледа у 

суморном, облачном и хладном зимском 

дану. Магла која покушава да је сакрије од 

наших погледа, некада то заиста и не успије. 

А тада, планина бива као небо на хоризонту 

које мијења боју. Час је плаво, час сивкасто 

плаво, а на тренутке сиво. Када се такво 

облачно и хладно небо надвије и споји са 

планином, онда у Измаглици морате че- 

19 Према: Harun Zulić, Teorijska, konceptualna i intelektualna 

osnova u kompoziciji iRitual Davida Mastikose, Sarajevo, 

2017, 2 [рукопис]. 

кати боју која ваш поглед чини угодним и 

која вас инспирише. Ако којим случајем 

нисте, Измаглице боја у овој композицији 

покушаће да вас на тренутак измјесте у 

неки други простор, што ближе горе наведеном. 

20 

Измаглице боја у дјелу приказане су 

специфичним акордским, односно тонским 

преламањима, при чему је кларинетски парт 

својим високим регистром и упорним лежећим 

тоновима који се преплићу са флажолетима виолинске 

дионице и густом фактуром клавира, 

готово нападно иритирајући. Управо то и јесте 

суштина „Измаглице“: утисак статичне плохе 

тродимензионалне камерне слике, а заправо су 

у питању дуга, континуирана акордска трајања, 

гдје свака нијанса динамичких и артикулационих 

покрета има важан удио у креацији визуелно-звучног 

доживљаја. 

Закључак 

Данонова „Козара“ и Милошевићева 

„Елегија питомој планини Козари“ дјела 

су изразите снаге и парадигматична у употреби 

народних пјесама НОБ у умјетничким креацијама. 

Оскар Данон досљедно прати задатке 

соцреалистичких убјеђења, стварајући хорску 

композицију које (п)остаје препознатљиво 

ремек-дјело овог периода. Ипак, Милошевић 

бира рецитатора и оркестар, гдје даје предност 

говореном тексту и инструменталној подршци 

и евокацији недоречених дијелова. Неколико 

деценија касније, актуелни стваралац Давид 

Мастикоса пише композицију која, без икаквих 

политичких убјеђења, тек оживљава и постаје 

дјело поново рођене Козаре, приказане 

кроз нове стваралачке поетике. 

20 Према: Давид Мастикоса, Измаглица / Mist, Бања 

Лука, 2017 [програмски текст]. 

50


ЛИТЕРАТУРА 

1. Bodiroga, Milan, Partizanske pjesme 

o Kozari – dio njene borbe i slave, u: 

Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi 

i socijalističkoj revoluciji (1941-1945), 

radovi sa naučnog skupa održanog na 

Kozari (Mrakovica) 27. i 28. oktobra 

1977, 453–457. 

2. Zulić, Harun, Teorijska, konceptualna 

i intelektualna osnova u kompoziciji 

iRitual Davida Mastikose, Sarajevo, 2017, 

2 [рукопис]. 

3. Мастикоса, Давид,Измаглица / Mist, 

Бања Лука, 2017 [програмски текст, 

рукопис]. 

4. Милин, Мелита, Традиционално и 

ново у српској музици после Другог 

светског рата (1945–1965), Београд, 

Музиколошки институт САНУ, 1998. 

5. Милошевић, Владо, Сјећања на настанак 

симфоније о Козари, у: Putevi, 

XLII, бр. 4, 1989. 

6. Muzika i muzičari u NOB: Zbornik 

sećanja, grupa izdavača, Beograd, 1982. 

7. Пејовић, Роксанда, Утицај фолклора 

НОБ-а на уметничко стваралаштво, у: 

Pro musica, 7-8,јун-јул 1965, 29. 

8. Тимофеев, Л. и С. Тураев, Социјалистички 

реализам, у: Словарь литературоведческих 

терминов, Москва, 1974, 

365. 

9. Hercigonja, Nikola, Muzička nastojanja 

u narodno-oslobodilačkoj borbi, u: Музика: 

Зборник Удружења композитора 

Србије, 1, 1948, 24–32. 

10. Čavlović, Ivan,Vlado Milošević, 

kompozitor, Sarajevo, UKBiH,1989. 

51


ПРОЈЕКАТ ВИЈЕЋНИЦЕ 

RATHAUS ZERO 

СЛОБОДАН ВИДОВИЋ 

Градишка, Вијећница/Стара општина, 26. априла 2017. 

Жељко Галоња 

Вријеме је дигиталног памћења, слика које 

плутају, дословно лете - скоро да се више 

ни не промишља ријечима. Ваљда је због тога 

посриједи бунтовна једнобојност Слободана 

Видовића или је у питању нешто друго? 

Прије сто година, Маљевич је свијету 

даривао ,,Црни квадрат‘‘, сунце новог доба, 

и сасвим јасно дао до знања да ће вјештачког 

дана у будућности бити више него што треба, 

односно, ћутећом бојом је поручио како помрчинама 

активирати оно свевидеће треће око 

преко којег се опипава мудрост; јака свјетлост 

истиче непотребне детаље, а они одвлаче од 

суштине. Посматрајући изложено треба се запитати: 

да ли је умјетник вођен неприкосновеним 

ауторитетима и ликовним претечама, попут 

авангардног Казимира, и да ли упоришта 

у своме раду потражује и у реченици о заузимању 

позорнице, односно сцене? Ни Милан 

Кундера није равнодушан према поменутој 

фрази, он акцентира да онај који жели овладати 

овршјем пијадесталних дасака мора помести, 

односно почистити конкуренцију. Видовић сасвим 

смјело одлази корак даље, ништа не мете, 

никог не уклања: он спушта завјесу, прекрива 

затечено на њој. Излази пред публику, без сценографије, 

декоративних захвата...Како би наш 

52


Непотребно је писати, 

говорити даље, барем 

пред ,,Сликама које 

ћуте‘‘. За велике 

истине је увијек мало 

ријечи, али пред 

изложеним не треба 

ни једна, јер огледала 

су ионако давно 

прекривена. 

народ рекао - прекривеног зрцаљења; 

јер сцена и јесте једно 

велико огледало у којем своје 

одразе проналази гледалац/ 

конзуматор (или барем то само 

покушава). Као и у традицији, 

четрдесет дана ће се тиховати, 

пошто је ,, имагинарни мртвац‘‘ 

у кући. Сасвим довољно 

времена да се одмакнемо сами 

од себе, и да без имало шминке, 

под неискинђуреном црнином 

промислимо о ономе што се, 

како на умјетничкој тако и на 

цјелокупној друштвеној сцени 

дешава. 

Дубоко је закопао питања, а умјетност 

и јесте постављање истих (управо у времену 

преваге масовних медија), испод дебелих наслага 

боје, нанесене руком на платно (класичном 

сликарском методом): колико је невиности 

остало у голотињи ока и колико је злоискоришћава, 

односно, проституише понуђено и 

подржано? Скоро ништа ново, али доста одважније, 

припадније времену у 

којем живи, сликар уочавава да 

је боље и без рефлексије, ако је 

она ломљена кроз вјекове, а не 

открива ни визију ни топлоту 

простора којег би требала потчинити 

својим прозорским статичностима. 

Поздрављам овај његов 

имагинарни свијет, васељену 

истобојности, који, ако не 

сасвим отвара, онда сигурно 

затвара оне видике што откривају 

већ много пута виђено и 

некорисно времену којем јесмо. 

,,Слике које ћуте‘‘, како сам слободно назвао, 

поднасловио овај циклус, испод наслова 

- ЗЕРО (НУЛА) представљају освјежење, понајвише 

што муче, односно исцјељиво исихују, 

попут оног високог стадија ћутње којем се подвргава 

православно монаштво, безмолвије. 

Стога, ако не за дуже, онда барем четрдесетницу, 

колико ће и бити ова поставка на 

53


галеријским зидовима, предлажем да понесете 

понуђени дјелић осликане тишине, јер кап ове 

боје је попут капљице млијека, која и најцрњу 

каву прилагоди себи. 

Непотребно је писати, говорити даље, 

барем пред ,,Сликама које ћуте‘‘. За велике истине 

је увијек мало ријечи, али пред изложеним 

не треба ни једна, јер огледала су ионако давно 

прекривена. 

Јеша Денегри 

За једне посете Сарајеву пре неколико година, 

у чудесном Чарлама депоу Јусуфа 

Хаџифејзовића у Скендерији, у готово непрегледном 

мноштву уметничких дела и извануметничких 

предмета, затекле су ме слике мени 

тада непознатог аутора за које сам помислио да 

би им једнако тако одговарајуће место могло да 

буде и на чистим зидовима „беле коцке“ неког 

за савремену уметност високо специјализованог 

галеријског простора. 

Потом сам сазнао да су то слике Слободана 

Видовића, једног од актера динамичне 

савремене бањалучке уметничке сцене и учесника 

низа изложби у његовој средини и у региону, 

међу којима су последње заједничка са 

Весом Совиљем у Новом месту 2013. и групна 

актуелне уметности Босне и Херцеговине под 

називом Декодирања на Цетињу 2014, а његова 

садашња изложба у Галерији Дома омладине у 

Београду као да је потврда те моје некадашње 

слутње. 

У крајњој разноликости савремене 

уметности, када се учестало расправља о могућностима 

слике и сликарства у епохи преваге 

масовних медија и њихове примене у уметничке 

сврхе, ево младог уметника који устраје 

да верује у слику изведену руком на платну, а 

да се он због тога не осећа мање веродостојним 

припадником данашњег времена у којему као 

уметник делује. Опстанак сликарства наравно 

да нити данас није неповратно угрожен, али 

при томе остаје питање како мислити и радити 

мануелну слику у већинској околини технички 

произведених покретних и статичних умет- 

54


ничких представа? Могуће је, дакле, слику и 

даље радити руком на платну под условом да 

она постане доказом сликареве рефлексије о 

томе шта може да буде и јесте специфични говор 

слике која у себи чува спознаје о великим 

историјским искуствима модерног сликарства, 

као што су материјалност боје и организација 

њених наноса на подлози, формат сликовног 

поља, поставка слике у излагачком простору, 

њено визуелно и телесно дејство на посматраче, 

при чему и управо због тога слика задржава 

свој знаковни потенцијал и остаје носилац 

сопственог значења слике као аутономног 

уметничког објекта, а да стога не мора да се 

односи ни на шта изван самог језика слике и 

медија сликарства. Овај сликар верује управо 

у такве и данас виталне могућности слике и 

сликарства, сваком својом сликом и њиховом 

заједничком целином у излагачкој поставци ту 

своју веру износи на видело. 

55


ПОРТРЕТИ И СЕЋАЊА ЈЕВРЕЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ 

СРБИЈЕ ПРЕ ХОЛОКАУСТА 

Од 

почетка 

до данас 

Јевреји су један од 

најстаријих народа 

на свету са непрекидном 

историјом 

дугом најмање четири 

хиљаде година. 

Они су један од многих 

народа насталих 

на античком Блиском 

истоку крајем другог 

миленијума пре нове 

ере. Пореклом из области некадашње Месопотамије 

(данашњи Ирак), према јеврејском предању 

Јевреји постају народ (у смислу племенског 

уједињења и развоја „националне“ свести) 

након египатског ропства, у земљи Израел, где 

су током готово хиљаду година имали своју државу 

уз само један мањи прекид. Током овог 

периода понекад су имали своју независност, а 

понекад су били под влашћу великих царстава 

тог времена: асирског, вавилонског, персијског, 

грчког или римског. Највећи део историје која 

говори о животу Јевреја у то време проналазимо 

у Танах-у (у хришћанству познатом као 

Стари Завет). 

Порекло назива Јевреја 

Назив Јеврејин потиче од хебрејске речи 

Ivri (ever на хебрејском значи обала, пречанин, 

дошљак), касније пренете у грчки језик 

у облику Ebraioi након чега доласком Јевреја 

преко Солуна реч добија свој словенизирани 

облик Јевреји. Реч Израелићанин такође коришћена 

на нашим просторима изведена је из 

хебрејске речи Jisraeli. У другим језицима слично 

проналазимо називе Israelite, Izraelas, Izrailj, 

и сл. Назив Чивутин или Чифути изведен је из 

персијске речи Џухуд одакле је Турци преузимају 

као реч C’fut. Тек одласком Турака овај назив 

за Јеврејина добија негативну конотацију. 

Назив Жидов долази од хебрејског имена из 

старог завета - J’hudi. Између осталог из истог 

имена изведена је и енглеска реч Jew. 

У X веку п.н.е. Јевреји установљавају 

краљевину у оквиру које је изграђен и Први 

храм – Соломонов храм (назван по трећем 

краљу Краљевине Израел) – тадашњи центар 

религијског и друштвеног живота. Први храм 

срушен је 586. године п.н.е. током вавилонског 

освајања Јудеје (931. године п.н.е. Краљевина 

Израел се дели на Јудеју и Израел), након чега 

су Јевреји потпали под власт Вавилонског царства. 

Након више деценија у вавилонском ропству, 

Јевреји се враћају у Јудеју где граде Други 

храм – Иродов храм чија је изградња завршена 

око 522. године п.н.е. (Ирод је био краљ Јудеје 

који је владао од 37. до 4. године п.н.е. Храм је 

изграђен – обновљен пре његове владавине, 

али је добио име по њему услед опсежне реконструкције 

коју је Ирод подузео, а која је Храму 

дала финални изглед, према коме је и постао 

препознатљив). 

56


У I веку пре нове ере јеврејску државу 

су освојили Римљани, који су 70. године нове 

ере уништили Иродов храм који је, као и Први 

храм, Јеврејима био центар религије, живота и 

њихове везе са Богом. Разарање Другог храма 

проузроковало је масовно исељавање Јевреја 

из њихове земље. 

Са овим почиње галут – јеврејска 

дијаспора. Јевреји се расељавају широм територија 

Европе, Северне Африке и Азије где оснивају 

своје заједнице. Унутар ових заједница 

развио се посебан начин живота који више није 

био заснован и сконцентрисан око Храма, већ 

око посебних институција од којих су централно 

место имали синагога и места учења религиозних 

књига и закона (Бет Мидраш). Јевреји су 

учили традиционалне свете списе (Тору и Танах 

- у хришћанству познат као Стари Завет), а 

упоредо са тим писали су правне и друге књиге, 

од којих су најпознатије књиге Талмуда. Са 

јеврејском дијаспором почиње период, у јудаизму 

познат као Период рабина (70. године п.н.е 

– 500. године н.е.). Током овог периода интелектуалне 

вође Јевреја били су рабини. Као 

велики познаваоци писане традиције предводили 

су и усмеравали јеврејско становништво 

на посебан начин живота дефинисан халахом 

(колективно тело јеврејских верских закона изведених 

из писаног и усменог предања). Током 

целе историје јеврејске дијаспоре, Јевреји су 

неговали своју везу са земљом Израел, земљом 

из које су по предању веровали да су протерани 

због неуспеха да живе животом који је Бог од 

њих очекивао. Временом постају народ познат 

по својој расељености по целом свету. 

Положај Јевреја у већини хришћанских 

земаља током средњег века био је несигуран. 

Такав положај био је условљен повременим 

потребама власти за услугама јеврејских трговаца, 

чиме би Јевреји стицали одређене 

повластице и могућности за рад, али и ставовима 

цркве према Јеврејима који су били преовлађујуће 

негативни. Међу европским, претежно 

хришћанским становништвом, владало 

је устаљено мишљење о Јеврејима као богоубицама, 

чији потомци морају сносити кривицу 

за разапињање Христа. Типичне за овај период 

биле су појаве клевете о ритуалним убиствима 

код Јевреја, као и лажне оптужбе да Јевреји изазивају 

кугу. Ове гласине резултирале су великом 

нетрпељивошћу према Јеврејима. Уследио 

је и развој стереотипа о Јеврејима као зеленашима 

и крвопијама, након којих су често следила 

убиства, погроми и уништавања јеврејске 

имовине. 

И поред несигурног положаја у већини 

европских градова где су живели, ашкенаски 

Јевреји су током средњег века развијали 

своју филозофску и теолошку мисао и културу. 

Средњовековни европски Јевреји, под притиском 

већински непријатељског хришћанског 

окружења, живели су у засебним ограђеним деловима 

града – гетима – у којима су били окренути 

једни другима. 

Током средњег века, у земљама под 

турском влашћу, Јевреји су били у много бољем 

положају него у хришћанским земљама. Турци 

су ценили њихову способност у занатима и трговини, 

али, пре свега, образованост и писменост 

која је у то време била ретка. Као и други 

немуслимански живаљ, били су другоразредни 

грађани, али су имали извесну аутономију унутар 

својих заједница. 

Када су Јевреји почели да улазе у модерно 

доба, у XIX и XX веку, уследиле су многе 

промене код оних који су себе сматрали Јеврејима. 

Сакривање јеврејског идентитета као 

и прелазак на другу веру, претежно хришћанство, 

карактеристични су за овај период. Неки 

Јевреји одбацују етнички аспект јеврејског 

идентитета и дефинишу себе само кроз религију. 

Неки пак одбацују или модернизују традиционалне 

религиозне погледе на јудаизам и 

виде себе више као етничку групу или културу. 

У овом смислу, Јевреји почињу да дефинишу 

себе изван религијских оквира. 

У каснијим годинама XIX века, највише 

међу секуларним Јеврејима, развио се покрет 

који се залагао за идеологију по којој Јевреји 

треба да уложе напор као народ и поврате 

57


своју древну Земљу како би се поново настанили 

тамо. Овај покрет је довео до оснивања модерне 

државе Израел и познат је под називом 

ционизам. 

Ционизам 

Основне идеје ционизма стреме дефинисању 

и очувању јеврејског идентитета и 

оснивању јединствене државе јеврејског народа. 

Отац ционистичког покрета др Теодор 

Херцл био је унук земунског стаклара Мојзеса 

Херцла. Он на првом ционистичком конгресу 

у Базелу 1897. године износи предлог програма 

о обнови јеврејске државе на територији тадашње 

Палестине. Балфуровом декларацијом 

из 1917. године признаје се право Јеврејима 

на оснивање суверене јеврејске државе у Палестини. 

Краљевина Југославија међу првима 

признаје ову декларацију. Јеврејска омладина 

у Југославији увелико прихвата ционистичке 

идеје и оснивају се многе ционистичке организације. 

Свака већа заједница у Југославији 

између два рата бројала је неколико ционистичких 

друштава. Таква су била: Иврија, 

Бетар, Хашомер хацаир, WIZO (Women’s 

International Zionist Organization), Кадима, Техелет 

лаван, итд. 

Данас, након страховитих разарања 

и ужаса које је за собом оставио Холокауст, 

током којег је убијена око једна трећина целог 

јеврејског народа, на свету живи око 

тринаест милиона и петсто хиљада Јевреја. 

Више од шест милиона Јевреја живи у Израелу, 

око пет милиона у САД-у, а остали су 

расути по целом свету са највећим центрима 

у Француској, Канади, Енглеској, Аргентини, 

Русији, Украјини, Немачкој и Аустралији. 

У Србији данас живи мање од четири хиљаде 

Јевреја. 

www.jevrejipamte.org/prirucnik 

58


,,Српски књижевни клуб’’ 

Српски књижевни клуб основан је 15. фебруара 7525. године, или по новом календару 2017. 

у Бањој Луци, са циљем да РАДИ на очувању српског језика и писма, на ширењу српске њижевне 

и научне мисли, на враћању у живот старе српске књижевности која је под утицајима вековних 

српских неријатеља одстрањена од увида српске јавности. 

Следећи своје циљеве, Клуб је за почетак изабрао књигу ,,Вечни календар’’ Захарије Стефановића 

Орфелина, коју је Горана Николић прилагодила савременом српском језику и писму и 

тиме је учинила доступном савременом љубитељу писане речи. 

Ова књига представљена је широј јавности 1. септембра 2017. године на свечаности коју 

је Клуб приредио у част потписивања свог првог Издавачког уговора са савременим писцем 

Жељком Галоњом за роман ,,Освјеживач простора’’, који је до закључења овог броја изашао из 

штампе и промовисан у јавности у Бањој Луци 26. септембра 2017. године. 

Посебну захвалност Клуб исказује штампарији Графопапир Д.О.О. из Бања Луке, како 

свим њеним запосленима, на челу са дизајнерским тимом, тако и посебно власнику дипломираном 

графичком инжењеру господину Петру Вукелићу, који је као искрени патриота умео да препозна 

и подржи рад нашег Клуба кроз своју делатност. 

Наш сајт: 

srpskiknjizevniklub.org 

Заинтересовани за сарадњу са ,,Српским књижевним клубом’’ могу се јавити на мејл: 

zainteresovanisaradnjaskk7525@gmail.com 

59


,,Култура Српске’’ 

Издавач 

,,Српски књижевни клуб‘‘ Бања Лука 

Главни и одговорни уредник 


За издавача 


Лектор 


Ликовни уредник 

Слободан Видовић 

Ликовно графичка опрема и прелом текста 

Немања Николић 

Штампа 

Графопапир Д.О.О. Бања Лука 

За штампарију 

Петар Вукелић дипл. граф. инж. 

Рјешењем Министарства просвјете и културе Републике Српске, број 07.06/053-11/2017-6 од 

16.09.2017. године, часопис ,,Култура Српске’’, Бања Лука, уписан је у регистар јавних гласила под 

редним бројем 682. 

60

ks PRVI FLEŠ

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?