LIKOVNA UMETNOST I KULTURA - Uvod u likovnu kulturu 2

Сања Филиповић 

Весна Дицић 

УВОД У ЛИКОВНУ КУЛТУРУ 2 

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА 

од раног средњег века до барока



УВОД У ЛИКОВНУ КУЛТУРУ2 


од раног средњег века до барока

Рецензенти 

Др Првослав Јанковић, редовни професор емеритус, област —педагогија, 

Педагошки факултет у Сомбору, Универзитет у Новом Саду 

Др Миливој Мишко Павловић, доцент, област — ликовна уметност, Факултет 

ликовних уметности, Универзитет уметности у Београду 

Др Александра Кучековић, ванредни професор — историја уметности, 

Факултет ликовних уметности, Универзитет уметности у Београду 

Лариса Жигић, дипломирани историчар уметности, наставник ликовне културе, 

Девета Београдска гимназија, Београд 

Издавачи: 

За издавача 

Гордана Кнежевић Орлић 

Синиша Бокан, декан 

Главни уредник 

Александар Рајковић 

Година издања 

2017. 

Издавачка кућа „Klett” д.о.о. 

Маршала Бирјузова 3—5, 11000 Београд 

Тел: 011/3348-384, факс: 011/3348-385 

office@klett.rs, www.kett.rs 

Академија уметности у Новом Саду 

Ђуре Јакшића 7, 21000 Нови Сад 

Тел: +381.(0).21.42.21.76 

www.akademija.uns.ac.rs 

ISBN 978-86-533-0020-3 

Наставно-уметничко-научно Веће Академије уметности у Новом Саду је на својој 

редовној седници од 27. 12. 2017. године прихватило рецензије и одобрило 

рукопис за издавање као универзитетског уџбеника, одлуком бр. 02-1498/1 

од 28. 12. 2017. 

Klett, 2017. 

Академија уметност, Универзитет у Новом Саду, 2017. 

Насловна страна 

Жан Дибифе, Богата земљишта, 

уље на платну, 1956. 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада 

и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и 

поступку, укључујући фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, 

односно чињење дела јавно доступним без писмене сагласности издавача. Свако 

неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о 

ауторским и сродним правима. 

2

УВОД 

Изучавање ликовне уметности подразумева обраду садржаја преузетих из ликовног стваралаштва, 

традиције, културног и уметничког наслеђа, из технологија ликовних материјала и ликовно-уметничке 

праксе. Садржаји из области ликовне уметности прожети су и другим областима — природним и 

друштвеним наукама, као и производним делатностима. Процес стицања ликовне и визуелне културе 

је у функцији развоја свестране личности. То је сталан процес, који започиње од најранијег узраста 

и траје током целог живота. Бављењем различитим ликовним активностима упознају се елементи 

ликовне културе, али томе доприносе и многе друге активности. Међу њима се нарочито истичу 

разне врсте практичног деловања и рада, које ангажују техничка знања и стваралачке способности, 

рационалну и емоционалну сферу личности, подстичу тежњу да се направи нешто корисно, али и 

лепо; све оно што потпомаже процес развоја ликовне културе једне личности, као и културе друштва 

чији је она интегрални део. 


Питер Бројгел Старији, Косидба, 1565. 

3

Структурне компоненте 

Садржаји у овој књизи организовани су према следећим структуралним компонентама: 

Назив поглавља — садржаји целина обрађених области у књизи. 

Кључне речи — најважнији појмови који се обрађују у поглављу. 

Илустрације, фотографије и репродукције — визуелни примери природног и урбаног окружења и ликовне 

уметности. 

Занимљивости — додатни садржаји из различитих области ликовне уметности. 

Предлог ликовних активности —ликовни задаци који могу да се реализују самостално или у сарадњи са 

другима. 

Да поновимо, питања и задаци — кратак преглед најважнијих појмова и садржаја, као и истраживачка питања и 

задаци. 

Вокабулар — речник мање познатих речи и израза чије је значење објашњено и унутар садржаја поглавља. 

Интернет адресе — адресе с информацијама из области ликовне уметности за истраживање и учење на 

интернету. 

Регистар појмова — попис кључних појмова и непознатих речи објашњених унутар књиге. 

Осврти — кратак подсетник на сродне садржаје из претходних садржаја. 

Резиме — сиже садржаја из датог поглавља. 

4 

Петар Лубарда, Зора над Београдом, 1972

ВОДИЧ 

Садржај у овој књизи представља систематизована знања преузета 

из области ликовне уметности, ликовних техника и материјала, практичних 

ликовних активности и уметничког наслеђа. 

Прво поглавље представља увод у ликовну уметност и бави се врстама 

и одликама историјских, религиозних и митолошких тема, и 

мотива, као што су пејзажи, ведуте, мртва природа, прикази човека, 

жанр сцене, декоративни и нефигуралним мотиви у ликовној уметности. 

Поред обавезних садржаја, ово поглавље садржи и занимљивости, 

као и садржаје из области ликовних техника и материјала. 

Друго поглавље посвећено је основама теорије форме, у којој се 

обрађују површина и текстура као изражајни елементи у ликовној 

уметности, као и просторни односи у композицији — законитости 

линеарне, инверзне и ваздушне перспективе. У овом поглављу дате 

су занимљивости, као и предлози ликовних активности за самосталнан 

рад или у сарадњи са другима. Понуђени су и додатни садржаји 

посвећени ликовним техникама и материјалима који дају информације 

о графици као ликовном подручју и графичким техникама. 

Такође, обрађују се калиграфија и илуминација, као и технике посебно 

заступљене у средњовековној уметности, као што су уљано 

сликарство, сликање на дасци, таписерија, витраж, зграфито, обрада 

метала, штуко и мукарнас, сликање на свили, батик и тапас. Ови 

садржаји омогућавају лакше практично извођење ликовних задатака 

из уџбеника и истраживање изражајних могућности разноврсних 

ликовних техника и материјала у самосталном раду. 

Треће поглавље је посвећено уметничком наслеђу средњег и новог 

века. У њему је дат преглед основних карактеристика уметности 

тог времена, све до почетка барокне уметности. Поред основних 

садржаја, уведени су и садржаји из уметности Новог света и Далеког 

истока у периоду средњег века и новог доба, као значајног сегмента 

светског културног наслеђа. Ово поглавље садржи занимљивости и 

предлог ликовних активности за самосталан рад или у сарадњи са 

другима. 

5

Питер Бројгел Старији, Поморска битка у заливу Напуља, 

детаљ слике, уље на платну, 1558—1562. (слика десно) 

„Промена контекста, промена значења. Гледалац често присваја уметничка дела да би их употребио у 

контекстима врло различитим од оних који су били почетна намера уметника, а као последица тога значење таквих дела 

коренито се изменило... Многи чиниоци одређују стил и значење уметничког дела и доприносе његовом снажном утиску... 

Попут великих књижевних или музичких дела, вредна дела ликовне уметности причају своје приче, чије значење постаје 

јасније пошто истражимо слојеве контекста у коме су та дела настала... Уметност никада није без садржаја; то је посуда 

бременита значењем, подложна многим тумачењима, и увек представља нечије становиште.” 

Увод у уметност, Јансонова историја уметности, 2007, стр. 24—25. 

6

I ПОГЛАВЉЕ 

ТЕМЕ И МОТИВИ У УМЕТНОСТИ 

ТЕМЕ И МОТИВИ У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ 

7

Теме и мотиви у ликовној 

уметности 

ТЕМЕ И МОТИВИ У ЛИКОВНОЈ 

УМЕТНОСТИ 

Теме и мотиви у ликовној уметности представљају визуелне 

садржаје уметничког дела у које је уткана уметникова идеја. То 

могу бити прикази религиозних, митолошких и историјских тема, 

као и мотиви са предаствама људске фигуре, мртве природе, 

природног или урбаног окружења, жанр-сцена или декоративни и 

нефигуративни мотиви. 

Посматрано са психолошког и социолошког аспекта, тема није само лични 

избор аутора, већ је често намећу услови у којима он живи, средства 

којима располаже, његов начин мишљења и дух, као и време у коме 

уметник живи и ствара. „Захваљујући томе, тема се безброј пута може 

понављати и увек бити нова и занимљива.” 

Владислав Панић, 

Психологија стваралаштва 

Јан Вермер, Поглед на Делфт, 1660. 

Тема (грчки thеma — стављено, постављено, тврдња) у ликовном 

стваралаштву представља главни предмет, идејну основу мисаоне и 

ликовне обраде. Мотив (од латинске речи motus, што значи покрет) 

представља скуп подстицаја или побуда, оно што човека покреће на 

активност. У ликовном стваралаштву подразумева визуелни садржај 

ликовног дела који покреће уметника на стварање, оно што окупира 

његову пажњу и што ликовно обрађује у свом раду. 

Иконографија (грчки еikon — слика, лик; graphein — писати) јесте помоћна 

дисциплина изведена из научне области историје уметности 

која се бави проучавањем, описивањем и тумачењем ликовних дела 

по теми, симболима и приказивању материјалних детаља, односно 

мотива. Она истражује историјско, културно и социолошко значење 

дела, а као научни метод настала је у 19. веку у Француској. 

Фернар Леже, Адам и Ева, 1934. 

Фернар Леже (1881—1955) био је 

француски уметник који је у свом 

раду веома често приказивао 

мотиве из свакодневног живота 

обичних људи у раду или на забави. 

Он је такође у свом раду анализирао 

утицај индустрије, која се убрзано 

развијала, на друштво тог времена, 

па су облици на његовим сликама 

приказани геометризирани и 

стилизовани, док су представе људи 

донекле дехуманизоване, 

попут машина. 

Теме и мотиви у ликовној уметности могу се анализирати према карактеру 

садржаја, као што су: процеси, природне појаве, простор, осећања, 

апстрактни појмови, бића, предмети и људске творевине, машта, рад и 

занимања људи, уметност и традиција, религија, односи, историја, књижевност... 

У ликовној уметности, према карактеру садржаја ликовног 

дела појављују се религиозне, митолошке, историјске и друштвене, као 

и психолошке теме. У оквиру наведених тема појављују се разноврсни 

мотиви, који према визуелном садржају могу бити различити: приказ 

човека — портрет, аутопортрет, групни портрет или акт, приказ природног 

и урбаног окружења, приказ мртве природе, жанр-сцене, декоративни 

и нефигурални мотиви. Треба истаћи да је свако уметничко 

дело друштвено и историјски условљено. Оно је производ времена у 

коме настаје у комбинацији са карактером, склоностима и способностима 

уметника, као и његовом креативношћу и инвенцијом — проналазачким 

духом, досетљивошћу и духовитошћу. 

8

Историјске теме у ликовној уметности 


Историјске теме у уметности су форма визуелне документације значајних 

историјских догађаја из визуре уметника. Друштвени аспект 

уметности подразумева и ангажованост уметника у сведочењу о важним 

историјским догађајима у времену у коме он живи и ствара. Историјске 

теме у ликовној уметности ипак не морају бити само фактографска 

нарација, то јест нарација заснована на чињеницама, већ често 

укључују и лични став и доживљај ствараоца, његово тумачење и повезивање 

различитих значења догађаја и личности, како из непосредне 

стварности, тако и из блиске или далеке прошлости. Иако уметник 

може кроз лично тумачење величати или изражавати критички став, 

уметничка дела као врста материјалних извора пружају, уз одређена 

уопштавања, драгоцену грађу археолозима, историчарима и филозофима 

за проучавање одређених друштвених појава у прошлости. 

Албрехт Алтдорфер, Битка код Иса, 1528. 

Слика Албрехта Алтдорфера Битка 

код Иса приказује историјски 

догађај Тријумфа Александра 

Великог над Персијанцима. Уметник 

је симболички повезао догађај 

из периода антике са битком 

Османлија и аустријске војске 

у периоду ренесансе. Сцена је 

постављена у необичан амбијент, 

испуњен симболиком и нарацијом, 

и оставља посматрачу могућност 

идивидуалног тумачења садржаја и 

заузимање критичког става. 

Франсоа Жерар, Битка три императора, 1805—1810. 

Историјске теме имају значајно место у ликовној уметности још од 

старог века. Приказиване су наративне сцене војевања или догађаји 

који су имали одлучујућу улогу у историји одређених народа и култура. 

Историјске теме посебно су обрађиване у 19. веку, када се развија 

„историјско сликарство” с тежњом да се догађаји из непосредне 

прошлости прикажу натуралистички прецизно. 

Пабло Пикасо, Герника, детаљ, 1937. 

Уметници су често били инспирисани 

догађајима из ратова. Један од 

њих је и Пабло Пикасо, који је на 

слици Герника приказао сцене из 

шпанског грађанског рата, током 

бомбардовања града Гернике. 

Пикасо је представио драматичну 

сцену кроз личну поетику и на 

симболичан начин документовао 

догађај, с тежњом да укаже на ужас 

ратних страхота и последица рата. 

Паја Јовановић, Сеоба Срба,1896. 

9


Митолошке теме и фантастика у ликовној уметности 

Митолошке теме у ликовној уметности резултат су културолошког наслеђа различитих народа и њихове митологије 

и веровања — теме из митологије древних народа старог века, античке грчке и римске митологије, 

митологије германских народа, источних култура и других. Основна карактеристика оваквих тема јесте симболика 

приказана кроз визуелну метафорику, персонофикације и алегорије. Визуелна метафорика се односи 

на једну заједничку одлику више различитих појава, бића или предмета, и заснива се на асоцијацијама и 

сличности са одређени појмовима. 

Алегорија (грчки — говор на други начин, отворено, јасно говорити) 

као стилска фигура у ликовној уметности јесте визуелно представљање 

апстрактних појмова — појава, догађаја, предмета и бића 

у пренесеном значењу, помоћу неке фигуре или фигуралне композиције, 

најчешће помоћу персонификације. Алегоријске композиције 

су нарочито заступљене у уметности старог и средњег века, где су 

представљани бајковити призори. Модерна и савремена уметност 

такође црпи грађу из богатог митолошког наслеђа различитих култура 

— уметници комбинују идеје, форме и значења и повезују их са 

вредностима и концептима модерног доба. 

Алегорија мора — детаљ композиције 

Страшни суд, фреске из манастира 

Грачанице, прва половина 14. века 

Сандро Ботичели, Венера и Марс, око 1483. 

Персонификација у ликовном стваралаштву јесте визуелни приказ апстрактних појмова, неживих предмета, 

појава и измишљених бића којима се приписују људске особине. Да би се омогућила идентификација персонификацији 

се често додаје атрибут, најчешће неки предмет, који омогућава дешифровање онога што је 

представљено. 

Антонио Канова, Психа и амор, 1797. 

Марк Шагал, Мит о Орфеју, 1977. 

Када Шагал слика, ви не знате да ли 

он спава или је будан. Мора да је он 

негде дубоко у својој глави анђео. 

Пабло Пикасо 

10


Фантастика у ликовној уметности не мора нужно бити ослоњена 

на традиционалну митологију или религију, већ се појављују мотиви 

који су производ маште ствараоца и за њега имају лично значење. То 

је често приказ неког необичног, мистичног и бајковитог амбијента, у 

коме се могу појавити необична бића у контексту који није повезан с 

реалношћу, на нов и неуобичајен начин. 

Фантастичне мотиве уметници често представљају као реалистичне, 

како би код посматрача створили утисак да је нереално стварно. 

Фантастични мотиви који нису засновани на традиционалној 

митологији различитих култура појављују се још у ренесанси, 

где су најистакнутији Хијероним Бош и Ђузепе Арчимболдо, али 

и у уметничким правцима као што су маниризам, симболизам, 

надреализам и уметност фантазије. 

Радојица Живановић — Ное, 

Привиђање у диму, уље на платну, 1932. 

(Музеј савремене уметности, Београд) 

Вилијам Блејк, Велики црвени змај и жена 

обучена у сунце, 1805—1810. 

Ђузепе Арчимболдо, 

Библиотекар, 1566. 

Дела ренесансног уметника 

Арчимболда добила су на значају 

тек почетком 20. века. Његов 

рад, заснован на стилизацији, 

алегорији и имагинацији утицао 

је на бројне надреалисте — 

уметнике који свој стваралачки рад 

заснивају на сновима, необичним и 

фантастичним мотивима. 

У модерној и савременој уметности ствараоци експериментишу с различитим темама и мотивима. Фантастични 

мотиви су често инспирисани фантастиком у литератури и појављују се као илустрације у књигама, али и у 

стриповима, у фотографији, филму, посебно анимираним филмовима и компјутерским и видео–играма. 

Макс Ернст, Слон са Целебеса, 1921. Рене Магрит, Терапеут, 1937. 

Алберто Савинио, Верна жена, око 1930. 

11


Религиозне теме у ликовној уметности 

Религиозне теме су од давнина заступљене у ликовној уметности. 

Оне подразумевају идејну обраду и представљање садржаја који се 

баве религијским контекстом одређених култура и народа. Поред 

симболичког значења религиозних идеја приказаних кроз метафорику 

и персонификације, таква дела могу имати и садржаје историјског 

контекста, који сведоче о развоју и ширењу религија кроз историју 

цивилизације. 

Микеланђело Буонароти, Први грех и изгон из раја, 

фреска из Сикстинске капеле, Италија, око 1511. 

Добри пастир, ранохришћанска 

скулптура, 4. век 

Хришћанска религиозна уметност 

везана је за библијске садржаје 

из Старог и Новог завета — лик 

Исуса Христа, Богородице, апостола, 

пророка и светитеља. Осим 

библијских садржаја, обрађују се 

и легенде и предања везани за 

хришћанство, као на пример приче 

о хришћанским верницима и 

житија — текстови о животу и чудима 

светитеља. Ликовни прикази 

житија се најчешће називају житијне 

сцене. 

Четири јеванђелисте, 

каролиншка уметност, 9. век 

Исус Христос, фреска, црква 

Богородица Љевишка, Призрен, 

Косово и Метохија, 14. век 

На фреско-натпису у спољној 

припрати цркве Богородица 

Љевишка налази се име 

протомајстора Николе и име сликара 

Астрапа, које је краљ Милутин 

ангажовао за обнову цркве у 14. веку. 

12 

Јан ван Ајк, 

Централни панел Ганског олтара — 

Поклоњење свих светих мистичном 

јагњету (Христосу) у рају, 15. век


Занимљивости 

Бик се као мотив појављује у митологији, религији и уметности различитих 

култура још од праисторије, а нарочито је заступљен у уметности 

старог и раног средњег века. 

У једном од гробова из Месопотамије пронађена је позлаћена и инкрустрирана 

дрвена харфа с мотивима фантастичних митских бића и 

главом бика. Главни јунак, који је рукама обгрлио два бика с људском 

главом, симболизује владареву моћ над природом. Приказане су различите 

животиње — лав, вук, хијена, магарац, медвед и јелен — како 

обављају ритуалне радње. Овакав мотив представља један од најстаријих 

форми сликовитих приказа данашњих басни. Елементи композиције, 

која је у плановима, распоређени су симетрично. Бикови су као 

симбол снаге и моћи били заступљени у сумерској култури, а коришћени 

су и приликом обредног жртвовања. Бик на лири представља бога 

сунца Шамаша, као везу између два света — живих и мртвих. 

Тезеј и Минотаур, 

римска копија, 1. век 

Вилијам Блејк, Илустрација Минотаура, 19. век 

Метафоричко изражавање посредством различитих визуелних симбола 

у ликовној уметности омогућује уметнику да своју идеју изрази 

кроз универзална значења. 

Управо је приказ бика, као симбола снаге 

и моћи, често коришћен у религијском 

контексту. Физичка моћ бика симболизује 

снагу вере одређене религије. Један 

од примера је илуминирани рукопис из 

раног средњег века с приказом јеванђелисте 

Луке, чији је симбол бик, као персонификација 

хришћанске снаге, служења 

и пожртвованости. Бестијаријум 

је позната средњовековна илустрована 

књига са симболичким приказима животиња 

и религиозним хришћанским 

текстовима и баснама заснованим на 

хришћанским учењима. 

Лира са главом бика, детаљ, сумерска 

уметност, 3. миленијум пре н. е. 

Свети Лука, минијатура, 8. век 

13


Приказ људске фигуре 

Осврти 

Фигурално сликарство је сликарство у 

коме уметник своје идеје реализује уз уважавање 

природних закона облика и форме 

приказујући објекте из видљивог света, 

као и објекте из маште. 

Приказ човека један је од најзаступљенијих мотива у ликовној уметности. 

Постоје различите форме представљања: портрет, аутопортрет и акт. 

Портрет је приказ људског лика који је интиман или репрезентативан. 

Интимни портрет је представа човека са израженим индивидуалним 

особеностима и емоционалношћу, док је репрезентативни више 

формалан, са тежиштем на истицању друштвеног значаја и положаја 

портретисаног лика. Постоји више начина приказа портрета: приказ 

људског лица или попрсје, портрет са рукама или као део целе фигуре. 

Аутопортрет је уметников приказ себе, често с тежњом да се досегне 

крајње лични израз, а као самостални мотив развија се од ренесансе. 

Албрехт Дирер, Аутопортрет са 

рукавицама, 1498. 

Акт (латински — радња, покрет) 

је првобитно био синоним за покрет 

или став нагог тела, да би 

данас био усвојен као термин за 

приказ наге људске фигуре. Акт 

се као мотив појављује као део 

фигуралних композиција или 

самостално. Нарочито се развија 

у античкој уметности, док 

је у средњем веку приказ човека 

више у функцији религиозних 

идеја, са тежиштем на духовном, 

а мање на телесном. У модерној 

и савременој уметности акт се 

приказује кроз разнолике форме 

и концепте стваралачког изражавања 

и личну поетику уметника. 

Микеланђело Буонароти, 

Роб на умору, 1513. 

Пјеро дела Франческа, Двоструки портрет 

Батисте Сфорца и Федерика да Монтефелтра, 

око 1472. 

Камил Клаудел, Биста Родена, 

1888—1889. 

Групни портрет је приказ више фигура које могу бити у 

одређеном односу. То су, на пример, чланови породице 

или неке групације, а често са циљем да се овековече 

друштвени ранг и значај приказане личности. 

14 

Групни портрет — Цар Душан са царицом Хеленом и младим 

принцом сином Урошем, Високи Дечани, Србија, 14. век

Жанр-сцене 

Жанр-сцена је мотив у уметности који приказује призоре из свакодневног 

живота људи различитих друштвених слојева. Слике с мотивом 

жанр-сцена изгледају као да бележе тренутак у коме једна или више 

фигура у ентеријеру или екстеријеру обавља неку радњу — комуницирају, 

друже се на забавама, обављају послове и друго. Мотив из свакодневног 

живота људи појављује се још у старом веку. У ренесанси 

се промене у друштву, филозофији и науци огледају и у уметности тог 

времена. Поред илустровања религијских тема, уметници се окрећу и 

обичном, свакодневном животу човека, његовој индивидуалности, о 

чему сведоче и дела са жанр-сценама. 


Гистав Курбе, Просејавање пшенице, 

око 1854. 

У 19. веку жанр-сцене добијају 

друштвенокритички карактер, 

посебно у делима Онореа Домијеа, 

Гистава Курбеа и Жан–Франсоа 

Милеа. 

Питер Бројгел Старији, 

Сеоска свадба, око 1568. 

Бројгел је у својим радовима 

приказивао сцене из свакодневног 

живота обичних људи, истраживао 

је природу, али и алегоријске теме. 

Сеоска свадба сведочи о времену и 

начину живота људи на селу из тог 

периода. 

Жанр-сцена је још од старог века била најчешће у склопу религијских 

композиција све до 16. века, када почиње да се развија као самосталан 

мотив, а у 17. веку су га усавршили холандски мајстори. Посебно 

се издвајају дела уметника Јана Вермера, који је развио аутентичну 

ликовну поетику у приказу жанр-сцена сликајући призоре из породичног 

живота у топлини дома или људе како обављају свакодневне 

послове у ентеријеру. 

Анри Матис, Разговор, 1909—1911. 

Жанр-сцене су у модерној и 

савременој уметности засноване 

више на симболичком значењу, а 

начини приказивања су разноврсни 

и зависе од личне поетике и 

ликовног израза ствараоца. 

Јан Вермер, Млекарица, око 1660. 

(слика лево) 

Франсоа Буше, Доручак, 1739. 

(слика десно) 

15


Природа као ликовни мотив 

Пејзаж је мотив у ликовној уметности који приказује природу и њене 

пределе: планине, језера, обале река, мора и друго. Као мотив у ликовној 

уметности био је заступљен још од античког доба, али углавном 

као део неке веће композиције. Пример за то су зидне слике у 

римским вилама и палатама. У средњем веку појављују се само елементи 

пејзажа на зидним сликама и таписеријама, али скоро да нема 

пејзажа као самосталног мотива. 

Албрехт Дирер, 

Поглед на долину Арко у Тиролу, 1495. 

Албрехт Дирер је сликао пејзаже 

техником темпере и акварела 

истражујући лепоту форме у 

природи, што је у ренесанси 

представљало новину у односу на 

средњовековне теме, које су биле 

претежно религиозног карактера. 

Од периода ренесансе 

пејзаж постаје аутономан, 

а као ликовни мотив 

посебно је заступљена у 

делима уметника из северних 

земаља Европе. У 

ренесанси пејзаж добија 

дубину и просторност, поделом 

слике на планове, 

а такође је веома заступљена 

и композиција са 

централном и ваздушном 

перспективом. 

Ђорђоне да Кастелфранко, 

Олуја, уље на платну, око 1505. 

Пејзаж може бити мотив природе са приказом људи или без њега. 

Посебно су занимљиви хуманизовани пејзажи ренесансног уметника 

из 16. века, Питера Бројгела. Он је у свом раду посебно истраживао 

мотиве природног пејзажа и промене у различитим годишњим добима. 

На бројним сликама Бројгел је обрађивао мотив природе представљајући 

људе и животиње као њен нераскидиви део. На тај начин 

он је успостављао хармоничне односе свих елемената слике пејзажа. 

Албрехт Алтдорфер, 

Дунавски пејзаж, око 1520. 

Слика малог формата Дунавски 

пејзаж са дворцем Верт код 

Регензбурга из 16. века, позната је и 

као прва уљана слика пејзажа. 

16 

Питер Бројгел Старији, 

Повратак ловаца, 1568.


Током 17. и 18. века пејзаж заузима значајно место као мотив у сликарству. 

У Енглеској га карактерише тежња за приказом природних 

атмосферских појава и промена. У 19. веку пејзаж је био најзаступљенији 

мотив. Уметници у том периоду нису истраживали само ликовне 

вредности, нити су само тежили реалистичном приказу природе, већ 

су пејзажима давали духовна и симболичка значења. 

Каспар Давид Фридрих, Вацман,1832. 

Џон Констејбл, Солсбери, 1815. 

Током 19. и почетком 20. века уметници су сликали у пленеру — ван 

атељеа, на отвореном, у пуном светлу, трудећи се да истакну ликовне 

вредности природе као мотива. Посебно се издвајају импресионисти, 

који су представљали игру боја, светлости и сенке, анализирајући утицај 

тих елемената на читаву композицију. Такође, било је важно да ухвате 

тренутно стање природе и лични доживљај призора који приказују. 

Винсент ван Гог, Пут са чемпресима, 1890. 

На сликама Ван Гога чемпрес је један 

од веома честих елемената. Своје 

пејзаже Ван Гог је „оживаљавао” густим 

наносима боје и кружним и титравим 

потезима. 

Пејзаж у модерној и савременој уметности добија више симболичко и експресивно значење него што има миметички 

карактер. Уметници пејзаж користе као мотив у коме експериментишу с формом и значењима дела. 

Клод Моне, Вече у Венецији, 1908. 

Николас де Стал, Сицилија, 1953. 

17


Урбано окружење као ликовни мотив 

Ведута — приказ насељеног места или предела са грађевинама јесте 

мотив који је заступљен у уметности још од старог века. У средњем 

веку ведута се појављује као део религиозних слика, а у ренесанси 

постаје самостални мотив. Ведуте имају и историјски значај јер на 

сликовит начин приказују културу и начин живота у насељеним местима, 

посебно аутентичност урбанизма и архитектуре, стил и начин 

грађења у различитим епохама. 

Зидна слика са архитектонским 

мотивима, Помпеја, 1. век 

Амброђо Лоренцети, Добра градска управа, 

Градска већница у Сијени, Италија, 14. век 

Каналето, Гранд канал са цркве 

Санта Марија дела Салуте, 1730. 

У 17. и 18. веку приказ градске панораме био је нарочито заступљен 

у сликарству. Посебно се издвајају италијански сликари венецијански 

ведутисти Каналето, Тијеполо, Франческо Гварди и Пјетро Лонги, који 

су на сликовит начин приказивали урбани живот и панораму града 

Венеције тога доба. Те радове карактерише изражени визуелни реализам, 

техничка прецизност у приказу мотива, као и поштовање законитости 

линеране или геометријске преспективе. 

Умберто Боћони, Улица улази у кућу, 1911. 

У модерној и савременој уметности 

уметници истражују различите 

приступе у приказу ведуте, при 

чему је тежиште на идеји која сада 

за уметника има већи значај него 

дескрипција и визуелни реализам 

у приказу мотива. Новине у 

технологијама, индустријализацији 

у 20. и 21. веку, утичу на нов приступ 

у представљању урбаног начина 

живота. 

18 

Камиј Писаро, Авенија Опера, 1898.

Мртва природа као ликовни мотив 


Мртва природа (француски nature morte) јесте слика аранжираних 

предмета и неживих облика из природе — цвећа, воћа, поврћа у неком 

ентеријеру. Мртва природа као мотив најчешће је у вези с решавањем 

чисто ликовних проблема — распоред елемената у простору, 

пропорције, текстура, светлост и сенка, боја и слично, али је у многим 

делима имала и симболичко значење. У древном Египту мртва природа 

на зидовима фараонских гробница имала је симболички и религијски 

карактер, као храна за покојника, док је у римском царству 

овај мотив имао претежно декоративни карактер. У ранохришћанској 

и византијској уметности мртва природа је симболичког карактера, 

као део религиозних хришћанских тема. 

Мртва природа као мотив који се 

појављује у уметности још од старог 

века, Помпеја, 1. век 

Георг Флегел, Мртва природа с 

папагајем, Немачка, 1630. 

Јан Бројгел Млађи, Корпа цвећа, уље на дасци, 1601—1678. 

Крајем 16. века мртва природа се издваја као посебан ликовни жанр, 

који је доживео процват у 17. веку у Холандији. Током 19. века овај мотив 

почиње да губи на значају и мање је био заступљен у европској 

уметности. Поновно интересовање за мртву природу јавља се у модерној 

и савременој уметности, која представља разноликост идеја, 

материјала и медија којима уметници експериментишу. 

У 16. веку у доба ренесансе открића 

нових континената, Америке и 

Азије, утичу на развој ботаничких 

цртежа и слика с циљем проучавања 

нових врста, па је у том периоду 

направљен велики број мртвих 

природа с биљним и животињским 

мотивима. 

Лајонел Фајнингер, 

Мртва природа са каном, 20. век 

Пол Сезан, Мртва природа с јабукама и 

поморанџама, детаљ слике, око 1889. 

19


Осврти 

Орнамент је украс, урез, шара, декоративни 

елемент са стилизованим геометријским, 

зооморфним и флоралним мотивима. 

Може бити приказан у различитим 

формама: као розета, преплет, спирални 

орнамент, бордура, палмета, арабеска, 

лавиринт, фриз и други. Стилизација подразумева 

поједностављивање, изостављање 

мање важних елемената и истицање 

оног што је кључно. Ритам се огледа 

у понављању елемената и сугерише пулсирање, 

промену, кретање и динамизам у 

једном ликовном делу. Може бити по принципу 

репетиције, градације, варијације, алтернације 

и радијације. 

Декоративни и нефигурални мотиви 

Декоративни мотиви у уметности садрже украсне елементе, али 

могу имати и симболичко значење, које се развија и мења у различитим 

епохама, често као аутентичан одраз времена и културе у којој 

настаје. Декоративност је имала посебан значај у исламској уметности 

која је развила аутентичне и разнолике мотиве с преплетима, органским 

и геометријским формама, али и у средњовековној уметности, 

посебно код украшавања рукописа. 

Плочица са орнаментом, злато и 

емајл, манастир Хиландар, 11. век 

Осврти 

Орнаментални мотиви у техници 

витража, Катедрала у Шартру, 

Француска, 1221—1230. 

Апстрактно сликарство је врста уметничког 

израза у коме уметник своје идеје 

изражава слободним компоновањем линија, 

боја, облика и осталих ликовних елемената 

без представе облика из визуелне 

реалности. То је уметност која не следи 

природне законитости обликовања форме, 

већ је више емоционалана и субјективна 

манифестација уметникове идеје. 

Декорисани илуминирани 

рукопис — Благовести, књига 

Часловац Војводе од Берија 

(Књига сати), 1410. 

Нефигуративни мотиви су карактеристични за модерну и савремену 

уметност. Дела с таквим мотивима више су заснована на истраживањима 

форме и естетских вредности, али и као идеје које су сведене 

на симболичко значење кроз апстраховане форме. 

Хенри Мур, Затварање дела, 1963. 

Ђакомо Бала, Линије брзине, 1913. 

20



Арабеска (италијански arabesco — у арапском стилу) јесте шара или 

орнаментални преплет стилизованих геометријских, флоралних или 

зооморфних мотива који се користе у архитектури, сликарству, вајарству, 

графици и примењеној уметности. Арабеска, као основни елемент 

исламског уметничког наслеђа, које је у великој мери утицало 

и на европску уметност, потиче још из 7. века. Арабеска има превасходно 

декоративну функцију. Изражајна средства у арабесци су разноврсна: 

линеарни преплети, затим стилизовани облици и површине, 

често колорисане, као и светло-тамни контрасти, који доприносе 

ритмичности елемената арабеске. 

Декоративни елементи арабеске у 

куполи џамије у Кордоби, Шпанија 

Арабеска на оријенталном ћилиму 

Технике у којима се арабеска израђује су многобројне: сликарске технике 

— витраж, мозаик, зграфито, фреско-технике, затим графика, посебно 

савремене технике штампе. Такође, у скулптури и архитектури 

заступљене су технике гравуре и резбарије, барељефи. У примењеној 

уметности арабеске су заступљене на таписеријама и ћилимима, народним 

ношњама, у калиграфији, илуминираним рукописима, керамици... 

У европској уметности арабеска је била присутна у ренесанси, 

а нарочито у уметности 18. и 19. века, као и у уметности на почетку 20. 

века, када је широко примењивана у свим видовима ликовног изражавања, 

посебно у архитектури и примењеној уметности. 

Келтска златна копча с флоралним 

преплетима, из брода-гробнице у 

Сатон Хоу, Ирска, 7. век 

Украсни медаљон с драгим камењем 

Карла Великог, 8—9. век 

Морис Корнелис Есхер, Круг, 1959. 

Пример арабеске у исламској 

архитектури 

21


Предлог ликовних активности 

1. Портрет 

Пронађи репродукцију уметничког 

дела на коме је приказан портрет. 

Анализирај је и покушај да 

напишеш кратак текст о личности 

која је насликана онако како је 

ти видиш и доживљаваш. Твоја 

прича може да има радњу, време 

и место, а можеш да укључиш 

и друге ликове у причу. Залепи 

репродукцију на лист папира из 

блока, и покушај да на основу своје 

приче досликаш рад. 

2. Моја свакодневица 

Прикажи у свом раду жанр-сцену 

која описује неки карактеристичан 

призор из твог свакодневног 

живота. Користи технике и 

материјале по избору. 

3. Панорама места у коме 

живим 

Направи неколико фотографија 

с мотивима места у коме живиш. 

Фотографије можеш да одштампаш 

на штампачу, а потом исецаш 

делове и колажираш свој рад 

комбинујући га са осталим 

ликовним техникама. Покушај да 

прикажеш своје место онако како 

га ти видиш и доживљаваш, а ако 

желиш, напиши и литерарни рад на 

основу своје слике. 

4. Мртва природа 

Направи своју поставку мртве 

природе у простору, као мотив 

за свој ликовни рад. Користи 

различите технике и материјале. 

Твој рад не мора да буде 

подражавање изложених предмета, 

већ истражуј и експериментиши с 

елементима слике онако како их ти 

видиш и доживљаваш. 

5. Сликовити пејзажи 

Прикажи у свом раду мотив 

природе. Истражуј на интернету 

фотографије које као мотив имају 

пејзаже из различитих крајева 

света. Ако желиш, техником колажа 

комбинуј елементе различитих 

фотографија и направи свој 

неуобичајени приказ природе. 

1. 

2. 

3. 

4. 

5. 

Примери уметничких дела из различитих епоха с разноврсним темама и мотивима 

22


Резиме 

Теме и мотиви у ликовној уметности представљају идејне 

и визуелне садржаје уметничког дела. 

Тема у ликовном стваралаштву представља главни предмет, идејну 

основу мисаоне и ликовне обраде, док се под мотивом може 

подразумевати визуелни садржај ликовног дела који покреће 

уметника на стварање. 

Теме и мотиви у ликовној уметности су различитог карактера и визуелног 

садржаја. То могу бити прикази религиозних, митолошких 

и историјских тема, као и мотиви с представама људске фигуре, 

мртве природе, природног или урбаног окружења, жанр-сцена 

или декоративни и нефигуративни мотиви. 

Дејвид Хокни, Моји родитељи, 1977. 

Истраживачка питања и задаци 

1. Наведи које су теме и мотиви посебно заступљени у ликовној 

уметности и њихове одлике. 

2. Истражи сличности и разлике у обради истих тема или мотива 

кроз различите епохе или радове појединих уметника. 

3. Потражи у литератури или на интернету примере уметничких 

дела према одређеним мотивима који су теби посебно интересантни 

и напиши есеј или направи презентацију. Разговарај с другима 

о мотивима уметничких дела на страни 22. и размените своје доживљаје 

и мишљења о њима. 

Вокабулар 

Историјске теме — у ликовној уметности, форма 

визуелне документације значајних историјских 

догађаја из визуре уметника. 

Митолошке теме — садржаји уметничких дела 

инспирисаних митологијом различитих народа и 

најчешће приказане кроз визуелну метафорику, 

персонофикације и алегорије. 

Религиозне теме — теме под којима се подразумева 

идејна обрада садржаја с религијским контекстом 

одређених култура. 

Портрет — представа људског лика у уметности; 

лице или попрсје, портрет са рукама, групни портрет 

са више фигура, аутопортрет уметника. 

Акт — приказ наге људске фигуре, у неком специфичном 

положају и покрету. 

Жанр–сцена — мотив са призорима из свакодневног 

живота људи. 

Пејзаж — приказ у ликовној уметности који приказује 

природу и њене пределе. 

Мртва природа — приказ различитих предмета и 

неживих облика из природе — цвећа, воћа, поврћа, 

најчешће аранжираних у неком у ентеријеру. 

Ведута — мотив с приказом насељеног места, 

или предела са грађевинама. 

Декоративни мотиви — декоративни елементи 

као садржај уметничког дела. 

Нефигуративни мотиви — мотиви засновани на 

истраживањима облика и естетских вредности 

кроз апстрактан приказ. 

Пленер — сликање на отвореном простору, ван 

атељеа. 

Житије — текст о животу и чудима светитеља, а 

ликовни прикази житија се најчешће називају житијне 

сцене или сцене из житија. 

Бестијаријум — средњовековна илустрована 

књига са религиозним текстовима и баснама заснованим 

на хришћанским учењима. 

Иконографија — дисциплина историје уметности 

која се бави проучавањем, описивањем и тумачењем 

ликовних дела по теми, симболима и 

приказивању материјалних детаља, односно мотива. 

Инвенција — проналазачки дух, досетљивост, 

духовитост. 

Фантастика у ликовној уметности — мотиви који 

су производ маште ствараоца; приказ необичног 

амбијента и бића који није повезан с реалношћу. 

Арабеска — шара или орнаментални преплет 

стилизованих геометријских, флоралних или зооморфних 

мотива. 

Визуелна метафорика — заједничка одлика 

различитих бића или предмета, заснована на асоцијацијама 

и сличности са одређени појмовима. 

Персонификација — у ликовном стваралаштву 

визуелни приказ апстрактних појмова, неживих 

предмета, појава и измишљених бића којима се 

приписују људске особине. 

Алегорија — у ликовној уметности, визуелно 

представљање апстрактних појмова у пренесеном 

значењу, помоћу неке фигуре или фигуралне композиције, 

најчешће помоћу персонификације. 

Надреалисти — уметници припадници уметничког 

правца надреализма из 20. века, који свој 

стваралачки рад заснивају на сновима, необичним 

и фантастичним мотивима. 

www.npg.org.uk/visit/portrait—explorer.php 

www.en.wikipedia.org/wiki/Fantastic_art 

www.wikipaintings.org/en/paintings—by—genre 

www.commons.wikimedia.org/wiki/ 

Category:Bulls_in_art 

23

Јан Ван Ајк, Потрет Арнолфинија и његове жене, 

детаљ слике, уље на дасци, 1434. (слика десно) 

„Играње правилима. Централна перспектива пружа упечатљиво реалистички лик физичког простора, даје богат и 

истанчан композициони склоп, а концепција конвергентног света носи свој карактеристични израз. Реалистички ефекат 

централне перспективе предњачио је у мозговима уметника који су разрадили њен систем у 15. веку. 

У нашем веку надреалисти су манипулисали просторном спрегом да би појачали осећање натприродног. На тај начин 

унутрашње несагласности стварају један свет који изгледа опипљив али нестваран, који мења облик у зависности од тога 

куда гледамо и који елемент прихватамо као основу за оцењивање свега осталог.” 

Простор, Уметност и визуелно опажање, Рудолф Арнхајм, 1998, стр. 252. 

24

II ПОГЛАВЉЕ 

ЛИКОВНИ ЈЕЗИК 

ПОВРШИНА, ТЕКСТУРА, ФАКТУРА 

ПРОСТОР И ПЕРСПЕКТИВА 

25

Текстура 

Фактура 

Исламска архитектонска декорација 

ПОВРШИНА, ТЕКСТУРА И 

ФАКТУРА 

Текстура је природан изглед и својство материје. У ликовној 

уметности под текстуром се подразумевају својства површина 

дводимензионалне или тродимензионалне ликовне форме 

које се могу опажати визуелно, посредством чула вида, или 

тактилно, посредством чула додира. Текстура се може дочарати 

различитим ликовно—изражајним средствима, техникама, али 

и сам материјал може бити носилац текстуралних вредности 

(дрво, метал, камен, текстил и слично). У сликарству и 

вајарству уметник користи фактуру као посебан начин, метод 

материјализације и постизања одређених текстуралних 

вредности површина на уметничком делу. 

Осврти 

Површина може да се добије мноштвом 

груписаних тачака, као и линијама које су 

испреплетане или густо поређане једна до 

друге. 

Текстура представља квалитет површине 

неког материјала који опажамо видом или 

додиром. Она нам говори о врсти материјала, 

као што су: стакло, камен, метал, дрво... 

и његовим особинама (на пример, глатко, 

храпаво, оштро и слично). У ликовној уметности 

текстуром се приказују различити 

квалитети површине облика да би се дочарао 

реалан изглед предмета, или онако 

како га уметник опажа и доживљава. 

Текстуралне вредности површина 

Текстура (латински textura — ткање) представља грађу, састав, структурална 

својства површина живе или неживе материје, као што су облици 

из природног окружења или људске творевине. Под текстуром 

као изражајним средством у ликовној уметности подразумевају се 

својства површина дводимензионалне или тродимензионалне форме. 

Она се може опажати визуелно, посредством чула вида, или тактилно, 

чулом додира. Текстура има различите особености, а зависно 

од медијума у ликовној уметности делимо је у три основне категорије. 

То су вајарска текстура — храпава или глатка текстура, затим 

сликарска текстура — постиже се различитом густином мрља које 

граде дводимензионалну површину слике и графичка текстура — 

изражава се текстурним и структурним линијама, тачком или мрљом. 

Клод Моне, Литица Етрета, 1885. 

26 

Жан Дибифе, Богата земљишта, 


Уметник текстуру може приказати 

као реално материјално својство 

површина или као визуелну илузију 

посредством ликовних медијума 

и реалистичких поступака којима 

се имитира реална текстурална 

вредност — глатка, храпава, сјајна, 

мат и слично.


Осврти 

Контурне линије дефинишу спољашњи облик 

неког бића или предмета, његову контуру, 

односно ивицу облика. 

Текстурне линије одређују површину и њен 

квалитет. Текстура се може приказати различитом 

густином тачака, као и линијама 

које су испреплетане или густо поређане 

једна до друге. 

Структурне линије граде површину која не 

мора нужно бити дефинисана контуром. 

Структура значи унутрашњи склоп, па су 

структурне линије најчешће испреплетане 

или густо распоређене, граде одређену површину 

или облик. 

Шрафура је поступак попуњавања површине 

укрштањем линија и стварање одређене 

валерске вредности. 

Ђакомо Бала, Ноћна лампа, 1909. 

Рој Лихтенштајн, Девојка са сузом III, 1977. 

Тачка, линија и мрља се као ликовно-изражајна средства могу користити 

у цртежу на различите начине да би се дочарала материјализација 

површине, односно њена текстура. Линијама и тачкама које су густо или 

ретко груписане добија се фина графичка модулација. Најчешће се у цртежу 

користи поступак шрафирања, низање паралелних линија, често 

дијагонала, којима се постижу светлосне и текстуралне вредности. 

Врсте линија, њихов карактер и густина одређују и структуру шрафиране 

површине. Укрштена шрафура се постиже спонтаним или правилним 

укрштањем линија. 

Графичка текстура се у сликарству може изразити различитим цртачким 

материјалима, у графици различитим поступцима обраде матрице 

и штампе, а посебно је дигитална уметност отворила нове могућности 

истраживања текстуре и материјализације. 

Trompe l` oil (француски — оптичка 

варка) јесте илузионистички 

поступак у ликовној уметности којим 

се ствара привид визуелно реалних 

облика, „као да је нешто стварно”. 

Том привиду, поред перспективе, 

светла и сенке, као и колорита, 

доприноси и материјализација 

површине, односно текстура. 

Андре Масон, Борба риба, 1926. 

Уметник Андре Масон је створио 

необичан амбијент слике 

примењујући спонтано различите 

материјале. Он је на слици 

комбиновао цртеж оловком и 

угљеном, као и уље, гипс и песак, да 

би постигао различите текстуралне 

вредности на подлози. 

27


Фактура у сликарству и скулптури 

Фактура (латински factura — начин на који је нешто начињено) представља 

начин — поступак у сликарству или вајарству који дочарава 

изглед и састав или грађу материјала од кога је начињено оно што се 

у уметничком делу, односно делом представља. 

Фактура се на слици може приказати различитим ликовним техникама, 

материјалима, поступцима и алаткама. Поступак сликања у танким, 

прозирним слојевима боје глатке површине назива се лазурно 

сликање. Лазур се често користи за подсликавање као основа за 

даљи рад, као што су то чинили ренесансни сликари, али и као основно 

изражајно средство којим се постиже транспарентност и читљивост 

слојева боје и цртежа. 

Хуан Миро, Глава пушача, 

литографија, 1925. 

Фактура на апстрактним сликама аустралијске уметнице Емили Кејм Книгвареј, 

1990—1995. 

Липман Китај, 

Пријатељство и сенка издаје, 20. век 

Поступак густог наноса боје на подлогу назива се пастуозно или 

слојевито сликање (италијански pastoso — густо), којим се добија 

импасто или густа фактура. Боја се може наносити различитим сликарским 

алаткама — четкицама, шпахтлама, ваљком, сунђером, директно 

из тубе, као и прстима. 

Петар Лубарда, Зора над Београдом, 1972 

28 

Роберт Раушенберг, Без имена, 

детаљ слике, асамблаж, 1954. 

Уметник Петар Лубарда је на 

својој слици користио импасто, 

чиме је постигао ефекат снажно 

структурисаног рељефа слике.


Фактура у вајарству и архитектури подразумева 

специфичан начин примене 

и обраде материјала различитих материјалних 

својстава. Уметник прибегава 

различитим обрадама површина вајарског 

или архитектонског дела да би постигао 

разноврсност и живописност у 

изразу, односно ликовно богатство. 

Ман Реј, Поклон, гвоздена скулптура, 1921. 

Бронзана посуда, династија Шанг, Кина, 13. век 

Чарлс пети, краљ Француске, 

мермерна скулптура, 14. век 

Технике и материјали којима се може постићи фактура у сликарству 

и вајарству су разноврсни, као и могућности њиховог комбиновања. 

То могу бити густи и лазурни наноси боја, колаж, деколаж, асамблаж, 

мозаик, таписерија и друго. 

Асамблаж Курта Швитерса, 1919. 

Лучо Фонтана, Резови на платну, 

акварел на платну,1965. 

За обраду материјала у вајарству 

се користе вајарска длета, чекићи, 

бушилице, брусилице и многе друге 

алатке, као и различити поступци: 

моделовање, тесање, брушење, 

сечење, глачање, варење, лепљење 

и многи други. 

Микеланђело Буонароти, Борба 

кентаура, рељеф,1490—1492. 

29



1. Пастуозно — лазурно 

Уметници Макс Ернст, Франсис 

Пикабија и Алфонсо Осорио у 

својим делима су примењивали 

различите методе и технике како 

би приказали различите текстуре. 

Истражуј и експериментиши 

формом, текстурама и 

ликовним техникама у свом 

раду. Комбиновањем текстура 

различитих квалитета можеш 

постићи контрастне односе 

између елемената слике. 

2. Храпаво — глатко 

Користећи технике колажа, 

деколажа и асамблажа 

прикажи различите текстуре на 

тродимензионалној форми. 

Можеш користити и класичне 

вајарске технике за израду 

рељефа са различитим текстурним 

вредностима. Комбинуј глатке 

и храпаве површине како би 

постигао контрасте површина. 

Франсис Пикабија, Жена од шибица, 

1924 —1925.. 

Франсис Пикабија, Адам и Ева, 1931. 

Алфонсо Осорио, Света Марија, 1950. 

Макс Ернст, Визија, детаљ слике,1927. 

30


Резиме 

Текстура као ликовни елемент подразумева својства површина 

дводимензионалне или тродимензионалне форме. 

Она се опажа визуелно, посредством чула вида, или тактилно, 

посредством чула додира. 

Текстура је грађа, састав, структурално својство површине живе 

или неживе материје. Зависно од медијума у ликовној уметности 

дели се у три основне категорије, а то су: вајарска, сликарска и 

графичка текстура. У цртежу линијама и тачкама, које су густо или 

ретко груписане, добија се фина графичка модулација. Као поступак, 

најчешће се користи шрафирање. Текстура се у графици представља 

различитим поступцима обраде матрице и штампе. 

Фактура је начин на који је нешто начињено, поступак у сликарству 

или вајарству који објашњава изглед, састав, материјал од кога 

је нешто начињено. Фактура на слици може се приказати различитим 

ликовним техникама, материјалима и алаткама. Поступци 

сликања могу бити лазурно или пастуозно сликање различитим 

сликарским алаткама. Фактура у вајарству подразумева специфичан 

начин примене и обраде вајарских материјала различитих 

материјалних својстава. Као поступци користе се моделовање, тесање, 

брушење, глачање, сечење, варење, лепљење и слично. 


Вајарска текстура — храпава или глатка 

текстура. 

Сликарска текстура — текстура која се постиже 

различитом густином мрље боје. 

Графичка текстура — текстура која се изражава 

текстурним и структурним линијама, 

тачком или мрљом. 

Лазурно сликање — сликање танким, прозирним 

слојевима боје чиме се постиже 

прозирност. 

Пастуозно сликање — густо сликање којим 

се добија импасто фактура. 

Trompe l` oil (француски — оптичка варка) 

— илузионистички поступак у ликовној 

уметности којим се ствара привид визуелно 

реалних облика. 


1. Наведи поделу текстура према врстама и карактеру? 

2. Који су начини чулног опажања текстуре неке површине? 

3. Какав утисак могу изазвати код посматрача различите текстуре? 

4. Шта је то фактура и којим ликовним средствима и материјалима 

се може она постићи у ликовном делу? 

5. Објасни појмове пастуозно и лазурно у сликарству и пронађи 

примере у литератури или на интернету и опиши их. 

6. Разговарај с другима о томе које су врсте текстура најуочљивије 

на приказаним радовима уметника на страни 30. Такође, покушај да 

препознаш на којим примерима је постигнута одређена фактура. 

Размените своје доживљаје и мишљења о овим уметничким делима. 

Хенри Мур,Три дела скулптуре, Јерусалим, Израел, 20 век. 

Икона Христа Спаситеља, Манастир Свете 

Катарине, Синајска гора, Египат, 6. век 

http://www.michaelrosenfeldart.com/artists/ 

alfonso—ossorio—1916—1990 

31

Уметничка графика 

Технике дубоке штампе 

Технике равне штампе 

Технике високе штампе 

Технике пропусне штампе 

Ликовне технике и материјали 

ГРАФИКА 

У графици се примењују четири основна типа штампе: дубока 

штампа (бакрорез, бакропис, сува игла, акватинта, мецотинта), 

висока штампа (линорез, дрворез), равне штампа (литографија, 

дигитална штампа) и пропусна штампа (сериграфија). Развијају се 

и алтернативне технике, као што је монотипија и оне које су на 

граници између сликарских и графичких техника, попут фротажа 

или гратажа. 

Осврти 

Графика (грчки graphеin — писати) јесте 

грана ликовне уметности која подразумева 

техничке поступке штампања — отискивања 

нечега (боје, трагови текстуре 

неког предмета) са матрице на одређену 

подлогу, или умножавање помоћу штампарских 

машина. Графика има дводимензионалну 

форму где су најзаступљенији 

ликовни елементи — линија, боја, облик, 

текстура, светлина. 

Графиком у ширем смислу подразумевају се различити начини креирања 

цртежа и њихове технике умножавања, а она се може поделити 

на индустријску и уметничку графику. Уже посматрано, графика је 

синоним за уметничку графику, која се изражава различитим штампарским 

техникама и поступцима. Уметничка графика подразумева 

стваралачки процес — ликовну креацију и истраживање разних 

идеја, форме и значења применом графичких техника. 

Графичка преса 

За израду графике користи се 

графичка преса — машина за 

добијање отиска. На пример, код 

дубоке штампе основни поступци 

при штампању су следећи: пре 

штампе на графичкој преси се прво 

подеси притисак, затим се ставља 

матрица са бојом, затим преко 

матрице папир на коме се боја 

отискује, а потом преко папира 

дебљи филц — текстилна неткана 

облога добијена пресовањем вуне. 

Када се провуче кроз пресу, папир 

се полако подиже да се отисак не би 

оштетио. Када се графички отисак 

осуши, уметник га обележава својим 

потписом, који је доказ ауторства и 

оригиналности рада. 

Графички отисци могу да се 

обележавају на различите начине. 

Најчешће у левом углу, испод доње 

ивице графичког листа обележава 

се редни број и укупни број отисака, 

односно тираж и техника. На 

средини аутор пише назив дела, док 

је у десно обично потпис аутора и 

година настанка. 

Едвард Мане, Лола Валенсија, 

акватинта, 1863. 

удвиг вон Сиген, Портрет Амелије 

Елизабет вон Хесен, први познати принт у 

техници мецотинте, 1643. 

Технике дубоке штампе су бакрорез, бакропис, сува игла, акватинта 

и мецотинта. Код ових техника цртеж у коме се задржава боја на матрици 

је удубљен, а белине су у равни плоче. 

Бакрорез је најстарија техника дубоке штампе. Користи се поступак 

гравирања који је нарочито примењиван у средњем веку. Посебном 

алатком на металној подлози се гравира цртеж, потом се боја наноси на 

плочу, вишак се брише, а цртеж се отискује помоћу пресе на овлаженом 

папиру. Код бакрореза доминира линија као изражајно средство. Бакрорез 

се развио из златарских техника гравирања у 15. веку, а најзначајнији 

представници су Мартин Шонгауер и Албрехт Дирер. 

32


Бакропис је поступак код кога се цртеж нагриза киселином на бакарној 

или цинканој плочи. Плоча се прво премазује слојем отпорним 

на киселину, а потом се цртеж урезује. Плоча се потапа у киселину 

која нагриза делове цртежа, док остатак плоче остаје заштићен. Након 

чишћења на плочу се наноси боја и израђују се отисци. Ова техника 

почиње да се примењује у уметничкој графици почетком 16. 

века, а посебан допринос развоју бакрописа дали су Албрехт Дирер 

и Албрехт Алтдорфер. Врхунац достиже у делима Херкулеса Сегерса 

(1589—1638) и Рембрант ван Рајна (1606—1669). 

Сува игла је поступак урезивања цртежа у металну плочу танком тврдом 

иглом чиме се стварају бразде у којима се задржава мастило. Она се веома 

често комбинује са техником бакрописа и бакрореза. Такође, могуће је 

постизати фине тонске прелазе селективним брисањем мастила са плоче. 

Матрица и подлога код дубоке 

штампе 

Акватинта (француски aquatinte — обојена вода) јесте техника изведена 

поступком гравирања и хемијском обрадом металне плоче. 

Овом техником се може постићи велики распон прелаза, од најтамнијих 

до најсветлијих тонова и често се комбинује са бакрописом. Акватинту 

је развио Жан Батист ле Пренс у 18. веку. 

Мецотинта (француски manière noire) јесте вид бакрописа који се изводи 

на храпавој плочи обрађеној посебном металном назубљеном 

алатком. За светлије површине делови се посебно полирају да би подлога 

упила мање боје. Мецотинту је усавршио Лудвиг фон Зиген у 17. 

веку, а процват доживљава у Енглеској у 18. веку. 

Мартин Шонгауер, Грифон, бакрорез, 

15. век 

Рембрант ван Рајн, Мала деца која су 

доведена Исусу, бакропис и сува игла, 

1647—1649. 

33


Технике високе штампе су линорез и дрворез. Код ових поступака 

су површине на матрици с које се отискује боја издигнуте у односу на 

поља која се не отискују. Дрворез је техника у којој се цртеж урезује 

у дрвену плочу длетом или ножем. Као ликовни медијум је у употреби 

од 15. века, а врхунац је достигао Албрехт Дирер у својим радовима. 

Матрица и подлога код високе штампе 

Ернст Лудвиг Кирхнер, Зимска 

месечина, дрворез у боји, 1919. 

Дрворез су поново оживели, у свом 

стваралаштву, немачки уметници 

почетком 20. века, који су повратили 

диреровску снагу и оригиналност у 

својим графикама. 

Албрехт Дирер, Носорог, дрворез, 1515. 

Линорез се добија обрадом плоче од линолеума са које се штампа. 

Линолеум је материјал настао у 19. веку (прво се користио као подна 

облога) и представља алтернативну технику дрворезу. Од алата се користе 

ножеви, цеваста сечива и игле, а боја се наноси ваљком. Поступак 

штампања код линореза и дрвореза је сличан; може бити ручни 

или се изводи графичким пресама за високу штампу. 

Код линореза у боји за сваку 

боју се израђује посебна плоча, а 

могућности бојења и комбиновања 

боја су разноврсне. 

34 

Пабло Пикасо, Мртва природа са 

чашом испод лампе, 

линорез у боји, 1962.


Технике равне штампе подразумевају хемијске процесе у поступку 

израде графике, за разлику од дубоке штампе, која физички одваја 

обојене делове матрице (удубљења и испупчења). 

Литографија (грчки litohos — камен и graphein — писати) јесте најстарији 

поступак равне штампе. Развио ју је уметник Алојз Зенефелдер 

у 18. веку, а у 19. веку су је, због њених изражајних могућности, примењивали 

бројни уметници. У модерној и савременој уметности литографија 

има широку примену, посебно у изради уметничких плаката 

и карикатуре због могућности репродуковања великог броја примерака. 

У овој техници као матрица се користи литографски камен (најчешће 

врсте кречњака), који се посебно обрађује и полира. Цртеж и 

слика се изводе литографском кредом, литографским тушем и литографском 

бојом; они имају маснији састав, па их камен лакше упија. 

Након наношења цртежа камен се премазује мешавином гумарабике 

и киселинама које нагризају необојене делове да би одбили боју. После 

тога се на камен наноси боја која се везује за осликане делове, а 

потом се на папир отискује слика помоћу литографске пресе. Једном 

плочом се може штампати велики број отисака. 

Офсет-штампа је високотиражна и идустријализована графичка техника 

чији се поступак поступак израде заснива на истим принципима 

као литографија, али уместо литографског камена као матрица у офсет–штампи 

се користи алуминијумска плоча. 

Дигитална штампа је усавршена верзија равне штампе и подразумева 

рад на рачунару у коме се у посебним софтверима (рачунарским 

програмима) слика израђује или већ постојећа обрађује и припрема 

за штампу. Дигитална штампа се користи у уметничкој и комерцијалној 

графици, и има велике изражајне могућности. 

Матрица и подлога код равне штампе 

Тулуз Лотрек, Биста госпођице Марсел 

Лендер, литографија у боји, 1895. 

Због своје изражајности, 

литографија као графичка техника 

уметницима пружа велике 

стваралачке могућности. 

Матрица и подлога код сито-штампе 

Енди Ворхол, Лиз, офсет у боји, 1964. 

Маргарет Деринг, Непоштовање, 

сериграфија, 1975. 

Техника пропусне штампе или сито-штампа разликује се у процесу 

од претходно наведених техника, јер се боја пропушта кроз сито 

на подлогу. Сито-штампа може се примењивати на различитим врстама 

материјала и облика, а боје се могу наносити у више слојева, што 

омогућује да се постигне материјализација и текстура. Користила се у 

древној Кини и Јапану за штампање текстила, а од 19. века и у Европи 

у текстилној индустрији. Као уметничка графичка техника добија пуну 

примену од 20. века. 

Сито-штампа текстила 

35



Поред основних типова штампе постоје и бројне друге графичке технике, као што су монотипија, фротаж или 

гратаж, а које су на граници између сликарства и графике. 

Бенедето Кастиљоне, 

Стварање Адама, монотипија уљаном 

бојом, око 1642. 

Едгар Дега, Три девојке на софи, монотипија у боји, 1879. 

Монотипија (грчки monos — један и tipos —отисак) јесте штампарски 

поступак којим се израђује један отисак. Израда монотипије је 

једноставна — мотив се слика на подлози која може бити различита 

(бакарна, стаклена, керамичка или литографска плоча). Осим штампарских, 

могу се користити и друге врсте боја, на пример уљане, темпере. 

Преко слике се поставља папир и отискује ручно, заобљеним 

предметом или пресом. Ову технику је међу првима применио италијански 

барокни уметник Ђовани Бенедето Кастиљоне, а у модерној 

уметности нарочито су је користили уметници Едгар Дега и Пол Гоген. 

Хенри Ленгранд, Пас, монотипија, 20. век 

Пол Гоген, Две Тахићанке, монотипија, 

1902. 

О техници монотипије можеш на 

интернету погледати кратак видео који 

се налази на следећој интернет адреси: 

www.youtube.com/watch?v=1ZWKwglLcG0 

36


Фротаж (француски frotagge — трљање) јесте поступак протрљавања, при чему се структура предмета преноси 

на подлогу механичким притиском боје. Уколико је папир мокар, фротаж се може штампати и на рељефној 

површини. 

Макс Ернст, Рађање галаксије, гваш, оловка и фротаж на папиру, 1925. 

Макс Ернст, Она чува своју тајну, гваш, 

оловка и фротаж на папиру, 1925. 

Гратаж (француски gratter — стругати, гребати) јесте поступак у коме се боја наноси у слојевима на подлогу. 

Платно се потом затеже преко предмета који има изражену текстуру, а након сушења се слојеви стружу оштром 

алатком на оним деловима на којима се оцртава рељефна структура предмета. 

Технике фротажа и гратажа су на граници између слике и графике. Међу првима је почео да их примењује 

у својим радовима немачки уметник Макс Ернст почетком 20. века. Он је истраживао изражајне могућности 

техника и материјала различитим поступцима — гребањем, протрљавањем, штампом или колажирањем, 

стварајући необичне текстуралне ефекте на слици. 

Макс Ернст, Рађање галаксије, гратаж — уље 

на платну, 1969. 

Макс Ернст, 33 Девојке јуре лептирове, гратаж, 

1958. 

Макс Ернст, Плава шума, 

комбинована техника,1925. 

37



Линорез 

1. Графика и штампа 

Истражуј у свом раду изражајне 

могућности различитих графичких 

техника и штампарских поступака 

као што су линорез, фротаж, 

гратаж, монотипија. Ако желиш 

можеш их комбиновати и са 

цртачким и сликарским техникама. 

На пример, за технику монотипије 

припреми чврсту подлогу 

(керамичка плочица, пластична 

плоча и слично), темперне или 

акрилне боје, глицеринско уље. 

Жељени мотив можеш да насликаш 

на подлози, а као везиво за боје 

користи глицеринско уље. Док 

су боје свеже, папир можеш да 

положиш преко слике, а потом 

да га притиснеш неким чврстим 

предметом, ваљком за боју или 

рукама. Папир са отиском пажљиво 

одвоји од подлоге и остави да се 

монотипија суши. 

Макс Ернст, Снежни цветови, 

гратаж, 1929. 

Пабло Пикасо, Портрет, 

линорез у боји,1962. 

Ако желиш, на добијеном отиску 

можеш да дорадиш своју идеју 

користећи технике и материјале за 

цртање и сликање. 

Франциско Гоја, из циклуса Ужас рата, акватинта, 1810—1815. 

Техником линореза, фротажа и 

гратажа можеш да истражујеш 

различите текстуралне вредности 

површина. 

www.masterworksfineart.com 

www.britishmuseum.org/whats_on/past_ 

exhibitions/2012/hercules_segers.aspx 

www.metmuseum.org/toah/hd/mztn/ 

hd_mztn.htm 

www.moma.org/interactives/projects/2001/ 

whatisaprint/ 

www.fluc.org/sr/index.php?str=radionica 

www.amarind.unm.edu/about—us/20— 

what—is—lithography 

www.moma.org/explore/collection/ge/ 

techniques/lithography.html 

www.fluc.org/sr/index.php 

Страна38: Едгар Дега, Сан, монотипија, 1883-1885. 

38


Резиме 

Под графиком се подразумевају различити начини креирања 

цртежа и њихове технике умножавања. Уже посматрано, 

графика представља синоним за уметничку графику, која 

се изражава различитим штампарским техникама и 

поступцима. 

Уметничка графика је стваралачки процес — ликовна креација 

и истраживање различитим графичким медијумима, идејама, 

формом и значењима. У графици се примењују четири основна 

типа штампе: дубока штампа (бакрорез, бакропис, сува игла, 

акватинта, мецотинта), висока штампа (линорез, дрворез) 

равна штампа (литографија, компјутерска графика) и пропусна 

штампа (сериграфија). Развијене су и алтернативне технике, као 

што је монотипија, и оне које су на граници између сликарских и 

графичких техника, попут фротажа или гратажа. 


1. Истражи у литератури или на интернету примере уметничке графике 

од њеног настанка до данас и напиши кратак есеј о њеном развоју, 

или специфичностима кроз ликовни рад појединих уметника. 

2. Посети неки ликовни атеље или уметничку школу у којима се израђују 

графике. Размени с уметницима искуства у коришћењу ликовне 

опреме, прибора, средстава, материјала и техника за израду 

графика. 


Отисак — резултат процеса отискивања 

графичке боје с матрице на одређену подлогу. 

Графичка преса — машина за добијање 

отиска. 

Технике дубоке штампе — графички поступци 

у којима се на матрици боја задржава 

у удубљењима, а белине су у равни плоче. 

Бакрорез — поступак гравирања цртежа 

на металној плочи. 

Бакропис — поступак у коме се цртеж нагриза 

киселином на бакарној или цинканој плочи. 

Сува игла — поступак гребања цртежа на 

металној плочи танком тврдом иглом, чиме 

се стварају бразде. 

Акватинта — поступак гравирања и хемијске 

обраде металне плоче. 

Мецотинта — вид бакрописа који се изводи 

на храпавој плочи обрађеној посебном 

металном назубљеном алатком. 

Технике равне штампе — технике које подразумевају 

хемијске процесе у поступку 

израде графике. 

Литографија — техника којом се цртеж изводи 

на литографском камену као матрици; 

посебно се хемијски обрађује и отискује помоћу 

литографске пресе. 

Дигитална штампа — израда слике у рачунарским 

програмима, припрема за штампу 

и извођење на штампачима прилагођеним 

за рачунаре. 

Офсет–штампа — графички поступак у 

коме су подлога и матрица у истој равни, а 

различитих физичко-хемијских одлика. 

Технике високе штампе — поступци код 

којих су површине на матрици с које се отискује 

боја издигнуте у односу на поља која 

се не отискују. 

Дрворез — техника у којој се цртеж урезује 

у дрвену плочу длетом или ножем. 

Линорез — графички поступак при којем се 

цртеж урезује на плочу од линолеума са које 

се штампа. 

Техника пропусне штампе — поступак у 

коме се боја пропушта кроз сито на подлогу. 

Монотипија — штампарски поступак којим 

се добија један отисак. 

Фротаж — графичка техника, поступак 

који се изводи протрљавањем, при чему се 

структура предмета преноси на подлогу механичким 

притиском боје. 

Гратаж — поступак у коме се боја наноси 

у слојевима на подлогу и потом струже 

оштром алатком. 

Филц — текстилно неткано платно добијено 

пресовањем вуне. 

Александар Младеновић, Београд, 

акватинта, 2001. 

39

Простор и перспектива 

Вертикална перспектива 

Линеарна перспектива 

Инверзна перспектива 

Ваздушна перспектива 

Колористичка перспектива 

Полиперспектива 


Закони перспективе су се проучавали у уметности од давнина, 

паралелно с развојем науке, посебно геометрије и математике. 

Приказ тродимензионалности облика и дубина простора 

у ликовној уметности може се пратити кроз законитости 

различитих врста перспектива, као што су: линеарна, инверзна и 

ваздушна, као и вертикална, колористичка и полиперспектива. 

Осврти 

Композиција у ликовној уметности означава 

структуру коју чине ликовни елементи 

у међусобном односу, састављање делова 

у неку целину. У сликарству композиција 

значи ликовно дело са више елемената распоређених 

у међусобном односу који чине 

јединствену целину. 

Простор је стварност у којој егзистира материја. 

Човек простор доживљава кроз три 

димензије — ширину, висину и дужину, али 

ако укључимо фактор кретања материје у 

одређеном трајању, можемо додати и четврту 

димензију — време. Облици које опажамо 

у простору могу бити у различитим односима, 

могу се додиривати, прожимати, мимоилазити, 

преклапати, усецати једни у друге... 

Простор и перспектива 

Простор у физичком смислу подразумева све оно што нас окружује 

и представља видљив, материјални свет. Физички простор може се 

поделити на унутрашњи и спољашњи. Објекти у физичком простору 

распоређени су у одређеном односу, на пример: величина — већи 

и мањи, положај — ближе и даље, испред, иза, изнад, преклапање, 

прожимање, усецање... На посматрачево опажање физичког простора 

уметничког дела утичу различити фактори — распоред објеката 

у простору и тродимензионалност, положај објеката, смер и правац, 

обојеност, осветљеност, међусобни однос објеката. Духовни простор 

настаје као резултат личног доживљаја простора и облика у њему. На 

тај доживљај утичу свест, подсвест, искуство, као и имагинација посматрача. 

Перспектива (латински perspicere — видети кроз) јесте гледиште или 

угао гледања; стајалиште, место или положај са кога се посматра. У ликовној 

уметности перспективом се може дочарати волумен облика и 

тродимензионалност простора на дводимензионалној равни при чему 

се ствара привид дубине простора и планова. У ликовној уметности 

постоји неколико врста перспектива. Основне су линеарна, инверзна 

и ваздушна, а остале вертикална, колористичка и полиперспектива. 

Примери промене положаја, величине 

и преклапања објеката у простору 

40 

Ђакомо Бала, Пејзаж, 1913.


Цртежи животиња на зидовима пећине Ласко, Француска, око 15.000—10.000 

година пре н. е. 

Пећинско сликарство представља 

прве примере приказа тродимензионалног 

простора. Праисторијски човек 

је користио различите изражајне 

елементе да би постигао тродимензионалност 

у најелементарнијем облику. 

Користио је рељефност подлоге зида 

пећине као и њен положај, који утиче 

на композицију слободно постављених 

фигура, и умножавање контурних 

линија, чиме је наглашавао волумен 

фигуре. Фигуре су дате из профила, а 

њихов покрет се препознаје у приказу 

ротиране главе, рогова, ушију и удова 

животиња, што такође доприноси утиску 

простора и тродимензионалности. 

Вертикална перспектива 

Вертикалана перспектива је визуелно представљање објеката по вертикали, чиме се стиче утисак као да су 

они један изнад другог, иако су у стварности распоређени у простору један иза другог. Код вертикалне перспективе 

се не примењује принцип преклапања облика у простору, већ се планови нижу вертикално један 

изнад другог, па се слика посматра од дна према врху. Вертикална перспектива се појављује још у старом веку 

у уметности древног Египта и Месопотамије, на сликаним античким вазама, а нарочито је заступљена у романичкој 

уметности у 11. и 12. веку. На египатским сликама, фигуре људи су представљене по египатском канону, 

приказане су у профилној и фронталној пројекцији истовремено, а елементи у простору су распоређени у 

плановима једни изнад других. 

Пример египатске зидне слике подељене на просторне планове 

Дучо ди Буонисења, 

Богородица с дететом, око 1285. 

41


Инверзна перспектива 

Инверзна или обрнута перспектива један је од начина визуелног приказивања дубине простора. Она се постиже 

тако што се паралелне линије у даљини не сужавају, већ се шире и удаљавају, супротно од визуре посматрача. 

Величина облика која би требало да се смањује по природном законима на којима се заснива линеарна 

перспектива где је тачка недогледа испред посматрача, повећава се што је даље у простору, као да је тачка 

недогледа, у ствари, иза посматрача. Инверзна перспектива је карактеристична за готичку уметност 13. и 14. 

века и надовезује се на вертикалну перспективу, као и на средњовековну православну иконографију. Облици 

у простору се код обрнуте перспективе не смањују пропорционално у односу на удаљеност, већ су величине 

израз важности и хијерархије вредности које подлежу више духовним него природним законима. Због тога се 

ова перспектива назива још и семантичка, иконограска и значењска перспектива. Простор се код инверзне 

перспективе организује кроз бесконачан космички недоглед као центар сфере, па се ова перспектива још 

може назвати и „духовна”, при чему су теолошки захтеви реда изнад рационалних и егзактних. У хришћанској 

иконографији, посебно у средњем веку, централна фигура јесте носилац основне идеје и значења, па су, самим 

тим, све фигуре и елементи слике подређени њој. 

Духовни простор постаје ослобођен имитирања, стварања илузије реалног и обогаћен 

истицањем свете тајне, чуда, надвременог и натпросторног, дакле, свакако обрнут 

од начина на који га представља конструктивна перспектива. 

П. Флоренски 

Успење Богородице, фреска, Црква Пресвете Богородице Перивлептос, Охрид, 13. век 

42

Линеарна перспектива 

Линеарна перспектива заснива се на геометријској конструкцији 

тродимензионалног простора на дводимензионалној равни — ликоравни. 

Основни појмови у представљању линеарне перспективе јесу 

линија хоризонта, тачка недогледа, стајалиште, дистанца и видни зраци. 

Линија хоризонта је оно што видимо као место у даљини где се 

спајају небо и тло. Визуелно представљање те линије зависи од простора 

и рељефа. Линија хоризонта може бити приказана положеном, 

хоризонталном линијом, ако је у питању равница или морски пејзаж, 

или закривљеним изломљеним линијама, ако је мотив планински венац, 

брдовити предео, или панорама града с ритмичним распоредом 

грађевина које се преклапају. Осим у сликарству, користи се и у скулптури, 

најчешће на рељефима, као и у архитектури, на пример лажне 

нише у ентеријеру и слично. 


Мазачо, Свето тројство, црква Санта 

Марија Новела, Фиренца, око 1425. 

Сматра се да је Мазачово Свето 

тројство један од првих примера 

линеарне перспективе у уметности. 

Питер Бројгел, Процесија на Калварију - Христос носи крст, 1564. 

Стајалиште је место са кога се посматра у правцу тачке недогледа 

— фокална тачка или коначна тачка на линији хоризонта која је заједнички 

центар пројектовања видних зрака. Видни зраци су замишљене 

ортогоналне линије које полазе из очне тачке, а простор између 

очне тачке и тачке недогледа јесте дистанца. Код линеарне перспективе 

видни зраци се спајају у тачки недогледа на линији хоризонта, 

па се, што су даље од посматрача, објекти сразмерно смањују. Оваква 

песпектива ствара утисак просторне дубине и тродимензионалности 

облика у простору. Зависно од правца или смера посматрања, линеарна 

перспектива може бити централна, жабља и угаона. 

Цртеж са приказом линеарне 

перспективе, Хенрикус Хондијус, 16. век 

Пјеро дела Франческа, 

Бичевање Христа, Дуждева палата, 

Венеција, 1455—1460. 

Линеарна перспектива почиње да 

се научно изучава и интензивно 

примењује у ренесанси, а нарочит 

допринос у теоријском објашњењу 

и практичној примени дали су 

уметници Филипо Брунелески, Леон 

Батиста Алберти, Мазачо, Паоло 

Учело, а проучавали су је и многи 

други ренесансни уметници током 

15. и 16. века. Ренесансни сликар 

Пјеро дела Франческа проучавао је 

перспективу у својим делима, а један 

од његових трактата посвећен је 

линераној перспективи. 

43


Централна перспектива јесте складна просторна организација елемената слике и укључује све тачке простора. 

Помоћу ње се приказују објекти који се налазе лицем испред посматрача. Код централне перспективе 

се примењује једна тачка недогледа у фронталној пројекцији. Ова врста перспективе је посебно развијана и 

примењивана у ренесанси. Бројни ренесансни уметници, архитекте, сликари, вајари, проучавали су могућности 

примене централне перспективе у ликовним делима. 

Пјетро Перуђино, Предаја кључева, Сикстинска капела, Рим, 1481—1482. 

Угаона перспектива је слика са две тачке недогледа или са више 

њих. На оваквој слици објекти су постављени фронтално, са бочном 

ивицом окренутом ка посматрачу и тачком недогледа измештеном из 

центра композиције, чиме се нарочито наглашава дубина простора. 

Угаона перспектива се појављује још у ренесанси, али је широку примену 

имала у сликарству 19. века. 

Гистав Кајбот, Човек на балкону, 1880. 

Импресиониста Гистав Кајбот је у 

својим радовима често примењивао 

угаону перспективу, чиме је 

наглашавао тродимензионалност 

и дубину простора, комбинујући 

на креативан начин више тачки 

недогледа. 

Гистав Кајбот, 

Кишни дан у Паризу, 1887. 

44


Жабља перспектива јесте представа елемената слике са спуштеном 

линијом хоризонта, због које посматрач има утисак да посматра 

објекте одоздо. Због постављања линије хоризонта близу основе слике 

стиче се утисак да доминантни елементи у простору стреме ка висини, 

најчеће градећи пирамидалну композицију. 

Клод Моне, Шетња, 1875. 

Јакопо Тинторето, 

Представљање девице, 1553—1556. 

На маниристичкој слици уметник 

Јакопо Тинторето је симболички 

применио принцип жабље 

перспективе како би нагласио 

вертикално грађење фигура у 

простору које теже ка „небеском, 

духовном” простору. 

Птичја перспектива има наглашену висину хоризонта, па се постиже 

утисак посматрача као да посматра објекте одозго. Повишени хоризонт 

код птичије перспективе подразумева високо постављене очне 

тачке, чиме се простор испред посматрача повећава и шири. Ова врста 

перспективе омогућава приказ отвореног простора и објеката у 

њему, као и динамике дела. 

Едгар Дега, Плаве балерине, 1899. 

Јоаким Патинир, 

Предео са Светим Јеронимом који лаву 

вади трн из шапе, око 1520. 

Алегоријски пејзаж Јоакима 

Патинира с религиозном тематиком 

припада типу „светских пејзажа”, који 

су нарочито били омиљени у 16. веку. 

У оваквим пејзажним приказима 

дубина простора се наглашава 

коришћењем птичје перспективе, 

као и посебном обрадом детаља у 

првом плану. На Патинировој слици, 

гледано одозго, Свети Јероним је 

постављен у простор стене, која 

доминира композицијом својом 

величином, али и посебном обрадом 

текстуре камена, постигнутом кроз 

игру светлости и сенке. 

45


Ваздушна перспектива 

Ваздушна перспектива, која се назива још и валерска или атмосферска, јесте сликарски метод грађења илузије 

простора којим се добија утисак дубине и веће разређености атмосфере. Ваздушна перспектива објашњава 

утицај атмосфере и густине ваздуха (различите честице од којих се састоји ваздух, прашина и смог, 

влажност ваздуха — киша, снег, град и слично) која се налази између посматрача и посматраних објеката на 

опажање облика на одређеној удаљености. Уметник користи валерске вредности боје тако да предњи планови 

слике буду интнезивнијих боја и у контрастима, док се илузија простора и дубине постиже постепеним деградирањем, 

то јест слабљењем интензитета боје и контраста у задњим плановима слике. Дакле, код ваздушне 

перспективе објекти на слици који су близу имају оштре контуре, интензивне, контрастне тонове топлих боја, 

док су удаљени објекти меких контура, бледих и хладних тонова. Ваздушна перспектива је пун значај и широку 

примену имала у 17. и 18. веку, у периоду барока. Посебно је коришћена у приказу пејзажа, где уз линеарну и 

колористичку перспективу појачава илузију дубине простора код посматрача. 

Постоји још једна перспектива: 

називам је ваздушном јер се кроз 

разноликост зрака могу сазнати 

различита растојања разних 

објеката... ако желиш да на слици 

изгледају даље један од другог, треба 

да замислиш доста густ ваздух. Ти 

знаш да у таквом ваздуху последње 

по реду ствари које се у њему виде 

— планине, због велике количине 

ваздуха који се налази између твог 

ока и њих, изгледају плавље, готово 

прозрачне боје кад је сунце на 

истоку. Дакле, ... треба да направиш 

прву зграду у њеној боји; удаљенију 

направи с нејаснијим контурама и 

плављу, а ону за коју хоћеш да буде 

још удаљенија, направи још толико 

плављом; ону за коју хоћеш да буде 

пет пута удаљенија направи пет 

пута плављом. 

Леонардо да Винчи, 

Трактат о сликарству — 

О ваздушној перспективи, 15. век 

Леонардо да Винчи, 

Свети Јован Крститељ, 1510—1515. 

Сфумато (италијански sfumato — 

мутно, нејасно, разливено, нијансирано) 

у сликарству и графици 

представља поступак сликања са 

благим прелазима од светлог ка 

тамном. Сфумато може да се користи 

за приказ велике дубине 

простора, тако што се видљивост 

удаљених објеката смањује. То се 

постиже коришћењем меких и 

светлих линија, без приказа детаља, 

већ само давањем контура 

облика, без јаких колористичких 

и светлосних контраста, тако да 

удаљени облици буду као у „измаглици”. 

Сфумато је први почео да 

примењује ренесансни уметник 

Леонардо да Винчи, који је ову технику 

довео до савршенства. 

Клод Лорен, 

Укрцавање краљице од Себе, 1648. 

Ваздушна перспектива је пун значај 

и широку примену имала у 17. и 18. 

веку, у периоду барока. Посебно 

је коришћена у приказу пејзажа, 

где уз линеарну и колористичку 

перспективу појачава илузију 

дубине простора код посматрача. 

46



Ван Гог, Поље пшенице са вранама, уље на платну, 1890. 

Колористичка перспектива јесте начин приказивања дубине простора специфичним распоредом боја у односу 

на објекте који су у првом плану. Топле боје дају визуелни утисак близине (црвена, жута, наранџаста) 

јер по природним законитостима опажања губе на интезитету пропорционално удаљености, па се користе 

за истицање облика који су у првом плану. Хладнији тонови дају утисак даљине (плава, зелена, љубичаста) 

па се сходно томе користе за постизање илузије дубине простора. Разлика између ваздушне и колористичке 

перспективе је у томе што у колористичкој контуре не губе на оштрини, нити боје на интезитету у дубини простора, 

већ су истих вредности независно од планова слике. 

У модерној уметности, сликари 

су колористичкој перспективи 

понекад давали већи значај од 

линеарне перспективе, као важном 

закону просторности који се 

у сликарству назива још и колористичка 

модулација. Посебно су је 

примењивали у раду импресионисти 

и фовисти. 

Андре Дерен, Село и сунце, 1905. 

Уметник Андре Дерен је представник 

фовизма (уметничког правца 

насталог почетком 20. века). На 

приказаној слици он је користио 

принцип колористичке перспективе. 

Елементе у првом плану приказао је 

топлим тоновима боја да би се јасно 

издвајали од другог плана, који је у 

хладним тоновима боја, као што су 

плава и зелена. 

47


Полиперспектива 

Полиперспектива или комбинована перспектива је приказивање 

објеката у простору из више различитих видних тачки. Она настаје 

комбиновањем више типова перспективних слика, с прелазима који 

су неприметни и који чине пројектовану целину. Принцип полиперспективе 

се препознаје још у старом веку, у Египатском сликарству, 

посебно на приказима људских фигура и простора из различитих тачака 

посматрања. 

Пабло Пикасо, Жена која плаче, 1937. 

На кубистичком портрету (кубизам 

је правац у ликовној уметности који 

је настао и развијао се током прве 

половине 20. века) уметник Пабло 

Пикасо је приказао лице жене из 

више углова истовремено. 

Сва становишта су једнако тачна и 

важна истовремено. 

Алберт Ајнштајн 

Египатски портрет краљице 

Нефертари, 13. век пре н. е. 

Симоне Мартини, детаљ олтара Блаженог 

Августина Новог, Сијена, 1324. 

У модерној и савременој уметности користе се различити приступи приказа простора. Полиперспектива је 

посебно била заступљена почетком 20. века у радовима кубиста. Пикасо, један од најзначајнијих представника 

кубизма, за приказ портрета користио је више перспектива тако што би приказао на једној равни лице 

видљиво са свих страна, из различитих углова посматрања. Уметник Морис Корнелис Есхер, ослањајући се 

на математичке законитости, решавао је простор слике применом полиперспективе, стварајући необичан, 

скоро магичан амбијент просторних односа. 

Вилијам Хогарт, Сатира на варљиву перспективу, 1753. 

Морис Корнелис Есхер, Релативитет, 1953. 

48



Уметници су у периоду ренесансе проучавали законитости перспективе 

и проналазили различите инструменте за приказ перспективних 

слика — перспектографе. Један од метода који је користио Албрехт 

Дирер јесте преношење перспективне слике облика који се црта на 

хоризонтално постављену мрежу квадрата. Уметник фиксира поглед 

увек на истој висини помоћу визира. Он посматра модел кроз вертикално 

постављену мрежу која има функцију перспективне равни и 

преноси цртеж у одговарајућа поља. 

Албрехт Дирер, Приказ перспективне 

слике помоћу стаклене плоче, дрворез, 

1525. 

Албрехт Дирер, Приказ перспективне слике помоћу вертикалног визира, 

бакрорез, 1538. 

Други метод који је Дирер илустровао на свом бакрорезу јесте Јакоб- 

Кајзеров метод за добијање перспективних слика. По том методу уместо 

ока цртача, очну тачку представља позиција фиксирана на зиду, за 

коју је фиксиран канап — видни зрак који уметник усмерава ка објекту 

који црта. Користећи визир уметник бележи контуре предмета на 

вертикално постављеној стакленој плочи, а удаљен је од плоче за дужину 

руке којом црта. Уметник на тај начин одређује тачну контуру 

предмета тачкама, а потом и дефинише облик цртежом. Трећи поступак 

који је Дирер користио и илустровао јесте следећи: видна тачка 

— канап пролази кроз рам и досеже до самог објекта који се црта, а 

перспективна слика се дефинише на папиру причвршћеном за рам. 

Албрехт Дирер, 

Јакоб-Кајсеров изум, бакрорез, 1538. 

Ханс Балдунг Грин, 

Зачарани коњушар, око 1534. 

Албрехт Дирер, Сликар и помоћник 

цртају лауту помоћу направе за 

перспективу, бакрорез, око 1534. 

49



1. Илузија простора 

Португалска уметница Марија Елена 

Вијеира да Силва је у својим апстрактним 

композицијама примењивала различите 

перспективе на истом раду. Она је 

комбиновала централну, птичју и 

жабљу перспективу, али и инверзну 

и угаону. На тај начин она је постигла 

необичан кинетички амбијент у коме је 

створена илузија кретања елемената у 

простору. Њени радови се могу назвати 

и конструкционе метаморфозе.Прикажи 

у свом раду облике у простору који 

може бити отворен — екстеријер или 

затворен — ентеријер. Примени неку 

од перспектива по избору, или комбинуј 

више различитих. Истражуј у раду 

различите просторне односе, скраћења 

и илузију простора, који може бити 

реалистичан или имагинаран. 

Марија Елена Вијеира да Силва, Плес, детаљ слике,1938. 

Марија Елена Вијеира да Силва, Шах-мат, 1949—1950. 

50


Резиме 

Закони перспективе су се примењивали у уметности од 

давнина, паралелно с развојем науке, посебно геометрије и 

математике. 

Простор можемо доживети као физички и као духовни. У физичком 

смислу простор подразумева све оно што нас окружује 

и представља видљив, материјални свет. Духовни простор чине 

лични доживљаји слике — виђење посматрача на које утичУ 

свест, подсвест, искуство, као и имагинација. 

Перспектива као појам значи угао гледања; стајалиште, место или 

положај с ког се посматра. У ликовној уметности перспектива је начин 

приказивања тродимензионалног простора на дводимензионалној 

равни, чиме се ствара привид дубине простора и планова. 

У ликовној уметности постоји неколико врста перспектива, а то су: 

вертикална — приказ облика у простору по вертикали, један изнад 

другог; инверзна — приказ дубине простора помоћу паралелних 

линија које се у даљини не сужвају, већ се шире и удаљавају; 

линеарна — геометријска конструкција тродимензионалног простора 

на ликоравни; централна перспектива — идеална просторна 

организација елемената слике, која укључује све тачке простора; 

ваздушна — приказ дубине простора с већом разређеношћу 

атмосфере; колористичка — приказ дубине простора где су топле 

боје у првом, а хладне у другом плану; полиперспектива — приказ 

објеката у простору комбиновањем више типова перспектива. 


1. Наведи врсте перспектива које се примењују у ликовној уметности 

и њихове одлике. 

2. Какав утисак код посматрача могу да изазову поједине врсте 

перспектива које је уметник применио на одређеној слици? Опиши 

специфичности перспектива на неком примеру уметничког дела из 

књиге. 

3. Разговарај с другима о томе које су врсте перспектива 

најуочљивије на приказаним радовима уметника у књизи. Такође, 

покушај да препознаш на којим примерима је дубина простора 

најизраженија. Размени с другима своје доживљаје и мишљења о 

овим уметничким делима. 


Ликораван — дводимензионална раван. 

Линија хоризонта — оно што видимо као место 

у даљини где се спајају небо и тло. 

Стајалиште — место с кога се посматра у 

правцу линије хоризонта. 

Тачка недогледа — коначна тачка на линији 

хоризонта која је заједнички центар 

пројектовања видних зрака. 

Видни зраци — замишљене полуправе које 

полазе из очне тачке. 

Дистанца — простор између очне тачке и 

тачке недогледа. 

Централна перспектива — идеална просторна 

организација елемената слике, 

укључује све тачке простора. Помоћу ње се 

приказују објекти који се налазе лицем испред 

посматрача. 

Угаона перспектива — слика са две тачке недогледа, 

где су објекти постављени фронтално, 

са бочном ивицом окренутом ка посматрачу. 

Жабља перспектива — представа елемената 

слике са спуштеном линијом хоризонта, због 

које посматрач стиче утисак као да посматра 

објекте одоздо. 

Птичја перспектива — приказ с наглашеном 

висином хоризонта, тако да се стиче утисак као 

да посматрач објекте посматра одозго. 

Сфумато — разливени обриси са благим 

прелазима од светлог ка тамном. 

Перспектограф — инструмент за приказ 

перспективних слика. 

Јан Ван Ајк, Мадона с дететом, 1436. 

Андреа Мантења, Оплакивање Христа, 

темпера на платну, Пинакотека ди Брера, 

Милано, Италија,1480. 

51

Уљано сликарство 

Темпера на дасци 

Калиграфија 

Илуминација 

Таписерија 

Витраж 

Зграфито 

Филигранство 

Штуко и мукарнас 

Сликање на свили 

Батик и тапас 

Ликовне технике и материјали 

РАЗВОЈ ЛИКОВНИХ ТЕХНИКА У 

СРЕДЊЕМ И НОВОМ ВЕКУ 

Технике и материјали у ликовној и примењеној уметности, као 

и у архитектури развијале су се кроз време. У средњем и новом 

веку неке технике су посебно усавршене, а неке су се примењивале 

први пут, као резултат истраживања уметника и потребе 

да се одређени визуелни садржаји прикажу на нов начин. Ту се, 

поред основних графичких, убрајају разноврсне технике: уљано 

сликарство, темпера на дасци, уметност лепог писања — 

калиграфија и илуминација, витраж, зграфито, технике обраде 

метала, штуко и мукарнас, сликање на свили, златовез, батик и 

тапас. 

Уљано сликарство је једна од најзаступљенијих сликарских техника. 

У антици и средњем веку уљане боје су коришћене као заштитни 

премаз. Као сликарски материјал усавршене су у 15. веку. Заслуга 

се приписује фламанским мајсторима браћи Јану и Хуберту Ван Ајку, 

а Антонело да Месина је ову технику пренео у Италију. Као подлога 

је прво коришћена даска, а потом платно затегнуто на блинд-раму и 

препарирано заштитним слојем. С временом се ова техника развијала 

и скоро у потпуности потиснула сликање темперама, због изражајних 

могућности уљаних боја, њихове засићености и сјаја. У 19. веку 

почиње производња боја у тубама. 

Уљана боја се не раствора водом, већ се за њено растварање користе 

посебна уља — ланено, маково или орахово. Као додатни материјали 

користе се и лакови, разређивачи, смоле, восак и други. Изражајне 

могућности уљаних боја су изузетне и зависе од пигмената, врсте и 

количине уља, као и додатних материјала. Уљаним бојама може се 

сликати наношењем танког провидног слоја, званог лазур, или густог 

и покривног слоја званог импасто, чиме се постиже различита текстура. 

Уљана боја се дуго суши, па се могу користити средства која 

убрзавају тај процес. 

Пастуозно сликање 

Уљаним бојама се може сликати 

лазурно — у танком слоју или 

пастуозно — гушћим наносима боје. 

Ренесансни уметник Тицијан је један 

од иноватора импасто технике, 

пастуозног сликања, а касније је 

утицао и на технике сликања које 

су примењивали барокни уметници 

Рубенс, Рембрант и Веласкез. 

52 

Тицијан, Полагање Христово у гроб, 

уљана слика, 16. век


Сликање темпером на дасци датира још од античког доба, али 

пуну примену ова техника је имала у средњем веку, у византијској и 

хришћанској уметности. Током 14. и 15. века сликари су радили течним 

пигментима, најчешће на дасци од дрвета храста, бора, букве, 

јаблана, трешње или ораха. Даске су препариране — премазиване 

заштитним слојем, најчешће раствореном основом од креде, званом 

ђесо, како би се добила глатка основа за сликање темпером. 

Верске слике — иконе (грчки eikon — слика, лик, образ, представа) 

развиле су се још у раном хришћанству из грчко-римских портретних 

слика, с циљем да поуче и духовно надахну вернике, па су главни 

мотиви лик Христа, Богородице, светитеља или библијске сцене. Током 

средњег века сликане су на посебно обрађеној и припремљеној 

дрвеној плочи, пигментним бојама и посебним везивима, најчешће 

јајчаном емулзијом, при чему је пигмент мешан са жуманцетом. Тако 

добијена боја се брзо сушила, а наношена је у танким, лазурним 

слојевима. Уметници су прво на подлози исцртавали контуре, а потом 

подсликавали површине. Поступак сликања је најчешће поштовао 

строга канонска правила, која су варирала. Углавном се кретало од 

тамнијих тонова одређене боје, ка светлијим нијансама у танким 

слојевима у штриху — танком потезу којим уметник гради површину 

слике. Обично су сенке подсликаване хладним тоновима мешавине 

зелене боје и других боја, док су завршни потези на слици често светле 

линије, којима се назначавају волумен и светлост. Средњовековне 

иконе су стилизоване и богатог колорита са израженим симболичким 

значењем јединства доброг и лепог у духу религиозне тематике. 

Андреј Рубљов, Свети Јован Крститељ, 

темпера на дасци, 15. век 

даска 

газа 

слојеви подлоге 

злато 

слојеви боје 

Један од поступака припреме подлоге 

за сликање икона 

Лонгин (?), Свети Сава и Свети Симеон, 

темпера на дасци, Народни музеј, 

Београд 16. век 

53


Осврти 

Први писани документи потичу од Сумера. 

Најстарије писмо је пиктографско 

— сликовно писмо, из којег су Сумери 

развили клинасто писмо. Зашиљеним 

дрвцетом, на плочици од свеже глине, 

утискивали су знакове, тако да су остајали 

трагови у облику клинова, а потом је 

плочица сушена на сунцу. 

Хијероглифи (египатско писмо) јесте 

сликовно писмо, које су Грци називали 

„светим знацима“. Хијероглифе је први 

дешифровао француски научник Жан 

Франсоа Шамполион у 19. веку. 

Уметност лепог писања или калиграфија, што на грчком значи 

краснопис или лепо писање, води порекло из древне Кине, а развија 

се у различитим културама и цивилизацијама. Калиграфија није само 

просто писање, или преписивање, већ је и уметничко обликовање 

писма и текста. Западна цивилизација је нарочито развила различите 

калиграфске стилове, захваљујући исписивању религиозних текстова 

у средњем веку. У 15. веку, након појаве штампарија, писари постају 

мајстори краснописа. Тај занат је донекле заборављен до 19. века, када 

га је обновио енглески уметник Вилијам Морис. Данашња, савремена 

калиграфија је веома разнолика и представља лични и оригинални 

израз аутора. Многи велики сликари модерне уметности који су истраживали 

различите идеје и форме изражавања у својој уметности 

користили су слова као елементе дела. Међу најпознатијим стиловима 

западних слова су курзив (искошено писмо), уницијала, верзал (велика 

слова), готска писма, модерна писма. 

Кинеска калиграфија, 

династија Сонг, 11—12. век 

Студенички типик, који је Свети Сава написао 1208. 

Калиграфија древних Маја 

За писање калиграфских текстова могу се користити четкице, зашиљена 

трска, гушчија или метална пера, као и оловке. Некада се 

као подлога за писање, осим папируса и свиле, користио пергамент 

— глатка подлога од обрађене животињске коже (овчије, козије или 

телеће). Данас се производе папири различитих структура — пергамент-папир, 

паус-папир, акварел и други. Оно што је важно јесте да 

добро упија боју, да се не би разливала. Боје су разноврсне — туш, 

бајц и мастило, акварел, гваш... 

Арапска калиграфија 

Пример савремене калиграфије 

54


Илуминација (од латинске речи iluminatio — просветљење) јесте 

ликовна декорација књига с минијатурама, иницијалима и орнаментима. 

Монаси су у раном средњем веку преписивали старозаветне 

књиге и јеванђеља, које су осликавали колорисаним и позлаћиваним 

илустрацијама. Минијатура (латински minium — црвена оловна боја) 

јесте слика малог формата, прецизно рађена различитим сликарским 

техникама, при чему је коришћена и црвена оловна боја — минијум. 

Минијатуре се користе за илустрације писаног текста. Бечка генеза је 

најрепрезентативнији пример илустроване Библије, чији ликовни израз 

има основе у античком римском сликарству. 

Страница из Бечке генезе, темпера и 

сребро на бојеном пергаменту, Беч, 6. век 

На тој минијатури догађаји су 

приказани у низу, а централни 

догађај је сцена Јакова који се рве 

са анђелом. Текст је писан сребром 

на обојеном пергаменту, док су 

слике богато колорисане, попут 

ранохришћанских мозаика. 

Минијатура Јаков се рве са анђелом, страница из Бечке генезе, детаљ 

Илуминирани рукописи су најчешће комбинација слике и текста. 

Почетно поглавље обично почиње иницијалом (од латинске речи 

initium — почетак), почетним словом које је посебно истакнуто величином 

и линеарном и колористичком декорацијом. Иницијал је у 

средњем веку био изузетно значајан уметнички мотив, а најрепрезентативнији 

иницијали су у ирско-англосаксонској уметности сликања 

минијатура током 8. века. У српској средњовековној уметности 

бројни списи су украшавани минијатурама и илуминираним иницијалима. 

Један од њих је Мирослављево јеванђељe. 

Илуминација иницијала, слово Р, 

Мирослављево јеванђеље, Народни 

музеј, Београд, 12. век 

Лист са калиграфским текстом 

и минијатуром из српског 

средњевековног рукописа 

Радосављево јеванђеље (12 листова) 

чува се у збирци руске националне 

библиотеке, Санкт Петербург, 15. век 

55


размак 

основних 

нити 1 цм 

око ексера 

се везује 

нит затеже и 

везује чвор 

Основна техника ткања 

Таписерије су слике настале техником ткања и посебно су биле заступљене 

у уметности средњег века. Имале су декоративну функцију и 

постављане су на камене зидове палата богатих мецена — угледних 

људи најчешће из виших друштвених слојева, који подржавају уметност 

и уметнике. 

Ткање је поступак преплитања текстилних нити. Нити које се вертикално 

затежу преко рама ткачког разбоја су нити основе и углавном су 

од чврстог предива вунице или лана. Основа се преплиће хоризонталним 

нитима које се називају потке, а које могу бити од вунице, свиле 

или од племенитих метала, као што је злато. Картон с ликовним предлошком 

(цртеж или слика) обично се поставља испод разбоја. Ткање 

је заступљено у примењеној уметности различитих култура, а посебно 

у источњачкој уметности, која се и данас негује кроз ћилимарство 

— технику израде богато декорисаних тепиха, ткање и вез текстила и 

одеће, израду употребних предмета, декорације ентеријера и друго. 

Бошко Петровић, Композиција VI, 

таписерија, Атеље 61, Нови Сад, 1987. 

Током времена развијани су 

различити поступци ткања, 

од једноставних преплета до 

приказа сложених мотива танким 

нитима, као што су фламанске и 

француске таписерије од 15. до 

18. века. 

Марк Шагал, Прозори Америке, 

детаљ витража, Чикаго, 1977. 

Готичка таписерија Дама и једнорог, део серијала о једнорогу, око 1500. 

Витражи су слике од бојеног стакла, и најчешће су део архитектонског 

простора. Иако постоје докази да је бојено стакло коришћено још у старом 

веку, своју пуну примену витраж добија у средњем веку на романичким 

и готским катедралама, али и у модерној и савременој ликовној и 

примењеној уметности. Технологија израде витража је доста сложена 

и захтева занатску вештину и искуство. У средњем веку комади бојеног 

стакла су се спајали оловном конструкцијом, званом камес, и постављали 

у гвоздени рам причвршћен за прозорски отвор. 

Веома важан елемент је светлост 

која пролази кроз транспарентно 

бојено стакло стварајући различите 

колористичке и светлосне 

ефекте. У готичким катедралама 

посебно се водило рачуна о 

усклађености положаја витража, 

о њиховим бојама и осветљењу, 

који су морали бити уклопљени у 

амбијент грађевине. 

Детаљи витража Катедрале у Шартру, 

Француска, 11—12. век 

56


Штукатура или штуко је архитектонска декорација у малтеру добијеном 

мешавином креча, млевеног мермера и гипса. Најчешће се користи 

за украшавање ентеријера или екстеријера. Штукатура се нарочито 

користила за декорацију џамија у Ираку и Ирану током 8. и 9. века, 

а врхунац је достигла на Алхамбри у Шпанији. Исламска штуко декорација 

извршила је утицај и на барокну архитектуру 17. и 18. века. 

Мукарнас је карактеристичан вајарски елемент у исламској архитектури 

у облику нише која се понавља и подсећа на пећинске сталактите. 

Обично је компонован у више редова на архитектонским прелазима 

или као декорација купола, сводова, ниша и капитела, како би се 

постигао изразито декоративан ефекат. 

Зграфито је зидна техника из средњег века којом су украшавани ентеријери 

и екстеријери грађевина. То је техника гребања или гравирања 

— оштрим предметом скидају се слојеви с малтерне основе која 

је прављена у наслагама различитих боја. Скидањем горњих слојева 

добијају се различите колористичке површине удубљења. 

Мукарнас као архитектонска 

декорација, Алхамбра, Шпанија, 14. век 

Деца у игри, Ханс Бабудер, зграфито, Беч, 1955. 

Обрада метала је позната још од преисторије. Нарочито су је примењивали 

Келти почетком средњег века, а један од најпознатијих средњовековних 

рудника био је у познатом металуршком крају ураво код нас 

— Ново брдо на Косову и Метохији. Најчешће коришћени метали били 

су злато, сребро, бронза, бакар и гвожђе. Развијени су различити начини 

обраде: ливење, гравирање, бушење. Често су украсни и употребни 

предмети украшавани интарзијама од драгог и полудрагог камења, од 

стакла у боји или емајла. Филигранство је посебна техника обраде метала 

употребом жице од племенитих метала, најчешће злата и сребра, 

за компоновање орнаменталних декоративних мотива. Нарочито је 

примењивана у исламској уметности, као и у раном средњем веку. 

Барокна декорација у штуко техници, 

базилика Јасна Гора, Пољска, 17. век 

Брош Тара, позлата, бронза, стакло и 

емајл, Ирска, 8. век 

Филигрански рад, Сирија (слика лево) 

Сцене из Христовог живота, златна 

чутура са инкрустрацијама од сребра, 

Сирија, 13. век 

57


Сликање на свили се примењивало још у старом веку. Свила као сликарска подлога се користила у 4. веку 

пре н. е. у Кини. Сликање на тој подлози затим се проширило на Кореју и Јапан. До проналаска папира свила 

се користила као подлога за писање, а потом као сликарска подлога, најчешће разапета на блинд-рам и осликавана 

темперама. На исти начин су се на Далеком истоку, поред слика, осликавале лепезе и паравани. У 14. 

веку, захваљујући трговини у Европи, свила почиње интензивно да се користи као сликарска подлога. 

Хуан Кси, Окупљање у Парку кајсија, ручни свитак, мастило и боја на свили, династија Минг, Кина, око 1437. 

Батик је традиционална индонежанска техника. Реч је о сликању на 

тканини која је претходно исцртана течним воском. Комади платна 

или свиле се могу бојити четком или везивањем и гужвањем па кувањем, 

где се после одвезивања чворова и бојења добијају необични 

колористички ефекти. Ова техника се нарочито примењује у земљама 

Далеког истока, у Индији, Малезији и Кини. 

Процес припреме коре дрвета за 

израду тапаса 

Јавански традиционални батик, 

нарочито из Јогијакарте и Суракарте, 

има и религиозно значење. 

Традиционалне боје укључују 

индиго-плаву, тамнобраон и белу, 

које представљају три главна 

хинду бога — Браму, Вишну и 

Шиву). Одређене шеме и обрасци 

коришћења шара и боја имале су 

у прошлости и сталешко значење 

— шире пруге или таласасте 

линије указују на племство вишег 

ранга. Обично се сликају теме из 

свакодневног живота, као и мотиви 

попут цвећа, природе, животиња, 

фолклора и људи. УНЕСКО је 

индонежански батик прогласио 

ремек—делом нематеријалне 

баштине човечанства 2009. 

Тапас је техника која потиче са острва Океаније. Прави се на претходно 

поквашеној и ударањем истањеној кори дрвета, која се украшава 

док је још влажна. Као алтернатива се може користити згужвани 

папир, који је претходно поквашен и тако изгужван осушен да би се 

добила интересантна структура. Могу се користити различите врсте 

сликарских материјала и техника. 

Свила сликана батик техником 

58



Платно је од давнина служило као подлога за сликање. Пронађене 

су слике на платну које потичу још из древног Египта, античке Грчке 

и Рима, као и из далеке Кине. У Византији су дрвене даске прекриване 

платном и импрегниране, а потом се сликало пигментним бојама. У 

ренесанси су прво коришћена платна затегнута на великом блинд-раму, 

јер је такве слике било лако преносити приликом религијских процесија. 

После 16. века слика на платну скоро у потпуности потискује 

даску као основу за сликање. На платну се може сликати различитим 

материјалима, а најчешће се користе темперне, уљане и акрилне боје. 

Платно се прво импрегнира заштитним слојем лепила, да би се затвориле 

поре на платну и ограничила способност упијања боје, и смањио 

утицај влаге. Платно се потом премазује у два до три слоја препаратуром 

— мешавином везива и пигмената, да би се подлога изравнала, заштитила 

и припремила за сликање. Постоје различите врсте препаратура, 

али се данас најчешће користи брзосушећи акрилни грунд. Грунд 

се наноси широким четкама, лазурно, у два или три наноса. Сваки слој 

се најпре мора осушити да би се нанео следећи. Да подлога не буде 

бела, може се додати мало акрилне боје или пигмента да би се тонирала. 

Осим платна, на овај начин може да се грундира и папир, картон или 

дрвена подлога. 

Платно као основа за сликање има бројне предности — могуће је радити 

на великим форматима који су лако преносиви. Текстура платна, 

која је разноврсна, омогућује примену бројних сликарских поступака 

које није могуће извести на другим подлогама. Такође, слике на 

платну, ако се чувају у адекватним условима, имају дужи век трајања. 

Ипак, платно има и мане: с временом оно губи еластичност, постаје 

крто и боја често пуца. Осим тога, осетљиво је на атмосферске промене 

— ткање се сужава или опушта на топлоти и хладноћи. Због тога 

је веома важна добра припрема — препарирање подлоге, како би 

трајност слике била што дужа. Најдужу примену у историји уметности 

имају ланена платна, платна од конопље и памука. Сликарско платно 

је незаменљива подлога, коју су кроз читаву историју користили највећи 

мајстори стварајући ремек-дела уметности. 

Сликарско платно 

Блинд—рам 

Блинд-рам је основа од дрвених 

летвица која се користи за затезање 

платна или папира. Када се платно 

постави на блинд-рам, поравнава 

се и затеже убацивањем малих 

дрвених уметака у углове све док 

платно не буде равномерно разапето 

и затегнуто целом површином. Ако 

када се платно опусти касније се 

може поново затегнути. 

Сликарске четке, боје и палета 

Пабло Пикасо, Студио, 1927—1928. 

59



У овом поглављу су представљене 

различите технике: уљано сликарство, 

темпера на дасци, калиграфија, 

илуминација, таписерија, 

витраж, зграфито, обрада метала, 

штуко и мукарнас, сликање на свили, 

батик и тапас. Примени у раду 

неке од наведених техника. Овде су 

представљене неке од њих. 

Посматрај ове радове и покушај да препознаш које од наведених техника 

су применили њихови аутори: 

60 

1. Зграфито 

За зграфито технику потребно је 

припремити подлогу од стиропора, 

на коју се наносе слојеви малтера 

у боји. Потребно је да се сваки слој 

осуши пре наношења следећег, 

како материјал не би пуцао. 

Малтер треба припремити од два 

дела песка и једног дела креча 

(могуће је користити и замену за 

креч). За бојење се могу користити 

пигменти или темпере, претходно 

растворени у води. 

Када се подлога осуши, може се 

гравирати цртеж, тако што ће се 

гребањем пажљиво скидати делови 

слојева, до жељене боје. 

Као алтернатива се може 

радити и зграфито с воштаним 

пастелима. То је једноставан 

поступак: воштане боје наносе се 

у дебљем слоју на тврђу картонску 

подлогу (триплекс). Када се боја 

нанесе, премазује се комадом 

сунђера натопљеним у црном 

тушу преко целе површине. На 

тако припремљеној подлози 

можеш да гравираш линијски 

цртеж, као и веће површине. 

Изражајне могућности ове технике 

су многобројне, зато истражуј, 

експериментиши и стварај. 

2. Батик 

Пошто је батик техника која 

захтева посебне услове рада, 

могуће је користити алтернативне 

поступке. Уместо топлим воском, 

цртај или попуњавај површине по 

твојој жељи, на папирној подлози 

хладним воском, односно свећом. 

Када завршиш цртеж, рад осликај 

воденим бојама лазурно, тако да 

делови рада на којима је восак 

не приме боју због уљане основе. 

Истражуј могућности технике 

батика на различитим врстама 

папирних подлога. 

1. 

3. 

2. 

4. 

5.


Резиме 

У средњем и новом веку неке технике су посебно усавршене, а 

неке су се примењивале први пут, као резултат истраживања 

уметника и потребе да се одређени визуелни садржаји 

прикажу на нов начин. 

Поред основних графичких техника и техника цртања, у средњем 

веку развијају се и усавршавају разноврсне технике као што 

су: уљано сликарство, темпера на дасци, уметност лепог писања 

— калиграфија и илуминација витраж, зграфито, технике обраде 

метала, штуко и мукарнас, сликање на свили, златовез, батик и тапас. 


1.Посети неки ликовни атеље, радионицу или уметничку школу и 

са стручњацима размените искуства о сликарским техникама и материјалима. 

2. Посети неки музеј или галерију где су изложена репрезентативна 

уметничка дела. Посматрај радове и размени своје мишљење 

и своја искуства са другима. Напиши кратак извештај о изложби и 

изрази своје утиске и мишљење о делима, с посебним освртом на 

технике и материјале које су уметници применили у свом раду. 

3. Организуј радионички рад у групама и експериментишите с различитим 

сликарским материјалима. Комбинуј их и истражуј њихове 

изражајне могућности. 

Тара брош, келтска украсна шнала, Национални музеј Ирске, 8. век 

„Првенство израза. Могло би се расправљати о томе да ли 

уметник мора да примењује чисто формалну технику пре него 

што може да се нада да ће успешно да прикаже израз. Али, ово 

схватање обрће природни ред уметничког процеса. У ствари, 

свака добра примена веома је изражајна.” 

„Израз”, Уметност и визуелно опажање, Рудолф Арнхајм, 1998, стр. 383. 


Штуко — рељефна декорација у малтеру. 

Мукарнас — декоративни архитектонски 

елемент у облику сталактита на куполама, 

сводовима, нишама и капителима. 

Филигранство — техника компоновања 

орнаменталних мотива од жице на украсним 

или употребним предметима. 

Минијум — црвена оловна боја. 

Батик — традиционална индонежанска техника 

сликања на тканини која је претходно 

исцртана течним воском. 

Тапас — сликарска техника са острва Океаније, 

која се примењује на поквашеној и 

ударањем истањеној кори дрвета. 

Препаратура — мешавина везива и пигмената 

којом се премазује подлога, на пример 

платно или даска да би се припремила за 

сликање. 

Ђесо — препаратура од раствора креде. 

Штрих — танак потез четке којим уметник 

гради површину слике. 

Лазур — танак и провидан нанос боје. 

Импасто — густ и покривни слој боје. 

Таписеријa — сликa настала техником 

ткања разних нити: вуне, памука, злата... 

Мецене — угледни, имућни људи, најчешће 

из виших друштвених слојева, који подржавају 

уметност и уметнике. 

Ткање — техника преплитања текстилних 

нити преко нити основе, које се вертикално 

затежу преко рама ткачког разбоја. 

Потка — нити које се у процесу ткања хоризонтално 

преплићу кроз вертикално затегнуте 

нити на ткачком раму. 

Витражи — слике од бојеног стакла, који су 

најчешће део архитектонског простора. 

Камес — оловна конструкција којом су се 

у средњем веку спајали комади стакла при 

изради витража. 

Сликање темпером на дасци — сликарска 

техника из античког доба, која је пуну примену 

имала у средњем веку у византијској и 

хришћанској уметности. 

Иконе — верске слике које су у средњем 

веку најчешће сликане на дрвеној плочи 

мешавином пигмената и жуманцета. 

Уљано сликарство — једна од најзаступљенијих 

сликарских техника, усавршена у 

15. веку. 

Уљана боја — боја изузетних изражајних 

могућности на уљаној основи која се не 

раствара водом. 

Калиграфија — уметност лепог писања. 

Пергамент — подлога за писање и сликања 

од обрађене животињске коже. 

Илуминација — ликовна декорација књига 

минијатурама, иницијалима и орнаментима. 

Минијатура — слика малог формата, прецизно 

рађена различитим сликарским техникама. 

Иницијал — почетно украсно слово. 

Ћилимарство — израда декорисаних тепиха, 

ткање и вез текстила и одеће, израда употребних 

предмета и друго. 

61

Манастир Светог Јована Богослова, Поганово, 

околина Димитровграда, крај 14. века (слика десно) 

„Тумачење историје уметности. Обично на историју гледамо као на одвијање догађаја у времену, а нисмо довољно 

свесни да се они одвијају и у простору. Историју сагледавамо као наслаге временских слојева или раздобља од којих свако 

има своју специфичну дубину која одговара његовом трајању... Како се контекст гледања на уметност непрестано мења, 

упоредо с мењањем друштва, исто се тако развијају и наше тумачење уметности и погледи на њу и на читава раздобља.” 

Јансонова историја уметности, 2007, стр. 25, 385. 

62

III ПОГЛАВЉЕ 

УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ 

УМЕТНОСТ СРЕДЊЕГ ВЕКА 

УМЕТНОСТ НОВОГ ВЕКА 

63

Архитектура Византије 

Византијска скулптура 

Сликарство Византије 

Царичин град 


ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ 

Византијска уметност обележава почетак средњег века и обухвата период од пада Западног римског 

царства, 476, до пада Цариграда под власт Турака Османлија,1453. године. Римски цар Константин 

је 330. године преместио престоницу из Рима у Бизантион (касније назван Константинопољ, данас 

Истанбул, који су Словени одувек звали Цариград). Развој византијске културе имао је неколико фаза: 

рановизантијски период, средњевизантијски период (династија Македонаца и династија Комнина) и 

позновизантијски период (династија Палеолога). Због географског положаја Византије, на граници Запада 

и Истока, византијска уметност представља синтезу грчко-римске и источњачке традиције прожете 

хришћанском идејом да је телесно и чулно подређено духовном. Византијска уметност је створила свој 

специфичан, врло препознатљив стил, који се проширио на Малу Азију, Русију, Италију, Грчку, Србију, 

Бугарску и остале балканске земље. Најзначајнија достигнућа византијске уметности су у области 

архитектуре и сликарства, док су скулптурални прикази били у другом плану. 

Осврти 

Ранохришћанска уметност, која претходи 

византијској уметности развијала се 

почетком нове ере широм територија 

Римског царства и трајала је све до 313. 

године, када је римски цар Константин 

Миланским едикатом прогласио хришћанство 

за званичну веру. Уметност у периоду 

раног хришћанства карактеришу изражена 

духовност и религијски контекст новонастале 

вере, који се огледа у архитектури, 

скулптури и сликарству тог периода. 

Базилика је грађевина која је у римском 

периоду служила као градска судница. 

Правоугаоне је основе, с једним централним 

бродом, или је унутрашњи простор 

подељен стубовима, па постоје тробродне 

или петобродне базилике. Унутрашњост 

базилике је украшавана зидним 

сликама и мозаицима. 

Архитектура Византије 

Архитектуру Византије чине сви они архитектонски типови грађевина 

који су се развијали у Римском царству: бројне сакралне грађевине, 

утврђења, царске палате, тргови, зграде за становање, водовод 

и путеви, које су подизали византијски цареви. Најбоље су сачуване 

цркве — религиозни хришћански споменици. Прво златно доба или 

цветни период византијске уметности је 6. век, време владавине цара 

Јустинијана (527—565), који је био велики покровитељ уметности. 

Основни модел у архитектури цркава била је тробродна или петобродна 

базилика са апсидом на истоку, улазом — пронаосом на западу 

и великим прозорима на северу и југу. Материјал за изградњу била 

је опека, док је у конструкцији купола цигла комбинована с каменим 

плочама. У Византији се из некадашње базилике полако развијају посебни 

архитектонски облици. Централни тип цркве — црква је са 

централном основом изнад које се уздиже купола, и која је постала 

модел у изградњи византијских цркава. Такође, развија се тип цркве 

уписаног крста — грађевина правоугаоног облика са сводовима 

који имају облик крста уписаног у квадратну основу, с куполом изнад 

укрснице, као и мањим бочним куполама. Најрепрезентативније 

грађевине из тог периода су црква Сан Витале у Равени, Света Софија 

и Света Ирина у Цариграду (Истанбул). Примери развијених типова 

цркава су и тробродна базилика Сан Аполинаре ин Класе у Равени 

и петобродна базилика Светог Димитрија у Солуну. 

Унутрашњост цркве Сан Аполинаре ин 

Класе, Равена, 6. век 

Град Равена у Италији је био центар 

Византије на западу. 

Црква Сан Витале, Равена, 526—547. 

64

Сања Филиповић • Весна Дицић 

Црква Сан Витале је октогонална грађевина централог типа с галеријом 

— спратом изнад бочног брода, с великим прозорима и низом 

полукружних ниша које продиру у бочни брод, чинећи тако јединство 

с главним бродом. 

Црква Свете Ирине је пример 

грађевине из периода иконоборства 

(8. и 9. век) — верског покрета 

против икона, фресака, кипова и 

других визуелних представа у оквиру 

хришћанства. Упркос иконоборству, 

царица Ирина је успела да поново 

оживи поштовање према иконама. 

За разлику од већине хришћанских 

цркава у Цариграду, Света Ирина 

никада није претворена у џамију. 

Унутрашњост цркве Сан Витале, Равена, 526—547. 

Црква Света Софија или Црква Божије премудрости у Цариграду 

(Истанбулу) највећи је споменик и ремек-дело византијске архитектуре. 

Основа цркве је централног типа с квадратном основом. Велика 

купола изнад главног брода лежи на пандантифима — сферним 

троугловима који чине прелаз од квадрата до кружног обода. Са све 

четири стране налазе се полукуполе с мноштвом прозора у облику полукружних 

ниша. Овакав пример куполе на пандантифима монументалних 

размера постаје модел и основна одлика византијских цркава. 

Након турског освајања Света Софија је претворена у џамију, а данас 

је музеј. По узору на Свету Софију, у њеној непосредној близини подигнута 

је тробродна базилика, црква Света Ирина или Црква Божанског 

мира. У апсидалном делу цркве налази се велики крст, као симбол 

хришћанства, по угледу на цркву Сан Аполинаре ин Класе у Равени. 

купола 

пандантифи 

Унутрашњост цркве Света Софија, 

Истанбул, Турска, 532—537. 

Цркве Света Софија и Света 

Ирина у Истанбулу цар Јустинијан 

је подигао на темељима остатака 

Константинових цркава. Градитељи 

Свете Софије су познати 

византијски неимари — Антемије из 

Тралеса и Исидор из Милета. 

Црква Света Софија, Истанбул, Турска, 

532—537. 

65


Нацрт плана Цркве Светог Марка у 

Венецији и унутрашњост купола 

Црква Светог Марка, 

Венеција, Италија, 978. 

Пример религиозне архитектуре са 

пет купола из другог златног доба је 

Црква Светог Марка у Венецији, чија 

је изградња започета 1063. године 

и која је грађена за многобројно 

грађанство једне метрополе, а не 

за манастирску заједницу. Свих 

пет купола на врху има зашиљене 

врхове — лантерне и све је 

пресвучено бакром, како би се и из 

даљине наговестио сјај. 

Друго златно доба византијске уметности, које траје од половине 9. до 

средине 12. века, јесте време владавине династија Македонаца и Комнина. 

У том периоду се у архитектури више пажње посвећује спољашњој 

обради волумена, јављају се орнаментални украси од опеке и тежња 

ка вертикално издуженој пропорцији грађевине. Основу цркве у 

овом периоду чини грчки крст — крст са крацима подједнаке дужине 

уписан у квадратну основу. Купола лежи на тамбуру — делу грађевине 

у облику ваљка, цилиндра или многоугла са мноштвом прозора. Овом 

типу припадају и Црква Светог Луке у Фокиди у Грчкој и Црква Светог 

Марка у Венецији. У комплексу манастира Светог Луке, изграђеног у 

10. веку постоје две цркве — старија која је посвећена Богородици, 

а млађа Светом Луки. Црква Мајке Божије је репрезентативни пример 

цркве уписаног крста. Зидови су урађени од опеке, камена и мермера. 

Уз саму цркву је додат католикон — већа катедрална црква која је 

пример централне цркве с куполом над октагоном и осам стубова око 

наоса. Средишњи део је окружен галеријама и капелама са све четири 

стране. Усавршен византијски облик уписаног крста јавља се у више 

варијанти: као сажети уписани крст са једном куполом или развијени 

уписани крст са једном или са пет купола. 

Након пада Византије, 1453. године, под власт Турака Османлија, византијски 

стил у архитектури је наставио да живи у другим земљама које су 

прихватиле православну веру, с варијацијама и примесама домаћег стила. 

У Русији је дрво основни грађевински материјал, куполе са лантернама 

се умножавају, живописно осликавају и изгледају као бајковите куле. 

Један од примера је Саборна црква Василија Блаженог у Москви. 

Саборна црква Василија Блаженог, 

Москва, Русија, 1554—1560. 

Црква Светог Луке у Фокиди у Грчкој 

66


Византијска скулптура 

Византијску скулптуру чине рељефи и ситна пластика у дрвету, драгоценим 

материјалима и слоновачи. У Византији је било забрањено 

величање и клањање идолима, па слободна скулптура, попут античких 

статуа, није била дозвољена; Византинце је превише подсећала на 

скулптуре-идоле из паганских времена. Плитки рељефи су израђивани 

као архитектонска декорација или су коришћени као декоративни елементи 

на саркофазима и предметима за свакодневну употребу. 

Примери рељефне декорације у византијској архитектури 

Рељефна декорација стуба и капитела, 

Црква Светог Марка у Венецији 

Једна од често коришћених форми јесу диптих и триптих. Диптих је 

мала икона од слоноваче или дрвета састављена из два дела, а триптих 

је икона налик малом покретном олтару коме су припојена два 

крила; њих су високи достојанственици носили као неку врсту малог 

покретног олтара пред којим су читали молитве. 

Ранохришћански панел с приказом 

Христовог распећа, слоновача, 4. век 

Деизис — Харбавилски триптих, слоновача, крај 10. века 

Диптих у слоновачи из 6. века 

велича тријумф римског цара 

Јустинијана — анђели у горњем 

десном углу симболизују победу. 

Композицијом доминира 

владар на коњу, док су мање 

фигуре представе потчињених 

варвара. Овај рељеф одликује 

хришћанска симболика, која се 

огледа у алегоријским приказима 

фигура на композицији. 

Цар Јустинијан, 

диптих у слоновачи, 525—550. 

Еутропијев портрет, мермер, 6. век 

Један од ретких примера портретне 

бисте у Византији који има ослонац 

у римском царском портрету 

јесте портрет конзула Еутропија у 

мермеру, са наглашеним плитко 

урезаним линијама лица и овалним 

обликом главе. Наслућује се покушај 

уметника да прикаже карактер. 

67


Сликарство Византије 

Сликарство Византије чине раскошни мозаици, фреске и иконе с 

приказом религиозних сцена и мотива. Мозаици су израђивани на 

бројним црквама, као што је црква Сан Витале у Равени, а мало очуваних 

мозаика има и у Цркви Света Софија у Истанбулу. Симболизам 

мотива са израженом духовношћу, монуменалност композиције и 

стилизација форме, карактеристичне су одлике византијског сликарства. 

Те одлике могу се препознати на мозаицима у цркви Сан Витале 

и они представљају репрезентативан пример византијске иконографије. 

О томе сведоче и два монументална мозаика која се налазе 

са обе стране олтара цркве. На једној композицији је приказан цар 

Јустинијан са дворском свитом, а на другој царица Теодора у пратњи 

дворских дама, свештенства и осталих дворјана у церемонијалној 

поворци која носи дарове Богородици Марији и новорођеном Христу. 

Фигуре су високе и издужене, овалних лица и изражених очију, 

које су посебно наглашене контурним линијама. Фигуре су одевене 

у церемонијалне одоре, приказане стилизовано с благо наглашеним 

волуменом. 

Богородица са дететом, централни 

апсидални мозаик у Цркви Свете Софије 

у Истанбулу, завршен 867. године после 

коначне победе над иконоклазмом 

Царица Теодора са својом пратњом, мозаик, црква Сан Витале, 

Равена, Италија, око 547. 

Исус Христос, део мозаика на јужној 

галерији, црква Света Софија, 

Истанбул, 13. век 

Јустинијан са пратњом, мозаик, црква 

Сан Витале, Равена, Италија, око 547. 

Цар Јустинијан са пратњом је сцена 

која приказује церемонијално 

приношење литургијских дарова 

Богородици и новорођеном Христу. 

Јустинијан је приказан са златном 

чинијом у руци, окружен са дванаест 

пратилаца — симболички једнако 

броју дванаест апостола. 

68


Осим мозаика, византијско сликарство 

карактерише и фреско-сликарство, 

иконопис и илуминација рукописа. 

Иконе се постављају на зидове 

или иконостас — преграду која 

раздваја олтарски простор од наоса. 

Главни мотиви су приказ лика Христа 

и Богородице, стојеће фигуре светитеља 

и ктитора цркве, као и велики 

празници са сценама из Христовог 

живота и страдања. Осим старозаветних 

тема и тема из јеванђеља, 

појављују се и хагиографске теме 

— сцене које приказују животе светитеља. 

Цариградски мајстори икона били су изузетно надарени, цењени и веома 

тражени. Заједно с православном вером, сликарство икона се проширило 

на Балкан и Русију, где је наставило да живи и после пада Византије. 

Од руских сликара икона, данас је најпознатији Андреј Рубљов. 

Он је био ученик Теофана Грка, византијског уметника који је радио у 

Русији. Основна одлика рада Андреја Рубљова јесте изразит лиризам, 

који се за разлику од византијског интезивног колорита, огледа у 

мирном и хармоничном колориту, тако да читава композиција одише 

хришћанским аскетизмом. Његов рад представља врхунске домете византијског 

иконописа у обликовном, садржајном и идејном контексту. 

Икона Богородице са Светим Ђорђем 

и Светим Димитријем, енкаустика, 

манастир Света Катарина, Синајска гора у 

Египту, 6—7. век 

Јеванђелист Лука, 

византијска илуминација, 10. век 

Монаси су у раном средњем веку 

преписивали старозаветне књиге и 

јеванђеља, као и друге хришћанске 

текстове, које су осликавали 

колорисаним и позлаћиваним 

илустрацијама. 

Андреј Рубљов, Света Тројица, 

икона на дрвету, око 1420. 

Икона Света Тројица је најбоље 

очувани пример стваралаштва 

Андреја Рубљова. На су њој 

приказана три анђела која су дошла 

у посету Авраму и Сари. Ова сцена 

представља хришћански симбол 

јединства у Светом Тројству — Отац, 

Син и Свети дух. 

69



Царичин град (Iustiniana prima) јесте археолошки локалитет из рановизантијског 

доба. Остаци града говоре о његовом значају и величини. 

Град је у 6. веку подигао цар Јустинијан I, римски владар Источног 

царства, у близини места свог рођења. Град је био важан политички, 

војни и административни центар. 

Снимак Царичиног града 

из ваздуха, 1937. 

Археолошка ископавања и прва 

истраживања Царичиног града 

започео је научник Владимир 

Петковић 1912. године. 

Археолошки остаци грађевина некадашњег 

Царичиног града код Лесковца из 6. века 

О животу у овом граду сачувани су записи византијског књижевника 

и историчара Прокопија из Цезареје. Комплекс је био опасан зидинама, 

унутар којих се налазио урбанистички веома добро организован 

град, подељен на Доњи, Средњи и Горњи град. 

Унутар зидина града било је поплочаних улица, тргова с фонтанама, 

терми, као и аквадукт, зграда за становање, палата, као и цркава и базилика, 

од којих је највећа била катедрална црква. Пронађени су и 

делови подних мозаика и фресака. Грађевине откривене на овом локалитету 

представљају најмонументалније примере архитектуре из 

рановизантијског периода на тлу Србије. 

Део стуба из Царичиног града, 6. век 

Компјутерска анимација с приказом 

некадашњег изгледа Царичиног града 

представљена је на интернет адреси: 

www.sh.wikipedia.org/wiki/Царичин_град 

www.youtube.com/watch?v=gsphkU1y3Gs 

Мозаик из Царичиног града, 6. век 

70


Резиме 

Византијска уметност због географског положаја Византије, 

на граници Запада и Истока, представља синтезу грчко-римске 

и источњачке традиције прожете хришћанском идејом да је 

телесно и чулно подређено духовном. 

Византијску архитектуру одликује изградња тробродних и петобродних 

базилика. Развијају се централни тип цркве и тип цркве 

уписаног крста. Најрепрезентативније су цркве Сан Витале и Сан 

Аполинаре ин Класе у Равени, затим цркве Света Софија и Света 

Ирина у Цариграду (Истанбул), Базилика Светог Димитрија у Солуну, 

Црква Светог Луке у Фокиди у Грчкој, Црква Светог Марка у Венцији, 

као и Саборна црква Василија Блаженог у Москви. 

Скулптуру Византије чине рељефи и ситна пластика у дрвету, драгоценим 

материјалима и слоновачи. Због забране величања и клањања 

идолима, слободна скулптура није била дозвољена. Плитки рељефи 

су део архитектонске декорације или декоративни елементи на предметима. 

Једна од често коришћених форми су диптих и триптих. 

Сликарство Византије чине раскошни мозаици, фреске, иконе и 

илуминација рукописа. Најрепрезентативнији мозаици су у цркви 

Сан Витале у Равени. Одликује их симболизам мотива, изражена 

духовност, монуменалност композиције, као и стилизација форме. 

Главни мотиви су приказ лика Христа и Богородице, фигуре светитеља 

и ктитора цркве, велики празници са сценама из Христовог 

живота и страдања и хагиографске теме. 

Репрезентативна рановизантијска грађевина на територији Србије 

Царичин град, код Лесковца, била је важан политички, војни и административни 

центар, који је подигао цар Јустинијан I, римски 

владар Источног царства. Грађевине откривене на овом локалитету 

представљају најмонументалније примере архитектуре из рановизантијског 

периода на тлу Србије. 


1. Наведи основне одлике византијске уметности. 

2. Које су новине у архитектури византијског периода? Наведи неки пример 

сакралне грађевине и опиши је. 

3. Шта карактерише византијску скулптуру, сликарство и примењену 

уметност? 

4. Који мотиви, ликовне технике и материјали су заступљени у том периоду? 

Наведи и анализирај примере. 

5. Наведи неки пример уметничког дела из тог периода, опиши га и, ако 

желиш, анализирај из аспекта форме и садржаја дела. 

6. Која је најрепрезентативнија рановизантијска грађевина на тлу Србије и 

шта је карактерише? 

7. Истражуј у литератури и на интернету информације о византијској 

уметности. Анализирај одабрана архитектонска дела, дела ликовне и 

примењене уметности. 

8. Одабери одређену сакралну византијску грађевину коју би волео/ла да 

посетиш приликом неког путовања. Ако си посетио/ла неки од византијских 

споменика на путовању, изложбу дела из тог периода или неко предавање и 

радионицу, напиши кратак извештај о својим запажањима и утисцима. 

9. Изабери тему везану за византијску уметност која је теби посебно 

интересантна и напиши есеј или направи презентацију. Разговарај с другима 

о карактеристикама византијске уметности и размените своје ставове и 

доживљаје. Дискутујте о томе како уметничка баштина доприноси очувању 

националног идентитета и развоју друштва. 


Централни тип цркве — црква са централном 

основом изнад које се уздиже купола, 

и која је постала модел у изградњи византијских 

цркава. 

Тип цркве уписаног крста — грађевина 

правоугаоног облика са сводовима који 

имају облик крста уписаног у квадратну 

основу, с куполом изнад укрснице, као и 

мањим бочним куполама. 

Галерија цркве — спрат изнад бочног брода 

с низом полукружних лукова. 

Пандантифи — сферни троуглови који 

чине прелаз од квадрата до кружног обода. 

Грчки крст — основа византијске цркве у 

облику крста с крацима подједнаке дужине 

који је уписан у квадратну основу. 

Тамбур — део цркве у облику ваљка, цилиндра 

или многоугла, с мноштвом прозора 

на коме лежи купола. 

Лантерне — архитектонски елементи; зашиљени 

врхови на куполама. 

Католикон — главна манастирска црква или 

катедрала која носи главну посвету манастира. 

Диптих — мала икона од слоноваче или дрвета 

састављена из два дела. 

Триптих — троделна слика, дрворезбарија 

или рељеф налик малом покретном олтару 

коме су припојена два крила, коју су високи 

достојанственици носили као неку врсту 

амајлије пред којом су читали молитве. 

Иконостас — преграда са иконама која раздваја 

олтарски простор од наоса. 

Хагиографске теме — приказ житија разних 

светитеља. 

Иконоборство — верски покрет против 

икона, фресака, кипова и других визуелних 

представа у оквиру хришћанства. 

Црква Сан Аполинаре ин Класе, Равена, 6. век 

www.davidmus.dk/en/collections/islamic 

www.sr.wikipedia.org/sr/Византијска_ 

уметност 

71

ИСЛАМСКА УМЕТНОСТ 

Исламска архитектура 

Вајарске декорације и 

примењена уметност 

Исламско сликарство 

минијатура и калиграфија 

Исламска уметност у Србији 

Исламска култура и религија се појављују у 7. веку. Ислам 

се као вера брзо ширио и обухватио је Палестину, Сирију, 

Месопотамију, Иранску висораван, Индију, Кину, Малу Азију, 

северну Африку, Шпанију и Сицилију. Прва престоница је била 

Медина, а затим престонице постају градови Дамаск и Багдад. 

Најзначаније династије су: Омајада (661—750) и Абасида 

(750—1258), а од средине 15. века доминирају Турци Османлије. 

Исламска уметност представља синтезу утицаја различитих 

култура под окриљем исте вере. Она није једнообразна, већ је, 

зависно од подручја на коме се развијала, имала аутентичан 

ликовни израз. Основне одлике исламске уметности су 

декоративност и стилизација, које су највише изражене у 

архитектури и примењеној уметности. 

Велика џамија у Сијану, Кина, 742. година 

У граду Меки у Саудијској Арабији 610. године пророк Мухамед Ибн 

Абдулах (570—632) почиње да проповеда монотеистичко веровање 

у једног бога — Алаха. Преласком Мухамеда из Меке у Медину 622. 

године почиње хиџра — почетак муслиманског рачунања времена. 

У Курану — светој књизи исламске вере, налази се скуп правила која 

представљају основу ислама. Исламска уметност се брзо развијала на 

основама култура поробљених народа, којима су придодали нов и аутентичан 

израз. Куран проповеда строга правила, међу којима је и забрана 

иконичког приказивања људи и животиња, посебно било каквог 

поистовећивања с Богом. Представе људи и животиња су дозвољене 

само у профаној уметности, углавном као мотиви у илустрованим књигама. 

Исламска архитектура 

Исламска архитектура се развија под утицајем културног наслеђа 

региона у којима су подизане грађевине. Муслимани су овладали и 

усавршили различите градитељске технике и развили нове стилове: 

маварски, персијски, синоисламски или кинески, могулски или 

индијски, афроисламски, османлијски и многи други. У складу са 

исламским законима, стилске одлике архитектуре поштују правила 

забране антропоморфних приказа, па као декоративни елемент 

доминирају флорални и геометријски мотиви, као и украсни натписи 

куфским словима — врстом арапског писма. Џамије са централном 

куполом су под утицајем византијске архитектуре и највише их има 

у Турској и на тлу Балкана, а полумесец је традиционални исламски 

симбол, који је истакнут на врху куполе. 

Џамију Селима II je пројектовао највећи 

османлијски архитекта Коџа Мимар 

Синан, Једрене, Турска, 1568—1575. 

72 

Џамија Ал Акса или Купола на стени, 

Јерусалим, Израел, 687—692.


Исламску архитектуру је посебно обележила изградња сакралних 

грађевина — џамија и маузолеја. Џамија је верска грађевина чија је 

структура прилагођена захтевима богослужења у исламу. Основни 

облик џамије је правоугаони или октогонални простор који је наткривен 

куполом. Унутар џамије је михраб — засебна ниша на јужном 

зиду. Она означава киблу — страну света на којој се налази Мека, 

према којој се, по Мухамедовој заповести, муслимани окрећу током 

молитве. Десно од михраба налази се мимбер — уздигнуто место од 

камена или дрвета, са степеништем које служи за проповед. 

Карактеристични архитектонски елементи унутар џамије су стубови 

и лукови. Лукови могу бити потковичасти полукружни лук и преломљени 

лук, као и варијације истих. Стубови представљају мешавину 

различитих стилова. Најчешће се као основа користи коринтски стуб, 

који се додатно обогаћује различитим декоративним елементима. Исламски 

лукови су слободно ослоњени на стубове, пиластре и зидове, 

међусобно су повезани и могу бити постављени композитно, један 

изнад другог. 

Џамија се налази унутар великог комплекса, којим доминира велико 

двориште с тремовима и фонтана — шедрван у централном делу. 

У оквиру комплекса, уз џамију, налази се минарет — високи торањ 

цилиндричног или полигоналног облика, с чије галерије се верници 

позивају на молитву. Минарета којих може бити и више, четири или 

шест. Један од архитектонских елемената је и иван — засвођени улаз 

или простор на грађевини, с лучним отвором на једној страни. 

Најрепрезентативније грађевине из овог периода су Велика џамија у 

Кордоби и Алхамбра у Гранади, у Шпанији, Велика џамија у Самари, у 

Ираку, Велика џамија у Сијану, у Кини, џамија Ал Акса или Купола на 

стени у Јерусалиму, џамија Ибн Тулун у Каиру, Велика џамија у Исфахану 

у Ирану, џамија Ахмеда I или Плава џамија и џамија Сулејмана Величанственог 

у Истанбулу, Џамија Селима II у Једрену, у Турској, Велика 

џамија у Дамаску, у Сирији, и многе друге. 

Поред сакралних грађевина исламску архитектуру чине још и медресе 

— школе за сакралну и профану науку и верско учење, палате, тргови 

са фонтанама, јавна купатила — хамами, објекти за преноћиште 

— конаци... 

Главни велики иван, Велика џамија у 

Исфахану, Иран, 1611—1616. 

Михраб и мимбер Џамије Султана 

Хасана, Каиро, 1356—1363. 

Стубови и лукови у унутрашњости 

Џамије у Кордоби, Шпанија, 787. 

Маузолеј Саманида, Узбекистан, 10. век 

Ибн Тулун, Каиро, Египат, 876—789. 

73


Вајарске декорације и примењена уметност 

Пример маварске архитектонске 

декорације 

Маварска уметност, названа по 

Маварима — муслиманском народу 

који је насељавао северну Африку 

и Иберијско полуострво у 7. веку, 

развија се током 11. века, као 

варијанта исламске уметности. 

Елементи маварске архитектуре 

укључују различите врсте лукова, 

стилове калиграфије и флоралну 

декорацију. Једна од најпознатијих 

маварских грађевина је Велика 

џамија у Кордоби у Шпанији. 

Када је реч о скулптури, у исламској уметности карактеристичне су 

вајарске декорације. Нема монументалних скулптура, већ само архитектонских 

вајарских декорација као што су рељефи и резбарије у дрвету, 

камену и драгоценим металима. Најчешће врсте камена коришћене 

за архитектонске декорације јесу мермер, алабастер и пешчари. 

Штукатура и мукарнас су се користили за декорацију џамија у Ираку 

и Ирану у 8. и 9. веку, док је техничко савршенство штуко-декорација 

достигнуто на џамији Алхамбра у Шанији. Мукарнас је у почетку 

рађен у камену и мермеру, а потом у штуку, дрвету, керамици. У Ирану 

се оваква врста конзоле додатно покрива богатом глазуром. 

Мукарнас (слика лево) и рељефна декорација у штуко-техници (слика десно), 

Алхамбра, Шпанија, 1354—1391. 

Мозаичке декорације у архитектури једна су од основних карактеристика 

исламске уметности. Мотиви су орнаменти и арабеске с геометријским 

и флоралним формама, од једноставних шара стилизованих 

и апстрахованих облика, до сложених преплета. Декоративност је постигнута 

наглашеним ритмовима и репетицијом линија, боја и облика, 

као и колористичким и светло-тамним контрастима. Као основни 

материјал коришћена је бојена и глазирана керамика. По богатству и 

инвентивности мозаичких декорација, поред осталих, посебно се издвајају 

Велика џамија у Исфахану у Ирану и Плава џамија у Истанбулу. 

Мозаичке декорације у унутрашњости 

куполе Плаве џамије у Истанбулу, 

1609—1616. 

Кружни облик, као симбол 

бесконачности, често се користи у 

исламској уметности. 

74 

Геометријске и флоралне арабеске


Примењена уметност је у исламској уметности нарочито развијена и 

показала је висок ниво занатских вештина и инвентивности уметника. 

У великим центрима развијени су различити стилови, који се посебно 

огледају у изради разних употребних и украсних предмета од дрвета, 

племенитих метала, стакла и керамике. У компоновању орнаменталних 

мотива примењиване су разне технике гравирања, инкрустирања 

драгог камења и филигранство. Карактеристичан је и висок степен 

техничке обраде метала — злата, сребра и бакра, као и разних легура. 

Заин Ад-дин, Месингани предмет 

са исламском декорацијом,15. век 

Месингани предмет 

са гравуром,14. век 

Исламска брознана 

фигура, 12. век 

Срећа Ендехала — чаша, стакло, Сирија, 

13. век 

Декоративна керамика Блиског истока је у великој мери инспирисана 

кинеском традицијом, а заслужна је за развој одређених типова керамике 

као што је, на пример, фајанс керамика. Исламска уметност развија 

високу технологију обраде стакла, као што су преклапање стакла, 

сјај и емајл декорација, гравирање, сечење, обликовање дувањем и 

слично. Такође, као посебна грана примењене уметности, веома 

је заступљено ћилимарство. У изради тепиха, с неисцрпном инспирацијом, 

комбинују се различите геометријске шаре, а понављање 

основног мотива наглашава декоративну вредност. Израђују се и богато 

украшена и декорисана текстилна платна и одевни предмети — 

техникама ткања, веза или осликавања. 

Кружни комад свиле са монголским 

сликама, Иран или Ирак, свила, памук и 

злато, почетак14. века 

Посуда са птицом, Фатимидски период, 

фајанс керамика, Египат, 11. век 

Исламски тепих са флоралним 

преплетима, период Сафавида, 

око 1540. године 

75


Сликарство минијатура и калиграфија 

Исламске минијатуре одликује богат колорит, као и префињена линеарност, 

под утицајем уметности Далеког истока, посебно кинеског сликарства. 

Мотиви су фигуралног карактера, често засновани на маштовитим 

садржајима, људске фигуре смештене у пејзаж или ентеријер раскошних 

грађевина, богато декорисани и интензивног колорита. Међу најрепрезентативнијим 

примерима су арапско-муслиманска минијатура 12. 

века и минијатура муслиманске Индије 14. века. На иранску минијатуру 

из периода Тимурида крајем 15. века утицао је стил уметника Бехзада, 

инспирасан лирским и епским темама исламске поезије. Сафавидски 

период 16. века обележио је рад уметника Султана Мухамеда, чије минијатуре 

одликује изузетна изражајност и техничка вештина. 

Султан Мухамед, Вазнесење Мухамедово, 

минијатура око 1543. 

Минијатура Вазнесење Мухамедово 

из једног персијског рукописа 

приказује Мухамеда како на 

необичној крилатој животињи с 

људским ликом и праћен анђелима 

свечано одлази у рај. 

Кемаледин Бехзад, 

Јусуф и Зулаика, 488. године 

Мир Саид Али, 

Портрет младог писца, 1550. 

Званичан потпис отоманског владара 

Сулејмана Величанственог, 16. век 

Калиграфија је изузетно негована у арапском свету још од 7. века, с појавом 

ислама. Заступљена је као декорација сакралних грађевина цитатима 

из Курана, као и бројним богато декорисаним рукописима. 

Рукопис са текстом из Курана, 12. век 

Калиграфска декорација на фасади 

Алхамбре, Шпанија, 14. век 

76



На територији Србије и балканских земаља постоји значајан број исламских 

архитектонских здања још од 15. века. Владавина Турака Османлија, 

која је трајала више векова, оставила је за собом уметничка 

дела и извршила снажан утицај на културу и уметност Србије. Неке 

од најрепрезентативнијх грађевина су Синан-пашина џамија у Призрену, 

Бајракли џамија у Београду, као и Бали-бегова џамија у Нишу. 

Осим џамија подизани су и други објекти: конаци, хамами, безистани 

— наткривени тргови са занатским и трговачким радњама и други. 

Синан-пашина џамија једна је од најрепрезентативнијих исламских 

верских грађевина у Србији и под заштитом је Републике Србије 

као споменик културе од изузетног значаја. Добила је назив по свом 

ктитору Синан-паши и представља типичан пример отоманске архитектуре. 

Џамија је квадратне основе која је наткривена куполом и 

високим полигоналним минаретом. Првобитни трем с преломљеним 

луковима ослоњеним на четири стуба је порушен, а обновљен је тек 

крајем 20. века. Унутрашњост џамије је украшена класичном исламском 

орнаменталном декорацијом, а посебно се истиче богато осликана 

купола. 

Бајракли џамија је једина до данас очувана џамија у Београду из времена 

турске владавине. То је грађевина с једном великом просторијом 

наткривеном куполом и високим минаретом, а поред ње је подигнута и 

медреса. Током 18. века, за време аустријске владавине, џамија је служила 

као католичка црква, а данас је то главна градска џамија. 

Бали-бегова џамија је задужбина Бали-бега и налази се у централном 

делу средњовековне нишке тврђаве. Поред џамије је била подигнута 

и библиотека, од које су данас сачувани само остаци. Грађевина је 

квадратне основе с куполом и пандантифима, по узору на византијске 

сакралне објекте. Посебно се истиче трем са ломљеним луковима постављеним 

на три стуба, без изражених декорација на капителима. 

Зграда некадашње џамије данас се користи као уметничка галерија. 

Синан-пашина џамија, Призрен, 

Македонија, 1615. 

Бајракли џамија, Београд, око 1575. 

Бали-бегова џамија, Ниш, 1521—1523. 

Бајракли џамија је добила назив 

по истакнутом барјаку, који је 

симболично означавао почетак 

молитве у свим џамијама. 

77



1. Линија — облик — стилизација 

Линија може бити део 

скулптуралних форми као на 

примерима декорације исламске 

уметности. Техником гравирања и 

резбарења истражуј могућности 

линеарног изражавања на глиненој 

подлози. У раду користи алат за 

гравирање или зашиљене штапиће 

као замену. Приликом коришћења 

прибора и алата у раду води рачуна 

о безбедности. 

Топкапи палата, Истамбул, Турска 

Џамија Ал Акса или Купола на стени, Јерусалим 

78


Резиме 

Основне одлике исламске уметности су декоративност и 

стилизација, највише изражене у архитектури и примењеној 

уметности. 

Исламску архитектуру карактерише изградња верских комплекса 

које чине велико двориште и шедрван у централном делу, џамија са 

стилским варијацијама лукова и стубова, минарет и иван. Профане 

грађевине су медресе, палате, тргови, хамами, безистани, конаци... 

Најрепрезентативније грађевине су Велика џамија у Кордоби и 

Алхамбра у Гранади у Шпанији, Велика џамија у Самари у Ираку, 

Велика џамија у Сиану у Кини, Џамија Ал Акса или Купола на стени 

у Јерусалиму, Џамија Ибн Тулун у Каиру, Велика џамија у Исфахану 

у Ирану, Џамија Ахмеда I или Плава џамија и Џамија Сулејмана 

Величанственог у Истанбулу, Џамија Селима II у Једрену у Турској, 

Велика џамија у Дамаску у Сирији и многе друге. 

У исламској уметности нема монументалних скулптура већ само 

вајарских архитектонских декорација: рељефа и резбарија 

у дрвету, камену и драгоценим металима, мукарнаса у штуко 

техници... Пример техничког савршенства је Алхамбра у Шпанији. 

Примењену уметност карактерише висок ниво занатских 

вештина, израда употребних и украсних предмета гравирањем и 

инкрустирањем, као и филигранство и ћилимарство. Мозаик од 

бојене и глазиране керамике један је од основних декоративних 

елемената, с мотивима орнамената и арабеске. Примери: Велика 

џамија у Исфахану у Ирану и Плава џамија у Истанбулу. 

У исламском сликарству су заступљени сликарство минијатура и 

калиграфија богатог колорита и префињене линеарности. 

Репрезентативне исламске грађевине на територији Србије су 

Синан-пашина џамија у Призрену, Бајракли џамија у Београду и 

Бали-бегова џамија у Нишу. 


Џамија — правоугаона или октогонална 

исламска верска грађевина наткривена куполом. 

Хиџра — почетак рачунања времена код 

муслимана. 

Куран — света књига исламске вере; скуп 

правила која представљају основу ислама. 

Шедрван — фонтана у централном делу исламског 

верског комплекса. 

Минарет — високи торањ џамије. 

Иван — засвођени улаз, с лучним отвором. 

Медреса — муслиманска верска школа. 

Хамам — јавно парно купатило. 

Конак — објекат за преноћиште. 

Безистан — наткривени трг са занатским и 

трговачким радњама. 

Куфска слова — врста арапског писма. 

Михраб — засебна ниша унутар џамије на 

јужном зиду која означава киблу. 

Кибла — страна света на којој се налази 

Мека, према којој се, по Мухамедовој заповести, 

муслимани окрећу током молитве. 

Мимбер — уздигнуто место десно од михраба, 

обично од камена или дрвета, са степеништем 

које служи за проповед. 

Мавари — муслимански народ који је насељавао 

северну Африку и Иберијско полуострво 

у 7. веку. 


1. Наведи основне одлике исламске уметности. Које новине је донела 

архитектура овог периода? Наведи неку сакралну грађевину и опиши је. 

2. Шта карактерише исламско сликарство и примењену уметност? 

3. Који мотиви, технике и материјали су заступљени у исламској примењеној 

уметности? Наведи и анализирај примере. 

4. Наведи неко дело исламске уметности, опиши га и, ако желиш, анализирај 

из аспекта форме и садржаја дела. 

5. Који су најрепрезентативнији споменици исламске културе на тлу Србије 

и шта их карактерише? 

6. Истражуј у литератури и на интернету информације о исламској уметности 

из овог периода. Анализирај архитектонска дела, као и дела ликовне и 

примењене уметности. 

7. Одабери одређену сакралну исламску грађевину коју би волео/ла 

да посетиш приликом неког путовања. Ако си посетио/ла неки од тих 

споменика, изложбу дела из овог периода или неко предавање и радионицу, 

напиши кратак извештај о својим запажањима и утисцима. 

8. Изабери тему везану за исламску уметност која је теби посебно 

интересантна и напиши есеј или направи презентацију. Разговарај с другима 

о карактеристикама исламске уметности и размените своје ставове и 

доживљаје. 

Поло игра, минијатура, динаситија 

Сафавида, Иран,1449. 


79

Уметност у доба Велике сеобе 

народа 

Каролиншка уметност 

Отонска уметност 

Келтски пехар, Ирска, око 700. 

УМЕТНОСТ РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА 

Уметност раног средњег века у Западној Европи обухвата 

раздобље од 5. до 11. века. То је период након распада Западног 

римског царства, у коме доминирају различити народи — Готи, 

Лангобарди, Бургунди, Нормани, Франци, Англи и Саксонци, 

који су се населили широм Европе, створивши основу за развој 

средњовековне европске културе. Посебан печат уметности 

овог периода дали су Келти, народ који је насељавао европске 

територије још у старом веку. Уметност овог периода може 

се поделити на три епохе: уметност Велике сеобе народа од 5. 

до 8. века, доба каролиншке уметности у 8. и 9. веку, и период 

отонске уметности у 10. веку. Стваралаштво ових епоха 

представља синтезу уметничке традиције номадских народа, 

античке уметности и идеја нове хришћанске религије, која се 

нарочито огледа у изради предмета од плементитих метала и 

у илуминираним рукописима. 

Осврти 

Скити су били степски номадски народ који 

је имао посебан значај као посредник између 

Истока и Запада за европску културу 

у старом веку. Под њиховим утицајем се на 

одређеним територијама данашње Европе 

развијала производња од бронзе, која ће 

извршити снажан утицај на келтску културу 

и уметност других варварских народа у 

средњем веку. 

Уметност у доба Велике сеобе народа 


народа обележио је аутентичан 

уметнички израз келтско-германске 

уметности. Келти су наставили 

традицију израде употребних и 

украсних предмета у дрвету и од 

племенитих метала, које су декорисали 

у зооморфном стилу, што 

је директан утицај скитске културе. 

У ирским манастирима, који су 

били центри просвећености, израђивала 

су се и украшавала руком 

писана јеванђеља, као и други 

свети списи, с циљем ширења 

нове, тек прихваћене вере. Ову 

уметност карактерише декоративност, 

маштовитост, стилизација 

и префињена линеарност. 

Богородица с малим Христом, 

Књига Келса, Даблин, Ирска, 8. век 

Животињска глава од дрвета из гроба у 

Осебергу, Осло, Норвешка, око 834. 

Мотиви сложених преплета, 

стилизованих флоралних 

и зооморфних облика, као 

и апстрахованих форми 

карактеристични су за уметност 

раног средњег века. 

Преклоп за кожну торбу, злато и емајл, 

из брода-гробнице у Сатон Хуу, 

Ирска, око 655. 

80


Овај период није оставио значајне грађевине, нити је развијен 

одређени градитељски стил, због номадског начина живота. Градови—мегаполиси, 

попут Рима, Ефеса или Картагине, нису постојали, 

већ се градитељска активност сводила на подизање једноставних 

објеката, углавном од дрвета. С покрштавањем варвара полако почињу 

да се подижу верски објекти једноставнијих архитектонских 

решења. Један од примера је гробница остроготског владара Теодориков 

маузолеј у Равени. Гробница је зидана од обрађеног камена, 

десетостраног је облика на два нивоа и покривена је куполом направљеном 

од једног комада камена. Спољни зидови су украшени 

правоугаоним нишама на горњем и полукружним на доњем нивоу. 

Крст Монастербој, Ирска, 10. век 

Скулптура у овом периоду скоро 

да не постоји. Она се своди 

на рељефне декорације саркофага, 

надгробних плоча и 

олтарских преграда. Камени 

крстови пронађени у ирским 

манастирима својом рељефном 

декорацијом и монументалношћу 

преносили су снажне 

религиозне поруке незнабожачком 

народу. Један од примера 

је Крст Монастербој, који 

представља синтезу хришћанских 

садржаја и келтске орнаментике. 

Крст је богато декорисан 

орнаментима, с приказом 

библијских сцена, које су поређане 

у панелима целом површином 

крста са фронталних 

и бочних страна. 

Теодориков маузолеј, Равена, 

Италија, 6. век 

Агилулфов крст, злато, бисери и драго 

камење, 6—7. век 

Тријумф Агилулфа, детаљ са шлема владара, позлаћени бакар, 6. век 

Номадски народи су били врхунски мајстори у обради племенитог 

метала и драгог камења, а номадски начин живота им је омогућио да 

откривају залихе злата. Драгоцености које су производили носили су 

свуда са собом. Накит којим су се китили номадски владари најчешће 

је био од злата, сребра или слоноваче, изузетне обраде и декорисан 

драгим камењем или углачаним комадима бојеног стакла. С покрштавањем, 

драгоцени предмети су поклањани црквама и манастирима. 

Неки од репрезентативних примера су драгоцености лангобардског 

владара Агилулфа и његове супруге краљице Теодолинде. 

Ломбардијска круна, једна од најстаријих 

краљевских хришћанских реликвијара, 

Катедрала у Монци, Милано, 8. век 

81


Каролиншка уметност 

Каролиншка уметност се развија у доба владавине Карла Великог, 

који је покорио Лангобарде и уз подршку папе преузео краљевску титулу. 

Ахен је постао царска престоница, чиме се равнотежа европских 

сила померила од Рима ка Северу Европе. 

Улазна капија манастира Лорш, 

Ахен, око 800. године 

Манастир Лорш поново уводи 

античке архитектонске елементе, 

као што су композитни капители и 

декорације на фасади. 

Уметност овог периода има снажан ослонац у античкој римској ранохришћанској 

уметности. Граде се цркве и манастири, као што су 

црква Сен Дени у Паризу и манастир Лорш у Ахену. Најрепрезентативнија 

је Дворска капела Карла Великог у Ахену, надахнута црквом 

Сан Витале у Равени и грађена с видљивом тежњом да се развије 

аутентичан стил. Скулптура је у овом периоду везана за архитектуру 

и нема монументални карактер, већ су то најчешће резбарије у дрвету, 

слоновачи и ливене фигурине од злата, као израз моћи Каролиншког 

царства. 

Унутрашњост Дворске 

капеле Карла Великог, Ахен, 

Немачка, 792—805. 

Примери примене злата и драгог камења на 

црквеним реликвијарима 

Сцена из Књиге постања, Каролиншка 

Библија, Црква Свети Марин у Турсу, 8. век 

Развој илуминираних рукописа у доба Карла Великог доживљава процват 

оснивањем бројних манастирских школа. У почетку се ликовни 

израз ослањао на римску сликарску традицију, да би се с временом 

мењали стил и техника рада. Аутентично је компоновање нарације 

ређањем сцена, као приче у слици, што је омогућавало да они који 

још нису били писмени путем слике читају хришћанске поруке. 

Свети Матеја из јеванђеља Карла 

Великог, Беч, Аустрија, 9. век 

На примеру Светог Матеје видљив 

је утицај античких узора, док је на 

илустрацији Светог Луке видљив 

нови приступ — устрептали 

амбијент постигнут линеарним 

динамизмом, који сада даје нову 

срењовековну представу човека. 

Свети Лука из каролиншког Ебовог 

јеванђеља, Француска, око 823. године 

82


Отонска уметност 

Отонска уметност се развија током 10. и 11. века. У том периоду 

саксонски владари преузимају централну власт, са Отоном I на челу; 

њега, као настављача Светог римског царства, папа је 962. крунисао 

за цара. Нови центар је био Немачки град Келн. Архитектуру овог периода 

одликује масивност грађевина са аутентичним кулама у западном 

делу. Најрепрезентативнији примери су црква Свети Пантелејмон 

у Келну и Свети Михајло у Хилдесхајму. Отонска уметност уноси 

новине у ликовни израз, који је под утицајем Византије. 

Вајарско дело које се посебно издваја у овом периоду јесу Бронзана 

врата бискупа Бернварда, са старозаветним сценама. Примена технике 

ливења у бронзи је под утицајем класичне римске скулптуре, док 

је обрада фигура више карактеристична за златарски рад по узору на 

илуминиране рукописе. 

Бронзана врата бискупа Бернварда, 

Црква Светог Михаила, Хилдесхајм, 

Немачка, 1015. године 

Црква Светог Михаила, Хилдесхајм, Немачка, 10. век 

Герово распеће је пример скулптуре у дрвету која је изведена у природној 

величини. Лик Христа одише посебном изражајношћу и емоцијама, 

што до тада није било присутно у средњовековној скулптури, 

а може се тумачити као резултат утицаја византијске уметности 

у овом периоду. Ремек-дело средњовековне примењене уметности 

јесте и Јеванђеље Отона III, које има снажну хришћанску симболику 

изражену визуелним средствима. 

Протеривање из Раја, Бронзана 

врата бискупа Бернвалда, Црква 

Светог Михаила, Хилдесхајм, 

Немачка, 1015. године 

Герово распеће, детаљ, стара катедрала 

у Келну, Немачка, око 975. године 

Свети Лука, 

Јеванђеље Отона III, 10. век 

Четворојеванђеље из Линдауа, 

декорисана предња корица око 870. 

83



Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, 

Даблин, 8. век 

1. 2. 

3. 

1. Украсни иницијали 

Књига Кела (на ирском језику 

Leabhar Cheanannais) јесте келтски 

илуминирани рукопис четири 

новозаветна јеванђеља из 8. века. 

Келти су развили аутентичан 

стил илумираних рукописа. 

Он се одликује апстрактним и 

декоративним облицима који су 

синтеза аутентичног келтског стила 

и духа нове религије. Поред људске 

фигуре, као и приказа бића из 

келтске митологије, појављују се и 

раскошно декорисани иницијали. 

Књига се данас чува у бибилиотеци 

Тринити колеџа у Даблину. 

4. 5. 

Изабери текст и илуструј га по 

свом избору. Обрати посебну 

пажњу на почетни иницијал, који 

можеш да истакнеш, у односу на 

остатак текста, величином, бојом 

и декоративним елементима. То 

могу бити линеарни преплети, 

као и елементи органских или 

геометријских форми. Комбинуј 

различите ликовне технике у раду. 

Истражуј форму и експериментиши 

с елементима слике на нов и 

неуобичајен начин. 

6. 7. 

84


Резиме 

Уметност раног средњег века представља синтезу уметничке 

традиције номадских народа, античке уметности и идеја нове 

хришћанске религије. 

Уметност у доба Велике сеобе народа обележила је келтскогерманска 

уметност коју одликује декоративност, 

анималистички стил и стилизација. 

Архитектура раног средњег века није оставила значајне грађевине 

нити посебан стил. Пример је Теодориков маузолеј у Равени. Вајарство 

чине рељефне декорације саркофага, надгробних плоча и олтарских 

преграда. Пример је Крст Монастербој, који представља синтезу 

хришћанских садржаја и келтског стила. Врхунска обрада племенитог 

метала и драгог камења. Пример су драгоцености краља Агилулфа и 

краљице Теодолинде. Сликарство — монаси у ирским манастирима 

израђују руком писана јеванђеља. Њихову уметност карактерише 

декоративност, маштовитост и префињена линеарност. 

Каролиншка уметности има снажан ослонац у античкој римској 

ранохришћанској уметности. 

Архитектура — изградња цркава и манастира с тежњом да се развије 

аутентичан стил. Примери: Црква Сен Дени у Паризу, манастир 

Лорш и Дворска капела Карла Великог у Ахену, надахнута је црквом 

Сан Витале у Равени. Скултура је везана за архитектуру и нема 

монументални карактер. Најчешће резбарије у дрвету, слоновачи и 

ливене фигурине од злата. Сликарство карактеришу илуминирани 

рукописи који доживљавају процват. У почетку се ликовни израз 

ослања на римску сликарску традицију, да би се с временом мењао 

стил и техника рада. 

Отонска уметност поред античких римских узора има ослонац 

и у византијској уметности. 

Архитектуру одликује масивност грађевина са аутентичним кулама 

у западном делу. Примери су Црква Светог Пантелеона у Келну и 

Црква Свети Михаел у Хилдесхајму. Репрезентативно вајарско дело 

су Бронзана врата бискупа Бернварда са старозаветним сценама 

ливена у бронзи по узору на римску скулптуру, а обрада фигура 

по узору на илумиране рукописе. Герово распеће је скулптура од 

дрвета у природној величини с ликом Христа који одише посебном 

изражајношћу и емоцијама. Ремек дело сликарства овог периода 

је Јеванђеље Отона III, које има снажну хришћанску симболику 

изражену визуелним средствима. 

Црква Светог Пантелејмона, 

Келн, Немачка, отонска уметност, 10. век 


1. Које су одлике архитектуре, сликарства и вајарства у уметности у доба 

Велике сеобе народа? 

2. Наведи примере најпознатијих грађевина, скулптура и дела примењене 

уметности из периода каролиншке уметности и опиши их. 

3. Која архитектонска, скулпторска и сликарска дела су карактеристична за 

отонску уметност? 

4. Који мотиви, технике и материјали су посебно заступљени у уметности у 

време Велике сеобе народа? 

5. Истражуј у литератури и на интернету о уметности у доба Велике сеобе 

народа. Анализирај архитектонска дела, дела ликовне и примењене 

уметности из овог периода. Изабери тему која је теби посебно интересантна 

и напиши есеј о уметности у доба сеобе народа. 

6. Изабери одређене споменике из тог периода које би волео да посетиш 

приликом неког путовања. Ако си већ посетио/ла неки од њих, изложбу 

дела из тог периода, предавање или радионицу, напиши кратак извештај о 

својим запажањима и утисцима. 

7. Разговарај са другима о карактеристикама номадске, каролиншке и отонске 

уметности и размените своја мишљењa о карактеристикама ових дела, 

као и ваше доживљаје. 

Каролиншко јеванђеље, око 870. године 

www.en.wikipedia.org/wiki/Book_of_Kells 

http://www.youtube.com/ 

watch?v=tMPhHTtKZ8Q 

http://www.youtube.com/watch?v=rRGQPJIO5CM 

85

Архитектура романике 

Романичко вајарство 

Романичко сликарство 

Црква Сан Микеле у Павији, 

Италија, 11―12. век 

УМЕТНОСТ РОМАНИКЕ 

Уметност романике се развија у периоду од 11. до 13. века 

на територији целе Западне Европе и дела Средње Европе. 

Романички стил у архитектури, вајарству, сликарству и 

примењеној уметности има заједничке особености, које имају 

ослонац у античкој римској уметности, али и специфичности 

карактеристичне за поднебље на коме се тај стил развија. 

Основу за развој романичког стила поставиле су каролиншка и 

отонска уметност, при чему, је због доминације цркве као главне 

институције, архитектура постала главна уметничка делатност 

у том периоду. Сликарство је такође било заступљено, али је мало 

очуваних дела из тог периода. 

Катедрала у Модени, Италија, 11. век 

Архитектура романике 

Архитектуру романике карактерише изградња великог броја сакралних 

објеката јер је папство у Риму повратило своју моћ с циљем 

да се црква ослободи световне контроле. Зидају се цркве, манастирски 

комплекси — опатије и велике градске катедрале — цркве (на 

истоку су то саборне цркве) које су седишта црквених великодостојника 

— бискупа. Заједничке одлике романичке сакралне архитектуре 

су полукружни лук, масивност грађевине и свођење архитектонске 

форме на основне геометријске елементе (купа, ваљак и пирамида). 

Поред заједничких одлика, романичке цркве имају и своје стилске 

специфичности са аутентичним одликама свог региона. Најрепрезентативније 

грађевине у Француској су катедрале Сен Сернен у Тулузу, 

Сен Етјен у Каену, Нотр Дам ла Гранд у Поатјеу и Сен Трофим 

у Арлу, као и црква Сен Мадлен у Везлеју. У Италију су то базилике 

Сан Амброђо у Милану и Сан Зено у Верони, потом катедрале у Пизи, 

Парми и Модени и баптистеријум у Фиренци. У Шпанији је најзначајнија 

катедрала у граду Сантјаго де Компостела, у Енглеској катедрала 

у Дурхаму, а у Немачкој катедрале у Вормсу и Шпајеру. Развијају се 

три основна типа западног прочеља — једноставна фасада, фасада 

са два звоника и композитна фасада. Слично минаретима у исламској 

сакралној архитектури, подижу се торњеви и куле — звоници на западном 

улазу. Они могу да стоје у пару или одвојено од грађевине, 

као код катедрала у Пизи и Парми, док се у Немачкој појављују и на 

источном делу грађевине, уз апсиду. 

Опатијска црква Светог Тројства, Каен, 

Француска, 1062―1130. 

Катедрала у Пизи, Италија, 1053―1272. 

86


Један од аутентичних декоративних елемената је розета — кружни прозор 

подељен на правилне сегменте и богато декорисан преплетеним 

елементима и витражима. Аркаде — низ стубова са луковима, декоративно 

се употребљавају на фасадама, прислоњене уз сам зид или самосталне. 

Романичке базилике су тробродне или петобродне, пресечене 

трансептом — попречним бродом који код базилика с главним бродом 

цркве формира облик уписаног латинског крста. На источном делу се 

налази апсида са амбулаторијумом — ходником око олтара с више 

мањих апсидола — поукружних капелица. На западу грађевине је нартекс 

или припрата — велико предворје, а неке имају и егзонартекс — 

спољашњу припрату. Карактеристична је богата рашчлањеност зидова 

на стубове, ступце и пиластре — квадратне или пологоналне елементе 

који подупиру лукове, сводове и архитраве и који су везани за зид. 

трансепт 

нартекс 

крстасти 

свод 

бочни брод 


главни брод 

укрсница 

апсида 

амбулаторијум 

Катедрала у Вормсу, Немачка, 11. век 

звоник 

травеји 

апсидоле 

План базилике Св. Сернин у Тулузу, Француска, 1080―1120. 

Сводови у романичким катедралама могу бити полуобличасти (бачвасти) 

и укрштени крстасти. Камени сводови стварају јак бочни потисак 

на подупираче, па су додатно ојачани зидовима бочних бродова. Травеј 

је дефинисани простор грађевине, јединица унутрашњег простора 

цркве омеђена носачима (код базиликалног плана обично четири 

стуба) и одговарајућом сводном конструкцијом над њима. Такође, код 

неких катедрала дужином галерије могу да се налазе лучни прозори, 

кроз које светлост обасјава главни брод. 

хор 

Прозори изнад галерије у Катедрали 

Марије Магдалене у Везлеју, 

Француска, 12. век 

травеј 

Таваница брода цркве Сен Филибер, 

Турн, Француска, 11. век 

Крстасти свод изнад олтара Катедрале 

Светог Петра у Вормсу, Немачка, 11. век 

Бачвасти свод у катедрали Сантјаго де 

Компостела, Шпанија, 11. век (слика лево) 

87


Романичко вајарство 

Романичко вајарство је у највећој мери везано за архитектуру и саставни је декоративни елемент портала, 

прозора и капитела. Не постоји слободна монументална скулптура, већ само мале форме. Скулптуру одликују 

инвентивност и маштовитост мотива, фигурална декорација, стилизација форме и репетиција елемената. Декоративност 

није само у функцији украшавања већ има и комуникациону улогу — да визуелним средствима 

пренесе основне хришћанске поруке верницима. Каратеристична архитектонска декорација су рељефи на 

порталима, изнад којих се налази тимпанон — полукружни простор испуњен скулпторалним приказима библијских 

и хагиографских сцена — сцена из живота светитеља. На централном месту се увек налази представа 

Христа Спаситеља на престолу, који је доминантна фигура у композицији. Карактеристичан елемент, који се 

појављује и на сликарским композицијама, јесте мандорла — оивичени простор елипсастог облика око фигуре 

Христа који назначава и издваја његов лик од осталих елемената композиције. Симболички, мандорла 

представља светлост, односно светлосно исијавање. На архитраву је присутна наглашена репетиција стилизованих 

фигура у хоризонталним ритмовима. Један од најрепрезентативнијих примера романичких портала 

је тимпанон Цркве Свете Магдалене у Везлеју. 

Скулпторске декорације на фасади цркве 

Нотр Дам ла Гранд у Поатјеу, Француска, 1150. 

Портал Цркве Свете Магдалене, 

Везлеј, Француска,1120. 

Христос шаље апостоле, 

централни тимпанона Цркве 

Свете Магдалене у Везлеју 

У романици се појављује нови стил коцкастог капитела, на коме су приказане различите скулпторске сцене. 

Поред религиозних тема заступљени су и мотиви из свакодневног живота, као и фантастични мотиви — 

измишљена бића и алегоријске сцене. Јављају се и преплети с флоралним мотивима. Примењује се плитки 

рељеф, док пуне пластике нема у правом смислу. Целокупна скулптура је везана за архитектуру, којој се повинује, 

а често су, осим капитела, декорисани и цели стубови. 

Рељефи на романичким 

капителима и стубовима 

Људске фигуре на довратницима цркве 

Сантјаго де Компостела у Шпанији су 

моделоване тако да излазе у простор и 

израженим покретом и изразом лица. 

Ипак, још увек се не може говорити 

о скулптури као независној форми 

јер су стубови још увек концептуално 

претворени у људске фигуре. 

88


Обредни предмети у цркви, као што су проповедаонице, бискупски 

престо, свећњаци, такође су исклесани у камену, мермеру или дрвету, 

и украшени су скулпторалним декорацијама. Распеће Христа је учестали 

мотив у романичкој скулптури. Често су шематизоване фигуре Христа, 

са различитим локалним утицајима. Посебно се извајају шпанска 

распећа која се називају Maјestades, где је божански лик представљен 

више као слављени светац него као мученик. Један од репрезентативних 

примера је и Христово распеће од слоноваче, с густим декоративним 

преплетима врхунске техничке израде, који су у контрасту с фигуром 

Христа као доминантним елементом композиције. 

У романици се примењује техника ливења у бронзи. Израђивани су 

бројни реликвијари — ковчези или предмети различитих облика и 

величина који су уметнички обрађивани. У њима је чувана, излагана 

или коришћена у обредима реликвија — део одеће или светитељског 

физичког тела. Рађене су и декорације, као што су украсне бронзане 

плоче на вратима од дрвета. То су најчешће квадратна поља са живописним 

и наративним библијским сценама у барељефу. Један од примера 

су и Бронзана врата на порталу цркве Сан Зено Мађоре у Верони. 

Христово распеће, слоновача, 

Леон, Шпанија,1063. 

Детаљ са бронзаних врата базилике Сан 

Зено Мађоре, Верона, Италија, 1138. 

Рајнер из Ија, Бронзана крстионица ― са 

сценама крштења и постољем са 12 бикова, који 

симболизују 12 апостола, Лијеж, Белгија, 12. век 

Бискупски престо, мермер, 

Катедрала у Барију, Италија, 

1098. 

Романичко сликарство и 

примењена уметност 

Сликарство у романици представљају 

фреске, мозаици, илустрације 

књига и слике на дрвету. 

Такође се негују и видови примењеног 

сликарства, као што су 

витраж и рукотворине не текстилу. 

Шеме и технике варирају зависно 

од подручја, али се код свих 

осећа утицај Византије, посебно 

на мозаицима у Италији. Теме су, 

као у вајарству, у служби ширења 

тадашњег схватања хришћанске 

вере — сликају се религиозне сцене, 

које су тада називали „приче 

поучног садржаја”. 

Фреске у куполи крстионице у Парми, 

Италија, 13. век 

89


Сликарство у овом периоду одликује се наративношћу, снагом израза 

и интезивним колоритом. Канони антике су у потпуности одбачени, 

а развија се стил ритмичких линија и површина у којој доминира 

симболика мотива. Искривљења форме и наглашавање покрета се 

користе свесно да би се истакла порука. Такође, геометризована 

представа људске фигуре, ритам и стилизација на сликама неке су 

од типичних одлика романичке уметности. 

Богородица са дететом, Нотр Дам, 

Монтморијон, Француска, око 1200. 

Христос на престолу, 

Капела Сан Микеле у Тауљу, 

Шпанија, 12. век 

Приказ Христа на престолу је 

монументална слика која доминира 

унутрашњим простором цркве. Ова 

фреска има одлике каталонског 

стила, оштре и стилизоване контурне 

линије, као и мандорлу која издваја 

лик Христа у односу на остале 

елементе. 

Нојева барка, детаљ зидне слике, 

црква Сен Савен сур Гартамп, 

Француска, 12. век 

Романички сликари су имали 

осећај за композицију, наративност 

и покрет, којим су наглашавали 

драматичност радње. Елементи 

композиције Нојева барка су 

приказани у првом плану, с 

наглашеном линеарношћу. 

Зидање Вавилонске куле је део циклуса из Старог завета на своду главног 

брода цркве Сен Савен сур Гартамп. Сцена има изражену драматику, 

уравнотежену сучељеним ликовима. С леве стране композиције је 

фигура Бога — Јахве, који је приказан тако да подсећа на Христа, док 

је фигура дива Нимрода с десне стране. Јахве се обраћа градитељима 

Вавилонске куле док им на супротној страни Нимрод додаје камене 

блокове. Читава композиција се визуелно чита и тумачи као равнотежа 

између леве и десне стране фреске, успостављена положајем и величином 

фигура Бога и дива. Стилизоване контурне линије и једноставан 

колорит доприносе визуелној јасноћи и снази хришћанске поруке. 

90 

Зидање Вавилонске куле, детаљ зидне 

слике, црква Сен Савен сур Гартамп, 

Француска, 12. век


Сликање минијатура у романици представља синтезу фигуралног, 

симболичног и декоративног. Минијатуре се одликују израженом 

контуром стилизованих облика колорисаних светлим и интензивним 

колоритом. У рукопису Кармина Бурана, збирци стихова посвећеној 

природи и љубави, на једној од минијатура приказан је пролећни пејзаж, 

први пут као самостални мотив у западној уметности после антике. 

На минијатури је приказана апстрактна флорална орнаментика са 

зооморфним елементима у бајковитом амбијенту. 

Детаљ мозаика из цркве Санта Марија 

ин Трастевере, Рим, 1140―1043. 

У романици је мозаик 

најзаступљенији у Италији и под 

утицајем је византијске уметности. 

Пролећни пејзаж, минијатура, 

Кармина Бурана, 1230. 

Врт пакла ― Hortus Deliciarum, 

минијатура, 1180. 

На таписерији из Бајеа, која је рађена техником веза вуном на ланеној 

подлози, догађаји су приказани наративно — сведоче о тријумфу 

Нормана над енглеском војском, који је у историји познат као 

Битка код Хејстингса. На композицији су изражене линеарност и 

орнаментика. 

Пророк Данило, витраж, катедрала у 

Аугзбургу, Немачка, 12. век 

Катедрала у Аугзбургу једна је од 

ретких романичких грађевина 

која је богато декорисана 

витражима, интензивног колорита и 

стилизованих форми. 

Битка код Хејстингса, детаљ 

таписерије из Бајеа, Француска, 

1073―1083. 

91



1. Приче поучног садржаја 

Романичка уметност је испуњена 

симболиком религиозних тема, 

али и фантастичним мотивима, 

алегоријским сценама, као и 

декоративним мотивима. 

Користећи различите вајарске 

технике и материјале прикажи 

мотиве карактеристичне за 

романичку уметност, али у 

савременом контексту времена 

у коме живиш. Тема твога рада 

може носити хуманистичке поруке, 

можеш да илуструјеш свакодневни 

живот, или необичан свет 

фантастичних бића. Тежиште у твом 

раду не мора бити на визуелној 

тачности мотива и на подражавању 

облика по узору на природу, већ 

можеш да користиш стилизацију 

форме и искривљења на теби 

близак начин. 

Примени у свом раду знања 

о текстури, па покушај да на 

креативан начин прикажеш 

материјализацију површина. 

Твој рад може бити рељеф или 

слободна скулптура у простору. 

2. Облик као симбол 

Направи одабир неколико 

појмова и забележи их. То могу 

бити процеси и појаве или 

апстрактни појмови, као, на 

пример, правда, слобода, срећа, 

туга, тајна, доброта, завист и други. 

Покушај да визуелним средствима 

прикажеш одабрани појам 

користећи метафорику, атрибуте 

и персонификације у свом раду. 

Користи технике и материјале 

за цртање и сликање по избору. 

Такође, можеш да урадиш 

фото-колаж од репродукција 

уметничких дела из периода 

романике, комбинујући више 

различитих мотива, а да ликовима 

даш ново значење, на основу 

претходно одабраних појмова, 

онако како их ти видиш, тумачиш и 

доживљаваш. Ако желиш, напиши 

и кратак литерарни текст који ће 

пратити твој ликовни рад. 

Стварање човека, Стварање жене и Први грех, рељеф, 

Катедрала у Модени, Италија, 1184. 

Леви панел бронзаних врата, Базилика Сан Зено, Верона, 1338—1398. 

92


Резиме 

Романички стил има ослонац у античкој римској, каролиншкој 

и отонској уметности, а због доминације цркве архитектура је 

у романици доминантна уметничка дисциплина. 

Романичку архитектуру карактеришу сакрални објекати са 

аутентичним одликама региона — цркве, опатије и катедрале. 

Развија се једноставна масивна грађевина са два звоника, торњеви 

и куле — звоници, као и композитна фасада са розетама и аркадама. 

Базилике су тробродне или петобродне, пресечене трансептом, 

апсида са амбулаторијумом је на истоку, а на западу су нартекс и 

егзонартекс. Присутна је богата рашчлањеност зидова на стубове, 

ступце и пиластре, сводови су полуобличасти и укрштени крстасти, 

лукови су полукружни. Додатно ојачање чине зидови бочних 

бродова, с травејима. 

Романичко вајарство се прожима са архитектуром и саставни 

је елемент портала, прозора, стубова и капитела. Одликује се 

инвентивношћу и маштовитошћу мотива, фигуралном декорацијом, 

стилизацијом форме, репетицијом елемената и религиозном 

симболиком. Типична архитектонска декорација су рељефи на 

порталима и тимпанону, као и пуна пластика. Израђују се и обредни 

предмети у дрвету, мермеру и бронзи. 

Романичко сликарство одликују фреске, мозаици, илуминација, 

и слике на дрвету, као и примењено сликарство — витраж и 

таписерија. Одлике су наративност, снага израза, интензиван 

колорит, ритмичност линија и површина, као и симболика мотива. 

Битка код Хејстингса, детаљ таписерије из Бајеа, Француска, 1073—1083. 


Опатија — манастирски комплекс. 

Катедрала — црква која је седиште 

црквеног великодостојника бискупа. 

Розета — велики кружни прозор у облику 

стилизоване руже. 

Аркада — низ стубова с луковима који 

може бити и декоративни елемент. 

Трансепт — попречни брод који код базилика 

с главним бродом цркве формира 

облик уписаног латинског крста. 

Амбулаторијум — ходник око олтара. 

Апсидоле — полукружне капелице у 

амбулаторијуму. 

Нартекс или припрата — велико предворје. 

Егзонартекс — спољашња припрата. 

Пиластар — квадратни или полигонални 

елемент који подупире лукове, сводове 

и архитраве и везан је за зид. 

Травеј — простор у унутрашњем 

горњем делу грађевине ограничен са 

четири стуба и сводом који они носе. 

Тимпанон — полукружни простор испуњен 

скулпторалним приказима библијских 

и хагиографских сцена. 

Хагиографске сцене — сцене са ликовним 

приказима из живота светитеља. 

Мандорла — оивичени простор елипсастог 

облика око фигуре који назначава 

и издваја лик од осталих елемента 

композиције. 

Реликвијар — ковчег или предмет 

различитог облика који је уметнички 

обрађиван и у коме је чувана реликвија 

као део одеће или светитељског физичког 

тела која је чувана, излагана или коришћена 

у обредима. 


1. У ком периоду се развија романичка уметност и које су њене 

основне одлике? Наведи примере и опиши их. 

2. Које су основне одлике архитектуре у периоду романике? Наведи 

најпознатије романичке грађевине и опиши основне одлике 

архитектонских елемената? 

4. Шта карактерише скулптуру, сликарство и примењену уметност из 

периода романичке уметности? 

5. Који ликовни елементи, материјали и мотиви су најзаступљенији у 

романичкој уметности? 

6. Истражуј у литератури и на интернету информације о романичкој 

уметности. Анализирај уметничка дела из тог периода. Напиши есеј на 

тему везану за романичку уметност која је теби посебно интересантна. 

Разговарај с другима о карактеристикама романичке уметности и 

размените своја мишљењa, као и своје доживљаје. Разговарајте о 

томе које би споменике могли да посетите на неком путовању. 

Краљевска катедрала у Шпајеру, Немачка, 

11. век 

www.durhamcathedral.co.uk/ 

www.wga.hu/frames—e.html?/html/ 

zgothic/1romanes/cap—12c2/index.html 

93

УМЕТНОСТ ГОТИКЕ 

Готичка архитектура 

Вајарство готике 

Сликарство готике 

Примењена уметност готике 

Готичка уметност развила се под директним утицајем романике 

крајем 12. века у областима Париза и Ил де Франса. Почетком 13. 

века готика се из Француске проширила на остале европске земље 

— Немачку, Енглеску, Италију, Шпанију, Португалију. Уметност 

готике се дели на: рану готику, од средине 12. века, зрелу готику, 

у 13. веку и цветну или пламену готику, током 14. века. На северу 

Европе готика се изузетно дуго задржала, скоро до краја 15. века 

као интернационални стил с примесама регионалних особености. 

Свој уметнички израз готика је највише исказала у архитектури 

сакралних грађевина, с циљем да њиховим изгледом, како 

спољашњим, тако и унутрашњим, засени и привуче што већи број 

верника. 

Краљевска опатијска црква Сен Дени, 

околина Париза, Француска, основана 

крајем 8. века као главни споменик 

каролиншке династије, а обновљена у 

12. веку под вођством опата Сижеа 

Готичка архитектура 

Архитектуру у периоду готике обележило је подизање сакралних 

грађевина — катедрала, опатија и цркава, као и профаних — палата, 

градова, замкова, градских већница и тргова са израженим елементима 

готичког стила. Колевка готике је Француска, а најпознатије готичке 

грађевине у тој земљи су опатијска црква Сен Дени, катедрала 

Нотр Дам у Паризу и катедрале у Шартру, Амијену и Ремсу. У Немачкој 

је то Катедрала у Келну, а у Енглеској катедрале у Велсу, Солсберију и 

Линколну. У Италији су најпознатије готичке катедрале у Милану, Дуждева 

палата и Кадоро палата у Венецији, као и Градска већница и 

Катедрала у Сијени. 

Међу готичким грађевинама посебно се издвајају катедрале, које 

имају изражену вертикалну форму која стреми у висину, што је најзначајнија 

карактеристика готичке архитектуре. Да би осигурали конструкцију 

тако високе грађевине, архитекти су увели нове елементе, 

као што су контрафоре, преломљени лук и крстасто-ребрасти свод. 

Такође, на катедралама се примењују розете и издужени прозорски 

отвори богато украшени чипкастом декорацијом, тако да комплетна 

спољашњост подсећа на дела филигранских мајстора. Томе доприноси 

и богата флорална орнаментика с листоликим украсима, скулптуралне 

рељефне композиције и фигуре на фасади катедрале. 

94 

Катедрала Нотр Дам, Шартр, 

Француска, око 1145—1150. 

Катедрала Нотр Дам, 

Богородичина црква, 

Париз, Француска, око 1145—1150.


Преломљени лук — лук 

шиљастог облика је типичан 

конструктивни елемент 

готске архитектуре. 

Он је заменио полуобличасти 

романички лук у 

унутрашњости, као и на 

порталима и прозорима 

грађевине. 

украсни венац 

ниша 

торањ 

забат 

аркада 

розета 

архиволта 

тимпанон 

Конструктивни и 

декоративни елементи на 

готичкој катедрали 

довратник 

архитрав 

средишњи 

пиластар 

Контрафоре на готичкој катедрали 

Контрафоре — конструктивни елементи с нагнутим луковима имају 

потпорну функцију и стоје уз спољни зид грађевине, подржавајући 

читаву архитектонску целину. 

Контрафоре и розете као карактеристични елементи готичке архитектуре 

Крстасто-ребрасти свод — карактеристичан је по оштром пресеку 

два изломљена лука. Овај свод распоређује тежину таванице на зидове 

грађевине, а камене ребрасте греде тежину свода распоређују 

на сва четири угла. Скелетно ређање шиљастих лукова и ребрастих 

сводова преноси притисак на стубове који носе горњу конструкцију, 

додатно подржану контрафорама са спољашње стране грађевине. 

Катедрала у Солсберију, Енглеска, 

градња започета 1220. 

Шиљасти завршеци постављени су 

на врхове торњева, на фасади, као и 

на пресеку брода и трансепта. 

Дуждева палата у Венецији, детаљ, 

Италија, градња започета 1340. 

Миланска катедрала, Италија, 

градња започета 1386. 

95


нартекс 

крстасто 

ребрасти свод 


хор 

апсида 

апсидоле 

главни брод 

Централни брод Катедрале у Линколну, 

Енглеска, 1311—1549. 

Пример ребрастог свода, Катедрала у 

Солсберију, Енглеска, започета 1220. 

звоник 


трансепт 

трем 

деамбулаторијум 

укрсница 

Основа катедрале Нотр Дам (обновљена 1194), Шартр, Француска 

Унутрашњост готичке катедрале има сличну организацију као унутрашњост 

романичке. Унутрашњи простор готичке катедрале разликује 

се по већој осветљености, захваљујући преломљеном луку и 

контрафорима, који омогућују растерећење зидова на којима је била 

могућа уградња већих прозора и мање гломазних пиластара. Такође, 

прелази се са основе латинског крста, која је типична за романику, 

на централну основу, односно дворанску цркву са три брода или пет 

бродова. То је и даље суштински базилика, али уклањањем зидова и 

интеграцијом са простором трансепта добија се компактна основа 

која тежи јединству унутрашњег простора с великом количином светлости, 

која продире кроз стаклене површине растерећених зидова. 

Бочни бродови су спепенасто распоређени са обе стране централног 

брода, који је највиши. Унутрашњост катедрала је разнолика, зависно 

од подручја у којима су подизане, од једноставнијег ентеријера до 

раскошне декорације и сложених архитектонских елемената. 

Унутрашњост катедрале Сен Дени, 

Француска 

Перпендикуларни стил се појављује 

у енглеској архитектури у 15. веку, 

а одликује се уским, вертикалним 

облицима 

Глостерска катедрала, Енглеска, 

грађена је и реконструисана у 

неколико наврата између 7. и 15. века 

96


Готичка скулптура 

Вајарство у готици везано је за архитектуру. У периоду ране и високе 

готике израђују се велики рељефи и детаљи на порталима, капителима, 

проповедаоницама, преградама, крстионицама, као монументална 

скулптура везана за архитектуру. Осим скулптуре у камену, рађени су и 

предмети од драгог камења, племенитих метала и слоноваче. 

Западни портал, Катедрала Нотр Дам, Шартр, Француска, 1145—1150. 

Фигуре су статичне и отмене, са израженим вертикализмом, одећа је 

стилизована, а покрет је најчешће сугерисан положајем главе и тела. 

Најчешће су приказиване фигуре Христа, Богородице, Светог Јована 

и других светитеља. Мале и љупке статуе Мадона с дететом, слободне 

у простору, често су осликаване префињеним колоритом. Посебно се 

издвајају радови немачких и чешких мајстора, који нарочиту пажњу 

посвећују обради драперије. Један од значајних скулптора из тог периода 

је италијански вајар Никола Пизано. Његово најпознатије дело 

је проповедаоница Крстионице Катедрале у Пизи, на којој се налази 

шест рељефа са сценама из Христовог живота — Рођење, Мудраци 

са истока, Христос у Храму, Голгота и Страшни суд. Композиције подсећају 

на рељефе са античких саркофага, али је новина приказ дубине 

простора у плановима. На рељефу Рођење Исуса ликови су приказани 

изражајно, а фигура Богородице доминира целом композицијом. 

Статуе на довратнику западног портала 

катедрале Нотр Дам, Шартр 

Париска Богородица, Нотр Дам, Париз, 

почетак 14. века 

Париска Богородица, која је 

монументалнијих размера, 

представља прелаз између строгог, 

и сведеног стила готичког реализма 

и интимног реализма и отмене 

изражајности позноготичког 


Никола Пизано, Рођење Исуса, 

рељеф на проповедаоници 

Крстионице Катедрале у Пизи, Италија, 

око 1259—1260. 

97


Чимабуе, Распеће, темпера на дрвету, 

Базилика Санта Кроче, Фиренца, 

око 1287—1290. 

Чимабуе је био познати 

фирентински сликар. Иако је 

стварао у периоду готике, неговао 

је елементе византијске традиције у 

својим делима. 

Сликарство готике и примењена уметност 

Сликарство готике је било знатно скромнијих размера у односу на 

архитектуру. Зидне слике с великим наративним сценама нису биле 

толико заступљене у Европи, делимично и због архитектуре готичких 

катедрала у којима није било простора за зидне слике великих 

размера. Изузетак је била Италија, где се одржала наклоност према 

монументалним фрескама. Поред црквеног, развија се и световно 

сликарство за декорацију кућа и замкова средњег племства и грађанских 

домова. У овом периоду, поред зидних слика и слика на дасци, 

посебно се развијају витраж, таписерија и сликарство минијатура. 

Израђују се и слике на дасци малог формата с религиозним темама, 

намењене за велике црквене олтаре, али и за мале приватне олтаре у 

кућама. Форме олтарских слика су полиптих — слика са више делова, 

диптих или триптих. Велика пажња се посвећује детаљима слике, 

као и декоративним мотивима — арабескама. Приметно је одсуство 

дубине простора и перспективе, а тежиште је на мистичности и духовности. 

Поред религиозних тема, у овом периоду обрађују се и световне 

теме — приказују се дворски живот, витешки подвизи, легенде 

и фантастичне приче. Такође, панорамски приказ фламанских и италијанских 

градова окружених природним пејзажима јесте мотив који 

има значајно место у готичком сликарству. На сликама се више тежи 

приказу духовне равнотеже и спокоја, а мање је видљив реализам 

животне свакодневице. 

Дучо, Богородица на престолу, темпера на дрвету, средишњи део олтарске слике 

Мајеста, Музеј катедрале, Сијена, 1308—1313. 

Симоне Мартини, Благовести, детаљ 

слике, темпера на дрвету, насликана 

за главни олтар, Капела Сант Ансано 

катедрале у Сијени 1333. (изложена у 

галерији Уфици у Фиренци) 

Резбарени лукови на олтарској 

слици Благовести налик су луковима 

на катедралама. Позадина је 

представљена као триптих, док је 

главна сцена постављена у центар 

слике, с љиљанима који симболички 

представљају чистоту. Богородица 

се колоритом и положајем фигуре 

издваја у односу на златну позадину. 

Готичко сликарство се током 13. и 14. века креће од византијске традиције 

ка духу новог доба. У Италији су сликарство готике посебно обележили 

уметници који ће својом индивидуалношћу и иновативним 

приступом уједно најавити и почетак ренесансе. Најзначајнији представници 

сијенске школе су Дучо ди Боунинсења, Симоне Мартини 

и браћа Лоренцети, као и Чени ди Пепо Чимабуе и Ђото ди Бондоне, 

који су стварали у Фиренци. Богородица је била заштитница града 

Сијене, којој је и посвећена Катедрала, и била је чест мотив на сликама 

као важан елемент колективног идентитета грађана Сијене. Један од 

репрезентативних примера је и Дучова Богородица на престолу, која је 

централни део Мајесте (Величанство), слике монументалних размера, 

на којој су, поред централног панела, и мотиви из живота Богородице и 

Христа. Дучо је на овој слици постигао синтезу византијског наслеђа и 

готичког стила. Карактеристична је централна симетрија композиције 

са доминантном фигуром Богородице, окруженом анђелима и светитељима. 

Изражена је линеарност и мекоћа у обради драперија, као и 

деликатност емоција и духовност у изразима приказаних ликова. 

98


Ђото је уметник чије иноваторско стваралаштво представља увод 

у нови век. Његова дела су претежно рађена за фрањевачке цркве у 

многим италијанским градовима, од којих се посебно издвајају Санта 

Кроче у Фиренци, Црква Светог Фрање у Асизију и Капела Скровењи у 

Падови. Ђото је унео новине у готичко сликарство приказом реалистичних 

мотива у коме се препознаје емоционални однос човека према 

окружењу, волумен људске фигуре, као и интересовање уметника за 

тродимензионалност простора. 

Ђото, Улазак у Јерусалим, Капела 

Скровењи, Падова, око 1303—1305. 

Био је први Италијан и први 

хришћанин који је истовремено 

увидео вредности домаћег и 

манастирског живота, сликајући 

их тако да буду разумљиви људима 

из свих слојева, од владара до 

пастирчета, од најумнијег филозофа 

до најнеукијег детета. 

Џон Раскин, Јутра у Фиренци, 1877. 

Ђото, Оплакивање Христа, Капела 

Скровењи, Падова, око 1303—1305. 

На слици Оплакивање Христа 

Ђото је драматичну сцену посебно 

нагласио елементима слике, као што 

су изражена дијагонала брега која 

дели слику на два плана, положај 

фигура око Христовог беживотног 

тела, као и покрети, гестови и изрази 

емоција на лицима анђела. 

На северу Европе развија се међународни стил у Паризу и Авињону као 

центрима, где су стварали уметници из различитих крајева Европе. Посебно 

се издваја низоземска школа, карактеристична по маштовитости 

мотива и тајанственој атмосфери духовног живота, као и по индивидуалности 

уметника у коришћењу колорита, на шта је утицала и нова техника 

сликања уљем на дасци, коју су развијали браћа Јан и Хуберт ван Ајк. 

Мајстор из Требона или Витингауа, 

Васкресење Христа, крило олтара из 

Витингауа, око 1390. 

Мелхиор Бродерлам, Христово 

детињство, олтарска слика 

картузијанског манастира Шанмол, 

Француска, око 1394—1399. 

99


У периоду готике се, поред зидних слика и слика на дасци, посебно 

развијају витраж, таписерија и сликарство минијатура. Иновативна 

технологија градње катедрала омогућавала је да се постављају велика 

прозорска окна с бојеним витражима. Светлост и мноштво боја 

које су у унутрашњост готичких катедрала преносили витражи имали 

су, не само функционалну већ и симболичку улогу. Представљали су 

раскош и богатство такозване „нестворене божије светлости” и верницима 

на овоме свету дочаравали атмосферу „небеског раја.” 

Унутрашњост цркве Сен Шапел у 

Паризу, око 1245—1248. 

На готичким витражима су често 

стилизовани прикази религиозних 

сцена уоквирени стубовима и 

луковима. Оловна контура фигура 

испуњена је бојеним стаклом — 

доминирају плава, црвена, зелена 

и жута — које под светлошћу делује 

као драго камење. Велика пажња 

је посвећена детаљима, а покрет је 

приказан положајем тела. 

Део витража Катедрале у 

Кантерберију, Енглеска, 13. век 

Витраж у катедрали Нотр Дам, 

Шартр, око 1170. 

Таписерије су биле веома популарне међу племством и коришћене су 

за облагање зидова у великим просторијама, или као параван. Главни 

центар за израду таписерија у средњем веку био је Париз, али се 

истичу и мајстори из већих фламанских градова: Турнеа, Брижа, Араса 

и Брисела. Таписерије су се израђивале по скицама уметника; по 

њима су ткаље израђивале слику на разбојима. Осим религиозних, 

обрађују се и световне теме. Један од познатијих примера је наративна 

серија од шест таписерија Даме са једнорогом. Таписерије из периода 

14. и 15. века одликује врхунска израда и квалитет материјала, 

монументалност и аутентична поетика уметника тог времена. 

Једнорог, једна од шест таписерија, 

Париз, око 1500. 

Карактеристичан мотив на готичким 

таписеријама је плава позадина 

прошарана ситним детаљима, 

позната и као мајушно зеленило или 

хиљаду цветова. 

Тaписерија са сценама Христовог 

страдања непознатог фламанског 

аутора из Турнеа, око 1470—1490. 

100



Илуминирани рукописи су били веома значајни у средњем веку, а у 

периоду готике су аутентични по лепоти и оригиналности. Средином 

13. века Париз је био центар за израду илуминираних рукописа; 

посебно су се истицали фламански мајстори. Док су се у периоду 

романике илуминације са библијским темама и јеванђеља радили 

искључиво у манастирима, у готици се књиге израђују и за аристократију. 

Илустровали су се сви могући рукописи црквеног карактера 

— јеванђеља, псалтири — збирке песама, часловци и мисали — молитвеници 

за литургијску употребу, као и хронике, збирке прича и 

друго. Једна од најпознатијих илуминираних књига је Часловац војводе 

од Берија — пример међународног готичког стила. Аутори ових илуминација 

су фламански мајстори, браћа Пол, Херман и Јан де Лимбург. 

Пошто сликари нису успели да заврше Часловац за живота, део књиге 

је завршен неколико година касније. Мотиви су сцене из свакодневног 

живота типичне за феудално друштво тог времена. Посебно се истичу 

странице са илустрованим календаром у коме су, по циклусима, приказани 

аутентични сеоски радови, везани за одређено годишње доба. 

Фигуре људи у раду смештене су најчешће у први план, док се у позадини 

појављује пејзаж с мотивима природе и архитектуре. Ове илуминације 

одликује богатство и обрада детаља, богат колорит и приказ 

просторне дубине распоредом елемената слике у плановима. 

Браћа Лимбург, Вазнесење Христово, 

Часловац војводе од Берија, Француска, 

страна 184, око 1413—1416. 

Молитвеник има 206 страна и 

богато је украшен илуминацијама 

са естетском, али и наративном 

улогом. Посебна пажња посвећена 

је иницијалима, који су украшавани 

флоралним арабескама. 

Илуминације су често приказане 

низом слика, које причају причу или 

прекривају читаву страницу књиге. 

Страница месеца Јула из Часловца 

војводе од Берија 

Браћа Лимбург, Годишња доба, 

Часловац војводе од Берија, Француска, 

око 1413—1416. 

101



Сцена борбе библијског јунака 

Самсона с лавом, Сант Капела, 

Париз, око 1226 — 1270. 

Дучо, Тајна вечера, темпера на дрвету, 

део панела олтарске слике Мајеста, 

Музеј катедрале, Сијена, 1308 — 1313. 

Маштовити и изражајни скулптурални 

елементи са готичких катедрала 

1. Декорација, илустрација и 

нарација 

У периоду готике уметници су 

користили различите технике и 

материјале у приказу наративних 

сцена, како религиозних мотива, 

сцена из свакодневног живота, 

тако и необичних и маштовитих 

приказа прича и легенди. 

Коњички портрет кондотјера Гвидоричија да Фоглијана, фреска, Сијена, око 1328. 

Попут готичких уметника, можеш 

у свом раду да на основу неке 

приче која је теби посебно 

интересантна, а има изражен 

сиже — ликове и радњу, прикажеш 

нарацију кроз слику, илустрацију, 

или тродимензионалну форму. 

Користи технике и материјале по 

избору. Истражуј облике, колорит 

и просторне односе, као што су то 

радили готички мајстори. Поред 

наративних мотива, можеш да 

обрађујеш и декоративне елементе 

у свом раду, као што су орнаменти 

и арабеске. 

Дама с једнорогом, таписерија, Париз, 

око 1500. 

102


Резиме 

Готичка уметност развила се под директним утицајем 

романике као интернационални стил с примесама националних 

особености, а свој уметнички израз највише је исказала у 

архитектури сакралних грађевина. 

Архитектуру у периоду готике обележило је подизање сакралних 

грађевина широм Европе — катедрала, опатија и цркава, као 

и грађевина профане архитектуре — палата, градова, замкова, 

градских већница и тргова са израженим елементима готичког 

стила. Вертикална форма катедрала која стреми у висину, 

најзначајнија је карактеристика готичке архитектуре. Уводе се 

нови елементи контрафоре, преломљени лук и крстасто–ребрасти 

свод, на фасадама се примењују розете и издужени прозорски 

отвори, богато украшени чипкастом декорацијом. Преломљени 

лук олакшава зидове, што омогућује уградњу већих прозора и 

осветљеност цркве. 

Вајарство готике је везано за архитектуру. Израђују се велики 

рељефи и детаљи на порталима, капителима, проповедаоницама, 

као и монументална скулптура везана за архитектуру или слободна 

у простору. Фигуре су статичне и отмене, са израженим вертикализмом. 

Најчешће су приказиване фигуре Христа, Богородице, Светог 

Јована и других светитеља. 

Сликарство готике је скромнијих размера у односу на архитектуру. 

Поред црквеног, развија се световно сликарство. Сликама се 

декоришу куће и замкови средњег племства и грађански домови. 

Израђују се зидне слике, слике на дасци, витражи, таписерије и минијатуре. 

Слике малог формата намењене су за велике црквене и 

кућне олтаре. Приметно је одсуство дубине простора, а тежиште је 

на мистичности и духовности. Теме у готици су религиозне и световне 

— приказују се дворски живот, витешки подвизи, легенде и 

фантастичне приче, панораме фламанских и италијанских градова. 

Најзначајнији представници су Дучо, Симоне Мартини, браћа Лоренцети, 

Чимабуе и Ђото, као и бројни мајстори из северне Европе, 

где се развија техника сликања уљем. 


Контрафоре — конструктивни елементи 

с нагнутим луковима који имају потпорну 

функцију и стоје уз спољни зид 

грађевине, подржавајући читаву архитектонску 

целину. 

Преломљени лук — лук шиљастог 

облика, који је типичан конструктивни 

елемент готске архитектуре; заменио 

је полуобличасти романички лук у унутрашњости, 

као и на порталима и прозорима 

грађевине. 

Крстасто-ребрасти свод — свод са 

оштрим пресеком два изломљена лука; 

распоређује тежину таванице на зидове 

грађевине, а камене ребрасте греде 

тежину свода распоређују на сва четири 

угла. 

Перпендикуларни стил — стил који се 

појављује у енглеској архитектури у 15. 

веку, а одликује се уским, вертикалним 

облицима. 

Полиптих — слика из више делова. 

Псалтир — збирка песама. 

Мисал — молитвеник; назива се и 

часловац. 


1. У ком периоду се развија готичка уметност и које су њене основне одлике? 

Наведи примере и опиши их. 

2. Које су основне одлике и новине архитектуре у периоду готике? 

3. Наведи најпознатије готичке грађевине и опиши основне одлике 

архитектонских елемената. 

4. Шта карактерише скулптуру, сликарство и примењену уметност из 

периода готике? 

5. Који ликовни елементи, материјали и мотиви су најзаступљенији у 

готичкој уметности? 

6. Истражуј у литератури и на интернету информације о готичкој уметности. 

Анализирај вредност уметничких дела из тог периода. Напиши есеј на тему 

у вези са готиком која је теби посебно интересантна. 

7. Разговарај с другима о карактеристикама готичке уметности и размените 

своја мишљењa, као и ваше доживљаје. 

8. Одабери споменик који би волео/ла да посетиш приликом неког 

путовања. Ако си неки већ посетио/ла на путовањима, можда изложбу дела 

из тог периода или неко предавање или радионицу, напиши кратак извештај 

о својим запажањима и утисцима. 

Сцене Поклоњење мудраца и Христово 

крштење, саркофаг Три краља, реликвијар 

Николе Вердена, Катедрала Светог Петра, 

Келн, Немачка, завршен око 1230. 

www.cathedrale—chartres.org 

www.musee—moyenage.fr/collection/oeuvre/ 

la—dame—a—la—licorne.html 

www.christusrex.org/www1/francis/index.html 

103

СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ 

Почеци уметности код Срба 

Рашка стилска група 

Српско-византијска стилска група 

Моравска стилска група 

Српска уметност у доба турске 

владавине 

Основа српског културног идентитета заснована је на прожимању 

различитих утицаја, с једне стране Истока, првенствено 

Византије, а са друге стране културних утицаја са Запада, и 

аутентичних обележја. Примање хришћанства у 9. веку утицало 

је на даљи развој српске културе и уметности, која је у средњем 

веку имала изражен религијски карактер. Према стилском развоју, 

српску уметност средњег века истраживачи су поделили на 

периоде под следећим називима: почеци уметности код Срба, 

рашка стилска група, српско-византијска стилска група, моравска 

стилска група и српска уметност у доба турске владавине. Српску 

средњовековну уметност посебно карактеришу градитељство 

и архитектура — цркве, манастири и манастирски комплекси, 

који су били привредни, друштвени, културни и образовни 

центри. Богато уметничко наслеђе из овог периода чини и 

зидно сликарство, иконопис и илуминирани рукописи. Српска 

средњовековна уметност је део светске уметности и културе, а 

велики део ове богате баштине је и под заштитом УНЕСКО-а. 

Историја Срба на Балканском полуострву почиње њиховим досељавањем, средином 6. и почетком 7. века. 

Мисионари из Византије су током 9. века покрштавали Србе већински насељене на територији централног 

Балкана, а становништво југоистосточног дела уз обалу јадранског мора хришћанство је примало директно 

из Рима. Први облици државности појавили су се почетком 10. века у различитим областима: Паганији (Мљет, 

Корчула, Брач и Хвар, јадранска острва у данашњој Хрватској), Травунији (област између Дубровника и Котора, 

на територији данашњих држава Хрватске и Црне Цоре), Захумљу (данашња Херцеговина и део Приморја), 

Дукљи, која се од 10. века звала Зета (од Боке Которске до ушћа Бојане у Јадранско море, данашња Црна Гора), 

и у областима континенталног дела Балкана, Босни (територија око средњег тока реке Босне) и Рашкој (територија 

данашње Србије). Најважнији периоди у развоју српске средњовековне уметности могу се поделити 

на три целине, унутар којих су се јављале и стилске групе, које су се у каснијим периодима често прожимале. 

I (почетак 9. века — крај 12. века) 


Период након досељавања 

Словена на Балканско полуострво у 

пренемањићко доба 

II (крај 12. века — средина 15. века) 

Рашка стилска група 

Доба учвршћивања српске државе 

под владавином Немањића у 13. веку, 

од краја 12. до краја 13. века 


Период владавине краљева Милутина, 

Драгутина, Стефана Дечанског и цара 

Душана, од краја 13. до седамдесетих 

година 14. века, односно 

1282—1371. 


Моравска Србија као кнежевина и 

деспотовина у време Лазаревића, од 

краја 14. до средине 15. века, односно 

1371—1459. 

III (средина 15. века — крај 17. века) 


владавине 

Србија у периоду под Турцима 

1459—1690. 

Први велики период су почеци уметности 

код Срба, након досељавања Словена на 

Балканско полуострво у пренемањићко 

доба (9—12. века). Други период (од краја 

12. до средине 15. века) обележиле су стилске 

групе које су се развиле у градитељству: 

рашка стилска група, у доба учвршћивања 

српске државе под владавином Немањића 

(од краја 12. до краја 13. века); српско-византијска 

стилска група, у периоду владавине 

краљева Милутина, Драгутина, Стефана 

Дечанског и цара Душана (од краја 13. до 

седамдесетих година 14. века); моравска 

група, у доба кнежевине и деспотовине за 

време владавине Лазаревића (од краја 14. 

до средине 15. века). Трећи период обухвата 

српску уметност у доба турске владавине 

(од средине 15. до краја 17. века). 

Велики жупан Стефан 

Немања, Богородичина црква, 

Манастир Студеница 

У том огромном временском распону, у областима под влашћу српских 

владара, подигнуто је много цркава и манастира, од којих је велики део 

очуван до данас, било у свом првобитном или нешто измењеном облику. 

На изградњи и осликавању живописа били су ангажовани и уметници 

и мајстори из Византије, као и вешти градитељи с Приморја. Сачувани 

средњовековни храмови и владарске задужбине у Србији, велелепно 

осликани фрескама и украшени иконама, сведочанства су о високом нивоу 

градитељства, уметности и сликарства у српској средњовековној држави. 

104


Почеци уметности код Срба (9—12. век) 

Уметност код Срба у пренемањићком периоду, од почетка 9. до 

почетка 12. века, обележили су архитектонски сакрални споменици 

који су били под утицајем романичке и византијске уметности, али 

су имали извесне локалне специфичности. Опште одлике средњовековних 

стилских група које се огледају у архитектури најчешће су једнобродне 

грађевине с подужном основом и грађевине централног 

плана, у које спадају и ротонде — цркве кружне основе. У том раном 

периоду прероманичка стилска обележја сакралних грађевина огледају 

се у материјалима, стилу грађења и архитектонским елементима. 

Грађевине су обично малих димензија. Зидане су најчешће ломљеним 

каменом, који је везиван малтером. Фасаде су додатно оживљене 

пиластрима и низом слепих аркада, с лучно засведеним прозорима. 

Куполе су споља квадратног или полигоналног облика, без коцкастог 

постоља, док је њихова унутрашњост кружна. Овај прелаз са квадратне 

на кружну основу постигнут је помоћу тромпи, док је код ротонди 

постигнут ступцима или низом конхи. 

Најзначајнији споменици су: Црква Пречисте Крајинске и Црква Светог 

Ђорђа у зетској области (данашња Црна Гора), Манастир Светих 

Срђа и Ваха поред реке Бојане код Скадра (данашња Албанија), Црква 

Светог Михаила у Стону и Црква Светог Доната у Задру (данашња Хрватска), 

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу (код данашњег 

Новог Пазара у Србији), Црква Светог Трифуна и Црква Светог Луке у 

области Травуније (данашњи Котор у Црној Гори). Црква Светог Михаила 

у Стону је пример цркве ранороманичког стила. То је једнобродна 

грађевина са апсидом која је са спољашње стране правоугаона. Кров 

је засведен једним бачвастим сводом и са два крстаста свода. У унутрашњости, 

надвратник и прозори украшени су плитким рељефима. 

Од живописа су очувани фрагменти фресака с приказима светитеља, 

пророка, као и библијске сцене. Најбоље је очувана фреска с приказом 

ктитора који у руци држи модел цркве. Црква Светих апостола 

Петра и Павла у Расу је најстарија и најважнија грађевина из периода 

преднемањићке Србије, на којој се огледају византијски утицаји. Црква 

је централне кружне основе, са уписаним четворолистом. Над средишњим 

простором уздиже се изнутра округла, а споља осмострана 

купола неједнаких страна. Ентеријер је оживљен низом плитких ниша 

изнад прозора и осликан је фрескама које потичу из каснијег византијског 


Црква Пречисте Крајинске, крај 10. века 

и почетак 11. века, Црна Гора 

Црква Светог Михаила, Стон, Хрватска, 

друга половина 11. века 

Ктиторски портрет краља Михаила 

Војислављевића, Црква Светог 

Михаила, Стон, Хрватска, 


Црква Светих апостола Петра и Павла 

у Расу код Новог Пазара, прва половина 

10. века 

105


Манастирски комплекс у Студеници, 

околина Краљева, 12. век 

Манастир Ђурђеви ступови, 

код Новог Пазара, крај 12. века 

Рашка стилска група (крај 12. — крај 13. века) 

Рашка стилска група се развија у периоду када се, око 1160, тежиште 

политичког живота премешта са источне обале Јадрана у брдовите пределе 

Рашке области, чиме се стварају услови за формирање и развој аутентичне 

српске уметности. У другој половини 12. века подижу се прве 

задужбине, чији су ктитори — оснивачи и заштитници манастира, били 

први српски владари из лозе Немањића. Најважније задужбине великог 

жупана Стефана Немање су манастир Ђурђеви ступови код Новог Пазара 

и Богородичина црква у Студеници. Остали манастири и цркве рашког 

стила су: Жича, Милешева, Свети Апостоли у Пећи — Пећка патријаршија, 

Сопоћани, Градац, Ариље, Морача, Високи Дечани, Давидовица, 

Бањска, Црква Светих Арханђела, Тршка црква, Бела црква и друге. 

Архитектура и скулптура рашке стилске групе 

Основне одлике рашке стилске групе испољене су у архитектури, 

скулптури и сликарству. Архитектонске одлике ове стилске групе, 

чији је начин грађења под утицајем романике, најчешће чине једнобродне 

грађевине засведене једном куполом по византијском узору. 

Мермер и друге врсте камена су материјали коришћени у градњи, као 

за израду декоративних архитектонских елемената. Фасаде су рађене 

на различите начине, грубо тесаним каменом, а потом малтерисане и 

бојене (бела, црвена...) или су озидане домаћим глачаним мермером. 

Манастир Ђурђеви Ступови је 

задужбина жупана Стефана Немање. 

Током времена манастир је доста 

оштећен. Комплекс се састоји од 

конака, трпезарије и Цркве Светог 

Ђорђа. Основа цркве је византијска 

јер је богослужење византијско, 

док су карактеристике спољашње 

архитектуре романичке. То је 

једнобродна црква с троделном 

апсидом. Манастир је био опасан 

јаким бедемом и одбрамбеном кулом 

на улазу, која је претворена у капелу. 

Подигао их је, почетком 13. века, краљ 

Драгутин, који је сахрањен у главној 

цркви — Цркви Светог Ђорђа. 

W 

спољна 

припрата 

припрата 

вестибил 

наос 

вестибил 

поткуполони 

простор 

протезис 

ђаконикон 

олтарски 

простор са 

апсидама 

Приказ основе Богородичине цркве, манастир Студеница 

иконостас 

E 

Трифора на Богородичиној цркви, 

манастир Студеница, 12. век 

Распоред унутрашњости већине цркава рашке школе има опште карактеристике, 

с тим што поједине грађевине имају своје специфичности. 

На западној страни налази се главни портал, припрата, а код 

неких цркава и ексонартекс, уз који је понекад подигнута и кула звоник. 

Наос, централни део изнад кога се уздиже купола, једнобродан је. 

Код неких цркава се с јужне и северне стране бочних зидова, уз поткуполни 

простор наоса, налази истурени простор, као што су певнички 

трансепти — бочни певнички испусти, који су произашли из вестибила 

— бочних улаза. Такође, појављују се и параклиси — капеле или 

мање цркве дозидане са спољне стране, често посвећене празницима 

и светитељима. Олтарски простор на источном делу грађевине има 

једну или три полукружне апсиде. Део олтарског простора са северне 

стране чини протезис — простор у коме се припремају хлеб и вино за 

службу, а са јужне ђаконикон — простор намењен за књиге и „ђаконске 

хаљине”. Спољашњост цркава рашке школе често је декорисана 

низом конзола и слепим поткровним аркадама. Прозори могу бити 

различити, а према броју отвора разликују се монофоре — прозори 

са једним отвором, бифоре — прозори са два окна које дели стуб у 

средини и трифоре — прозори које два стуба деле на три отвора. 

106


Недалеко од ушћа реке Студенице у реку Ибар налази се манастир 

Студеница — главна задужбина и гробна црква жупана Стефана Немање. 

То је манастирски комплекс са главном, Богородичином црквом, 

једнобродном грађевином, чија је спољашњост рађена по узору на 

романске грађевине. Специфичност Богородичине цркве у односу на 

опште одлике рашког стила у архитектури јесте фасада рађена од 

радочелског мермера — мермера с планине Радочело у околини 

Краљева, док је дванаестострана купола, која се ослања на византијске 

узоре тог времена, омалтерисана и обојена у црвено. Фасада, портали 

и прозори су украшени аркадицама, преплетима, ситном пластиком 

и рељефима, а најраскошнији су западни улаз и троделни прозор на 

олтару. Црква има дограђену спољну припрату од неклесаног камена, 

коју је дозидао краљ Радослав у периоду од 1228—1234. године. Уз 

бокове наоса прислоњени су посебни вестибили, олтарски простор је 

заокружен са три апсиде у којима су протезис и ђаконикон, а унутрашњост 

цркве је богато осликана фрескама. 

Један од најзначајнијих манастира и седиште српске архиепископије 

у 13. веку јесте Жича код Краљева, коју је подигао краљ Стефан Првовенчани, 

и у којој га је Свети Сава крунисао. Црква Вазнесења Христовог 

је споља малтерисана и обојена у црвено, а пластични украси 

су примењени на розетама и довратницима. Црква је једнобродна 

грађевина с једном куполом и осмостраним тамбуром, једном пространом 

апсидом и певницама на северу и југу. Придодата су јој још 

два четвртаста параклиса са по једним кубетом: северни је посвећен 

Светом Сави Јерусалимском, а јужни Стефану Првомученику. Крајем 

13. века главни храм је проширен, подигнута је пространа спољна 

припрата са кулом и изграђени су други манастирски објекти. Дозидана 

велика припрата имала је један спрат и катихумену — наменску 

просторију, као и четворострану кулу-звоник са капелом на спрату. 

Богородичина црква, манастир Студеница, 

околина Краљева, 1183—1196. 

Црква Вазнесења Христовог, 

манастир Милешева, околина 

Пријепоља, око 1218—1225. 

Манастир Милешева, с Црквом 

Вазнесења Христовог, грађен је у 

типичном рашком стилу. Налази се 

у близини Пријепоља и задужбина 

је краља Владислава Немањића, 

који је 1237. године из великог 

Трнова у Бугарској пренео мошти 

свога стрица Светог Саве. Црква је 

једнобродна грађевина изграђена 

од сиге — белог, тесаног камена и 

омалтерисана, с једном куполом која 

се издиже с четвртастог постоља, с 

певницама, припратом и трошелним 

олтарским простором. Највећа 

вредност манастира је живопис 

на унутрашњим зидовима цркве и 

спољној припрати. 

Црква Светог Спаса, манастир Жича, 

околина Краљева, 1208—1217. 

Жича је била први центар независне 

цркве и крунидбена црква 

српских владара и архиепископа 

до краја 13. века, када је седиште 

премештено у Пећ, чиме је постала 

седиште новоосноване српске 

архиепископије. 

107


Црква Свете Тројице, манастир Сопоћани, 

околина Новог Пазара, 1243—1276. 

Црква Успења Богородице, 

манастир Морача, Црна Гора, око 1252. 

Цркву Успења Богородице у манастиру 

Морача подигао је кнез Стефан, син 

краља Вукана. Манастир је током 

16. века страдао, а почетком 20. 

века је рестауриран, и од тада његов 

изглед није мењан. Црква је рађена 

у романском стилу, и има скромну 

спољну декорацију. Посебно се 

издвајају фреске, које су из различитих 

периода (најмање је очуван први слој 

фресака из 13. века), као и декорација 

крила врата са инкрустрацијама, из 

каснијег периода. 

Манастир Сопоћани или Црква Свете Тројице, код Новог Пазара, задужбина 

Уроша Првог, подигнут је као владарски маузолеј. Био је 

опасан снажним бедемима, унутар којих су се налазиле манастирске 

зграде. Ово је један од наших најзначајнијих споменика културе. Црква 

Свете Тројице је изграђена од ломљеног камена и тесане сиге у 

кречном малтеру. Основа цркве је једнобродна грађевина с кружном 

куполом која се налази на четвртастом постољу. На тамбуру, кружне 

основе, налази се осам прозора. Испред отворене спољне припрате, 

која подсећа на трем, уздиже се троспратна кула-звоник. Олтарски 

део се завршава једном апсидом, а бочни параклиси су засведени 

једносливним кровом. Цела грађевина је споља скромно украшена 

фризом аркадица, као и конзолама испод саме куполе, док су бифоре 

украшене мермерним капителима у романском стилу. Унутрашњост 

је богато осликана фрескама, које представљају врхунац византијског 

сликарства 13. века. 

Манастир Градац, који се налази у околини Рашке, задужбина је Јелене 

Анжујске, жене српског краља Уроша Првог (у том манастиру она је и 

сахрањена). Црква је посвећена Богородици и једна је од ретких цркава 

код нас из тог периода која има елементе готског стила. Црква је једнобродна 

грађевина са куполом и осмостраним тамбуром. Утицаји готике 

су видљиви на архиволтама портала и прозорима са изломљеним луком, 

као и контрафорама на спољашим зидовима цркве уз олтарски део. 

Цркву Светог Ахилија у Ариљу подигао је краљ Драгутин, на темељима 

старе цркве, некадашњег седишта Моравичке епископије, коју је 

основао Сава Немањић. Црква је једобродна с полукружном апсидом, 

бочним певницама и нешто узвишенијим кубетом. Црква је малтерисана, 

са скромном декорацијом аркадицама. Унутрашњост је осликана 

фрескама по узору на Сопоћане. 

Пећка патријаршија је комплекс цркава из 13. и 14. века. Најстарија је 

Црква Светих апостола, подигнута око 1230. године по налогу архиепископа 

Арсенија и по узору на Жичу. У каснијем периоду подигнуте 

су и Црква Светог Димитрија, Богородичина црква, као и мања Црква 

Светог Николе. У 14. веку је подигнут отворен нартекс са пиргом — 

кулом правоугаоне основе, који све три цркве повезује у једну целину. 

Око 1346. године Пећ постаје седиште патријаршије. 

Црква Светог Ахилија, Ариље, око 1290. 

Пећка патријаршија, Пећ, 13. и 14. век 

Благовештенска црква, манастир Градац, 

Околина Рашке, око 1276. 

108


Један од најзначајнијих споменика српске средњовековне архитектуре јесте манастир Високи Дечани, који 

је подигнут испод брдовитог венца Проклетија, недалеко од Пећи, на Косову и Метохији. Црква Вазнесења је 

задужбина краља Стефана Уроша III Дечанског, који је ангажовао архитекту Фра Виту из Котора, римокатоличког 

монаха који је тада био једини именом познат градитељ. Изградња је започета 1327, а завршена је 1335. 

године, што је документовано уклесаним натписом на јужном порталу. 

Црква Вазнесења је подигнута као владарски маузолеј у знак сећања 

на истоимени манастир у Цариграду, у којем је једно време сам ктитор 

Стефан Дечански провео у изгнанству. Иако су Дечани подигнути 

много касније од осталих задужбина из овог периода, по архитектури 

спадају у рашку стилску групу. То је петобродна базилика, с кубетом 

на четвртастом постољу. Спајањем бочних простора с наосом класичне 

цркве рашког плана код Дечана је постигнут утисак петобродне 

базиликалне основе, али се, у суштини, ради о рашком језгру с додацима 

који само подражавају петобродност. На западној страни је 

тробродни нартекс, који је у унутрашњости, као и у наосу засведен 

крстастим сводовима. Конструкција грађевине, као и архитектонска 

декорација, представља комбинацију византијских, романичких и 

готичких елемената. Спољашњост је додатно украшена фризом слепих 

аркадица. Унутрашњост цркве је богато живописана и предстаља 

ризницу српске средњовековне иконографије. Осликавање цркве је 

завршено за време владавине цара Душана. 

Црква Вазнесења, манастир 

Високи Дечани код Пећи, Косово и 

Метохија,1327—1335. 

Црква је изграђена од тесаника белог 

и ружичастог мермера, а истиче се и 

богата скулптурална декорација на 

порталима, бифорама и трифорама. 

109


Као и у романици, у српској средњовековној уметности архитектура 

и скулптура се прожимају. Скулптура рашке школе, која је под утицајем 

романике, углавном се заснива на архитектонској декорацији 

— орнаментални преплети на порталима и прозорима, декоративна 

обрада фасада конзолама, конструктивним елементима у облику носача, 

који могу имати и декоративну улогу, док су композиције у високом 

рељефу ређе. Конзоле су, поред конструктивне, имале и декоративну 

улогу и најчешће су се постављале поред прозора и портала. 

То су били вегетабилни мотиви, прикази глава животиња или људске 

фигуре, које су излазиле у простор (пример: глава девојке на конзоли 

аркадног венца на Богородичиној цркви у Студеници). 

Архитектонска пластика, 

Богородичина црква у Студеници, 13. век 

Прстен краља Стефана Првовенчаног 

сачуван је уз његове мошти 

у манастиру Студеница. 

Примењена уметност рашког 

стила је најизраженија у изради 

украсних и употребних предмета од 

племенитих метала. 

Богородица с дететом и анђелима, скулптурална декорација у лунети 

Богородичине цркве у Студеници, 13. век 

Скулптуралне декорације на Студеници су свакако најрепрезентативнији 

пример скулптуре из тог периода. Посебно се издваја високи рељеф 

у лунети изнад западног портала, где је представљена Богородица с дететом 

на престолу и окружена арханђелима, док су са унутрашње стране 

на довратку, један изнад другога, приказани дванаест апостола и Христос. 

Такође, посебно се издваја трифора на олтарској апсиди украшена 

биљним преплетима, митолошким бићима и животињама. 

Мотив орла на декоративном 

рељефном преплету, детаљ фасаде, 

манастир Студеница, 13. век 

110 

Рељефна декорација трифоре 

на апсиди Богородичине цркве у 

Студеници, 13. век


Сликарство рашке стилске групе 

Сликарство рашке стилске групе карактерише византијски дух јер су 

бројни византијски мајстори живописали цркве из тог периода. Огледа 

се у монументалним зидним сликама, рађени ал–фреско техником, 

као и ал секо (код појединих детаља), иконописом и илуминацијом. 

Најчешћи мотиви су религиозне сцене, светитељи и ктиторски портрети. 

У богатом опусу рашког периода посебно се, по својој лепоти и 

специфичностима, издваја сликарство у црквама неколико манастира: 

Студенице, Милешеве, Жиче, Сопоћана и Пећке патријаршије. 

Студеничко сликарство одликује тежња за свечаном монументалношћу. 

По својим ликовним вредностима посебно се издваја Христово 

распеће на западном зиду, с централном фигуром Христа, који доминира 

композицијом. Фигуре одишу мирноћом, док је израз драматичне 

сцене сугерисан дискретним покретом фигура. Томе доприноси и 

контраст топлих и хладних боја, које су нешто пригушенијих тонова, 

у складу с мистичним, духовним амбијентом манастирског живота. 

Стил студеничког сликарства карактерише и употреба злата, која је 

на Христовом распећу дискретно примењена на плавој позадини. 

Сачувани првобитни живопис у Богородичиној цркви у Студеници 

представља најстарији споменик „новог стила 13. века” у целокупном 

византијском сликарству. 

Пећка патријаршија, као седиште архиепископа и патријарха, није 

имала тежње ка свечаности „дворског стила”, већ је неговала строже 

сликарске принципе. Фреске у Цркви Светих Апостола у Пећкој 

патријаршији, за разлику од фресака у Сопоћанима, имају нешто загаситији 

колорит, док су ликови приказани експресивније и са више 

контраста. 

Исус Христос, Црква Светих Апостола, 

фреска, Пећка патријаршија, око 1260. 

Богородица, Црква Светих Апостола, 

фреска, Пећка патријаршија, 

средина 13. века 

Распеће Христово, фреска, 

манастир Студеница, 1208—1209. 

Први пут се код Срба појављује 

имитација мозаика на позадини 

фресака, и то у Студеници, на 

сценама празника у поткуполном 

простору и фрескама у олтару. 

111


Сликарство Сопоћана представља врхунац византијског сликарства 

13. века. Већи део фресака је очуван, а радили су их вешти грчки сликари. 

Карактеристике фресака су мекоћа и раскош потеза којим су 

моделиране фигуре, чиме су оплемењени ликови и истакнути њихова 

духовност и унутрашњи живот. 

Ктиторски портрети — Краљ Милутин, 

краљ Драгутин и краљица Каталина, 

Црква Светог Ахилија, Ариље, 13. век 

У олтарском простору Сопоћана 

приказана је композиција са 

архијерејима где су и српски 

архиепископи Сава I, Арсеније 

II и Сава II. Посебно се издвајају 

светлина и контрасти на драперији, 

употребом беле боје која доминира. 

Архијереји се клањају Христу Агнецу, манастир Сопоћани, око 1265. 

Фреска Успење пресвете Богородице је раскошна сцена компонована 

у неколико планова, с пажљиво диференцираним ликовима. Налази 

се на западном зиду наоса и представља призор смрти Богоро дице. 

Композицију чине три целине — централна је Богородичина смрт, 

у горњем делу је приказ успења душе Богородице, док су са стране 

слободностојеће фигуре светитеља. Рафинирани колорит доприноси 

уравнотежености и монументалности композиције. Фигуре су сликане 

слободно, широким потезима, док на портретима племенити линеаризам 

сугерише унутрашњи бол ожалоћених апостола. У левом углу, 

у другом плану, уздиже се грађевина с терасом, на којој су приказани 

ожалошћени женски ликови са изражајним и динамичним покретима 

руку. Фигуре су мирне и достојанствене у свом болу, који је изражен 

положајем и покретом тела, контрастима топлог и хладног колорита, 

као и динамиком светлих и тамних тонова који су повезани у складну 

композицију овог монументалног дела. 

Свети Илија у пустињи, фреска, 

манастир Морача, око 1225. 

Живопис манастира Мораче није у 

потпуности очуван. Поред осталих 

мотива, приказан је циклус живота 

пророка Илије у дванаест сцена, од 

којих се, по наглашеном волумену 

облика, посебно истиче фреска 

Свети Илија у пустињи. 

Успење Пресвете Богородице, Црква 

Свете Тројице, манастир Сопоћани, 

околина Новог Пазара, око 1265. 

112


Милешевски живопис, који су радила три врсна грчка сликара, пример 

је изразитих ликовних квалитета византијског сликарства 13. века. На 

фрескама се препознаје утицај касноантичких и византијских мозаика, 

а одликује их монументалност композиција, лиризам, као и посебна 

обрада портрета. Најрепрезентативнији пример је фреска Мироносице 

на Христовом гробу с Белим Анђелом, весником Васкресења, код кога 

се истичу античка лепота, племенитост цртежа, светлина тонова, светлозелена 

основа инкарната — боје коже, руменило лица, као и светли 

акценти, насупрот загашеном колориту студеничких фресака. 

Портрет краља Владислава, Црква 

Вазнесења Христовог, манастир 

Милешева, 13. век 

Мироносице на гробу Христовом, Црква Вазнесења Христовог, 

манастир Милешева, 1224—1228. 

Поред фреско-сликарства, у овом периоду се под утицајем Византије 

развија и иконопис, као сликарство минијатура и илуминација рукописа. 

Мирослављево јеванђеље писано 

за хумског кнеза Мирослава, 

брата рашког великог 

жупана Стефана Немање, најстарији 

је српски илустровани 

ћирилични рукопис. Писан је 

уставним писмом калиграфским 

словима помоћу пера на 

листу пергамента мрком, црном 

и црвеном бојом. Богато 

је илустрован минијатурама 

и украсним иницијалима, додатно 

украшеним златом, под 

утицајем романичког и византијског 

стила илуминирања. 

Мирослављево јеванђеље, детаљ 

рукописа са илуминацијом, око 1185. 

Јудино издајство, Црква Вазнесења 

Христовог, манастир Милешева, око 1235. 

Свети Петар и Павле је икона на којој 

је приказана и краљица Јелена са 

синовима Драгутином и Милутином, 

Ватикан, крај 13. века 

113



(крај 13. века — седамдесете године 14. века) 

Манастир Хиландар, манастирски комплекс, 

Света гора, Грчка, 14. век 

Српско-византијски стил представља 

богатство идеја и облика. Македонија 

и јужна Србија заједно са Косовом 

до средине 13. века биле су у 

саставу византијске државе, па су 

ктитори били византијско племство 

и црква, а пред крај 13. века ушле 

су у састав тадашње Србије, под 

владавином краља Милутина, а 

потом и цара Душана. По узору на 

византијске сакралне споменике, али 

с много варијација и градитељске 

слободе, ктитори и богата властела 

су подизали градска утврђења, 

манастирске комплексе и бројне 

цркве. Око дворова српских владара 

и у већим градовима, као што су 

Охрид и Призрен, биле су уметничке 

радионице у којима се, између 

осталог, неговао и развијао одређени 

начин зидања, сликања, израде 

накита. 

Краљ Милутин, Црква Светог Јоакима и 

Ане, манастир Студеница, 14. век 

Архиепископ Данило II, савременик 

краља Милутина, описао је тог 

владара као великог мецену који 

је ценио и подржавао уметничко 

стваралаштво. Ожењен византијском 

принцезом Симонидом, из династије 

Палеолога, Милутин је ојачао везе 

с Византијом, чиме је и последњи 

велики византијски покрет духовне 

обнове под Палеолозима утицао на 

српску уметност тог периода. 

Српско-византијска стилска група обухвата период од краја 13. 

века до седамдесетих година 14. века, тачније од 1282—1371. време 

владавине краљева Милутина, Драгутина, Стефана Дечанског и цара 

Душана. Српско—византијску стилску групу обележили су профана и 

сакрална архитектура, зидно сликарство, као и примењена уметност 

— украшавање црквених и законодавних књига (илуминирани рукописи), 

владарскa одећа и накит, док је скулптура присутна више као 

рељефна декорација. Моћ и снага српске државе у том периоду огледају 

се у културном успону који је изражен кроз уметност. То је раздобље 

богате уметничке продукције. Најзначајније цркве и манастири 

из тог периода су: Богородица Љевишка, Грачаница, Хиландар, као 

и Црква Светог Спаса, Црква Светог Ђорђа, Црква Светих Арханђела, 

Црква манатира Матеич, Марков манастир, Црква Бања, Љуботен и 

друге. 

Архитектура српско-византијске стилске групе 

Основна одлика цркава 

ове архитектонске стилске 

групе јесу два типа 

основе грађевина: сажети 

тип — основа уписаног 

крста са једном 

куполом и развијени 

тип — основа уписаног 

крста с једном куполом 

или са пет купола. Изражена 

тежња целокупне 

грађевине ка висини постигнута 

је степенастим 

слагањем маса са централном 

куполом на сажети тип са једном куполом развијени тип са пет купола 

врху. 

Четири мање полигоналне куполе, које су изнутра полуобличасте, 

налазе се на краковима основе. Унутрашњи простор грађевине је 

доста смањен и слабије осветљен. Стубови, ступци и пиластри испод 

полуобличастих сводова замењују носеће зидове и подупиру главно 

кубе. Олтарска апсида је изнутра полуобличаста, а споља углавном 

тространа. Фасаде на грађевинама су равне, нису малтерисане и зидане 

су од грубо тесаног камена и опеке. Декоративна спољашњост 

је постигнута наизменичним ређањем црвене опеке, белог малтера и 

жућкастог камена, као и плитким вертикалним нишама. Спој фасаде и 

крова решен је кровним венцем направљеним од низа наизменично 

постављених опека у два реда. Високи лучни и комплексно украшени 

прозори, углавном бифоре и трифоре, оплемењују спољашњост 

грађевине. Прозорска окна су рађена од гипсаних или оловних плоча 

са уметнутим кружним стаклима. Поља изнад прозора могу имати 

наглашену архиволту украшену наизменичним различитим ређањем 

опеке и печене глине. На тај начин су постигнуте декоративне шаре 

налик шаховском пољу, рибљој крљушти, меандру и цвету. Пластичних 

украса је веома мало и, ако их има, обично се јављају на архиволтама 

или као понеки урезани детаљ око врата. 

114


Манастир Хиландар се налази на Светој гори на полуострву Атос у Грчкој. 

Првобитну цркву, која је срушена, подигао је око 1198. године 

Свети Симеон Немања са сином Светим Савом, а уз подршку средњег 

сина, краља Стефана Првовенчаног. Данашњу Саборну цркву Пресвете 

Богородице, посвећену Ваведењу, на темељима старе цркве, подигао 

је краљ Милутин око 1300. године, а спољну припрату је између 

1375. и 1380. доградио кнез Лазар. Око Саборне цркве Пресвете Богородице 

подигнуто је више зграда с мањим црквама, пирговима, монашким 

одајама, библиотеком и трпезаријом. Цео комплекс је опасан 

јаким бедемом. Црква има основу развијеног уписаног крста и облик 

триконхоса — тролиста, који заједно чине полукружне апсиде — 

конхе: олтарска апсида на истоку и певничке апсиде на северу и југу. 

Изнад наоса, на великом коцкастом постољу, ослоњена на четири 

слободна камена стуба, издиже се дванаестострана купола, изразитог 

византијског стила. Фасада је рађена комбинацијом камена и опеке, 

а кровни венац је оживљен фризом слепих аркадица с преломљеним 

луковима од опеке. Дозидана Лазарева припрата је отворена са три 

стране, и наткривена мањом куполом, а изнад надвратника јављају се 

декоративне камене конзоле у романском стилу. Унутрашњост саме 

цркве је украшена подним мозаицима с геометријским шарама, фрескама 

на зидовима, као и иконама на каменом иконостасу. 

Манастир Грачаница или Црква Благовештења, задужбина је краља Милутина 

и подигнута је 1315. године на Косову и Метохији код Приштине. 

Ова црква је репрезентативни пример српско-византијске стилске 

групе. У правоугаону основу вештим распоредом стубаца уписана су 

два крста један изнад другог, а степенастим ређањем архитектонских 

елемената цела грађевина стреми ка висини. Црква има пет осмостраних 

купола постављених на коцкаста постоља, од којих централно кубе 

доминира својом величином. Куполе су зидане само опеком, док је фасада 

изведена ређањем тесаног камена са два реда опеке у хоризонталним 

спојницама. Ритмично ређање лукова и отвора на прозорима 

такође доприноси живописном изгледу здања. На источном делу су 

три тростране апсиде, од којих је средња, олтарска, већа, а друге две су 

мање — проскомидија и ђаконикон. Здању је накнадно додата спољна 

припрата над којом се налазила кула-звоник, која није очувана. Раскошан 

живопис у унутрашњости Грачанице завршен је пред смрт краља 

Милутина 1321. године, а радовима су руководили велики мајстори 

Милутинове дворске сликарске школе Михаило Астрапа и Евтихије, 

Грци из Солуна, великог византијског уметничког центра. 

Саборна црква Пресвете Богородице, 

манастир Хиландар, Света гора, Грчка, 

14. век 

Основа цркве у облику тролиста 

Црква Богородица Љевишка, Призрен, 

Косово и Метохија, око 1306. 

Црква Богородица Љевишка у 

Призрену на Косову и Метохији 

задужбина је краља Милутина. Он је 

1307. године, заједно са епископима 

Савом и Дамјаном, на темељима 

тробродне базилике са припратом, 

саградио петокуполну цркву у 

облику уписаног крста. На западној 

страни је велика спољна припрата са 

отвореним приземљем, спратом са 

два параклиса и високим звоником. 

Манастир Грачаница код Приштине, 

Косово и Метохија,14. век 

115


Црква Светог Јоакима и Ане налази се унутар манастирског комплекса 

Студеница, поред Богородичине цркве. Подигао ју је краљ Милутин 

око 1313. године, те се по њему она зове још и Краљева црква. 

Скоро квадратне основе, црква је у облику сажетог уписаног крста с 

једном куполом у византијском стилу која је ослоњена на четвртасто 

постоље. Фасада је омалтерисана у бело, док је купола загаситоцрвене 

боје. Грађевина има једну апсиду, на којој се налази једноставна 

бифора. Испод кровног венца апсиде је мермерна рељефна трака у 

коју је урезан натпис са именом студеничког архимандрита Јована, 

који се бринуо о зидању цркве. Црква је богато украшена фрескама 

изузетне вредности, које су радили Михаило Астрапа и Евтихије, Милутинови 

дворски сликари. 

Црква Светог Јоакима и Ане, 

манастир Студеница, око 1314. 

Црква Светог Ђорђа, манастир Старо 

Нагоричино, Македонија, око 1313. 

Црква Светог Ђорђа припада манастирском комплексу Старо Нагоричино 

код Куманова у Македонији. Подигао ју је 1313. године краљ 

Милутин, на темељима старе византијске тробродне базилике. То је 

петокуполна црква у облику издуженог уписаног крста. Фасада је 

урађена ређањем опеке и камена и оживљена богато украшеним 

бифорама и трифорама. Натпис о обнови у време краља Милутина 

урезан је у камени надвратник западног портала, а на капителима два 

стуба су краљеви монограми. Унутрашњост цркве је богато украшена 

живописом. 

Црква Матејче код Куманова у Македонији посвећена је Успењу Богородице. 

Градњу је започео цар Душан, а завршили су је цар Урош 

и царица Јелена после 1355. године. Црква је развијеног типа са пет 

купола — дванаестострана централна купола ослоњена је на четири 

слободна ступца, док су остале куполе осмостране. Олтарска апсида је 

оживљена нишама, а фасада је од тесаног камена и опеке, без додатних 

украса. На забату изнад припрате је округли декоративни прозор, 

а пространи и богато живописани ентеријер цркве је добро осветљен. 

Црква Светих Арханђела, манастир 

Лесново, Македонија, око 1341. 

Манастир Лесново је српска 

задужбина посвећена Светим 

Арханђелима, а ктитор је био Деспот 

Оливер. Припрата је дозидана 1349. 

године. Основа цркве је уписани крст 

са кубетом на слободним ступцима. 

Припрата уместо улаза има дводелни 

отвор у облику бифоре, као и једно 

кубе. Црква је богато живописана и 

веома добро очувана. 

116 

Манастир Матејча, близу Куманова, 

Македонија, завршен после 1335.


Скулптура српско-византијске стилске групе 

Скулптура у овом периоду, као и у претходном, превасходно је везана 

за архитектуру. Рађена је у романичком духу, а мајстори који су 

ангажовани били су углавном с Приморја. Богата скулпторална декорација 

присутна је на порталима, прозорима и капителима стубова. 

Поједини архитектонски елементи, као што су постоља или капители 

стубова, урађени су у високом рељефу, а појављују се мотиви животиња 

— на капиталима, у преплетима и на стубовима. Најрепрезентативнији 

примери скулптуре овог периода рађени су по угледу на 

Студеницу, и налазе се у манастирима Дечани и Бањска. 

Богородица Соколичка, приказ 

Богородице с малим Христом, 

манастир Бањска, 14. век 

Скулптурална композиција у лунети на западном порталу Дечана, 14. век 

Скулптуре на западном порталу Дечана у лунети рађене су у високом 

рељефу у романичком стилу. Представљен је Христ са књигом 

живота у руци и два анђела са сваке стране. Стубови се ослањају на 

лавове, а изнад су представљени грифони у пуној пластици. Најрепрезентативнији 

пример склуптуре из тог периода јесте Соколичка 

Богородица из манастира Бањска, која својом формом излази у простор. 

Била је део скулптуралне композиције у лунети улазног портала. 

Христово крштење, манастир Дечани, 

14. век 

Капители стубова у нартексу Дечана 

Приказ људских глава, митских 

животиња и птица на стубовима 

и аркадама Дечана има изразито 

симболичан и метафорички 

карактер. 

Манастир Високи Дечани, околина 

Пећи, Косово и Метохија, 14. век 

117


Сликарство српско-византијске стилске групе 

Сликарство византијске стилске групе је под утицајем новог стила — 

ренесансе Палеолога. Одликује га изражена наративност, односно 

приповедање. Карактеристична је и примена инверзне перспективе, 

посебно код приказа архитектуре која се сужава према посматрачу, 

чиме је сугерисана духовна димензија слике. Такође, сцене са бројним 

фигурама су мањих димензија, а наглашени су главни ликови. Као 

мотиви, поред религиозних, јављају се и садржаји историјске тематике 

који сведоче о формирању државе тога периода, бројни портрети 

владара и династичке лозе. Посебно се издвајају фреске, иконе и минијатуре 

из манастира Хиландар, Грачаница, Лесново, Богородица Љевишка, 

Старо Нагорчино, као и црква Светог Јоакима и Ане у оквиру 

комплекса манастира Студеница. 

Цар Душан, Црква Светих Арханђела, 

Лесново, Македонија, око 1346—1349. 

Тематика у манастиру Лесново унела 

је доста новина у сликарство овог 

периода. Осим типичних библијских 

мотива великих празника, уметници 

су сликали ђаконе с кадионицама, 

певаче у необичној декоративној 

одећи, као и сликаре у радној одећи, 

беле боје. Карактеристичан је 

портрет цара Душана на северном 

зиду у унутрашњости цркве. 

Хиландарски живопис с почетка 14. века осликавали су цариградски 

сликари и солунски уметници. Фреске из Милутиновог доба су великим 

делом страдале почетком 19. века. Из Милутиновог доба сачуване 

су три композиције из велике хиландарске трпезарије: Сусрет 

Аврама са анђелима, Гостољубље Аврамово и Жртва Аврамова, као и 

неколико старијих фресака у Саборној цркви. Од очишћених фресака, 

највредније су Рођење Богородице и Ваведење Богородице. 

У Краљевој цркви у Студеници живопис је добро очуван и од изузетне 

је вредности. Посебно се издваја циклус са сценама из Богородичиног 

живота. Фреске Рођење Богородице на јужном зиду и Ваведење на 

северном зиду спадају у најрепрезентативнија дела православне византијске 

уметности с почетка 14. века. , 

Фреска Рођење Пресвете Богородице, Краљева црква у Студеници 1314. 

118


Богородица Љевишка 

на зидовима првобитне 

базилике има очуване 

делове старог живописа 

с почетка 13. века. 

Оштећен је, међутим, 

велики број фресака насталих 

после Милутинове 

обнове карактеристичних 

за Милутинову сликарску 

школу. Новину 

представљају прикази 

персонификације мора, 

сунца, месеца, земље, 

које ће касније као мотив 

бити веома честе у 

црквама које је подизао 

краљ Милутин. 

Богородица Елеуса са 

Христом хранитељем, 

манастир Богородица 

Љевишка, Призрен, Косово 

и Метохија, прва половина 

14. века 

Грачаницу су осликавали врсни солунски уметници, међу којима 

су најпознатији Михаило Астрапа и Евтихије, мајстори Милутинове 

дворске сликарске школе. Овај манастир је богато живописан 

фрескама разноврсних мотива изузетно наративног карактера. 

Посебно се издваја Родословно стабло Немањића, сликано по узору 

на лозу Јесејеву (приказ старозаветног порекла Исуса Христа), 

вероватно с циљем да се истакне божанско порекло Милутинове 

власти. Као репрезентативни пример, овај мотив се касније понавља 

и у Дечанима и у припрати Пећке патријаршије. Владари су приказани 

у раскошним одорама с мноштвом декоративних детаља. 

Васкресење — Христов силазак у Ад, 

фреска у Цркви Богородице Одигитрије, 

Пећка патријаршија, 1324—1337. 

На фресци Васкресење у Цркви 

Богородице Одигитрије налази се 

јединствени приказ Ада са бројним 

симболичним детаљима. 

Лоза Немањића, Дечани — 

монументална композиција са 22 

портрета 

Деизис са хором анђела, фреска, 

Дечани, 14. век 

119



Српска средњовековна уметност је имала богату иконографску 

продукцију, чији су део и ремек-дела како националне, тако и светске 

културне баштине. Манастир Поганово, у околини Димитровграда, 

посвећен је Светом Јовану Богослову. Манастирска црква је богато 

живописана, и представља један од највреднијих промера сликарства 

с краја 14. века. По својој лепоти, изражајности, колориту и симболици 

мотива, посебно се издвајају веома вредне иконе сликане обострано 

на једној дасци. 

Фреске у унутрашњости Цркве 

Светог Јована Богослова, 

манастир Поганово, околина 

Димитровграда, Србија, 14. век 

Богородица Уточиште (Катафиги) и 

Свети Јован Богослов (јвангелиста) 

(слика лево) и Чудо у Латомском 

манастиру (слика десно) 

Манастир Поганово, Србија, око 1395. 

Један део иконе данас се чува 

у крипти софијске Саборне 

патријаршијске цркве Светог 

Александра у Бугарској. 

Хиландарска ризница чува значајан број икона. Од икона насталих у 13. 

и 14. веку, по својој вредности и значају посебно се издваја Богородица 

Тројеручица, позната по легенди о њеном настанку и чудотворним 

моћима и која је изузетно поштована у народу. Такође, издваја се, као 

једна од најстаријих, мозаичка икона Богородице Одигитрије, једина 

која је рађена у техници мозаика. Икона Христа Пантократора спада 

међу најлепше представе Христовог лика у византијској уметности, 

а Ваведење Богородице икона је изузетне уметничке вредности, 

карактеристична за период ренесансе Палеолога. 

Девојке у пратњи Пресвете Богородице 

на Ваведењу, детаљ иконе Ваведење 

Пресвете Богородице, 

Хиландар, око 1320. 

Хиландарска икона Ваведење 

Богородице један је од најлепших 

иконописа из Милутиновог доба. 

Начин обраде детаља, симболика 

мотива, као и изражајани колорит 

ове иконе посебно је препознатљив 

у приказу групе девојака из 

Богородичине пратње. 

Богородица Тројеручица, 

икона, Хиландар, 14. век 

Богородица Одигитрија, 

мозаичка икона, Хиландар, 13. век 

120


(крај 14. века — средина 15. века) 


Манастир Манасија (Ресава), 

манастирски комплекс са утврђењем, 

околина Деспотовца, Србија, 15. век 

Бедеме манастира Манасије чини 11 

високих кула, детаљ зидина 

Црква Свете Тројице, манастир 

Манасија (Ресава), околина Деспотовца, 

Србија, 1406—1418. 

Приказ основе Цркве Свете Тројице, 

манастир Манасија (Ресава) 

Моравска стилска група обухвата период од 1371. (битка на Марици) 

до 1459. године (пад Смедерева под турску власт). Након смрти 

цара Душана долази до опадања централне власти и она прелази у 

руке племства. То је период владавине кнеза Лазара и његовог сина 

деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића (унук кнеза Лазара 

по ћерки). Главни центри тадашње српске државе су померени у 

северније крајеве у сливу Мораве — Велике, Западне и Јужне, а главни 

градови су Крушевац, Београд и Смедерево. Подижу се градови 

и манастири са јако утврђеним бедемима за одбрану од турских напада. 

И поред тога што су многи српски деспоти и властела морали 

често да ратују против Турака, нису се одрекли старе српске традиције 

обнављања и грађења цркава и манастира, који имају један нови 

вид препознатљивости, по стилу градње најоригиналнији у српској 

средњовековној уметности. Цркве и манастири из овог периода су: 

Раваница, Лазарица, Каленић, Манасија, Љубостиња, као и Руденица, 

Враћевшница, Неупара, Велуће, Смедеревска црква и друге. 

Архитектура моравске стилске групе 

Архитектонске одлике моравске стилске групе огледају се у изградњи 

монументалних сакралних грађевина. Објекти су грађени по узору на 

светогорске грађевине, па моравске цркве имају облик триконхоса 

који заједно чине: олтарска апсида на истоку и певничке апсиде на северу 

и југу. Такав општеприхваћени план може имати основу у облику 

сажетог уписаног крста с једном куполом или развијеног уписаног 

крста са пет купола. Једнокуполне цркве су Љубостиња, Каленић и 

Лазарица, а петокуполне Раваница и Манасија. Цркве су са наглашеним 

вертикализмом. Фасаде су богато оживљене опеком која је понекад 

ређана у хоризонталним нивоима попут кордонских венаца чак и 

бојена, како би се нагласила плитка рељефна декоративност. Фасада 

је, поменутом комбинацијом материјала (камен, малтер, опека), оживљена 

розетама и декорацијом у облику шаховских поља. Заједничка 

одлика спољашњости моравских цркава је изражена полихромија 

— вишебојност, која је постигнута различитим декоративним елементима 

на њиховој спољашњости. 

Манасија или Ресава је манастирски комплекс са утврђењем у околини 

Деспотовца, подигнут почетком 15. века. Манастирска Црква Свете 

Тројице је задужбина и гробна црква Деспота Стефана Лазаревића. 

То је највећа црква моравске архитектуре. Иако црква има типичну 

тролисну основу са пет купола, спољашњост представља изузетак 

међу делима ове стилске групе због утицаја романике и готике. То 

је посебно видљиво у начину обраде спољашњости и примене материјала. 

Црква је значајно виша од осталих из овог периода, чему 

посебно доприносе издужене куполе. Припрата, која је порушена, па 

касније дозидана, има такође основу у облику уписаног крста. Фасада 

цркве је камена, са сведеним декоративним елементима, као што су 

аркадице и издужене готичке бифоре, односно двојни прозори, слично 

као код рашке стилске групе. Сачуван је камени под првобитне 

припрате који представља један од најлепших примера подне декорације 

из овог периода. 

121


Манастир Раваница налази се код Ћуприје. Манастирска Црква Вазнесења Христовог, чији је ктитор кнез Лазар, 

има основу тролиста са пет купола, од којих је најдоминантнија централна десетострана купола изнад 

наоса. Ова грађевина је касније била узор градитељства моравске стилске групе. Зидана је наизменично редовима 

камена, цигле и малтера, док су површине фасаде декорисане различитим елементима, као што су шаховска 

поља испод архиволти или розете са орнаменталним преплетима. Припрата је дозидана на темељима 

старе, у каснијем периоду, док су од зидова којима је манастир био опасан данас очуване само рушевине. 

Црква Успења Богородице, 

манастир Љубостиња, околина 

Трстеника, Србија, крај 14. века 

Љубостиња, задужбина кнегиње 

Милице, има основу у облику 

развијеног уписаног крста тролисног 

облика, куполу на слободним 

ступцима, као и богату орнаментику 

на фасади, као што су декоративне 

розете и камени рељефи изнад 

прозора. Припрата је засведена 

великом калотом, а у њој је потписан 

Раде Бровић, који је зидао цркву. 

Црква Вазнесења Хистовог, манастир Раваница код Ћуприје, Србија, 1375—1377. 

Манастир Каленић, код Трстеника, посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. 

Подигао га је властелин Богдан у време владавине Деспота 

Стефана Лазаревића. Уз Лазарицу и Раваницу, Каленић је најбогатије 

декорисана црква моравске стилске групе. Ова висока грађевина 

има сажету тролисну основу, с припратом и слепом калотом, као и 

осмостраном куполом. Фасада цркве има кордонске венце, вертикалне 

пиластре, полуколонете и розете. Фасада је рађена комбинацијом 

камена и цигле, а цео тамбур украшен је шаховским пољима. Поред 

архитектонске рељефне декорације на порталима и прозорима, има 

и рељефних композиција у тимпанонима. 

Рељеф на бифори манастира Каленић 

са представом Богородице са дететом 

и анђелима 

Скулптура моравске стилске 

групе везана је за архитектуру. 

Карактерише је рељефна 

орнаментика с биљним, 

животињским и геометријским 

мотивима. Плитки рељеф је често био 

обојен. Коришћени су архитектонски 

декоративни елементи, као што су 

розете, а украшавани су и прозорски 

отвори и портали, као и лукови и 

капители стубова. 

Црква Ваведења Пресвете Богородице, 

манастир Каленић, код Трстеника, 

Србија, 1413—1417. 

122


Враћевшница, под Рудником, код истоименог места у близини Горњег 

Милановца, манастир је на који је архитектура Ресаве имала известан 

утицај. Манастир је саградио српски властелин Радич Поступовић (према 

легенди, у част мештана који су се вратили с Косовког боја). Реч је о 

једнобродној грађевини с припратом и отвореним тремом изнад кога 

је осмострана купола. Карактеристичан је спуштени фриз романичких 

слепих аркадица на фасади цркве, као и пиластри који носе веће аркаде. 

Црква Светог Ђорђа, манастир Враћевшница, Моравички округ, Србија, око 1431. 

Црква Светог Стефана, звана 

Лазарица, Крушевац, Србија, око 1377. 

Лазарица је дворска црква и 

део је некадашњег комплекса 

средњовековне престонице 

Крушевац. Ктитор кнез Лазар 

назвао ју је по Светом Стефану, 

заштитнику лозе Немањића. Црква 

има тролисну основу са једном 

куполом, као и богато декорисану 

фасаду на прозорима, розетама и 

архиволтама. Наизменично зидање 

по систему камен-цигла-малтер, 

као и декоративне површине са 

шаховским пољима чине ову цркву 

најлепшим примером моравске 

стилске групе. 

Поред манастирских комплекса и цркава, архитектуру овог периода 

обележило је и подизање градова-тврђава. Унутар добро утврђених 

зидина смештен је владарев двор, а изван утврђења подизана су 

градска насеља са свим обележјима урбанистичке архитектуре, као 

што су сакрална, стамбена и друга јавна здања. 

Смедеревска тврђава,15. век 

Смедерево је било престоница 

деспота Ђурђа Бранковића. 

Утврђење је рађено у више фаза 

и чине га две целине — мали и 

велики град, затим шест кула, као 

и црква која је касније порушена 

у турским налетима. Смедеревска 

тврђава је била добро очувана до 

Првог светског рата, када је тешко 

оштећена. Поново је обновљена 

почетком 21. века. 

У Београду се налази репрезентативно, релативно добро очувано 

утврђење—Калемегданска тврђава, чија подељеност на доњи и горњи 

део града сведочи о урбанистичкој концепцији средњовековних градова. 

У Доњем граду је било смештено становништво, а у Горњем, који 

је био добро утврђен зидинама, био је смештен двор деспота Стефана 

Лазаревића. Из тог периода добро је очувана Кула Небојша. 

Тврђава Голубац код Ђердапа, 14. век 

Кула Небојша, осмострана 

четвороспратна грађевина у оквиру 

Калемегданске тврђаве, Београд, 15. век 

123


Сликарство моравске стилске групе 

Сликарство моравске стилске групе одликује се поштовањем канона, 

али и новинама у мотивима. У делима с религиозном тематиком, као и 

ктиторским композицијама или приказима портрета владара, ратника 

и племића, појављују се и елементи свакодневног живота, видљиви 

у детаљима, приказу одеће и амбијенту. Фреске унутар цркава имају 

традиционалну садржину, али су сцене распоређене на нов начин. 

Такође, појављује се већи број мотива с представама Христовог земаљског 

живота и чуда Христових. 

Недремано око, детаљ фреске, 

манастир Манасија, 15. век 

Данас се многе цркве и манастири 

поново осликавају живописима по 

узору на средњовековно сликарство, 

али су ипак уметнички највреднији они 

примери који потичу из средњег века. 

Свети Ратници, фреска, 

манастир Манасија, 15. век 

Фреске у манастиру Манасија представљају изузетан пример и 

врхунска остварења византијског сликарства овог периода. То је 

посебно видљиво у колориту и раскошним сликаним орнаменталним 

декорацијама на детаљима — одећа владара, светитељски медаљони 

и друго. Ликови су приказани у складу с канонима, док се у осталим 

елементима осећају новине, као што су савремена ношња и сугестивни 

и симболични портети фигура. Фреска Свети Ратници у Манасији један 

је од напознатијих примера овог мотива код нас. 

Пророк Авакум, фреска из куполе цркве 

манастира Манасије,15. век 

Деспот Стефан Лазаревић, ктиторска 

композиција на западном зиду наоса, 

фреска, Манасија,15. век 

Ктиторска композиција на којој 

је представљен деспот Стефан 

Лазаревић како у рукама држи 

модел цркве и повељу веома 

је значајна. Уметник је посебну 

пажњу посветио одећи владара, 

која је представљена раскошно, са 

свим владарским инсигнијама — 

владарским симболима. 

124


Цркву Успења Богородице у манастиру Љубостињи живописао је монах 

Макарије, по жељи кнегиње Милице, која је била замонашена као 

монахиња Евгенија. Очувано је мало живописа, од којих се по лепоти 

издвајају портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице са синовима. 

По својој вредности и лепоти 

посебно се истичу фреске у 

манастиру Каленић. Одликује 

их рафинирани и светао 

колорит, благих контраста и 

дворски амбијент у коме су 

представљени новозаветни 

мотиви. 

Исцељење слепог, детаљ фреске 

у северној певници, Црква 

Ваведења, манастир Каленић, 

1407—1413. 

Посебно значајна фреска манастира Каленић јесте Свадба у Кани 

Галилејској због симболике мотива, као и због аутентичног ликовног 

језика карактеристичног за фреске у том манастиру. Колорит је изузетно 

сведен и светао, са финим тонским прелазима који на фресци дочаравају 

посебан, интиман амбијент светог чина брака коме, поред осталих, 

присуствују Исус Христос и Богородица. Такође, фигуре су компоноване 

у складу са архитектуром у позадини, која доприноси дубини простора. 

Покрети фигура на симболичан начин сугеришу веома личан однос 

ликова, као и симболику обичаја јужнословенских народа. 

Свадба у Кани, манастир Каленић, околина Јагодине, до 1427. 

Кнегиња Милица, део фреске, 

Црква Успења Богородице, манастир 

Љубостиња, код Трстеника, 1402—1405. 

125


Манастирски комплекс Ново Хопово, 

Фрушка Гора, 16. век 

Црква Светог Николе, манастир Ново 

Хопово, Фрушка гора, око 1576. 

Црква Свети врачи Кузман и Дамјан, 

манастир Раковац, 

Фрушка гора, око 1521. 


владавине (средина 15. века — крај 17. века) 

Српска уметност у доба турске владавине обухвата три велика периода. 

Први почиње падом Смедерева 1459. и траје до 1557, када је обновљена 

Српска патријаршија, други траје до почетка 17. века, а трећи од 

средине 17. века до Велике сеобе 1690. године. Турска владавина је била 

неповољно време за подизање манастира, посебно у првом раздобљу. 

Током другог раздобља дошло је до обнове многих манастира који су 

постали културни центри или „свете горе”, међу њима и фрушкогорски 

манастири, које су подизали српски деспоти из куће Бранковића. У периоду 

који је трајао до почетка 17. века подизани су бројни манастири 

широм Србије и региона, од којих се посебно издвајају фрушкогорски 

манастири — Крушедол, Велика Ремета, Раковац, Беочин, Шишатовац, 

Хопово; као и манастири Озрен код Маглаја, Свете Тројице под Овчаром, 

Благовештење под Кабларом, Рача на Дрини, Девич у Дреници на 

Косову, Темска код Пирота, Црква Светог Петра и Павла у Дубници код 

Врања, као и велики број јашуњских манастира код Лесковца. Арихтектонске 

одлике сакралних грађевина не представљају неку посебну новину. 

Те грађевине су рађене делом по узору на рашке цркве, при чему 

су многи елементи поједностављени. Цркве су најчешће једнобродне 

или имају основу у облику уписаног крста, имају издвојен олтарски 

простор и истурене певничке трансепте, једну куполу, а зидане су или 

облагане тесаним каменом или опеком. 

Манастир Крушедол са црквом посвећеном Благовестима јесте 

најзначајнији фрушкогорски споменик, а зидан је по налогу владике 

Максима Бранковића од 1509. до 1514. године. Црква је облика триконхоса 

с кубетом на четири ступца и има једноставну малтерисану 

фасаду. Цела црква је преуређена у 18. веку. Улазни портал и прозори 

су декорисани флоралним и геометријским орнаментима. 

Манастир Ново Хопово са Црквом Светог Николе подигнут је око 1576, 

а ктитори су били Лацко и Марко Јовишић из Горњег Ковина. Црква 

је у облику триконхоса, а бочне конхе и олтарска апсида су петостране. 

Оштри лукови у поткуполној конструкцији одају утицај исламске 

архитектуре. Дванаестострана купола, која доминира грађевином, 

постављена је на четвртастој основи, а камена фасада је додатно 

оживљена низом слепих аркада и прозора. 

Манастир Крушедол, 

Фрушка гора, 1509—1514. 

У манастиру Крушедол се налази 

породична гробница Бранковића, 

као и бројних значајних личности, 

које су ту касније сахрањиване, 

као што је патријарх Арсеније III 

Чарнојевић, краљ Милан Обреновић 

и многи други. 

126


Црква манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури сазидана 

је 1602. године, под надзором игумана Никифора. Црква има 

основу у облику уписаног крста, једно кубе, правоугаоне бочне певнице 

и полукружну олтарску апсиду, а испред западног улаза подигнут 

је дрвени трем. Унутрашњост цркве је богато живописана. 

Друга важна црква овчарско-кабларског краја јесте Манастир Свете 

Тројице, црква подигнута у 16. веку. У архитектури се осећа утицај рашке 

стилске групе. Црква је једнобродна грађевина која има дванаестострану 

куполу с декоративним прозорима, као и петострану апсиду. 

Манастир Свете Тројице, 

Овчарско-кабларска клисура, 


Фреске манастира Благовештење, Овчарско-кабларска клисура, око 1632. 

Сликарство до почетка 17. века рађено је по узору на претходни период 

под утицајем ренесансе Палеолога, а чине га фреске, иконе и 

сликарство минијатура. Многи живописи су у каснијем периоду пресликани 

у духу нових стилова, на пример у Крушедолу. Ипак, може 

се издвојити богата иконописачка продукција у периоду обнове духовног 

живота и уметничког стваралаштва након обнове Српске патријаршије 

у Пећи. То су сада већ познати иконописци, међу којима 

се издвајају дела уметника Андрије Раичевића, Георгија Митрофановића, 

као и мајстора Лонгина, који су развили аутентичан и оригиналан 

стил који се издваја од грчких узора. 

Манастир Благовештење, 

Овчарско-кабларска клисура, 1602. 

Мотиви на фрескама манастира 

Благовештење су стојеће фигуре 

светитеља, сцене Великих празника, 

као и Страшног суда. 

Живопис у Цркви Светог Николе, 

манастир Ново Хопово, 

Фрушка гора,16. век 

Зограф Лонгин, Богородица са 

Христом, Арханђелима и пророцима, 

престона икона, манастир Ломница 

код Шековића, Босна и Херцеговина, 

темпера на дасци, 1578. 

Андрија Ракочевић, Свети Киријак 

Отшелник, Црква Светих Арханђела, 

Сарајево, темпера на дасци, 1649. 

127



Рођење Христово, детаљ, 

Црква Светог Димитрија, 

Пећка патријаршија, 1346. 

Исцељивање болесног, фреска, манастир Дечани, 14. век 

1. Приче у слици 

Теме представљане у српској 

средњовековној уметности биле 

су религиозног карактера. Поред 

ликова Христа, Богородице, 

апостола, светитеља, приказивани 

су и портрети владара и чланова 

породице, док су житија често 

приказана кроз визуелну нарацију 

са сценама у низу. Истражи у 

литератури и на интернету податке 

о некој библијској личности или 

владарима и њиховим породицама. 

Покушај да у свом ликовном раду 

низом сцена прикажеш оне делове 

из њиховог живота које сматраш 

посебно важним. Сваку слику може 

да прати и кратка прича. 

Користи технике и материјале по 

избору. То могу бити класичне 

технике, као и новији материјали 

и медији, укључујући и савремену 

технологију, на пример, 

фотографија и фото-колаж, 

анимација и друго. 

Ваведење Богоридице, фреска, манастир Хиландар, 14. век 

Успење Богоридице, фреска, манастир Грачаница, 14. век 

128


Резиме 

Основа српског културног идентитета заснована је на 

прожимању различитих утицаја у средњем веку, с једне 

стране Истока, првенствено Византије, а с друге стране 

културних утицаја са Запада, и аутентичних обележја. 

Уметност код Срба почиње да се развија у периоду након 

досељавања Словена на Балканско полуострво, у пренемањићко 

доба (9—12. век). 

Архитектуру су обележили сакрални споменици грађени под 

утицајем романике и Византије — једнобродне грађевине с 

подужном основом, оне централног плана, као и ротонде; обично 

су малих димензија, а зидане су ломљеним каменом и малтером. 

Фасаде су додатно оживљене пиластрима и низом слепих аркада, 

са лучно засведеним прозорима; купола је квадратног или 

полигоналног облика, а унутрашњост је кружна. Најзначајнији 

споменици су: Црква Пречисте Крајинске и Црква Светог Ђорђа 

у зетској области, Црква Светог Михаила у Стону и Црква Светог 

Доната у Задру, Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, Црква 

Светог Трифуна и Црква Светог Луке у области Травуније. 

Рашка стилска група се развија у доба учвршћивања српске државе 

под владавином Немањића у 13. веку (крај 12.—крај 13. века). 

Архитектонске одлике рашке стилске групе, чији је начин грађења 

под утицајем романике, најчешће чине једнобродне грађевине засведене 

једном куполом по византијском узору. Фасаде су најчешће 

рађене грубо тесаним каменом, а потом малтерисане и бојене (бела, 

црвена...), или озидане домаћим глачаним мермером. Унутрашњост 

има опште карактеристике. На западу је главни портал и нартекс, а код 

неких и ексонартекс, уз који је понекад подигнута и кула-звоник. Изнад 

наоса је купола. Код неких цркава с јужне и северне стране бочних зидова 

су певнички трансепти произашли из вестибила, као и параклиси или 

мање цркве са спољне стране. Олтарски простор је окренут ка истоку, са 

једном или три полукружне апсиде, и деловима као што су протезис и 

ђаконикон. Спољашњост је декорисана низом конзола и полукружним 

слепим нишама, док прозори могу бити монофоре, бифоре и трифоре. 

Најважније задужбине великог жупана Стефана Немање су Ђурђеви 

ступови код Новог Пазара и Богородичина црква у Студеници. 

Остале цркве и манастири рашког стила су: Жича, Милешева, Свети 

Апостоли у Пећи — Пећка патријаршија, Сопоћани, Градац, Ариље, 

Морача, Високи Дечани, Бањска, Црква Светих Арханђела и друге. 

Скулптура рашке школе је под утицајем романике, и углавном се 

заснива на архитектонској декорацији — орнаментални преплети 

на порталима и прозорима, декоративна обрада фасада конзолама, 

док су композиције у високом рељефу ређе. Конзоле с вегетабилним 

и животињским мотивима или људским фигурама најчешће су 

биле поред прозора и портала. Нарепрезентативнији пример је Богородичина 

цркви у Студеници. Примењена уметност рашког стила 

најизраженија је у изради украсних и употребних предмета од племенитих 

метала. 

Сликарство рашке стилске групе карактерише византијски дух јер 

су бројни византијски мајстори живописали цркве из тог периода. 

Огледа се у монументалним зидним сликама, рађеним ал фреско и 

ал секо техником, у иконопису и илуминацији. Најчешћи мотиви су 

религиозне сцене, светитељи и ктиторски портрети. По својој лепоти 

и специфичностима издваја се сликарство у манастирима Студеница, 

Милешева, Жича, Сопоћани и Пећка патријаршија. 

Фреске из манастира Сопоћани, Ариље 

и Грачаница на којима су представљени 

портрети краља Милутина као младића, као 

средовечног човека и као човека у позним 

годинама. 

129


Свети Димитрије, фреска, 

Црква Светог Димитрија, Пећка 

патријаршија, око 1621. 

Српско-византијска стилска група обухвата период владавине 

краљева Милутина, Драгутина, Стефана Дечанског и цара Душана 

(од краја 13. века до седамдесетих година 14. века, односно 

1282—1371). 

То је раздобље богате уметничке продукције. Основна одлика 

цркава јесу сажети тип и развијени тип. Тежња грађевине ка висини 

постигнута је степенастим слагањем маса са централном куполом 

на врху. Четири мање полигоналне куполе налазе се на краковима 

основе. Унутрашњи простор је доста смањен и слабије осветљен. 

Стубови, ступци и пиластри замењују носеће зидове и подупиру 

главно кубе. Олтарска апсида је изнутра полуобличаста, а споља 

углавном тространа. Фасаде на грађевинама нису малтерисане 

и зидане су од грубо тесаног камена и опеке, а декоративност је 

постигнута наизменичним ређањем црвене опеке, белог малтера 

и жућкастог камена, плитким вертикалним нишама, као и високим 

лучним и комплексно украшеним прозорима. Пластичних украса је 

веома мало; обично су на архиволтама или постоји понеки урезани 

детаљ око врата. Најзначајније цркве и манастири из овог периода су: 

Богородица Љевишка, Грачаница, Хиландар, Црква Светих Арханђела, 

Црква манастира Матејча, Марков манастир, Црква Бања, Црква 

Светог Никите, Љуботен и друге. 

Скулптура је рађена у романичком духу, а мајстори су били углавном 

са Приморја. Богата скулпторална декорација присутна је на порталима, 

прозорима и капителима стубова. Поједини архитектонски 

елементи, као што су постоља или капители стубова, урађени су у 

високом рељефу, а појављују се мотиви животиња на капиталема, у 

преплетима и на стубовима. Најрепрезентативнији примери скулптуре 

овог периода су у манастирима Дечани и Бањска, који су рађени по 

угледу на Студеницу. 

Сликарство византијске стилске групе је под утицајем новог стила 

ренесансе Палеолога. Одликује се израженом наративношћу. 

Као мотиви, поред религиозних, јављају се и садржаји историјске 

тематике, бројни портрети владара и династичке лозе. Посебно 

се издвајају фреске, иконе и минијатуре из манастира Хиландар, 

Грачаница, Лесново, Богородице Љевишке, Старо Нагоричино, као и 

црква Светог Јоакима и Ане у Студеници. 

Моравска стилска група развија се у време моравске Србије, као 

кнежевине и деспотовине у време Лазаревића (од краја 14. века 

до средине 15. века, односно 1371—1459). 

Архитектонске одлике моравске стилске групе огледају се у изградњи 

монументалних сакралних грађевина у облику триконхоса 

који заједно чине: олтарска апсида на истоку и певничке апсиде на 

северу и југу, сажетог или развијеног типа. Цркве су уже и виткије с 

наглашеним вертикализмом. Фасаде су богато оживљене комбинацијом 

материјала (камен, малтер, опека), розетама и декорацијом у 

облику шаховских поља. Заједничка одлика спољашњости је изражена 

полихромија. Најзначајније цркве и манастири из овог периода су: 

Раваница, Лазарица, Каленић, Манасија, Љубостиња, Враћевшница и 

друге. 

Сликарство се одликује поштовањем канона, али и новинама у мотивима. 

У делима с религиозном тематиком, као и на ктиторским композицијама 

или приказима портрета владара, ратника и племића, 

појављују се и елементи свакодневног живота, видљиви у детаљима, 

приказу одеће и амбијенту. Такође, појављује се већи број мотива с 

представама Христовог земаљског живота и чуда Христових. 

Кнез Лазар, део фреске, Црква Успења Богородице, 

манастир Љубостиња, код Трстеника, Србија, 1402—1405. 

130


Српска уметност у доба турске владавине од 1459. до 1690. године 

Арихтектонске одлике сакралних грађевина у том периоду не уносе 

неке посебне новине. Те грађевине су рађене по узору на рашке 

цркве, при чему су многи елементи поједностављени. Цркве су 

најчешће једнобродне или основе у облику уписаног крста, имају 

издвојен олтарски простор, истурене певничке трансепте и једну 

куполу, а зидане су или облагане тесаним каменом или опеком. 

Најзначајнији су фрушкогорски манастири — Крушедол, Велика 

Ремета, Раковац, Беочин, Шишатовац, Хопово, потом и манастири 

Озрен код Маглаја, Свете Тројице под Овчаром, Благовештење под 

Кабларом, Рача на Дрини, Девич у Дреници на Косову, Темска код 

Пирота, црква Светог Петра и Павла у Дубници код Врања, као и 

велики број јашуњских манастира код Лесковца. 

Сликарство чине живописи, иконостаси и минијатуре. Многи живописи 

су у каснијем периоду пресликани у духу нових стилова. Ипак постоји 

богата иконописачка продукција након обнове Српске патријаршије 

у Пећи. Стварају већ познати иконописци, а издвајају се дела Андрије 

Раичевића и мајстора Лонгина. Они су и развили аутентичан и 

оригиналан стил који се издваја од грчких узора. 

Хиландарска плаштаница, 14. век 


1. Наведи основне одлике српске средњовековне уметности. 

2. Које су новине у архитектури тог периода? Наведи неки пример сакралне 

грађевине и опиши је. 

3. Шта карактерише скулптуру, сликарство и примењену уметност у преднемањићком 

периоду и стилским групама — рашкој, српско-византијској и 

моравској, као и у доба турске владавине? 

4. Који мотиви, ликовне технике и материјали су заступљени у том периоду? 

Наведи и анализирај примере. 

5. Истражуј у литератури и на интернету информације о српској 

средњовековној уметности и анализирај одабране споменике. 

6. Одабери одређени споменик српске средњовековне уметности који би 

волео/ла да посетиш приликом неког путовања. Ако си већ посетио/ла неки 

од тих споменика на путовању, изложбу дела из овог периода или неко 

предавање и радионицу, напиши кратак извештај о својим запажањима и 

утисцима. 

7. Изабери тему везану за српску средњовековну уметност која је теби 

посебно интересантна и напиши есеј. Повежи информације и са областима. 

Разговарај с другима о карактеристикама српске средњовековне уметности 

и размените своје ставове и доживљаје. Дискутујте о томе како уметничка 

баштина доприноси очувању националног идентитета и развоју друштва. 


Ротонде — цркве кружне основе. 

Ктитор — оснивач и заштитник манастира. 

Портал — улаз у сакралну грађевину. 

Певнички трансепти — бочни певнички 

испусти код рашких цркава. 

Вестибил — бочни улаз у рашким црквама; 

омања предворја са улазима 

који воде у поткуполни простор, по 

угледу на романичке бочне портале. 

Касније, од Жиче, затварају се и постају 

бочне певнице. 

Параклиси — капеле, или мање цркве 

дозидане са спољне стране главне цркве, 

често посвећене празницима и светитељима. 

Протезис — део олтарског простора у 

коме се припремају хлеб и вино за службу. 

Ђаконикон — део олтарског простор 

намењен за књиге и „ђаконске хаљине”. 

Монофора — прозор с једним отвором. 

Бифора — прозор са два окна које 

дели стуб. 

Трифора — прозор који два стуба деле 

на три отвора. 

Радочелски мермер — мермер са планине 

Радочело у околини Краљева. 

Катихумен — просторија намењена 

онима који чекају на крштење. 

Сига — бели, тесани камен. 

Пирг — кула правоугаоне или кружне 

основе, може бити улазна или одбрамбена 

уз веће манастире. 

Инкарнат — боје коже у сликарству. 

Сажети тип цркве — тип грађевине са 

основом у облику уписаног крста и с једном 

куполом на прислоњеним носачима, 

пиластрима. 

Развијени тип цркве — тип грађевине 

са основом у облику уписаног крста, с 

једном куполом или са пет купола; средишњу 

куполу носе слободни носачи, 

ступци у наосу. 

Триконхос — основа грађевине у облику 

тролиста. 

Конхе — полукружне апсиде. 

Полихромија — вишебојност. 

Конзола — конструктивни елемент на 

грађевини у облику носача, који може 

имати и декоративну улогу. 

www.narodnimuzej.rs/event/kosovo—i— 

metohija—zaduzbine—i—darovi—zbirke— 

narodnog—muzeja—u—beogradu/ 

www.monumentaserbica.com/ 

www.whc.unesco.org/en/statesparties/rs 

www.zaduzbine—nemanjica.rs 

www.srpskoblago.org/Archives/ 

www.istorijskabiblioteka.com/sadrzaj:istorija— 

umetnosti 

131

Рана ренесанса у Италији 

Висока ренесанса у Италији 

Ренесанса на северу Европе 

Маниризам 


РЕНЕСАНСА И МАНИРИЗАМ 

Ренесанса је један од најзначајнијих историјских периода, који је довео до духовног, културног, научног, 

економског и друштвеног препорода. Ренесанса обухвата период од 14. до 16. века и прво се развија 

у Италији, а затим и у другим европским земљама: Холандији, Белгији, Немачкој и Француској. Према 

трајању, дели се на рану ренесансу (1400—1495) с центром у Фиренци, и високу ренесансу (1495—1520), чији 

су центри били Рим и Венеција. Ренесансни уметници се враћају античким узорима — грчком и латинском 

језику, књижевности, науци, филозофији и уметности — чије идеје су путем сопственог стваралаштва 

уградили у хришћанску религију, културу и уметност. Маниризам је назив настао у 20. веку и подразумева 

развој европске уметности од краја високе ренесансе, око 1520, до краја 16. века. Маниризам се највише 

одразио у сликарству и скулптури. Нове генерације младих уметника, углавном из италијанских центара, 

развијају особени стил са израженим индивидуализмом у представљању различитих тема и мотива. 

Тицијан, Човек с прошивеним рукавом, 


Ренесансни човек је променио 

однос према Богу, који није више 

мистификован као у средњем веку, 

већ је сада „Бог међу људима”. 

Открића других континената, 

путовања истраживача Марка Пола и 

Кристифора Колумба доносе и нове 

утицаје култура народа „новог света” 

на европску уметност. 

Приказ Венеције и Фиренце у 14. и 15. веку 

Ренесанса (у Италији се овај период назива rinascimento, што значи поновно 

рађање) јесте период од 14. до 16. века, када долази до препорода, 

обнове и просперитета у европској култури, уметности и науци — 

уметници који стварају у том периоду ослобођају се средњовековног, 

црквеног утицаја тражећи надахнуће за своје стваралаштво у античкој 

уметности и филозофији. У ренесанси се развијају и унапређују различите 

научне дисциплине, долази до открића нових цивилизација и култура 

на другим континентима, развијају се трговина и производња, као 

и филозофија, књижевност, музика и ликовна уметност. 

Филозофске идеје тога времена заснивају се на хуманизму — идеји 

окретања природи и њеним законитостима. Хуманизам је учење које 

полази од човека, људске природе, човекових интереса и потреба, од 

окретања световном, човековој индвидуалности и интелекту, праву да 

истражује, емпиријски проверава, самостално и критички резонује, изражава 

и брани лични став ослобођен од црквених догми, присутних у 

средњовековној уметности, која је била претежно сакралног карактера. 

Ренесанса је утемељила интелектуалну и уметничку традицију модерног 

света у Европи. Ренесансни уметник је истовремено филозоф, 

научник, књижевник. Уметници се баве истраживањем законитости 

перспективе и простора, пропорцијама, анатомијом живог света и 

ботаником, развијају нове технологије у градитељству, скулптури, 

сликарству, примењеној уметности, унапређују оптику, развијају теоретску 

мисао у уметности. Развијају се нове ликовне технике, посебно 

уљано сликарство, а значајан је и проналазак штампарске машине 

или пресе, која, поред осталог, утиче и на развој уметничке графике. 

Поред религиозних тема обрађују се историјске и митолошке теме и 

мотиви као што су портрети, актови, пејзажи, ведуте... 

132


Црква је и даље остала важан покровитељ уметности, али захваљујући убрзаном процвату друштва у 

различитим областима, посебно развоју трговине и новим географским открићима, у Италији се великом 

брзином развијају градови: Фиренца, Рим, Милано, Венеција, Падова, чији имућни грађани постају уметницима 

мецене — љубитељи и покровитељи уметности. Међу најпознатијим породицама су Медичи, Сфорцe, Ручелаји 

и Пити, међу којима долази до конкуренције у колекционарству и меценству. Појављују се први трактати о 

уметности, аутобиографије и аутопортрети, а уметници више нису анонимни и почињу да потписују своја дела. 

Сликар Ђорђо Вазари уједно се сматра и првим историчарем уметности — он је у свом делу Животи славних 

сликара, вајара и архитеката детаљно описао животе и дела славних ренесансних уметника. 

Проторенесанса (trecento — треченто) 

траје током 14. века, од 1300. до 1400. 

године. Представља период позне 

готике, као весник новог покрета који 

се јавља у Тоскани, у градовима Пизи 

и Фиренци. Поједини уметници, 

као што су Ђото ди Бондоне, 

Симоне Мартини, Дучо и Чимабуе, 

сматрају се претечама ренесансе 

— они су међу првима раскинули 

са средњовековнoм уметничком 

традицијом. 

Катедрала Санта Марија дел Фјоре, Фиренца, 1436. 

Ренесансни неоплатонизам као филозофски појам подразумева 

идеју синтезе између античке филозофије и хришћанске мисли. 

Управо су хуманисти, као носиоци новог покрета, обнављали учења 

класичне Грчке и Рима и својим идејама и иновацијама покушали су 

да препороде славну античку прошлост, у којој су цветале наука и 

уметност. У периоду у ком хуманисти стварају — између средњег века и 

модерног доба, који се назива још и нови век, проучавали су се антички 

списи и преводила дела античких филозофа. Поред религиозних тема, 

у уметности се обрађују историјске и митолошке теме, и мотиви, као 

што су портрети, актови, пејзажи, ведуте... Нове тенденције најпре се 

јављају у архитектури и скулптури, а потом и у сликарству. 

Фра Анђелико, Благовести, фреска, 

Манастир Светог Марка, Фиренца, 

Италија, 1437—1446. 

Ренесанса „оживљава” естетске 

принципе који су посебно неговани 

у антици — симетрију, пропорцију 

и хармонију. Такође уводи 

принципе композиције дела према 

законитостима перспективе, који су 

вешто повезани са средњовековном 

иконографском традицијом. 

Рафаело Санти, Атинска школа, фреска, 

Соба печата (Stanza della Segnatura), 

Ватиканска палата, Рим, Италија, око 

1510. 

Уметник Рафаело Санти је на слици 

Атинска школа на једном месту 

представио филозофе античког 

света који су у ренесанси проучавани 

и цењени. Као централне фигуре 

насликао је Платона и Аристотела, 

чије су филозофске идеје, као и 

идеје осталих античких мислилаца, 

утицале на развој хуманизма као 

великог културног покрета новог 

века развијаног управо у Италији у 

периоду 14—16. века. 

133


Рана ренесанса у Италији 

Рана ренесанса (италијански quattrocento — кватроћенто) обухвата 

15. век (1400—1495) и развија се у италијанском граду Фиренци, који 

је назван и „Нова Атина” и из кога се ширио утицај ка другим европским 

центрима. 

Архитектура ране ренесансе 

Архитектура у овом периоду доживљава процват у технолошком, али 

и естетском погледу. Тежиште је на обнови славне античке, превасходно 

римске уметности и увођењу новог система правила, који се непрестано 

усавршавао. За разлику од готичке архитектуре, ренесансна је 

рационалнија и складнија, а базилика је и даље примарна форма сакралне 

грађевине. Такође, подижу се јавне градске грађевине. 

Филипо Брунелески, купола катедрале 

Санта Марија дел Фјоре, Фиренца, 1436. 

Цртеж који приказује конструкцију 

Брунелескијеве осмоугаоне куполе 

Једна од најзначајнијих личности ране ренесансе био је инжењер, 

архитекта и скулптор Филипо Брунелески (1377—1446). Он је проучавао 

класичне римске споменике архитектуре и први извршио тачна 

мерења. Његова најзначајнија дела су цркве Сан Спирито и Сан Лоренцо, 

купола катедрале Марија дел Фјоре, као и Капела Паци у цркви 

Санта Кроче. Купола катедрале Санта Марија дел Фјоре у Фиренци 

представља чудо градитељства у 15. веку. Црква је започета у 13. веку, 

у периоду готике, а из тог периода датира и Ђотов звоник, који је подигнут 

уз саму цркву. Брунелески је вешто успео да укомпонује ренесансне 

елементе са готичким и увео је нови систем грађења и конструкције 

куполе. Капела Паци у Фиренци и Оспедале дељи Иноченти 

јесу примери новина које Брунелески уноси у ренесансну архитектуру 

— симетрију и равнотежу елемената, као и сиво-белу колористичку 

шему која се примењивала у тосканској романичкој архитектури, 

негујући на тај начин локални стил. 

Леон Батиста Алберти (1404—1472) био је свестрана личност — архитекта, 

сликар, музичар, песник, свештеник, филозоф. Као архитекта 

пројектовао је бројне грађевине, као што су Палата Ручелај и прочеље 

цркве Санта Марија Новела у Фиренци, као и цркве Сан Франческо 

у Риминију и Санта Андреа у Мантови. 

Филипо Брунелески, Сиротиште Оспедале дељи Иноченти, Фиренца, 1430. 

134


Леон Батиста Алберти је поново оживео неке архитектонске елементе 

из периода антике, као што су декорације на прочељу фасаде — 

тимпанони, стубови и капители као на римским славолуцима. Један 

од примера је и црква Сант Андреа у Мантови. На прочељу цркве је 

велики портал саграђен по узору на римски славолук, а на бочним 

странама се налазе пиластри са класичним коринтским капителима. 

Леон Батиста Алберти, прочеље 

цркве Санта Андреа, Мантова, 1446. 

Леон Батиста Алберти, црква Санта 

Марија Новела, Фиренца, 1470. 

Леон Батиста Алберти, Унутрашњост 

цркве Санта Андреа, Мантова, 1472 

У својој Расправи о архитектури 

чувени архитекта Алберти каже 

да „идеалан облик једне сакралне 

зграде треба да има кружну 

основу или изведену из круга као 

најсавршенијег и најприроднијег 

облика”. 

Алберти је радио и нацрт фасаде за цркву Санта Марија Новела у Фиренци, 

чија је изградања започета у 12. веку. Карактеристике фасаде 

на прочељу цркве су изражене декоративност и полихромија фасада 

по узору на римску традицију коју је баштинила градитељска традиција 

у Тоскани, са орнаментима и арабескама на вишебојном мермеру. 

Поред сакралних објеката интензивно се подижу јавне градске грађевине, 

палате и приватне куће које, по угледу на античке грађевине, 

одишу складним пропорцијама. Споља су одмерене, без много украса 

и боја, чистих линија, с наглашеним ритмом у репетицији стубова и лукова. 

Палате су грађене од грубог необрађеног камена с великим лучним 

прозорима, неретко бифорама. Вила Медичи у Пођо а Кајану, коју 

је пројектовао архитекта Ђулијано да Сангало (1445—1516) у сеоском 

амбијенту близу Фиренце, један је од примера репрезентативних стамбених 

објеката у периоду ренесансе које су подизали имућни грађани. 

Микелоцо, фронтални део Палате 

Медичи, Фиренца, 1446. 

Палата Медичи је троспратна зграда 

налик тврђави, с правоугаоном 

основом. Карактеристична је 

постепена градација у фасади, 

која се креће од грубо тесаног 

камена на првом нивоу, преко 

глатко обрађених блокова равних 

поршина с наглашеним спојницама, 

до чисте нерашчлањене површине 

последњег нивоа с тешким и 

истуреним кровним венцем. 

Ђулијано да Сангало, Вила Медичи, 

Пођо а Кајано, 1470—1520. 

Као новину, архитекта уводи 

прочеље као код античког 

храма испред кога се дуж целе 

грађевине простире тераса. 

Складу архитектонских елемената 

доприноси и степениште које се 

обострано симетрично спушта ка 

дворишту. 

135


Скулптура ране ренесансе 

Аутопортрет Лоренца Гибертија на 

Рајским вратима, позлаћена бронза, 

Фиренца, Италија, 1401—1424. 

Скулптура у периоду ране ренесансе доживљава процват. Аутентичне 

карактеристике тог периода препознатљиве су у раду фирентинских 

вајара од раног 15. века. Инспирисана антиком, скулптура се 

ослобађа архитектонских оквира и постаје слободна у простору. Израђују 

се скулптуре у пуној пластици, као и рељефне композиције у 

класичним вајарским материјалима, као што су камен, бронза и теракота. 

Први пут од времена Римског царства представља се наго људско 

тело у скулптури. Вајају се коњаничке статуе, актови, портрети и 

бисте познатих личности, ситна пластика и медаљони. Богати трговци 

наручују од уметника скулптуре и скулптуралне декорације. Значајнији 

скулптори ране ренесансе су Лоренцо Гиберти, Донатело, Лука 

дела Робија, Андреа дел Верокио и други. 

Лоренцо Гиберти (1378—1455) био је вајар, а бавио се и архитектуром 

и теоријом уметности. Значајан датум у ренесанси била је 1401. 

година, када је објављен јавни конкурс за украшавање бронзаних 

врата Баптистеријума у Фиренци. Конкурс је расписала фирентинска 

градска општина, а победу је однео Лоренцо Гиберти. 

Жртвовање Исака, Гибертијев 

победнички рељеф на конкурсу за 

Северна врата Крстионице у Фиренци, 

позлаћена бронза, 1401. 

Гиберти је урадио Северна врата са сценама из Јосифовог живота од 

позлаћене бронзе у четворолисним рамовима. Убрзо је израдио и 

друга, Источна врата или Рајска врата са сценама из Старог завета 

на десет правоугаоних бронзаних плоча у рељефу. Карактеристична 

је примена законитости ваздушне перспективе поделом рељефа на 

планове, који се крећу од дубоког рељефа до барељефа. Фигуре су 

фино и меко моделоване. Довратник је такође декорисан флоралним 

и зооморфним мотивима фино моделованих форми. 

Лоренцо Гиберти, Источна или Рајска 

врата, позлаћена бронза, Фиренца, 

Италија, 1425—1452. 

Лоренцо Гиберти, Прича о Јосифу, 

позлаћена бронза, панел с Рајских 

врата, Фиренца, Италија, 1425—1452. 

136


Вајар Донатело (1386—1466) био је ученик Лоренца Гибертија. Проучавао 

је античку скулптуру, коју оживљава у својим делима. У његовим 

скулптурама је у приказу мотива изражен идеализам, али не као филозофски 

правац, већ као уметничко начело усавршавања природних облика, 

уклањања свих неправилности и компоновања завршне форме од 

идеалних и изабраних делова у циљу постизања апсолутног савршенства. 

Све је засновано на природним облицима, али уметник из природе 

бира само савршене идеалне делове и тако компонује своје форме. Ово 

начело је развијено у класичној Грчкој у петом веку пре н. е., а у ренесанси 

је поново примењено. Донатело је на својим скулптурама применио 

то начело у приказу идеализованих портрета и анатомије тела, као и у 

обради детаља, дајући им на тај начин надљудску лепоту и снагу. 

Донатело, Гатамелата, бронзана коњаничка статуа, Падова, Италија, 1444. 

Донатело, Давид, бронза, Национални 

музеј Барђело, Фиренца, Италија, 1432. 

Међу познатијим Донателовим делима су статуа Давида, која је први пример скулптуре мушког акта у европској 

уметности од времена антике, и коњаничка статуа Гатамелате. Законитости перспективе и илузије простора 

Донатело је примењивао у својим рељефима, од којих је најрепрезентативнији мермерни рељеф Свети Ђорђе 

убија аждају, рађен за постамент статуе Светог Ђорђа (Национални музеј Барђело, Фиренца, Италија, 1417). 

137


Сликарство ране ренесансе 

Андреа Мантења, слика на таваници 

Собе младенаца, Кнежев двор, 

Мантова, 1470. 

Андреа Мантења је у свом раду 

примењивао различите врсте 

перспектива. На таваници Собе 

младенаца у Кнежевом двору у 

Мантови насликао је мотив отворене 

куполе на небу, чиме је постигао 

илузију дубине простора. 

Под утицајем достигнућа ренесансне архитектуре и скулптуре, сликарство 

ране ренесансе формира своја прва аутентична обележја. Сликарство 

се развијало у градовима: Сијени, Фиренци, Венецији и Риму, са 

аутентичним регионалним одликама. Угледањем на античку уметност 

сликарство ране ренесансе мења и надограђује готичке концепте. 

Црква је и даље имала улогу покровитеља уметности, али се сада, уз 

религијске, обрађују и митолошке теме. Такође, афирмацијом индивидуализма 

у ренесанси, портрет и акт се развијају као самостални мотиви. 

Лични израз уметника је слободнији. У сликарству ране ренесансе 

уметници форму третирају различитим ликовним средствима, у складу 

са сопственим аутентичним изразом или регионалним карактеристикама. 

Законитости линеарне перспективе су имале широку примену у 

сликарству, а истраживачким приступом уметници су развијали нове 

концепте и принципе у композицији дела. Сликарство ране ренесансе 

су обележила дела бројних мајстора, од којих се посебно издвајају: 

Мазачо, Паоло Учело, Фра Анђелико, Андреа дел Кастањо, Андреа 

Мантења, Пјеро дела Франческа и Сандро Ботичели. 

Пјеро дела Франческа, Откривање часног крста, фреска, 

црква Сан Франческо, Арецо, Италија, око 1460. 

Мазачове сликарске композиције су репрезентативни пример аутентичних 

достигнућа сликарства ране ренесансе. Такво је, на пример, његово 

дело Свето тројство (на страни 43), са математички прецизном линеарном 

перспективом, фреске у капели Бранкачи у цркви Санта Марија 

дел Кармине у Фиренци, где су религиозни мотиви из Христовог живота 

представљени у духу савременог ренесансног амбијента. Главне одлике 

сликарства ране ренесансе изражене су и на слици Пјера дела Франческе 

(око 1414—1492), на пример на фресци Откривање часног крста, где је 

композиција организована према законима линеарне перспективе. 

Андреа Мантења, Свети Себастијан, 

слика на дасци, музеј Лувр, Париз, 

Француска, 1480. 

Мантења је хришћански мотив 

са трагичном сценом Светог 

Себастијана везаног и стрелама 

прикованог за коринтски стуб, 

представио у античком амбијенту, 

сведеног колорита и изражене 

пластичности тела као код скултура. 

Мазачо, Порески новчић, фреска, Капела Бранкачи, Италија, 1425. 

138


Сандро Ботичели (1445—1510) један је од најзначајнијих сликара ране ренесансе. Његова дела показују препознатљив 

и аутентичан уметников израз, који се огледа у идеализацији мотива и ликова, у израженом симболизму 

и у ликовним порукама хришћанске религије кроз митолошке теме и нарације. Међу бројним Ботичелијевим 

делима, посебно се издвајају слике Рођење Венере и Пролеће. Обе слике су великог формата и рађене 

темпером на платну. Уметник је на сликама кроз алегорију изразио стварање вредности и духа новог доба. 

Ботичели, Рођење Венере, темпера на платну, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, око 1486. 

Рођење Венере је типичан пример неоплатонистичког приступа у уметности ренесансе где су две личности, 

једна из античке митологије, а друга из хришћанске религије, сједињене у једном лику. Венера, богиња љубави, 

као централни лик, поистовећена је с Богородицом као симболом љубави, живота, рађања. Слика је 

изразито лирична, чему поред симболике и нарације доприносе и ликовно изражајни елементи, као што су 

контурне линије које наглашавају пластичност фигура и хармоничан колорит. Уметник вешто усмерава пажњу 

посматрача начином распоређивања елемената по принципу централне композиције с главним ликом као 

носећом идејом дела у средини, као и грађењем у плановима, при чему једноставан и прочишћен задњи план 

слике додатно истиче у први план фигуре као носиоце радње. 

Ботичели, Поклоњење мудраца (са аутопортретом — фигура у десном 

углу), темпера на дасци, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, око 1475. 

Ботичели, Мадона са дететом, темпера на 

дасци, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, око 

1485. Уметник је композицију дела и распоред 

ликова прилагодио кружној основи слике. 

139




Трг Кампидољо, Рим око 1545. 

Трг Кампидољо окружен је 

Конзерваторском, Новом и 

Сенаторском палатом. До трга се 

стиже степеништем, на чијем врху су 

постављене скулптуре митолошких 

ликова Диоскура (Кастора и Полукса) 

са коњима, док је у центру постављен 

коњанички споменик Марка Аурелија. 

Донато Браманте, Темпјето — Црква 

Светог Петра, Монтори, Рим, 1502. 

У високој ренесанси обнавља се 

тип кружног храма и наставља се 

традиција грађења базилика на 

којима се примењују елементи 

античке архитектуре. Темпјето је 

мала црква кружне основе, опасана 

колонадом стубова изнад којих се 

уздиже купола. 

Висока ренесанса (италијански cinquecento — ћинквећенто) обухвата 

период с краја 15. и почетка 16. века, који се сматра врхунцем ренесансног 

стваралаштва. У том периоду настала су нека од најзначајнијих 

дела у историји уметности. Висока ренесанса развијала се у центрима 

као што су Рим, Венеција и Милано, а имућне мецене су давале подршку 

уметницима. Открића у области природних наука, технологија, и развој 

филозофске мисли утицали су на нови приступ у области теологије — 

хришћанског учења о Богу, чиме се мења и начин представљања и тумачења 

у стваралаштву. Култ генија — веровање у божанско порекло, 

због кога је, према Платоновом схватању, личност обузета духом који 

га наводи да ствара у „Божанском заносу”. Овај култ је везан за живот 

и стваралаштво великана овог периода, као што су Браманте, Микеланђело, 

Леонардо, Тицијан, Ђорђоне, Рафаело. 

Архитектура високе 

ренесансе 

Микеланђело Буонароти, купола Цркве 

Светог Петра, Ватикан, 1506—1626. 

Подигнута по узору на 

Брунелескијеву куполу, 

Микеланђелова купола на 

Цркви Светог Петра у Ватикану 

технички је вештије изведена. Има 

двоструко већи број ребара, која 

су спона између конструктивних 

елемената на врху. 

Архитектуру у овом периоду карактерише, 

осим верских грађевина, 

подизање замкова, градских 

палата и приватних вила имућних 

грађана у провинцијама. Јавни тргови 

су пројектовани као центри 

урбане структуре града, по узору 

на античке римске принципе. Такав 

систем градње отворио је пут историји 

модерног урбанизма. Донато 

Браманте (1444—1514) пројектовао 

је Темпјето, малу цркву кружне 

основе, као и Цркву Светог Петра 

у Ватикану под покровитељством 

папе Јулија II. Карактеристична је 

купола која је рађена према нацрту 

уметника Микеланђела Буонаротија. 

Грађевина је дуго грађена, 

па се стилска обележја мешају са 

уметношћу 17. века. 

Архитекта Андреа Паладио (1508—1580) пројектовао је грађевине углавом 

у Венецији и околини. Поред верских грађевина, као што је, на пример, 

црква Сан Ђорђо Мађоре у Венецији, пројектована 1565, познате су и 

Паладијеве виле. Једна од познатијих је и Вила Ротонда из Вићенце. 

Андреа Паладио, Вила Ротонда, Вићенца 1567—1591. 

По узору на фасаде античких 

храмова с јонским колонадама и 

троугаоним забатима, Вила Ротонда 

је компонована потпуно симетрично 

са четири индентична прочеља — 

забата са стубовима изнад којих 

на централном делу крова израња 

кружна купола. 

140


Скулптура високе ренесансе 

Скултура у периоду високе ренесансе доживљава врхунац у креативној 

продукцији и оригиналности дела. Микеланђело Буонароти 

(1475—1564), једна од централних личности у уметности овог периода, 

био је вајар, сликар, песник и архитекта. Он је био веома ангажован 

уметник, радио је за бројне угледне личности, међу којима су и 

његове мецене Папа Јулије II и породица Медичи. 

Микеланђело Буонароти, Гробница Ђулијана Медичија, мермер, Нова сакристија, 

Капела Медичи у цркви Сан Лоренцо, Фиренца, Италија, 1524—1534. 

Микеланђело Буонароти, Мојсије, мермер, 

црква Сан Пјетро ин Винколи, Рим, Италија, 1513—1515. 

Микеланђело Буонароти, Давид, 

мермер, Галерија Академије, Фиренца, 

Италија, 1501—1504. 

За Капелу Медичи у Фиренци, по налогу папе Лава X, Микеланђело је у истој дворани саградио гробницу Лоренца 

Величанственог и гробницу његовог брата Ђулијана Медичија, једну наспрам друге, као у огледалу. Фигуре на 

гробници Ђулијана Медичија распоређене су по пирамидалној композицијској шеми. Скулптура Ђулијана смештена 

је у уску нишу испред које је саркофаг са две алегоријске фигуре. Симболични називи — Дан и Ноћ, сугеришу 

дуалност тела и душе и однос та два принципа, што је окупирало пажњу овог уметника кроз његова бројна дела. 

Скулптура Давида рађена је за Трг Сињорија по наруџбини Фирентинаца 

као симбол ослобађања од политичке самовоље породице Медичи. Микеланђело 

је био инспирисан Донателовом скулптуром, али за разлику 

од његове идеализоване представе лика, Микеланђелов приступ је 

више натуралистички — начин ликовног представљања према природи 

ствари. Ипак, поред физичке снаге у Микеланђеловим скулптурама 

присутна је и духовност и емоционалност ликова. На први поглед Давид 

делује смирено, али је унутрашња напетост сугерисана на симболичан 

начин, ставом фигуре и израженом мускулатуром мушког акта. 

Мојсије, јеврејски верски вођа, законодавац и пророк, приказан је на 

престолу у седећем положају. Под руком држи таблице са Божијим 

заповестима. Ово је лик одуховљеног вође — хероја који је прожет 

божанском речју, спреман да води свој народ. Лик Мојсија на први 

поглед оставља утисак сталожености. Микеланђело је напетост и 

експресију лика изразио светлосним контрастима на динамично моделованој 

драперији, положајем тела и сугестивним изразом лица 

пророка. Ова скулптура је рађена за гробницу папе Јулија II, заједно с 

Микеланђеловим скулптурама робова (страна 14). 

141


Сликарство високе ренесансе 

У сликарству високе ренесансе развијају се и унапређују различите 

тенденције из претходног периода — у погледу ликовно изражајних 

средстава, сликарских техника и материјала, као и у начину приказа 

мотива. Најзначајнији сликари високе ренесансе су Леонардо да Винчи, 

Микеланђело Буонароти, Рафаело Санти, Тицијан и Ђорђоне. О аутентичним 

животима ових уметника и њиховом стваралаштву знамо 

доста захваљујући списима Ђорђа Вазарија (1511—1574), сликара и 

архитекте, који је у свом делу описао њихове животе и дела. 

Леонардо да Винчи, Богородица у пећини, 

темпера на дасци, Национална галерија, 

Лондон, Велика Британија, 1507. 

На слици Богородица у пећини 

Леонардо је применио принцип 

пирамидалне композиције. Принцип 

који је посебно карактеристичан 

за Леонардов рад јесте распоред 

фигура — оне су постављене тако да 

међусобно комуницирају покретом и 

гестом, који уједињују композицију у 

јединствену драмску целину. Извор 

светлости је двоструки, а сфумато даје 

мекоћу форме, светлости и колорита. 

Леонардо да Винчи, Тајна вечера, темпера на малтеру, 

трпезарија манастира Санта Марија дела Грације, Милано, Италија, 1495—1498. 

Леонардо да Винчи (1452—1519) био је свестран уметник, научник 

и проналазач. Био је ученик сликара и вајара Андреа дел Верокија 

(1435—1488). Леонардо је веома аналитично посматрао и проучавао 

грађу живог света, људског тела, пројектовао механичке направе, о 

чему сведоче бројне скице, студије и списи. Из значајне продукције овог 

уметника, кога су за живота сматрали генијем, издвајају се дела Тајна вечера, 

Мона Лиза, Богородица у пећини, Благовести. На слици Тајна вечера 

Леонардо је приказао драматичан тренутак када, према јеванђељу, 

Христос саопштава да ће га један од ученика издати. Слика је компонована 

коришћењем централне перспективе. Дубина простора је појачана 

отвореним простором и пејзажима у даљини. Фигуре комуницирају 

покретима тела и мимиком изражавајући различита осећања, чиме је, 

дочарана психолошка драматика сцене. Леонардо је експериментисао 

с техникама мешањем уљаних боја и темпере, па је слика временом почела 

да пропада. Једна од најпознатијих слика у историји уметности је 

Леонардова Мона Лиза. Карактеристичан је благи осмех, као и идеализован 

лик младе жене. Уметник је кроз студију портрета ставио тежиште 

на психологију лика, чију мистичност додатно дочарава ваздушна перспектива, 

као и сфумато, где се контуре и сенке лица меко стапају. 

142 

Леонардо да Винчи, Мона Лиза, 

уље на дасци, музеј Лувр, Париз, 

Француска, око 1502. 

Леонардо да Винчи, Благовести, 

уље и темпера на панелу од тополе, 

Галерија Уфици, Фиренца, 1473—1475.


Антички утицај се у сликарству високе ренесансе, поред митологије, 

огледа у начину приказивања анатомије тела — анатомска и перспективна 

скраћења, покрет, гест, мимика као симболички израз унутрашњег 

стања духа. Пример је осликана таваница Сикстинске капеле у 

Ватикану — ремек-дело Микеланђела Буонаротија. Уметник је свод 

капеле осликавао више од четири године са изузетном посвећеношћу, 

скоро даноноћно. На своду је приказано мноштво ликова из Старог 

завета, ритмички распоређених у девет правоугаоних поља. По 

ободу су представљене фигуре пророчица и пророка. У троугаоним 

пољима фреске су интензивног и чистог колорита. Фигуре имају наглашену 

мускулатуру и покрет тела, који сугеришу причу посматрачу. 

Микеланђело Буонароти, Либијска 

сибила, фреска у Сикстинској капели, 

Ватикан, Италија, 1537—1541. 

Микеланђело Буонароти, Стварање Адама, фреска у Сикстинској капели, 


Људска фигура је окупирала интересовање овог уметника. Он је илустровао 

своје поимање човека, лепоту и јединство духа и тела с генијалним 

осећајем за пластичност, конструкцију, динамизам, покрет и експресију. Естетика 

античке уметности поново је оживљена у Микеланђеловим делима. 

Посебно се издваја фреска Стварање 

Адама. Микеланђело је, поред 

дијагоналне композиције, додатно 

нагласио наративни и драмски 

контраст користећи антитезу 

— стилску фигуру засновану на 

супротности, којом се постигже 

контраст, као што је опуштено— 

напрегнуто, младост—зрелост. 

Простор је сугерисан помоћу моћних 

анатомских скраћења фигура. 

Микеланђело Буонароти, Страшни суд, 

олтарска фреска, Сикстинска капела, 


Микеланђело је две деценије након 

осликавања таванице Сикстинске 

капеле осликао олтарски зид са сценом 

Страшног суда на аутентичан начин 

са драматичним сценама мноштва 

фигура. Он уводи принцип спиралне 

композиције, чија конструктивна 

основа лежи управо у телу Христа 

и његовом покрету. Тело Христа се 

уврће тако да су сви остали елементи 

распоређени око њега. Христов 

осуђујући покрет и гест покреће читаву 

композицију у спирално кретање. 

143


Рафаело Санти (1483—1520) био је цењен сликар и миљеник папе Јулија 

II и папе Лава X, из породице Медичи. Сликарски занат је изучио у родном 

граду Урбину код познатог мајстора Пјетра Перуђина (1446—1523), који 

је углавном радио олтарске слике. Рафаело је ценио рад Леонарда и Микеланђела 

од којих је доста учио. Обрађивао је религиозне и митолошке 

теме, а био је и вешт портретиста и сликар Мадона. Трагајући за правом 

лепотом, занемарио је верно сликање природе. Његова дела карактерише 

савршен спој реалности и идеализоване представе Богородице. Фигуре 

је складно компоновао у слободном покрету. Његово најпознатије 

дело је монументална композиција Атинска школа (страна 133). 

Рафаело Санти, Сикстинска Мадона, 

уље на платну, Галерија слика старих 

мајстора, Дрезден, Немачка, 1515. 

Рафаело је фигуре компоновао 

складно у слободном покрету. 

Његов смирен колорит, с 

наглашеном црвеном бојом, 

појачава расплинута светлост. 

Инсприсан делима Леонарда и 

Микеланђела, примењивао је 

на својим сликама пирамидалну 

композицију, линеарну перспективу 

и сфумато технику. 

Рафаело Санти, Света породица, 

уље на дрвету, Галерија Уфици, 

Фиренца, Италија, 1518. 

Рафаело Санти, Папа Лав X и његови 

нећаци кардинали Ђулио Медичи и 

Луиђи де Роси, уље на дасци, Галерија 

Уфици, Фиренца, Италија, 1518. 

Од уметника високе ренесансе на венецијанске сликаре је највећи 

утицај имао Леонардо, посебно када је реч о примени сфумато технике, 

а на њих је утицала и Византија, због развијених веза са Венецијом. 

Ђорђоне (1478—1510) је био сликар атмосфере и пејзажа. Он је за 

собом оставио мали број дела, од којих је најпознатија слика Олуја 

(страна 16), карактеристична по томе што природна појава у оквиру 

пејзажа није само позадина слике, већ постаје главна тема. Тицијан 

(око 1488—1576) је био за живота изузетно цењен као портретиста, 

али је сликао и религијске и митолошке теме. Тицијанови веома изражајни 

портрети су често у полупрофилу, загаситих и топлих тонова. 

Тицијан, Христ носи крст, 1575. 

Једна од карактеристика Тицијановог 

сликарства јесте и истраживање 

дијагонале као конструктивног 

елемента у композицији. 

Тицијан, Урбинска Венера, Галерија 

Уфици, Фиренца, Италија, 1538. 

Слика Урбинска Венера је типичан 

пример митолошке теме која је 

стављена у ренесансни контекст. 

Композиција је приказана у 

плановима, где доминира осветљени 

полулежећи акт младе девојке 

приказане као Венера, богиња 

љубави. Фигура има изражајну 

симболику, уравнотеженост покрета 

и чулност. 

144


У европским земљама северно од Алпа дуго се задржао готички стил 

у уметности. Током 15. и 16. века ренесанса је почела да шири свој 

утицај на уметност земаља северне и западне Европе, али су аутентичне 

одлике тих поднебља сачуване. Земље које су доживеле свој 

уметнички успон у периоду ренесансе биле су тадашња Низоземска 

(данашња Холандија, Луксембург, Белгија и северозападни део Француске), 

са својом изузетно развијеном јужном облашћу Фландријом 

(данас северна област Белгије), и Немачка. Најразвијенији градови, 

били су: Ган, Бриж, Брисел и Антверпен у Фландрији, као и Нирнберг, 

Келн и Аугзбург у Немачкој. Година 1517. узима се као почетак реформације 

хришћанске цркве, када се саксонски калуђер Мартин Лутер 

са својим следбеницима побунио због стања унутар Католичке цркве. 

Због тога долази до раскола и формирања нове реформаторске протестанске 

цркве која није желела да призна Папу као врховну моћ и 

идеју о његовој безгрешности. Протестантизам се из Немачке брзо 

проширио и на друге земље северне Европе. Таква превирања су свакако 

имала свог одјека и у уметничкој продукцији. 

У Немачкој се појавио револуционарни изум, Гутенбергово откриће 

— штампарска преса, па су штампање књига и образовање постали 

масовнији. Техника уљаног сликарства је посебно усавршена, што је 

уметницима дало могућности да истражују различите поступке у ликовном 

представљању форме, простора, светлости, колорита. Такође, 

примењиване су законитости перспективе, посебно централне и ваздушне. 

За разлику од израженог идеализма италијанских мајстора, у 

северноевропским земљама доминирао је натуралистички приступ у 

обради религиозне тематике. У северним земљама црква нагло престаје 

да буде водећи поручилац уметничких дела. То је утицало на развој 

уметничког тржишта и охрабрило афирмацију различитих тема и 

мотива, посебно портрета, аутопортрета, пејзажа и жанр-сцена, самосталних 

или као дела религиозних композиција. У земљама северне Европе 

стваралачка продукција била је веома богата. Најзначајнији сликари 

ренесансе у Фландрији били су Јан ван Ајк, Рохир ван дер Вејден, 

Питер Бројгел Старији и Хијероним Бош. Највећи сликари ренесансе у 

Немачкој су: Албрехт Дирер, Лука Кранах, Ханс Мемлинг, Матијас Гриневалд, 

Ханс Холбајн Млађи, Мартин Шонгауер и Албрехт Алтдорфер. 


Рохир ван дер Вејден, Портрет даме, 

уље на дасци, Национална галерија 

уметности, Вашингтон, САД, 1455. 

Рохир ван дер Вејден (1400—1464) 

је фламански сликар из Брисела, 

који је на путовањима у Италију 

имао прилике да се упозна са 

италијанским мајсторима. Имао је 

велики утицај на немачке сликаре 

и гравере последњих деценија 15. 

века. Сликао је религиoзне теме и 

портрете веома реалистично у боји, 

осветљењу, пропорцијама, као и 

каратеризацији ликова. Колорит 

на његовим сликама је интензиван, 

контрастан и широког спектра боја, 

чиме се наглашавају драмски набој и 

нарација приказаних сцена и ликова. 

Рохир ван дер Вејден, Свети Лука слика 

Богородицу, темпера на дасци, Музеј 

ликовних уметности у Бостону, САД, 

1435—1440. 

Претпоставља се да је на слици 

Свети Лука слика Богородицу Рохир 

ван дер Вејден лик светитеља 

приказао као аутопортрет. 

Рохир ван дер Вејден, Скидање с крста, 

олтарска слика, уље на дасци, Музеј 

Прадо, Мадрид, Шпанија, око 1435. 

145


Јан ван Ајк (око 1380—1441) је био водећи фламански уметник, који је 

већи део живота живео и стварао у Брижу. Увео је новине у сликарство, 

посебно у примени технике уљаног сликарства коју је усавршио. 

Обрађивао је религиозне и световне теме, био је одличан портретиста, 

а ликове је третирао натуралистички и веома реалистично. Примењивао 

је законитости линеарне и ваздушне перспективе, а рафинирано 

тонско сликање уљаним бојама и богати колорит додатно су допринели 

дубини простора и пластичности фигура на његовим сликама. За разлику 

од италијанских уметника, код Ван Ајка инспирација антиком није 

доминантна, већ постоји више као посредно искуство уметника. Међу 

најзначајнијим Ван Ајковим делима су Гански олтар, Арнолфини са невестом, 

Мадона канцелара Ролена, као и бројни портрети и композиције. 

Јан ван Ајк, Арнолфини с невестом, 

уље на дасци, Национална галерија, 


Један од најрепрезентативнијих 

примера групног портрета у 

фламанској уметности јесте 

симболична слика Брачни пар 

Арнолфини. Јан ван Ајк је применио 

законитости перспективе у 

компоновању елемената слике, а 

целину и сагледивост простора је 

додатно обогатио огледалом у дну 

слике, у коме је видљив и простор 

испред супружника. Слика је пуна 

мистике и симболике, што се огледа у 

елементима као што су: пас — симбол 

брачне верности, јабука на прозору 

— симбол првог греха, дрвене нануле 

— симбол чистоте и заједништва јер 

они боси стоје на светом месту, свећа 

која гори — симбол Христа и његове 

присутности. 

Јан ван Ајк, Човек са црвеним 

турбаном (Аутопортрет), 

уље на дасци, Национална галерија, 


Јан ван Ајк, Мадона канцелара Ролена, уље 

на дасци, Лувр, Париз, око 1435. 

Слика Мадона канцелара Ролена има 

изражену хришћанску симболику. 

Један од најважнијих композиционих 

елемената јесте простор решен у 

плановима, где су облици распоређени 

према линеарној перспективној 

шеми, док је ваздушном перспективом 

појачана дубина простора. 

Јан ван Ајк, Портрет Маргарете ван Ајк, уље 

на дасци, Гронинген музеј, Бриж, Белгија, 1439. 

На раму слике с портретом Маргарете 

Ван Ајк пише: „Мој супруг Јан ме је 

насликао 17. јуна 1439. године у доби 

од тридесет и три године.“ На слици је 

наглашена префињена одећа, реално су 

приказане црте лица, али су пропорције 

тела скраћене. 

146


Сликар Хијероним Бош (око 1450—1516) дао је себи псеудоним по 

холандском граду Хертогенбошу, у којем је рођен. Његова дела с 

религиозном тематиком, надограђена на ликовну поетику готичког 

сликарства, представљена су кроз фантастичне мотиве и алегоријске 

сцене, пуне симболике и мистике. Слику Ношење крста Бош је насликао 

пред крај живота. Слика је пример антитезе — лик Христа је у 

супротности с карикираним изобличеним ликовима који га окружују. 

Бошова дела су у уметности ренесансе пример оригиналног приступа 

интерпретацији хришћанске иконографије. 

Хијероним Бош, Ношење крста, уље на дасци, Белгија, 1515—1516. 

Питер Бројгел (1525—1569) јесте сликар који је ренесансно холандско 

сликарство обогатио бројним делима, у којима је, осим религиозних, 

обрађивао теме из свакодневног живота обичних људи. Примењивао 

је перспективу у компоновању елемената слике, најчешће 

хуманизованих пејзажа. Такође, дијагонална композиција је веома 

учестала у његовом раду (примењена и на слици Слепац води слепца). 

Слика представља библијско тумачење теме преузете из Јеванђеља 

по Матеју и сатирично алудира на друштвено-политичку ситуацију у 

Холандији и Фландрији у 16. веку. 

Хијероним Бош, Врт уживања, део 

триптиха, уље на дасци, Музеј Прадо, 

Мадрид, Шпанија, око 1510. 

Бошов триптих Врт уживања је 

симболична слика. Леви панел 

садржи сцене Адама и Еве у рају, 

десни сцене пакла, док је централни 

панел посвећен теми прародитељског 

греха — према Библији Бог и људи се 

удаљавају због препуштања човека 

овоземаљским страстима. 

Питер Бројгел Старији, Слепац води 

слепца, уље на дасци, Народни музеј 

Каподимонте, Напуљ, Италија, 1586. 

Слепци су на слици приказани 

повезано у силазној дијагонали и 

како се тетурају, с тенденцијом пада. 

Они симболички представљају 

визуелизацију Христових речи којима 

се обраћа фарисејима — члановима 

религијске јеврејске секте: „А кад слепац 

води слепца, оба ће у јаму пасти.“ У 

позадини слике су идеализовани пејзаж 

и делови холандског села. Сложено 

композиционо решење слике, као и 

карактеризација ликова доприносе 

наративности и идејној поруци коју 

уметник упућује посматрачу. 

147


Матијас Гриневалд (1470—1528) уметник је у чијим радовима се још 

увек осећа позноготички дух, а као изражени индивидуализам и лична 

поетика у интерпретацији појављује се натуралистички приступ у приказивању 

религиозних мотива. То се посебно огледа у третирању светла 

и сенке, као и у колористичким контрастима. Једно од најпознатијих 

Гриневалдових дела је Изенхајмски олтар (1512–1516). То је полиптих 

који има три визуелне целине, на којима су поред појединачних фигура 

приказане и различите сцене на панелима — Рођење Христово, Распеће, 

Пијета и Васкрснуће. Сцене на сликама су метафоричне, а ликови 

приказани веома изражајно у карактеру, колориту и осветљењу. 

Матијас Гриневалд, Изенхајмски 

олтар (затворен) (слика десно) и 

део са унутрашњег панела са сценом 

Христово васкрснуће (слика лево), 

уље на дасци, Музеј Унтерлинден, 

Колмар, Немачка, 1515. 

Ханс Холбајн Млађи (1430—1494) немачки је уметник, који је неговао 

аутентичан ренесансни стил. Стварао је у Базелу, а касније и на енглеском 

двору. Био је вешт портретиста, посебно у карактеризацији ликова. 

Као дворски сликар енглеског краља Хенрија VIII углавном је радио 

портрете краља и британске аристократске породице. Ханс Холбајн 

је био мајстор декоративности који је истраживао линију и површину. 

Портрет Хенрија VIII дочарава реалистички изглед ауторитативног 

краља, округластог, заповедничког израза лица у раскошној одећи. 

148 

Ханс Мемлинг, Улазак свете Урсуле у 

град Келн, уље на дасци, Мемлингов 

музеј, Бриж, Белгија, 1489. 

Ханс Мемлинг (1430—1494), иако 

Немац по пореклу, био је следбеник 

Рохира ван дер Вејдена и највише 

је радио у Фландрији. Поред 

религиозних слика у духу позне 

готике, из његовог опуса се издвајају 

сцене из живота Свете Урсуле 

насликане на реликвијару. 

Ханс Холбајн Млађи, Портрет Хенрија 

VIII, уље на дасци, Народна галерија, 

Рим, Италија, 1540. 

Ханс Холбајн Млађи, Сер Томас Мур, 

уље на дасци, Фрикова колекција, 

Њујорк, 1527.


Албрехт Дирер (1471—1528) један од најзначајнијих немачких представника 

ренесансне уметности, био је сликар, графичар, теоретичар 

уметности и цењени грађанин града Нирнберга. Био је шегрт у радионици 

Михаела Волгемута, сликара, вајара и мајстора дрвореза. На путовањима 

по Италији упознао се с новинама које је донела италијанска 

ренесанса. Обрађивао је различите теме и мотиве и истраживао је и 

усавршавао изражајне могућности ликовних техника, посебно цртежа 

у различитим медијима, акварела и уљане технике. Такође, захваљујући 

Диреровим дрворезима и бакрорезима, уметничка графика се развила 

као посебна ликовна дисциплина, која се под његовим утицајем проширила 

међу европским уметницима. Позната је серија реалистичних 

аутопортрета (један од њих је дат у уџбенику на страни 14) са изузетно 

прецизном материјализацијом из различите старосне доби, у којима 

Дирер кроз форму и карактеризацију анализира сопствени лик. 

Албрехт Дирер, Млади зец, акварел, 

Албертина музеј, Беч, Аустрија, 1502. 

Албрехт Дирер, Дванаестогодишњи Исус међу ученицима, 

уље на дасци, Музеј Тисен, Мадрид, Шпанија, 1506. 

Албрехт Дирер, Портрет цара 

Максимилијана I, уље на дасци, 

Музеј историје уметности, 

Беч, Аустрија, 1519. 

Албрехт Дирер, Портрет 

младог човека, цртеж угљеном 

на папиру, Британски музеј, 

Лондон, Енглеска,1521. 

Диреров веома богат стваралачки опус чине бројне религиозне композиције, као и портрети, како познатих 

личности, тако и анонимних људи. Његово сликарство одликује изузетна вештина у коришћењу ликовних елемената, 

посебно линије, потом законитости перспективе и принципа компоновања по узору на италијанске 

мајсторе, изражајност и реализам у приказу мотива, али и слојевитост дела и његова симболика и контекст. 

Албрехт Дирер,Четири апостола, 

уље на дасци, Пинакотека, 

Минхен, Немачка, 1523—1526. 

(слика лево) 

Албрехт Дирер, Четири јахача 

апокалипсе, дрворез, 

Градска уметничка галерија, 

Карлсруе, Немачка,1498. 

Дирер је за хришћански спис 

Апокалипса Светог Јована 

урадио петнаест графика са 

израженим симболизмом 

и нарацијом. Посебно се 

издваја драматична сцена 

Четири јахача Апокалипсе, са 

изражајним фигурама ликова 

који симболишу освајања, рат, 

глад и смрт, односно кугу, која 

је тада односила бројне жртве 

у Европи. Динамика сцене је 

постигнута ређањем фигура 

по дијагонали. 

149


МАНИРИЗАМ 


предворје библиотеке Лауренцијана, 

Фиренца 1524—1559. 

Анибале Липи, Вртно прочеље, 

Вила Медичи, Рим, око 1580. 

Фасада је богато декорисана 

староримским рељефима. Елементи 

као што су стубови, пиластри, нише, 

оквири немају праву или потребну 

архитектонску функцију, већ 

искључиво декоративну, и остављају 

утисак позоришног декора. 

Маниризам је правац који обухвата период од 1520. до 1600. године, 

а у историји уметности означава прелазни период између високе 

ренесансе и барока. Око 1520. године наступила је криза у уметности 

Европе, коју је распламсала друштвено-политичка ситуација на европској 

сцени, уздрмана ратовима између католика и протестаната. 

Маниризам је настао у Фиренци, проширио се на Венецију и друге 

италијанске градове и, као модерна идеја у уметности 16. века, постао 

је популаран на европским дворовима. Млади уметници су мењали 

утврђена правила класичних мајстора. Реч маниризам (од италијанске 

речи maniera — што значи индивидуални стил уметника) први 

пут је употребио уметник и историчар уметности Ђорђо Вазари да би 

означио модерне токове уметности које је увео Микеланђело својим 

последњим делима. Маниристичке теме су религиозне и митолошке, 

а посебно место заузимају портрети истакнутих личности. 

Маниризам, као уметнички правац, слабо се одразио у архитектури 

— и даље су се као естетски квалитет грађевина вредновали антички 

постулати: симетрија, пропорција и хармонија. Пример маниристичке 

архитектуре је театрално вртно прочеље Виле Медичи у Риму које 

је надоградио архитекта Анибале Липи крајем 16. века. 

У скулптури пука материја није смела бити препрека уметниковој 

машти. Скулптура се више не посматра само фронтално, већ је са 

свих страна покренута положајем фигура или нарацијом, а теме су 

углавном митолошке и прожете алегоријом. У скулптури и сликарству, 

поред осталих одлика, изражена је спирала у композицији. Један 

од примера је Отмица Сабињанки, маниристичког скулптора Ђана 

Болоње. Маниристички уметник Бенвенуто Челини је у својим радовима 

виртуозно представљао анатомију тела. Пример је статуа грчког 

јунака Персеја са главом Медузе — издуженост фигуре у херојском 

ставу контрапоста додатно је наглашена подигнутом руком у којој 

Персеј држи одсечену главу немани. Челинијево постољe Сланика 

Франсоа I врви од античких мотива, којима је сада дато више декоративно 

него митолошко значење. 

Бенвенуто Челини, Сланик Франсоа I, 

цизелирано злато и емајл на постољу 

од дрвета абоноса, Музеј историје 

уметности, Беч, Аустрија, 1543. 

150 

Ђан Болоња, Отмица Сабињанке, 

мермер, Трг Сињорија, 

Фиренца, Италија, 1583. (слика лево) 

Бенвенуто Челини, Персеј са главом 

Медузе, бронза, Трг Сињорија, Фиренца, 

Италија, 1545—1554. (слика десно)


У сликарству маниризма уметници 

највише изражавају своју индивидуалност 

и идеју, изграђују 

лични манир у раду и излазе из 

устаљених конвенција. Пропорције 

су произвољније, што је 

видљиво у приказу издужених 

фигура, слободно компонованих 

у стешњеном и тескобном простору. 

Ликови немају толико изражене 

дубоке емоције и карактеризацију, 

светлост делује као вештачко 

осветљење на сцени. Колорит 

више није инспирисан природом, 

већ је више резултат личног доживљаја 

и маште уметника. 

Росо Фјорентино, Скидање са крста, 

слика на дасци, Градска пинакотека, 

Волтера, Италија, 1521. 

Такође, важна одлика организације простора и композиције јесте 

примена угаоне перспективе којом уметник на слици постиже ритам, 

динамику, кретање и драматизацију. Елементи слике су често компоновани 

по вертикали или дијагонали. Међу бројним маниристичким 

уметницима из различитих европских центара посебно се истичу 

фирентински уметници Росо Фјорентино, Јакопо Понтормо и Ањоло 

Бронзино, затим венецијански уметници Тинторето и Веронезе, пореклом 

из Вероне, Пармиђанино и Коређо из Парме, Ел Греко, шпански 

сликар грчког порекла, као и Италијан Ђузепе Арчимболдо, који је 

стварао у Прагу као дворски сликар. Сви они су развили индивидуални 

приступ и препознатљиву ликовну поетику у свом стваралаштву. 

Росо Фјорентино је један од зачетника маниризма. Стварао у краљевској 

палати Фонтенбло у Француској где је основао уметничку школу. 

Инспирисан Микеланђеловим делима, он уноси иновације које се 

огледају у индивидуалној колористичкој шеми, стилизованој материјализацији 

површина, у издуженим пропорцијама тела, као и у нарушавању 

равнотеже у композицији. 

Пармиђанино, Мадона дугог врата, уље 

на дасци, Галерија Уфици, Фиренца, 

Италија, 1534—1540. 

Пармиђанино, Аутопортрет у 

конвексном огледалу, уље на дасци, 

Музеј историје уметности, 

Беч, Аустрија, око 1524. 

Пармиђанино је на чувеном 

Аутопортрету искривљења 

и наглашене планове постигао 

илузијом конвексне, испупчене 

слике у огледалу. 

Тинторето, Тајна вечера, уље на платну, 

црква Сан Ђорђо Мађоре, Венеција, 

Италија, 1594—1596. 

Тинторето на слици Тајна вечера 

(често обрађиван хришћански 

мотив у ренесансном сликарству) 

мења концепт композиције 

израженом дијагоналом, птичјом 

перспективом, мноштвом фигура 

које комуницирају и вештачким 

осветљењем лампе која снажним 

контрастима доприноси 

драматизацији сцене. 

151


Ањоло Бронзино, Портрет Елеоноре 

од Толеда, уље на платну, Галерија 

Уфици, Фиренца, 1545. 

Паоло Веронезе (1528—1588) сликар је алегоријско-митолошких и библијских 

тема у које уноси профани карактер савременог венецијанског 

живота у високим друштвеним круговима, где је био веома цењен. 

Антонио Алегри, звани Коређо (1489—1534), у свом раду је истраживао 

композицију смелим скраћењима, илузијом просторне дубине, чиме је 

извршио утицај на уметнике у наредним епохама. Познате су његове серије 

слика с митолошким мотивима испуњеним алегоријама и чулношћу. 

Ањоло Бронзино (1503—1572), ученик Јакопа Понторма, који је радио 

по наруџбинама за породицу Медичи, познат је по зидним сликама 

митолошких и религиозних композиција, као и по формалним, статичним 

и елегантним портретима истакнутих личности свог времена. 

Једна од значајнијих портретних слика је и Портрет Елеоноре од Толеда, 

супруге Козима Медичија. 

Ел Греко (Доменикос Теотокополос) (1541—1614), шпански уметник 

грчког порекла развио је аутентичан стил у духу маниризма, у коме се 

препознају утицаји Византије, као и италијанске ренесансе. Претежно 

религиозне теме, понекад проткане митолошким алегоријама представљене 

су у сложеним композицијама, са издуженим фигурама и 

тамним колоритом са јаким светлосним контрастима. Уметник често 

комбинује перспективе које стварају илузију духовног заноса и утисак 

да се фигуре са земље успињу ка небеском простору. Такав пример 

је композиција Безгрешно зачеће, као и његово најпознатије дело 

Сахрана Грофа Оргаза. 

Паоло Веронезе, Алегорија битке код 

Лепанта, уље на платну, Галерија дел 

Академија, Венеција, 1572. 

Ел Греко, Поглед на Толедо, уље на 

платну, Музеј Метрополитен, Њујорк, 

САД, 1596—1600. 

Ел Греко, Сахрана грофа Оргаза, 

уље на платну, Црква Светог Томе, 

Толедо, Шпанија, 1586—1588. 

152


Да поновимо 

Ренесанса је један од најзначајнијих историјских периода који је 

довео до духовног, културног, научног, економског и друштвеног 

препорода. Ренесанса обухвата период од 14. до 16. века. Најпре 

се развија у Италији, а затим и у другим европским земљама: 

Холандији, Белгији, Немачкој, Шпанији и Француској. 

Ренесанса је период у коме долази до препорода, обнове и просперитета 

у европској култури, уметности и науци, у коме су ствараоци 

ослобођени средњовековног, црквеног утицаја и траже надахнуће за 

своје стваралаштво у античкој уметности и филозофији. Филозофске 

идеје тога времена заснивају се на хуманизму. Ренесанса је утемељила 

интелектуалну и уметничку традицију модерног света у Европи. 

Имућни грађани постају уметницима мецене; најпознатије породице 

су Медичи, Сфорцe, Ручелаји и Пити. Појава неоплатонизма и хуманистичких 

идеја утиче на уметност ренесансе. Нове тенденције се 

прво јављају у архитектури и скулптури, а потом и у сликарству. Ренесансни 

уметник је истовремено филозоф, научник и књижевник. Уметници 

се враћају античким узорима — грчком и латинском језику, 

књижевности, науци, филозофији и уметности — чије идеје су кроз 

сопствено стваралаштво имплементирали у хришћанску религију, 

културу и уметност. Развијају се нове ликовне технике, посебно уљано 

сликарство и уметничка графика. Уз религиозне теме, обрађују се 

историјске и митолошке теме и мотиви као што су портрети, актови, 

пејзажи, ведуте... 

Рана ренесанса обухвата 15. век (1400—1495) и развија се у Фиренци, 

из које се утицај шири ка другим европским центрима. 

Архитектура у овом периоду доживљава процват у технолошком и 

естетском погледу. Тежиште је на обнови славне античке уметности 

и увођењу новог система правила, који се непрестано усавршавао. 

За разлику од готичке архитектуре, ренесансна је рационалнија и 

складнија, а базилика је и даље примарна форма сакралне грађевине. 

Подижу се и јавне градске грађевине. Најзначајније архитекте 

били су Филипо Брунелески и Леон Батиста Алберти. 

Скулптура ране ренесансе доживљава процват. Инспирисана антиком, 

скулптура се ослобађа архитектонских оквира и постаје слободна 

у простору. Израђују се скулптуре у пуној пластици, као и рељефне 

композиције. Први пут од античког Рима представља се наго људско 

тело у скулптури. Вајају се коњаничке статуе, актови, портрети 

и бисте познатих личности, ситна пластика и медаљони. Значајнији 

скулптори у овом периоду су Лоренцо Гиберти и Донатело. 

Антонио Алегри — Коређо, Јупитер и 

Ија, уље на платну, Историјски музеј, Беч, 

Аустрија, 1530. 

Угледањем на античку уметност, сликарство ране ренесансе мења и 

надограђује готичке концепте. Осим религијских, обрађују се и митолошке 

теме, портрет и акт. Лични израз уметника је слободнији. Законитости 

линеарне перспективе имале су широку примену. Сликари 

овог перида који се посебно издвајају су: Мазачо, Паоло Учело, Фра 

Анђелико, Андреа дел Кастањо, Андреа Мантења, Пјеро дела Франческа 

и Сандро Ботичели. 

Висока ренесанса обухвата период 1495—1520, који се сматра 

врхунцем ренесансног стваралаштва и у коме су настала нека од 

најзначајнијих дела у историји уметности. 

Архитектуру карактерише, поред верских грађевина, подизање 

замкова, градских палата и приватних вила имућних грађана у 

провинцијама. Јавни тргови су пројектовани као центри урбане 

структуре града, по узору на античке римске принципе. Такав систем 

градње отворио је пут историји модерног урбанизма. Најзначајније 

архитекте су Донато Браманте, Микеланђело Буонароти и 

Андреа Паладио. 

Антонио Алегри — Коређо, Успење 

Маријино, фреска у куполи, Пармска 

катедрала, Италија, 16. век 

153


Скултура доживљава врхунац у креативној продукцији и 

оригиналности дела. Једна од централних личности је Микеланђело 

Буонароти. Поред физичке снаге, у Микеланђеловим скулптурама 

присутне су и духовност и емоционалност ликова. 

У сликарству се унапређују различите тенденције из претходног периода. 

Доминирају пирамидална композиција и линеарна перспектива, 

ликови су идеализовани, са складним пропорцијама и рафинираним 

колоритом. Најзначајнији сликари високе ренесансе су Леонардо да 

Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаело Санти, Тицијан и Ђорђоне. 

Софонсиба Ањисола, Луција, Минерва и 

Европа Ањисола играју шах или Партија шаха, 

Народни музеј, Познан, Пољска,1555. 

Софонсиба Ањисола, Аутопортрет, 1556. 

У европским земљама северно од Алпа дуго се задржао готички 

стил, а током 15. и 16. века, ренесанса је почела да шири свој 

утицај у и њима, где добија аутентичне одлике поднебља, посебно 

у Низоземској и Немачкој. 

Година 1517. узима се као почетак реформације хришћанске цркве. 

Оваква превирања имала су одјека у уметничкој продукцији. Унапређују 

се технологије (Гутенбергово откриће штампарске пресе), 

а техника уљаног сликарства је посебно усавршена, што је уметницима 

дало могућности да истражују различите поступке у ликовном 

представљању форме, простора, светлости, колорита. Такође, 

примењиване су законитости перспективе, посебно централне и 

ваздушне. У земљама северне Европе доминирао је натуралистички 

приступ у обради религиозне тематике. Развијају се и друге теме 

и мотиви, посебно портрет, аутопортрет, пејзаж и жанр-сцене, као 

самостални мотиви или елементи религиозних композиција. Најзначајнији 

сликари ренесансе у Фландрији били су Јан ван Ајк, Рохир 

ван дер Вејден, Питер Бројгел Старији и Хијероним Бош. Највећи 

сликари ренесансе у Немачкој су: Албрехт Дирер, Лука Кранах, Ханс 

Мемлинг, Матијас Гриневалд, Ханс Холбајн Млађи, Мартин Шонгауер 

и Албрехт Алтдорфер. 

Маниризам обухвата период од 1520. до 1600. Настао је у Фиренци, 

па се проширио на Венецију и друге италијанске градове 

као модерна идеја у уметности 16. века. 

Млади уметници маниризма мењали су утврђена правила класичних 

мајстора. Као уметнички правац маниризам се слабо одразио у 

архитектури. 

Скулптура се у маниризму више не посматра само фронтално, као у 

ранијем периоду, већ је са свих страна, покренута положајем фигура 

или нарацијом, а теме су углавном митолошке и прожете алегоријом. 

Као конструктивни елемент у скулптури и сликарству изражена је 

спирала у композицији. Представници маниристичког вајарства су 

Ђан Болоња и Бенвенуто Челини. 

У сликарству уметници изражавају своју индивидуалност и идеју, изграђују 

лични манир у раду и излазе из устаљених конвенција. Пропорције 

су произвољније, што се види у приказу издужених фигура 

које су углавном слободно компоноване у стешњеном и тескобном 

простору. Колорит је више резултат личног доживљаја и маште уметника. 

Централну симетрију замењује угаона перспектива којом уметник 

постиже ритам, динамику, кретање и драматизацију. Елементи 

слике су често компоновани по вертикали или дијагонали. Међу бројним 

маниристичким уметницима издвајају се: Росо Фјорентино, Јакопо 

Понтормо, Ањоло Бронзино, Тинторето, Веронезе, Пармиђанино, 

Коређо, Ел Греко, Ђузепе Арчимболдо и једина жена међу њима Софонсиба 

Ањисола. Сви они су развили индивидуални приступ и препознатљиву 

ликовну поетику у свом стваралаштву. 

Ђузепе Арчимболдо, Ватра из серије 

Четири елемента, уље на дасци, 

Историјски музеј, Беч, Аустрија, 1566. 

154



1. Наведи основне одлике ренесансне уметности, као и специфичности ране 

ренесансе, високе ренесансе, као и ренесансе у земљама северне Европе. 

2. Које су новине у архитектури ренесансе и истакнуте архитекте? Наведи 

пример сакралне или профане грађевине из тог периода и опиши је. 

3. Шта карактерише скулптуру ренесансе? Наведи заједничке одлике, а 

затим и разлике различитих периода ренесансе, као и радова појединих 

ренесансних уметника? Који су истакнути ренесансни вајари и њихова 

најпознатија дела? 

4. Који мотиви, ликовне технике и материјали су заступљени у сликарству 

ренесансе? Наведи основне одлике и репрезентативне представнике овог 

периода и анализирај примере. 

5. Које су специфичности сликарства истакнутих уметника и регионалне 

одлике уметности у ренесанси и маниризму? 

6. Истражуј у литератури и на интернету информације о ренесансној 

уметности и маниризму и анализирај одабрана дела. 

7. Одабери уметничко дело из периода ренесансе или маниризма које би 

волео/ла да видиш приликом неког путовања. Ако си посетио/ла неки музеј 

или галерију с радовима истакнутих мајстора ренесансе или маниризма, 

напиши кратак извештај о својим запажањима и утисцима. 

8. Изабери тему везану за ренесансну уметност или маниризам која је теби 

посебно интересантна, на пример рад неког уметника или неко уметничко 

дело, и напиши есеј. Повежи информације и са другим областима. Разговарај 

с другима о карактеристикама ренесансне уметности и маниризма и 

размените своје ставове и доживљаје. Дискутујте о томе како уметничка 

баштина доприноси очувању културе и развоју друштва. 


Антитеза — стилска фигура заснована 

на супротности. 

Натуралистички — у ликовној уметности, 

начин ликовног представљања према 

природи ствари. 

Теологија — хришћанско учење о Богу; 

наука о познавању Бога. 

Ренесансни неоплатонизам — као 

филозофски у ренесанси појам подразумева 

идеју синтезе између античке 

филозофије и хрићанске мисли. 

Идеализам — филозофски правац који 

сматра да је у основи свега идеја, и даје 

примат духовним и нематеријалним 

вредностима. 

Хуманизам — идеја окретања природи 

и њеним законитостима; учење које 

полази од човека, људске природе, интереса 

и потреба човека, окретања ка 

световном, човековој индвидуалности 

и интелекту, праву човека да истражује, 

емпиријски проверава, самостално и 

критички резонује, изражава и брани 

лични став. Ренесансни хуманизам 

није у супротности, већ је у сагласју са 

хришћанским учењима, то јест са оним 

његовим тенденцијама које се називају 

хришћански хуманизам. 

Фарисеји — чланови јеврејске секте 

основане у 1. веку пре. н. е., која је заступала 

строго поштовање Мојсијевог 

закона. 

www.history-world.org/renaissance 

www.uffizi.firenze.it 

www.bezoekers.brugge.be 

www.nga.gov/content/ngaweb.html 

www.louvre.fr/en/homepage 

www.nationalgallery.org.uk 

www.mv.vatican.va 

www.operaduomo.firenze.it/en 

www.vatican.va/various/cappelle/index_ 

paolina_it.htm 

Албрехт Дирер, Адам и Ева, уље на дасци, 

Музеј Прадо, Мадрид, Шпанија, 1507. 

155

Олмечка уметност 

Древне Маје и толтечка 

уметност 

Астечка уметност 

Уметност Инка 

Гигантска глава, висина око три метра, 

Ла Вента, Мексико, око 400. пре н. е. 

Кецалкоатл или перната змија, 

митско божанство средњоамеричких 

народа које представља бога ваздуха, 

мудрости и учитеља вештине мира 

Прошири своја знања — Уметничко наслеђе 

УМЕТНОСТ НОВОГ СВЕТА 

ДОДАТНИ САДРЖАЈИ 

Колумбова путовања и открића у 15. веку отворила су приступ новим 

световима, па и културама народа Средње и Јужне Америке пре освајања. 

Током 16. и 17. века, након што су европски освајачи и колонијализовали 

ове територије, домородачка култура поприма и европске 

утицаје. Пре свега, то је био утицај Португала, Француске и Шпаније, а у 

каснијем периоду и утицај афричке културе, због успостављеног робовласничког 

поретка у Новом свету. Културу народа Средње и Јужне Америке 

одликују бројна достигнућа из области науке и уметности као што 

су: архитектура и грађевинарство, математика и астрономија, посебно 

рачунање времена, религија и писмо. Фазе развоја уметности тих народа 

карактеришу борбе за превласт и смене цивилизација, међу којима 

се посебно истичу културе Олмека, Запотека, Маја, Толтека, Мистека и 

Астека и цивилизација Инка. Визуелни идентитет уметности ових народа 

огледа се у архитектури, скулптури, сликарству и примењеној уметности 

које чине богато национално и светско културно наслеђе. 

Олмечка уметност 

Цивилизација Олмека, средњоамеричког народа, поставила је основе 

за развој друштва, религије и културе Средње америке. Њихова 

култура се развија у периоду од око 1200. до 500. године пре н. е., а карактеришу 

је опште одлике које се развијају и надограђују у каснијем 

периоду, а то су изградња монументалних грађевина — пирамида, 

ритуалне игре лоптом, календар и рачунање времена, хијероглифско 

писмо, верске церемоније и жртвовање људи. Два најважнија локалитета 

су Ла Вента и Сан Лоренцо, у којима су, осим архитектуре, 

пронађене бројне скулптуре већих и мањих димензија, вешто рађене 

од различитих материјала — камена, теракоте, полудрагог камења, а 

рађени су и подни мозаици. Основна одлика декорације јесу криволинијски 

и стилизовани облици зооморфних и антропоморфних мотива, 

који најчешће представљају божанства. Теотивакан је био један 

од највећих градова на свету с новим друштвеним уређењем, у коме 

је успостављена основа нове мексичке цивилизације и културе. Реч 

је о четворострано оријентисаном граду, у чијем централном делу је 

„авенија мртвих”. Поред града је Пирамида Сунца, а око њега су биле 

и друге грађевине, као што су Пирамида Месеца, Храм Кецалкоатл, 

назван по древном олмечком божанству, као и бројне палате. 

Пирамида Сунца, Теотивакан 

156 

Остаци древног града Теотивакана, 

100—750.


Древне Маје и уметност Толтека 

Мајанска цивилизација обухвата веома дуг период, више од 30 

векова. Култура древних Маја може се поделити на три главна периода. 

Први је прекласични период, од око 15. века пре н. е. до око 

250. године н. е., када почиње класични период, који траје до 900. 

године. Последњи период је посткласични и траје од 900. године до 

краја 16. века. Архитектура Маја је разноврсна. Посебно се издвајају 

типови грађевина као што су пирамиде с храмовима на врху, палате, 

церемонијалне платформе, велики простор за јавна окупљања 

и обреде, игралишта за ритуалне игре, торњеви и опсерваторије за 

посматрање кретања небеских тела. Грађевине су често украшаване 

богатом рељефном декорацијом, с мотивима божанстава из мајанске 

митологије. Технологија градње је била развијена и аутентична. 

Коришћен је кречњачки камен, који је у правилно обликованим блоковима 

уклапан, често степенасто, тако да се добијала пирамидална 

форма грађевине. Развијани су и архитектонски елементи, међу којима 

се посебно издвајају разни типови лукова. 

Писмо древних Маја 

Храм I — Великог Јагуара, класични 

период, Тикал, Гватемала, око 9. века 

У култури Маја развијају се 

урбана насеља с церемонијалним 

центрима, у којима су живели 

свештенство и чланови владајуће 

елите, док је остатак становништва 

живео у окружењу. 

Мегалополис Паленке, класични период, Гватемала, 7—9. век 

Мајански мегаполиси су били културни, трговински и религиозни центри. 

Међу најпознатијима је Ел Мирадор у Гватемали из преткласичног 

периода, који је уједно био и прва мајанска држава. Културни процват 

настаје у класичном периоду, у коме се развијају центри као што су Копан 

у Хондурасу, Тикал и Паленке у Гватемали, Бонампак, Иксимал, Кабах 

и Лабна у Мексику. У посткласичном периоду, у ком долази до интегрисања 

мајанске и толтечке културе, најважнији центар је Чичен Ица у Мексику. 

Архитектура ових центара била је подређена религијским церемонијама 

и намењена великом броју људи који су присустовали тим обредима. 

Монументалности и симболици ових религиозних здања додатно 

доприносе и геометријске и флоралне архитектонске декорације. 

Архитектонска декорација, детаљ, 

центар Уксмал, Мексико 

Опсерваторија у Чичен Ици, Мексико 

Пирамида Кукулкана, Чичен Ица, 

посткласични период мајанске 

културе, Мексико 

157


Скулптура древних Маја се репрезентује у више форми. То су скулптуре 

великих димензија слободне у постору, мање скулптуре, плитки 

и дубоки рељеф на грађевинама, или стеле, резбарене и клесане камене 

плоче, често монументалних размера. Веће скулптуре су углавном 

рађене у камену, док су мање фигуре рађене и у теракоти, или од 

драгог и полудрагог камења. Оно што је технолошки изазов за уметнике 

овог времена, јесте да нису користили металне алатке. Мотиви 

су најчешће прикази божанстава, владара и наративних сцена, с препознатљивим 

одликама мајанске скулпторске традиције, као што су 

стилизација, ритам и орнаментика. 

Толтечка сликана керамика, 

Мексико, 7 — 2. век пре н. е. 

Толтечки ратници, Тули, Хидалго, 

10—12. век 

Толтеци су древни средњоамерички 

народ са севера, који је владао 

у периоду 10—12. века, у 

престоници Тули. Толтечку уметност 

карактерише ратнички дух тог 

народа, који се ослањао на наслеђе 

претходне Теотивакан културе, што 

се посебно огледа у архитектури и 

рељефним декорацијама. Толтеци 

су извршили утицај на мајанску 

културу у посткласичном периоду. 

Портрет владара, 

детаљ зидног рељефа, 

Паленка, Гватемала, 7—9. век 

Стела с приказом заробљеника мајанског 

владара, бојени кречњак, посткласични 

период, Мексико, око 785. године 

За разлику од великих споменика, скулптуре мањег формата, као и 

керамичке фигуре, слободније су интерпретиране, веома често стилизованих 

симболичких форми и мотива. Такође, керамика Маја је 

била веома раширена, а није имала нека типична обележја времена, 

већ је више била израз ствараоца. Израђиване су вазе, посуде, урне и 

остали употребни, украсни и верски предмети. 

Рељефна декорација у штуко техници, 

Национални музеј антропологије у 

Мексико Ситију, око 250—600. године 

158


Сликарство и примењену уметност Маја карактеришу зидне слике 

великих димензија, сликана керамика и калиграфија. Маје су развиле 

технологију израде природних боја, које су се због свог органског састава 

очувале до данас. Посебно се издваја интензивна тиркизно плава 

боја, позната и као мајанска плава, добијена мешавином биљака 

и минерала. Те боје су биле у широкој употреби — нису се користиле 

само за зидне слике, већ и за осликавање скулптура, керамичких 

посуда, као и рукописа. Један од најпознатијих храмова осликаних 

муралима је Храм фресака са наративним и алегоричним приказима 

стварних догађаја — крунисање престолонаследника сина владара 

Куан Муана, с краљевском свитом и дворским званичницима, потом 

ратници у борби, као и сцене славља с музичарима и плесачима. Ови 

мурали, као и хијероглифски записи на зидовима храма, сведоче о веома 

развијеној култури древних Маја. 

Мозаичка маска Пакала великог, жад, 

класични мајански период, Тикал, 

Гватемала, Историјски и антрополошки 

музеј, Мексико, око 9. века 

Мајанска сликана керамика 

Иако су у сликарству препознатљива 

стилска облежја раздобља, назире 

се и слобода уметника у обради 

мотива, која није толико окренута 

ка шематским обрасцима, колико 

личној интерпретацији уметника. 

Мурали на зидовима Храма фресака на којима доминира „мајанска плава” боја, 

Велика пирамида (грађевина број 1), Акрополис Бонампак, Мексико, 792. година 

Маје су имале развијено сликовно писмо и биле су вешти калиграфи. 

Комбиновали су линеарни цртеж, обојен топлим природним тоновима, 

са сликовним писмом на мајанском језику. Сликовни мотиви 

мајанских илуминираних рукописа, као и текстови, посвећени су 

најчешће мајанској митологији, космосу, стварању човека, историји и 

култури друштва јужноамеричких народа и њихових владара. 

Пример илуминираних рукописа 

с мајанским сликовним писмом — 

хијероглифима, које је у 16. веку превео 

шпански хришћански свештеник 

Мајанска сликана керамика с 

хијероглифима 

159


Астечка уметност 

Астечка уметност се развија током 14. века заједно с тадашњом раскошном 

престоницом Теночитлан у централном Мексику, са бројним 

палатама и храмовима, али и суровим обредним ритуалима, о чему 

сведоче бројни списи и артефакти. Крај астечког царства је био у 16. 

веку доласком шпанских колонијалиста. Уметност астека се огледа у 

архитектури, сликарству, златарству, грнчарству, изради мозаика, као 

и уметности минијатура, а астечка скулптура је од свих уметничких 

форми достигла највиши ниво. 

Скулптура с приказом астечке 

богиње мајке земље 

Украс за груди са двоглавом змијом, дрво и мозаичка декорација, 

Мексико, 15—16. век 

Рељефна плоча са симболима астечког 

соларног календара са 365 дана 

Скулптуре различитих димензија одликују се необичним, маштовитим 

и стилизованим формама са израженом метафориком и симболизмом 

религиозних мотива. За разлику од скулптуре, сликарство је 

било слабије развијено, а основна карактеристика јесу линеарност, 

геометризација и стилизација мотива. 

Мурал који представља Тлалока — 

бога кише, Алоцан, Тенохтитлан 

Астечки кодекс — део рукописа с 

приказом календара. 

Кодекс је рађен на пергаменту и 

чине га 23 лепезасто савијене стране, 

дужине скоро четири метара 

160


Уметност Инка 

Уметност Инка се посебно развија у периоду од 14. века до средине 

16. века у Перуу. Престоница овог народа био је Куско, или Град Сунца. 

Откривено тек почетком 20. века на планинским венцима Анда, 

древно утврђење Мачу Пикчу сведочи о култури и друштву старих 

Инка. Урбанистичко решење, стил грађења и функција грађевина говоре 

о високим технолошким, али и уметничким достигнућима. 

Утврђење Инка Мачу Пикчу, Перу, око 14. века 

Церемонијални нож, злато, 900—1100. 

године 

Стваралаштво Инка је препознатљиво у области примењене уметности. 

Инке су израђивале украсне и употребне предмете од сребра и 

злата, као и драгог и полудрагог камења. Злато је коришћено и у архитектури, 

за декорацију и облагање зидова храмова и палата. Такође, 

прављено је посуђе од керамике, и украшавано геометријским или 

флоралним мотивима. Инке су развиле и посебне обраде вунених 

или памучних нити, технике ткања, бојења и израде текстила, аутентичног 

ликовног израза. 

Златне минђуше са интарзијама, Перу, 

14. век 

Мајанска туника, 16. век 

Грудни украс, злато, Колумбија, 

1—17. век 

161



Мозаичка маска од тиркиза, 

Астечка уметност, 15—16. век 

Маска —привезак, Мексичка долина, 15. век 

Маска запотечког ратника, 

запотечки град Молте Албан, 

Јужни Мексико, око 7. века 

1. Игре под маскама 

У култури јужноамеричких народа 

маске су биле веома заступљене 

и користиле су се у ритуалне, 

декоративне или обредне 

сврхе. Оно што их истиче јесте 

оригиналност у декоративној 

обради и карактеризација ликова. 

Покушај да направиш маску 

користећи различите технике 

и материјале. То може бити 

скица, идејно решење, које је 

могуће после реализовати као 

тродимензионални рад у техници 

папир-машеа, обликовањем 

картона, или преобликовањем 

одбачених предмета. Маске 

можеш користити у заједничкој 

представи или перформансу. Ако 

је потребно, припреми једноставну 

сценографију и декор, а можеш 

користити и музику, звучне ефекте 

и осветљење. 

Води рачуна о тимској сарадњи 

у групи; поделите задатке у раду 

тако да свако има прилику да 

учествује и допринесе заједничким 

активностима. 

Ритуална мозаичка маска, шкољка, Теотихукан, Мексико, 300-600. 

Астечки шешир за који се претпоставља да је припадао владару Монтезуми 

II. Тренутно се чува у Бечу у Аустрији, у приватној колекцији, док је реплика 

изложена у Музеју историје и антропологије у Мексику. 

162


Резиме 

Уметност средњоамеричких народа преколумбовске Америке 

одликује домородачка култура различитих народа, која је развила 

аутентичан уметнички израз. 

Олмечка уметност поставља основе развоја средњоамеричких 

културних образаца. 

Олмечка архитектура је развијена и чине је монументални храмови и пирамиде, 

као и монументалне скулптуре. На њу се наставља Теотивакан 

култура, позната по комплексу с Пирамидом Сунца и „авенији мртвих”. 

Уметност Маја се огледа у религиозним, митолошким и филозофским 

идејама о постању човека, космоса... 

Архитектуру Маја одликују бројни мегаполиси с различитим типовима 

грађевина подређених религијским обредима. Рађене су скулптуре 

различитих величина и форми — слободне скулптуре, стеле, 

архитектонске и рељефне декорације с религиозним мотивима. 

Скулптуру Маја одликују стилизација, ритам и орнаментика. Сликарство 

одликују монументални мурали у храмовима, специфичног 

колорита. Развијени су били хијероглифско писмо и калиграфија на 

муралима, керамици и рукописима. 

Толтечка уметност — уметност ратника 

Ратнички дух Толтека огледа се у архитектури и скулптури. 

Астечка уметност је достигла врхунац у скулптури која је 

маштовита и метафорична... 

У престоници Теночитлан у централном Мексику развијена је аутентична 

култура Астека, са израженим религиозним и мистичним карактером. 

Уметничка достигнућа су посебно изражена у скулптури 

и примењеној уметности. 

Уметност Инка потврђује достигнућа древних народа у областима 

науке, уметности и процеса рада. 

У близини некадашње престонице Куско у Перуу откривено је велелепно 

утврђење Мачу Пикчу, које сведочи о техничким и уметничким 

достигнућима архитектуре Инка. Примењену уметност одликује израда 

накита од племенитих метала, израда керамике и текстила. 


1. На којим територијама се развија уметност средњоамеричких 

народа у средњем веку и које су њене основне одлике? 

2. Које врсте архитектонских грађевина су карактеристичне за те 

културе у преколонијалном периоду? Наведи примере и опиши их. 

3. Које технике, материјали и мотиви су посебно заступљени у 

уметности средњоамеричких народа? Наведи примере и опиши их. 

4. Које су основне одлике уметности олмечке уметности? 

5. Шта карактерише архитектуру, скулптуру, сликарство и примењену 

уметност древних Маја? 

6. Која је основна карактеристика толтечке културе? 

7. По чему је позната култура Астека? Наведи основне карактеристике 

њихове уметности. На примеру одабране скулптуре опиши одлике. 

8. Које су основне одлике архитектуре, скулптуре, сликарства и 

примењене уметности древних Инка? 

9. Истражуј у литератури и на интернету информације о уметности 

средњоамеричких народа у преколумбовској Америци. Анализирај 

уметничка дела из тог периода. 

10. Напиши мали есеј о уметности средњоамеричких народа у 

претколумбовском периоду на тему која је теби посебно интересантна. 

Разговарај с другима о одликама ових култура и размените своје 

ставове, мишљењa и ваш доживљај. 


Кецалкоатл — или перната змија, митско 

божанство средњоамеричких народа 

које представља бога ваздуха, мудрости 

и учитеља вештине мира. 

Мајанска плава — интензивна тиркизно 

плава боја добијена мешавином 

биљака и минерала. 

Церемонијална платформа — велики 

архитектонски простор за јавна окупљања 

и обреде древних народа. 

Фигура мајанског свештеника, Национални 

антрополошки музеј, Мексико 

Фигура жене 

ратника, бојена 

керамика, 

Мексико, 550-950. 

Две фигуре, мајанска 

бојена керамика, 

Мексико, 7-8. век 

www.authenticmaya.com/ 

www.aztec—history.com/ancient—aztec—art. 

html 

163

Индијска уметност у 

средњем веку 

Уметност средњовековне Кине 

Јапанска уметност 

Кири Вихара — Бела ступа, Шри 

Ланка, Индонезија, 1153—1186. 

УМЕТНОСТ ДАЛЕКОГ ИСТОКА 

У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

Култура Индије, Кине, Јапана и других земаља југоисточне Азије 

у средњем веку имале су доста заједничких особина. Развоју 

уметности допринео је Пут свиле — мрежа караванских путева 

која је повезивала Средоземље и Далеки исток. Овим путем 

се, поред трговине, вршила и културна и верска размена. Тада 

будизам из Индије прелази у Кину, из Кине у Кореју и Јапан, па јужним 

поморским путем стиже у југоисточну Азију. Већ од 8. века ислам 

полако продире на Далеки исток, где ће у појединим областима 

оставити дубоке корене, који су живи и данас. Уметнички стилови 

се развијају под утицајем религија које су доминирале у појединим 

земљама, при чему се чувају обележја аутентичне културе 

одређених поднебља. 

Индијска уметност у средњем веку 

Индијска уметност се током средњег века развија након пада династије 

Гупта (крајем 5. века), коју су срушила номадска племена Скити и 

Хуни, и тада су формиране мале краљевине. Она је у том периоду била 

под утицајем различитих култура. Чист индијски будизам је нарочито 

изражен до 7. века, када продиру утицаји модификованог кинеског будизма, 

да би исламски утицаји преузели доминацију од 12. века. 

Куват ал Ислам, Делхи, Индија, 12. век 

Архитектуру овог периода обележила је изградња будистичких, хиндуистичких 

и муслиманских верских грађевина. Будистичке верске 

грађевине карактеришу ступе које су развијеније и већих димензија. 

Хиндуистички храмови имају развијене разнолике форме, зависно од 

поднебља на коме су грађени. Оно што их посебно карактерише јесте 

база или постоље храма, као и високе степенасте пирамидалне куле са 

богатом рељефном декорацијом које су некада биле обојене. Један од 

најрепрезентативнијих храмова је Ангкор Ват у Камбоџи, који називају 

и „храм-планина”. Грађевина има мноштво галерија, колонада и тераса, 

високе степенасте куле и обиље скулпторске декорације. 

Аутентичан је и нови исламски стил у 12. веку, који у индијску архитектуру 

уноси новине, као што су полицентрични лукови — лук са три центра 

и овалне куполе на индијским џамијама. Један од примера је џамија 

Куват ал Ислам у Делхију с високим и репрезентативним минаретом. 

Архитектонска декорација — мукарнас 

на балкону минарета, Куват ал Ислам, 

Делхи, Индија, 12. век 

164 

Храм Ангкор Ват, Камбоџа, 9—15. век


Скулптуру Индије у периоду 

средњег века одликују архитектонске 

декорације — ситна пластика 

на фасади храмова с флоралним 

и зооморфним мотивима, 

као и фигуралне представе људи. 

Изражена је репетиција мотива, 

са увек присутном симболиком. 

Фигуре су често приказане у покрету, 

специфичном за индијски 

традиционални плес. 

Шива Натараџа, бронза, 12—13. век 

Ритуална игра, храм Преах Кан, Ангкор 

Ват, Камбоџа, 9—15. век 

Стауа Буде који медитира, камен 

пешчар, Сармат, Индија, 5. век 

Један од централних мотива у хиндуистичким храмовима је Шива — 

једно од три врхунска божанства, коме се приписују различите особине, 

а придодате руке симболишу Шивину натприродну моћ. 

Шива, Брама и Вишна, хиндуистичка 

божанства обједињена у једном телу 

са три главе, хиндуистичка Пећина 

слонова, Бомбај, 5—8. век 

Борба Кмера, барељеф, храм Ангкор 

Ват, Камбоџа, 9 — 15. век 

На барељефу Борба Кмера 

приказани су јуначки подвизи 

Кмера, који као да се не боре, већ 

плешу типично извијеним телима. 

Сликарство у овом периоду карактеришу зидне слике у пећинама 

— храмовима које су осликавали будистички ученици са Тибета, 

широке планинске регије у централној Азији, између 13. и 15. века. 

Централно место у композицији најчешће заузима лик Буде, који је 

од позадине издвојен кружним простором, слично мандорли која 

се може видети на хришћанским сликама и рељефима у романичкој 

уметности. У приказу лика Буде наглашене су линеарност и стилизација 

форме, као и светло-тамни колористички контрасти. 

Буда и његови ученици, западни Тибет, 

14. век 

165

Весна Дицић • Сања Филиповић 

Уметност средњовековне Кине 

Кинеска уметност у периоду од 4. до 17. века доживела је процват у 

свим ликовним дусциплинама. У том периоду смењују се разне династије 

у борби за превласт, што је наjвише трага оставило у ликовној 

уметности коју карактерише еклектизам — мешавина различитих 

стилова. Четири најважније династије које су обележиле кинеску 

уметност средњег века након пада Хан династије јесу Танг (618—907), 

Сунг (960—1279), Јуан (1271—1368) и Минг (1368—1644). Поред дубоко 

укорењених филозофских и религиозних идеја конфуцијанизма 

и таоизма, на кинеску уметност тог периода највише је утицао будизам, 

а осећа се и утицај исламске, персијске, монголске и варварске 

уметности, што се највише одразило у архитектури, скулптури и примењеној 

уметности. У сликарству се највише задржао типичан кинески 

стил, начин и технике сликања. 

Тајанта, династија Танг, Сијан, 652. 

У пагоди Тајанта чуване су прве 

будистичке књиге које је монах 

Суанцанг скупљао на путовањима по 

Индији и Средњој Азији и преводио са 

санскрита на кинески језик. 

Архитектура се огледа у изградњи профаних и сакралних грађевина, 

са препознатљивим елементима кинеског стила. Највише су се градиле 

царске палате и летњиковци, гробнице, одбрамбени зидови, мостови, 

паркови по узору на природу, стамбени објекти, будистички 

храмови и манастири, таоистичка светилишта, џамије и пагоде — високе 

грађевине развијене из индијске ступе. Пагоде су имале разнолика 

архитектонска решења, са богатом рељефном декорацијом. 

Најпознатија је пагода Тајанта (пагода Дивље гуске). Као материјали 

у изградњи су коришћени камен и опека за основу грађевине, док је 

главни грађевински материјал било дрво, углавном бамбус, због чега 

многа здања нису очувана. Посебно се издваја вишеслојна кровна 

конструкција са богатом декорацијом. Карактеристичан елемент су 

извијени врхови кровова и тремова који стреме ка висини дајући аутентичан 

изглед кинеским грађевинама. 

166 

Тијен Тан, Пекинг, градња започета у 

династији Јуан, а завршена 1420. 

Унутрашњост будистичких храмова 

је често богато декорисана зидним 

сликама и скулптурама, Посебно 

се издваја таоистички храм Тјен 

Тан („храм неба”) са тростепеном 

кружном основом од мермера. Три 

концентрична крова су обложена 

керамиком плаве боје, која симболизује 

небо. Спољашност и унутрашњост 

храма су богато украшене 

геометријским орнаментима, стилизованим 

биљним мотивима, као 

и богатим колоритом. 

Пећина Могао, Дунхуанг, 366. 

Унутрашњоаст хтама Тијен Тан, Пекинг


Скулптура је у средњовековној Кини била изузетно развијена. У вајарству су коришћени разноврсни материјали 

— слоновача, дрво, глина, бронза и разне врсте камена, као што су јаспис, корал, тиркиз и жад. Скулпторска 

ремек-дела могу се видети у пећинама Могао у месту Дунхуанг и Лонгмен пећинама у Луојангу. Крут 

фронтални приказ фигуре из претходног периода полако се губи, а појављују се индивидуалне концепције. 

Конвенционалне позе фигура се мењају и уводи се покрет наглашен извијеношћу тела и покретом руке. 

Од монументалних скулптура најчешће су приказиване фигуре Буде и његових следбеника. Портрет Буде карактеришу 

фина линеарност и наглашена геометризација лица. Статуе из Дунхуанга вајане су од иловаче, обликоване 

на дрвеном костуру, све су бојене јаким бојама са наглашеним линеаризмом.Најмонументалнији 

пример фигуре Буде је камена будистичка скулптура рађена у стени. Фигура је моделована под утицајем индијског 

стила династије Гупта, пећине Лонгмен код места Луојанга (240—550). 

Фигура Буде, пећине Лонгмен код места Луојанга, 

Кина, 240—550. 

Џиновски Буда Лишан из 7. века, висок 71 метар, спада у највеће 

камене Буде у Кини 

Лежећи Буда, пећина број 158, пећина Могао, Дунхуанг, Кина 

167


Кинеско сликарство у овом периоду карактерише будистичко сликарство, под династијом Танг, и пејзажно 

сликарство, које свој највећи израз доживљава у периоду династије Сунг. Будистичко сликарство обухвата 

два главна формата: зидне слике и свитак — слика на папиру или свили који су дугачки и до 12 метара, и који 

се могу смотати и преносити. Свитак је коришћен за калиграфске рукописе или слике светаца, и био је главно 

средство представљања будистичке иконографије. У зидном сликарству, међу бројним сликарима, посебно се 

издваја уметник Ву Даоце као један од твораца будистичког зидног сликарства. Мотиви на зидним сликама су 

религиозне теме — лик Буде, свеци, мудраци, хероји, као и приказ раја. На сликама су изражени линеарност у 

цртежу, непропорционалан однос величина, као и одсуство дубине простора. 

Амитабин рај, детаљ фреске, 

пећина Дунхуанг, Кина, 8. век 

Танг Јин, Рибар на реци у јесен, династија Минг, Палата музеј, Тајпеј, Кина, око 1523. 

С временом таоизам потискује будистичку уметност и примат преузима пејзаж, у коме је тежиште на приказу 

односа човека према природи. Предмети се приказују према хијерархији, по којој је људска фигура мала у односу 

на планине, небо, воду и дрвеће, чија је величина наглашена и који имају изражену симболику и значење 

у кинеској уметности. 

Призор на реци у граду Кајфенгу у време традиционалног празника 

сећања на умрле (Ћингминг пролећни фестивал), зидни свитак, дугачак 

преко пет метара; призор на слици се посматра здесна налево. 

Џанг Це Дуан, Ћингминг (пролећни фестивал), 

детаљ, туш на свили, династија Сунг, Палата музеј, 

Пекинг, 960—1279. 

168


Примењену уметност средњовековне Кине обележила је израда употребних 

и украсних предмета од глазиране керамике, метала, дрвета, 

драгог и полудрагог камења, веома веште и аутентичне израде. Предмети 

од специјалног лаковог дрвета, чија се смола наноси у неколико 

слојева, осликавани су на црвеној и црној основи. За декорацију су 

коришћени зооморфни мотиви, геометријске шаре, спирале, али и 

сцене из свакодневног живота. 

Тробојна керамика, која се појавила у време династије Танг, представљала 

је новину у производњи грнчарије. За тробојни порцелан су се 

користиле врсте земље као што су каолин и бела порцеланска глина. 

Материјал за глеђ добијан је печењем оксида гвожђа, цинка, бакра, 

кобалта, мангана и других метала који су фигуринама давали одређене 

нијансе боја. Најважније боје биле су бела, смеђежута, зелена или 

плава. Лице фигура није глазирано, већ само осликавано — усне црвеном 

бојом, а очи, обрве, коса и пунђа мрким тоновима. Најчешће су 

приказивани људи различитог друштвеног ранга: министри, ратници, 

слуге, робови, трговци, плесачице и дворске даме у карактеристичној 

одећи тог времена. Типичан је и плаво-бели порцелан, који је развијен 

крајем владавине династије Јуан, и који је постао ликовни образац 

израде порцеланских ваза током династије Минг, када су се такви скупоцени 

предмети искључиво правили у пару, као одраз у огледалу. 

Метални шлем са позлатом, ручни рад, 

крај династије Јуан, Музеј историје 

монголске инвазије, Фукуока, Јапан 

Такозване Давидове вазе су најстарији 

примерци глазираног белог порцелана 

декорисаног плавим кобалтом, 

династија Јуан, приватна колекција, 

Лондон, 1351. 

Коњ од тробојне керамике, чест 

мотив загробног царског инвентара. 

Коњ је био симбол ратне славе и 

моћи царства, а камила главно 

превозно средство путника и 

трговаца на Путу свиле. 

Дворске даме, тробојна керамика, 

династија Танг, Матсуока музеј, Токио, 8. век 

169


Кикаку-ђи — Златни павиљон, 

Кјото, Муромачи период, 1398. 

Златни павиљон служио је као место 

за чување уметничке колекције 

шогуна Ашикагеа Јошимицуана. 

Обновљен је 1964. након пожара. 

Храм Тодаји-џи, комлекс будистичких 

храмова у Нари, Нара период, 8. век 

Јапанска средњовековна уметност 

Јапанска уметност се развијала под утицајем Кине и Кореје, одакле 

су стизали снажни уметнички и културни подстицаји. Јапан је дуго био 

у периоду праисторије, скоро до 6. века н. е., када почиње нагло да се 

развија. Први периоди у том раздобљу били су Асука (538—645), Нара 

(645—794) и Хејан (794—1185). Крајем 12. века почиње време владавине 

шогуна—јапанских ратника, период Камакура (1185—1333) када је 

Јапан од Кине преузео будизам, такозвани зен-будизам (школа која 

себе сматра чуварем и преносиоцем живе мудрости коју је Буда досегнуо 

путем медитације), као суштински елемент јапанске културе. У 14. 

веку почиње период Муромачи (1333 —1573), па Момојама (1573— 

1615), а од средине 16. века почиње период Еда (1615—1867). Уз бројна 

превирања и ратове, шогуни су владали Јапаном скоро 700 година. У 19. 

веку, након периода Токугава, 1867. године цар је поново преузео власт. 

Архитектуру Јапана у средњем веку карактерише 

подизање грађевина по узору на 

кинеску. Специфичне структуралне одлике 

су дрво као основни материјал, колонаде, 

хоризонтални кровови покривени црепом, 

савијени на угловима, с конзолама уместо 

кровних греда. Подижу се пагоде на више 

спратова, с валовитим крововима и зашиљеним 

врхом торња. Такође, негује се пејзажна 

архитектура — уметност уређења природног 

амбијента, паркова, башти и др. Међу 

најпознатијим грађевинама су Манастири 

из Кјота, Храм у Нари, пагода Јакуши-џија, Такашима 

дворац из Нагана и Златни павиљон 

из Кјота. Основна одлика тих грађевина јесте 

једноставност, као израз аскетизма и естетских 

правила у духу зен-будизма. 

Пагода Хорју-ђи, Нара, 

Асука период, 7. век 

Скулптура је најчешће слободна у простору, бројне су представе Буде, 

који је најчешће приказан у ставу медитације. Статуе су углавном од 

бронзе или обојеног дрвета. Постоје варијације које зависе од периода 

у коме су скулптуре настале. Буши Џочоа је један од најзначајнијих јапанских 

скулптора који је стварао у периоду Хејан. Његови радови имају 

као обележје изражену индивидуалност коју уметник уноси у скулптуру. 

170 

Такашима дворац, Нагано, 16. век 

Шинто божанство, 

бојено дрво, Хејан период, 

Јакуши Џију, Нара, 889—898. век 

Приказана скулптура шинто 

божанства најстарији је примерак 

шинто скулптуре од бојеног дрвета. 

Она је рађена у духу јапанске 

религије шинтоизма — пут богова, 

која потиче још из праисторије. 

Седећи Буда, дрво, златни листићи, 

интарзије од кристала, Камакура 

период, 12—13. век, Национални музеј, 

Токио Јапан,


Одлике јапанског сликарства су стилизација, уравнотеженост, наративност, 

као и чистота и снага израза. Иако су били под утицајем кинеског 

сликарства, јапански уметници успевали су да створе оригиналан и аутентичан 

стил. Најчешћи мотиви, осим сакралних тема и пејзажа, јесу 

људска фигура и илустрације поезије и прича из јапанске културе и 

историје. Аутентичне су и калиграфске монохромне слике тушевима. 

Као подлога се користи папирни свитак, али и украсни и употребни 

предмети, међу којима се издвајају паравани, сликане тканине и лепезе. 

Сешу Тојо, Четири годишња доба, параван од свиле, туш на акварел папиру, 

Хејан период, 1486. 

Независно од кинеске традиције, током 12. и 13. века у Јапану су се 

појавиле школе које су инспирацију за главне теме налазиле у грађанским 

ратовима и херојским догађајима тог времена. 

Фуџивара Таканобу, Цар Минамото 

Јоритомо, Камакура период, 1179. 

Крајем 12. века власт прелази из 

руку цара у руке великих генерала — 

шогуна који су наредних 700 година 

владали Јапаном. Први велики 

шогун био је Минамото Јоритомо, 

који је преместио престоницу у 

Камакури, недалеко од Токија. 

Спаљивање палате Санјо, детаљ слике 

на свитку, Камакура период, 13. век 

Прича о принцу Генџију, детаљ свитка, Хејан период, 1130. 

Кано Ејтоку, Птице и цвеће, 4 од 16 панела 

слике на фусуми — папирним вратима, 

туш на папиру, Момојама период,16. век 

Посебно се издваја Кано школа, коју 

је основао уметник Кано Масанобу 

из Муромачи периода, и која је 

извршила снажан утицај на јапанске 

сликаре наредних периода. 

171



1. Градска панорама 

У Индији, Кини и Јапану у 

средњем веку развиле су се 

различите форме архитектонских 

грађевина. Истражуј на интернету 

и литератури о архитектури тог 

периода. Направи поређења са 

савременом архитектуром у тим 

културама и покушај да пронађеш 

разлике и сличности. Користећи 

разноврсне технике цртања и 

сликања, прикажи у раду свој 

доживљај градова некада и данас. 

Илуструј панораму града или 

грађевине, комбинујући стилове 

и епохе на нов, неуобичајен и 

креативан начин. 

2. Пејзажи прошлости 

Изабери причу или легенду неког 

народа Далеког истока која ти је 

посебно интересантна и илуструј 

је. Инспирација ти може бити 

неко ликовно дело из уметности 

тог народа. Користи елементе 

уметничких дела са Далеког истока 

и комбинуј их на нов и неуобичајен 

начин. Користи сликарске 

технике и материјале који су 

карактеристични за те културе као 

што су акварел, и туш, или моделуј 

рељефне композиције у глини. 

Рељефне декорације у храму Ангкор Ват, Камбоџа, Малезија, 12. век 

Манастири на планини Вутаи, Пећина Могао, Дуанхуанг, Кина, династија Танг, 10. век 

Историја Кегона, један од шест ручних свитака, бојени папир, 13. век 

172


Резиме 

Развоју уметности Индије, Кине, Јапана и других култура 

југоисточне Азије у средњем веку допринео је Пут свиле. 

Индијска уметност је у средњем веку била под снажним 

утицајем културе Кине и ислама. 

Архитектуру Индије обележила је изградња верских грађевина — 

будистичких ступа, хиндуистичких храмова и џамија. Скулптуру 

одликују архитектонске декорације. Изражени су репетиција елемената, 

симболика мотива и покрет фигура. Карактеристике сликарства су 

зидне слике у пећинама-храмовима, а главни мотив је лик Буде. 

Кинеска уметност у средњем веку доживљава процват у свим 

видовима стваралачког изражавања. 

Архитектуру средњевековне Кине одликује подизање пагода, као 

и профаних грађевина. Развија се вишеслојни кров са богатом 

декорацијом и извијеним врховима. Будистички храмови се подижу 

унутар пећина, али и као засебне грађевине, као на пример храм 

Тијен Тан. Скулптура је изузетно развијена. Израђују се монументалне 

скулптуре са ликом Буде и његових следбеника. Новине су приказ 

покрета фигура и карактеризација ликова. Сликарство у овом 

периоду карактерише будистичко сликарство — под династијом 

Танг и пејзажно сликарство, које свој највећи израз доживљава у 

периоду династије Сунг. Примењена уметност је богата у продукцији, 

користе се различити материјали и форме, а типична је појава 

тробојне глазиране керамике, као и плаво-белих кинеских ваза. 


Еклектизам — мешавина различитих стилова. 

Полицентрични лук — лук са три центра 

на индијским џамијама. 

Шогун — јапански ратник. 

Пагода — сакрална грађевина развијена из 

индијске ступе са више спратова, валовитим 

крововима и зашиљеним врхом торња. 

Шива — једно од три врхунска хиндуистичка 

божанства. 

Пејзажна архитектура — уметност уређења 

природног амбијента, паркова, башти и др. 

Свитак — слика на папиру или свили који су 

дугачки и до 12 метара и који се могу смотати 

и преносити. Свитак је коришћен за калиграфске 

рукописе или слике светаца и био је 

главно средство представљања будистичке 

иконографије. 

Зен-будизам — будистичка школа која себе 

сматра чуварем и преносиоцем живе мудрости 

коју је Буда досегнуо путем медитације. 

Јапанска уметност се развијала под директним утицајем 

уметности Кине и Кореје. 

Архитектура се развија по узору на кинеску и одликује је 

једноставност. Подижу се пагоде и негује се пејзажна архитектура. 

Скулптура је слободна у простору, са представама Буде од бронзе 

или бојеног дрвета. Буши Џочо, који уноси индивидуални израз у 

скулптуру, један је од најзначајнијих јапанских скулптора; стварао је 

у периоду Хејан. Одлике сликарства су стилизација, уравнотеженост, 

наративност, чистота и снага израза. 


1. На којим територијама Далеког истока се развија уметност у периоду 

средњег века и које су основне одлике архитектуре, скулптуре 

сликарства и примењене уметности? 

2. Наведи основне карактеристике архитектуре, скулптуре, сликарства 

и примењене уметности Кине у средњем веку. 

3. Које технике, материјали и мотиви су посебно заступљени у 

средњовековној кинеској уметности? Наведи примере и опиши их. 

4. Које су основне одлике архитектуре, скулптуре, сликарства и 

примењене уметности јапанске уметности у средњем веку? 

5. Истражуј у литератури и на интернету информације о 

средњовековној уметности Далеког исток, посебно Индије, Кине и 

Јапана. Анализирај уметничка дела из тог периода. 

6. Напиши мали есеј из ове области на тему која је теби посебно 

интересантна. Разговарај с другима о одликама култура Далеког 

истока; размени своје ставове, мишљење и доживљај. 

Песник на ливади, 

династија Сонг, Кина, 11. век 

www.history—of—china.com 

www.huntingtonarchive.osu.edu/Exhibitions/ 

chineseJadeExhibit_Clay.html 

www.arts.cultural—china.com/26two.html 

www.metmuseum.org/toah/hd/kano/hd_kano.htm 

www.kyohaku.go.jp/eng/dictio/kaiga/43kegon.html 

173

РЕГИСТАР 

А 

Д 

К 

Н 

Акватинта 33, 39 

Акт 14, 23 

Алегорија 10, 23 

Амбулаторијум 87, 93 

Антитеза 143, 155 

Апсидоле 87, 93 

Арабеска 21, 23 

Аркада 87, 93 

Архитектура Византије 64, 71 

Архитектура високе 

ренесансе 140 

Архитектура и скулптура 

рашке стилске групе 106, 131 

Архитектура моравске 

стилске групе 121, 131 

Архитектура ране ренесансе 134 

Архитектура романике 86, 93 

Архитектура српско-византијске 


Астечка уметност 156, 160, 163 

Б 

Бакропис 33, 39 

Бакрорез 33, 39 

Батик 52, 58, 61 

Безистан 77, 78 

Бестијаријум 13, 23 

Бифора 106, 131 

В 

Ваздушна перспектива 40, 46, 51 

Вајарска текстура 26, 31 

Вајарске декорације 

и примењена исламска 

уметност 72, 78 

Вајарство готике 94, 97, 103 

Ведута 18, 23 

Вертикалана перспектива 40, 

41, 51 

Вестибил 106, 131 

Видни зраци 43, 51 

Византијска скулптура 64, 67, 71 

Визуелна метафорика 10, 23 


132, 140, 153 

Висока штампа 32, 34, 39 

Витраж 52, 56, 61 

Г 

Галерија цркве 65, 71 

Готичка архитектура 94, 103 

Гратаж 37, 39 

Графичка преса 32, 39 

Графичка текстура 26, 31 

Грчки крст 66, 71 

Декоративни мотиви 20, 23 

Дигитална штампа 35, 39 

Диптих 67, 71 

Дистанца 43, 51 

Дрворез 34, 39 

Дубока штампа 32,33, 39 

Ђ 

Ђаконикон 106, 131 

Ђесо 53, 61 

Е 

Егзонартекс 87, 93 

Еклектизам 166, 173 

Ж 

Жабља перспекива 45, 51 

Жанр-сцена 15, 23 

Житије 12, 23 

З 

Зен-будизам 170, 173 

И 

Иван 73, 78 

Идеализам 137, 155 

Иконе 53, 61 

Иконоборство 65, 71 

Иконографија 8, 23 

Иконостас 69, 71 

Илуминација 52, 55, 61 

Импасто 52, 61 

Инвенција 8, 23 

Инверзна перспектива 40, 42, 51 

Индијска уметност у средњем 

веку 164, 173 

Иницијал 55, 61 

Инкарнат 113, 131 

Исламска архитектура 72, 78 

Исламска уметност на тлу 

Србије 72, 77, 78 

Исламско сликарство 

минијатура и калиграфија 72, 78 

Историјске теме 9, 23 

Ј 

Јапанска уметност 164, 170, 173 

Калиграфија 52, 54, 61 

Камес 56, 61 

Каролиншка уметност 80, 82, 85 

Катедрала 86, 93 

Катихумен 107, 131 

Католикон 66, 71 

Кецалкоатл 156, 163 

Кибла 73, 78 

Кинеска уметност у средњем 

веку 164, 166, 173 


40, 47, 51 

Конак 73, 78 

Конзоле 119, 131 

Контрафоре 95, 103 

Конхе 115, 131 

Крстасто-ребрасти свод 95, 103 

Ктитор 106, 131 

Куран 72, 78 

Куфска слова 72, 78 

Л 

Лазур 52, 61 

Лазурно сликање 28, 31 

Лантерне 66, 71 

Ликораван 43, 51 

Линеарна перспектива 40, 43, 51 

Линија хоризонта 43, 51 

Линорез 34, 39 

Литографија 35, 39 

М 

Мавари 74, 79 

Мајанска плава 159, 163 

Мандорла 88, 93 

Маниризам 132, 150, 153 

Медреса 73, 78 

Мецене 56, 61 

Мецотинта 33, 39 

Мимбар 73, 78 

Минарет 73, 78 

Минијатура 55, 61 

Минијум 55, 61 

Мисал 101, 103 

Митолошке теме 10, 23 

Михраб 73, 78 

Монотипија 36, 39 

Монофора 106, 131 

Моравска стилска група 104, 

121, 130 

Мотив 8, 23 

Мртва природа 19,23 

Мукарнас 52, 57, 61 

Надреалисти 11, 23 

Нартекс 87, 93 

Натуралистички 141, 155 

Нефигуративни мотиви 20, 23 

О 

Олмечка уметност 156, 163 

Опатија 86, 93 

Отисак 32, 39 

Отонска уметност 80, 83, 85 

Офсет штампа 35, 39 

П 

Пагода 166, 173 

Пандантифи 65, 71 

Параклиси 106, 131 

Пастуозно сликање 28, 23 

Певнички трансепти 106, 131 

Пејзаж 16, 23 

Пејзажна архитектура 170, 173 

Пергамент 54, 61 

Перпедикуларни стил 96, 103 

Персонификација 10, 23 

Перспектива 40, 51 

Перспектограф 47, 51 

Пиластар 87, 93 

Пирг 108, 131 

Пленер 17, 23 

Полиперспектива 40, 48, 51 

Полиптих 98, 103 

Полихромија 121, 131 

Полицентрични лук 164, 173 

Портрет 12, 23 

Потка 56, 61 


104, 105, 129 

Преломљени лук 95, 103 

Препаратура 53, 59, 61 

Примењена уметност Готике 

94, 103 

Припрата 87, 93 

Пропусна штампа 32, 35, 39 

Простор 40, 51 

Протезис 106, 131 

Проторенесанса 133 

Псалтир 101, 103 

Птичја перспектива 45, 41 

174


Р 

Равна штампа 32, 35, 39 

Радочелски мермер 107, 131 

Развијени тип цркве 114, 131 

Рана ренесанса у Италији 132, 

134, 153 

Рашка стилска група 104, 106, 129 

Религиозне теме 12, 23 

Реликвија 89, 93 

Реликвијари 89, 93 

Ренесансни неоплатонизам 

134, 155 


132, 145, 153 

Розета 87, 93 

Романичко вајарство 86, 88, 93 

Романичко сликарство 86, 89, 93 

Ротонде 105, 131 

Розета 87, 93 

Романичко вајарство 86, 88, 93 

Романичко сликарство 86, 89, 93 

Ротонде 105, 131 

С 

Сажети тип цркве 114, 131 

Свитак 168, 173 

Сига 107, 131 

Скулптура високе ренесансе 

141 

Скулптура ране ренесансе 

136 

Скулптура српско-византијске 


Сликање темпером на дасци 

52, 53, 61 

Сликарска текстура 26, 31 

Сликарство Византије 64, 68, 71 

Сликарство високе ренесансе 142 

Сликарство готике 94, 103 

Сликарство моравске стилске 

групе 124, 131 

Сликарство ране ренесансе 138 

Сликарство рашке стилске 

групе 111, 131 

Сликарство српско-византијске 



владавине 104, 126, 131 

Српско-византијска стилска 

група 104, 114, 130 

Стајалиште 43, 51 

Сува игла 33, 39 

Сфумато 46, 51 

Т 

Тамбур 66, 71 

Тапас 52, 58, 61 

Таписеријa 52, 56, 61 

Тачка недогледа 43, 51 

Текстура 26, 31 

Тема 8, 23 

Теологија 140, 155 

Тимпанон 88, 93 

Тип цркве уписаног крста 64, 71 

Ткање 56, 61 

Толтечка уметност 156, 163 

Травеј 87, 93 

Трансепт 87, 93 

Триконхос 115, 131 

Триптих 67, 71 

Трифора 106, 131 

Trompe l` oil 27, 31 

Ћ 

Ћилимарство 56, 61 

У 

Угаона перспектива 44, 51 

Уљана боја 52, 61 

Уљано сликарство 52, 61 

Уметничка графика 32, 39 

Уметност Инка 156, 161, 163 

Уметност Маја 156, 157, 163 


народа 80, 85 

Ф 

Фактура 26, 31 

Фантастика 11, 23 

Фарисеји 147, 155 

Филигранство 52, 57, 61 

Филц 32, 39 

Фротаж 37, 39 

Х 

Хагиографске теме 69, 71 

Хамам 73, 78 

Хиџра 72, 78 

Хуманизам 133, 155 

Ц 

Царичин град 64, 70, 71 

Централна перспектива 44, 51 

Централни тип цркве 64, 71 

Церемонијална платформа 

157, 163 

Ч 

Часловац 101, 103 

Џ 

Џамија 73, 78 

Ш 

Шедрван 73, 78 

Шива 165, 173 

Шогун 170, 173 

Штрих 53, 61 

Штуко 52, 57, 61 

175


I ПОГЛАВЉЕ 

ТЕМЕ И МОТИВИ У 


ТЕМЕ И МОТИВИ У ЛИКОВНОЈ 


САДРЖАЈ 

ТЕМЕ И МОТИВИ У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ 

ИСТОРИЈСКЕ ТЕМЕ У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ........................................................8 

МИТОЛОШКЕ ТЕМЕ И ФАНТАСТИКА У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ................10 

РЕЛИГИОЗНЕ ТЕМЕ У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ......................................................12 

ПРИКАЗ ЉУДСКЕ ФИГУРЕ У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ......................................14 

ЖАНР-СЦЕНЕ........................................................................................................................15 

ПРИРОДА КАО ЛИКОВНИ МОТИВ...........................................................................16 

УРБАНО ОКРУЖЕЊЕ КАО МОТИВ У ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ........................18 

МРТВА ПРИРОДА КАО ЛИКОВНИ МОТИВ...........................................................19 

ДЕКОРАТИВНИ И НЕФИГУРАЛНИ МОТИВИ...........................................................20 

II ПОГЛАВЉЕ 

ЛИКОВНИ ЈЕЗИК 

ПОВРШИНА, ТЕКСТУРА, 

ФАКТУРА 

ПОВРШИНА, ТЕКСТУРА, ФАКТУРА 

ТЕКСТУРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ ПОВРШИНА...................................................................26 

ФАКТУРА У СЛИКАРСТВУ И СКУЛПТУРИ....................................................................28 

Материјали и технике 



Графика..................................................................................................................................32 

Технике дубоке штампе...................................................................................................33 

Технике високе штампе...................................................................................................34 

Технике равне штампе, дигитална и сито-штампа...............................................35 

Монотипија.....................................................................................................................36 

Фротаж и гратаж.................................................................................................................37 



ПРОСТОР И ПЕРСПЕКТИВА ............................................................................................40 

ВЕРТИКАЛНА ПЕРСПЕКТИВА........................................................................................41 

ИНВЕРЗНА ПЕРСПЕКТИВА..............................................................................................42 

ЛИНЕАРНА ПЕРСПЕКТИВА.............................................................................................43 

ВАЗДУШНА ПЕРСПЕКТИВА.............................................................................................46 

КОЛОРИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА..................................................................................47 

ПОЛИПЕРСПЕКТИВА.................................................................................................48 

Материјали и технике 

РАЗВОЈ ЛИКОВНИХ ТЕХНИКА У 

СРЕДЊЕМ И НОВОМ ВЕКУ 

РАЗВОЈ ЛИКОВНИХ ТЕХНИКА У СРЕДЊЕМ И НОВОМ ВЕКУ 

Уљано сликарство.............................................................................................................52 

Сликање темпером на дасци.......................................................................................53 

Калиграфија...................................................................................................................54 

Минијатура и илуминација...........................................................................................55 

Таписерија, ткање и ћилимарство, витраж.............................................................56 

Штукатура, зграфито, обрада метала и филигранство.......................................57 

Сликање на свили, батик и тапас............................................................................58 

176



ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ 

Архитектура Византије...................................................................................................64 

Византијска скулптура.....................................................................................................67 

Сликарство Византије......................................................................................................68 

Царичин град ......................................................................................................................70 

ИСЛАМСКА УМЕТНОСТ 

Исламска архитектура.....................................................................................................72 

Вајарске декорације и примењена уметност......................................................74 

Сликарство минијатура и калиграфија..................................................................76 

Исламска уметност на тлу Србије...........................................................................77 

УМЕТНОСТ РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА 

УМЕТНОСТ У ДОБА ВЕЛИКЕ СЕОБЕ НАРОДА......................................................80 

КАРОЛИНШКА УМЕТНОСТ..............................................................................................82 

ОТОНСКА УМЕТНОСТ........................................................................................................83 

III ПОГЛАВЉЕ 

УМЕТНИЧКО НАСЛЕЂЕ 


Византијска уметност 

Исламска уметност 

Уметност раног средњег века 

Уметност романике 

Уметност готике 

Српска средњовековна уметност 

УМЕТНОСТ РОМАНИКЕ 

Архитектура Романике....................................................................................................86 

Романичка скулптура.......................................................................................................88 

Романичко сликарство и примењена уметност..................................................89 

УМЕТНОСТ ГОТИКЕ 

Готичка архитектура.........................................................................................................94 

Готичка скулптура..............................................................................................................97 

Сликарство готике и примењена уметност...........................................................98 

СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ 

ПОЧЕЦИ УМЕТНОСТИ КОД СРБА..............................................................................105 

РАШКА СТИЛСКА ГРУПА...............................................................................................106 

Архитектура и скулптура рашке стилске групе.................................................106 

Сликарство рашке стилске групе...........................................................................111 

СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКА СТИЛСКА ГРУПА...............................................................114 

Архитектура српско-византијске стилске групе................................................114 

Скулптура српско-византијске стилске групе..................................................117 

Сликарство српско-византијске стилске групе...................................................118 

МОРАВСКА СТИЛСКА ГРУПА.........................................................................................121 

Архитектура моравске стилске групе...................................................................121 

Сликарство моравске стилске групе....................................................................124 

СРПСКА УМЕТНОСТ У ДОБА ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ............................................126 

РЕНЕСАНСА И МАНИРИЗАМ 

РАНА РЕНЕСАНСА У ИТАЛИЈИ...................................................................................134 

Архитектура ране ренесансе.....................................................................................134 

Скулптура ране ренесансе..........................................................................................136 

Сликарство ране ренесансе........................................................................................138 

ВИСОКА РЕНЕСАНСА У ИТАЛИЈИ.............................................................................140 

Архитектура високе ренесансе.................................................................................140 

Скулптура високе ренесансе.....................................................................................141 

Сликарство високе ренесансе...............................................................................142 

РЕНЕСАНСА НА СЕВЕРУ ЕВРОПЕ................................................................................145 

МАНИРИЗАМ......................................................................................................150 


Олмечка уметност............................................................................................................148 

Древне Маје и уметност Толтека.............................................................................149 

Астечка уметност.............................................................................................................152 

Уметност Инка...................................................................................................................153 


Ренесанса и маниризам 


УМЕТНОСТ ДАЛЕКОГ ИСТОКА У 

СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

УМЕТНОСТ ДАЛЕКОГ ИСТОКА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

УМЕТНОСТ ИНДИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ..................................................................164 

УМЕТНОСТ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КИНЕ....................................................................166 

ЈАПАНСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ............................................................170 

РЕГИСТАР ПОЈМОВА.....................................................................................................174 

177

ЛИТЕРАТУРА 

Altman, L. (2004). Knarus lexikon malerei und grafik, München: Knaur Retgeber Verlage. Ein Unternehmen der 

Droemerschen Verlagsanstalt Th. Knaur Nachf. GmbH & Co. KG. 

Арнхајм, A. (1998). Уметност и визуелно опажање, Београд: Универзитет уметности и Студентски културни 

центар. 

Arnhajm, R. (1990). Basic Perspective, Лондон: Tames and Hudson. 

Арнхајм, Р. (1985). Визуелно мишљење, Београд: Универзитет уметности. 

Avdijev, V. L. (2009). Istorija Starog istoka, Beograd: Edicija. 

Baumgart, F. (1979). Mali leksikon arhitekture, Beograd: Jugoslavija. 

Белвес, П. (1976). Цртамо и сликамо, Београд: Нолит. 

Biten, A. M. (2010). Stara Grčka, Beograd: Clio. 

Бертнард, Р. (1998). Историја западне филозофије, Београд: Народна књига-Алфа. 

Богдановић, К., Бурић, Б. (1991). Теорија форме, Београд: ЗУНС. 

Богдановић, К. и Бурић, Б. (2004). Теорија форме, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 

Bussagli, M. (2006). Arhitektura, Varaždin: Stanek. 

Бусаљи, М. (2007). Врхунски домети архитектуре, Београд: Еврођунти. 

Васић, П. (1988). Увод у ликовне уметности, Београд: Универзитет у Београду. 

Vajs-Bauer, S. (2017). Istorija starog sveta - I tom - Prve civilizacije, Beograd: Laguna. 

Vazari, Đ. (2000). Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Beograd: Libretto. 

Vitruvije (2014). Deset knjiga o arhitekturi, Beograd: Orionart. 

Vučkovački-Savić, V. (1959). Umetnost Indije, Beograd: Prosveta. 

Гавела, Б., Ковачевић, Ј., Васић, Р., Јовановић, В. (1982). Археологија, Београд: Стручна књига. 

Goncalec, A. (2012.). Geniji umetnosti – Mikelanđelo, Beograd: Knjiga komerc. 

Gasparini, L., Marabeli, S. (2009.). Remek dela likovne umetnosti od antičkog doba do danas, Novi Sad: 

Pravoslavna reč. 

Gombrih, E. H. (2005). Saga o umetnosti (umetnost i njena istorija), Beograd: Laguna. 

Grupa autora (1980). Kako prepoznati umetnost (1-12), Beograd: Vuk Karadzic. 

Grupa autora (2008). Egipat i drevne civilizacije, Beograd: Mono i Manjana. 

Grupa autora (1978). Muzeji sveta –London – British museum, Zagreb: Mladost. 

Dajnin, Dž. (2005). Drevni svet, Beograd: Knjiga komerc. 

Davies, J. E. P., Deny, B. W., Hofrichter, F. F., Jacobs, J., Roberts, M. A., Simon, L. D. (2007). Janson`s history of art: 

Western tradition, New Jersey: Pearson Education, Inc. 

Deroko, A. (1985). Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji, Beograd: Turistička štampa 

- Spomenici kulture. 

Dicić, V. (2009). Vojska od terakote, Beograd: Etno Stil. 

Дицић, В. (2009). Културна баштина у функцији туризма: Град Сиан (Xi'an) – античка престоница Кине, 

Суботица: Зборник Међународне конференције културног туризма (ICCUTO). 

Дицић, В. (2007). Преглед неолитских локалитета на подручју источне Србије, Зброник међународног 

симпозијума Проблеми неолитизације и развој раних неолитских култура на подручју Балкана -Тузла: ЈУ 

Музеј источне Босне. 

Дицић, В. (2008). Етно слика провинције Јунан, Каталог изложбе Ношње националних мањина у Кини, 

Београд: Етнографски музеј. 

Дицић, В. (2010). Поговор за књигу ,,Ислам у Кини“, аутора Zhang Guanglin, Београд: Монотеист. 

Đorđević, J. (2010). Lepota vekovnog stvaranja, Beograd: Dveri. 

Đorđević, I. M. (2008). Studije srpske srednjovekovne umetnosti, Beograd: Zavod za udžbenike. 

178

Eš, R. (2011). Velika čuda sveta, Beograd: Laguna. 

Zhang, Y. (2007). Five Thousand Years of Chinese Nation, Beijing: Foreign Languages Press. 

Janson, H. W. (1996). Istorija umetnosti - Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas, Beograd: Prosveta. 

Janson, H. V., Jansnon, E. (2013). Istorija umetnosti, Beograd: Vulkan. 

Клајн, И., Шипка, М. (2007). Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј. 

Којен, Л. (1987). Уметност и вредност, Београд: Завод за издавачку делатност. 

Kučeković, A. (2014). Umetnost ranih civilizacija 2, skripta Fakulteta likovnih umetnosti: Beograd. 

Larousse, F. K. (2008). Drevne civilizacije – priredila Catherine Salles, Beograd: Laguna. 

Larousse, F. K. (2006). Mitologije sveta, Beograd: Dereta. 

Mekdonald, Š. (2014). Vodič kroz muzejske studije, Beograd: Klio. 

Nestorović, B. (1962). Arhitektura starog veka, Beograd: Narodna knjiga. 

Nestorović, B. (1967). Uvod u arhitekturu, Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika SRS. 

Nurdberg, N. (2011). Dinamični srednji vek, Beograd: Evoluta. 

Pajin. D. (1998). Druga zemlja drugo nebo – filozofija umetnosti Kine i Japana, Beograd: BMG. 

Papazoglu, F. (2010). Istorija helenizma, Beograd: Srpska književna zadruga. 

Paolo, F. (2012). Geniji umetnosti – Rafael, Beograd: Knjiga komerc. 

Пискел, Ђ. (1974). Општа историја уметности 1, Београд: Вук Караџић. 

Prete, M. K. (2003). Istorija umetnosti, Prometej: Novi Sad. 

Periden, F. (2002). Civilizacije drevnih naroda, Novi Sad: Zmaj. 

Radke, G. M. (2009). Leonardo da Vinci and the Art of Sculpture, Atlanta, Georgia: High Museum of Art. 

Rober, Ž. N. (2009). Stari Rim, Beograd: Clio. 

Рид. Х. (1971). Умјетност и отуђење, Загреб: Младост. 

Розић, В. (1976). Уметност на путевима искушења, Београд: Младост. 

Ružić, M. (1972). Kratak pregled istorije umetnosti, Sarajevo: Zavod za udžbenike. 

Simić, P. (2000). Crkvena umetnost – pregled razvoja graditeljstva i živopisa, Srbija: Manastir Hilandar. 

Sherman & Lee (1972). Istorija umetnosti Daleki istok – od kamenog doba do kraja XVIII veka, Beograd: Izdavački 

zavod Jugoslavije. 

Tanasijević, M. (1989). Rečnik Egipatske civilizacije, Opus: Beograd. 

Fahr-Becker, G. (2006). The Art of East Asia, Könemann. 

Fernant, K. (2006). Mitologije sveta, Dereta: Beograd. 

Филиповић, С. (2011). Методика ликовног васпитања и образовања, Београд: Универзитет уметности у 

Београду и Клет. 

Филиповић, С. (2017). Васпитна функција уџбеника ликовне културе (оригинални научни рад), Учење и 

настава, Година III, 1/2017., Београд: Клет друштво за развој образовања, 127-142. 

Филиповић, С. (2004). Сликарска композиција у савременом архитектонском простору (магистарска 

теза), Београд: Факултет примењених уметности. 

Филиповић, С. (2016). Методичка пракса ликовних педагога, Београд: Факултет ликовних уметности. 

Каменов, Е., Филиповић, С. (2009). Мудрост чула трећи део – дечје ликовно стваралаштво, Нови Сад: Драгон. 

Хартман, Н. (2004). Естетика, Београд: Дерета. 

Hart, Dž. (2006). Stari Egipat, Beograd: Knjiga komerc. 

Čanak-Medić, M., Todić, B. (2015). Manastir Studenica, Novi Sad: Platoneum. 

179

ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ 

www.npg.org.uk/visit/portrait—explorer.php 

www.en.wikipedia.org/wiki/Fantastic_art 

www.wikipaintings.org/en/paintings—by—genre 

www.commons.wikimedia.org/wiki/Category:Bulls_in_art 

www.youtube.com/watch?v=1ZWKwglLcG0 

www.masterworksfineart.com 

www.britishmuseum.org/whats_on/past_exhibitions/2012/hercules_segers.aspx 

www.metmuseum.org/toah/hd/mztn/hd_mztn.htm 

www.moma.org/interactives/projects/2001/whatisaprint/ 

www.fluc.org/sr/index.php?str=radionica 

www.amarind.unm.edu/about—us/20—what—is—lithography 

www.moma.org/explore/collection/ge/techniques/lithography.html 

www.fluc.org/sr/index.php 


www.sr.wikipedia.org/sr/Византијска_уметност 


www.en.wikipedia.org/wiki/Book_of_Kells 

http://www.youtube.com/watch?v=tMPhHTtKZ8Q 

http://www.youtube.com/watch?v=rRGQPJIO5CM 

www.durhamcathedral.co.uk/ 

www.wga.hu/frames—e.html?/html/zgothic/1romanes/cap—12c2/index.html 

www.cathedrale—chartres.org 

www.musee—moyenage.fr/collection/oeuvre/la—dame—a—la—licorne.html 

www.christusrex.org/www1/francis/index.html 

www.narodnimuzej.rs/ 

www.monumentaserbica.com/ 

www.whc.unesco.org/en/statesparties/rs 

www.zaduzbine—nemanjica.rs 

www.srpskoblago.org/Archives/ 

www.istorijskabiblioteka.com/sadrzaj:istorija—umetnosti 

www.history-world.org/renaissance 

www.uffizi.firenze.it 

www.bezoekers.brugge.be 

www.nga.gov/content/ngaweb.html 

www.louvre.fr/en/homepage 

www.nationalgallery.org.uk 

www.mv.vatican.va 

www.operaduomo.firenze.it/en 

www.vatican.va/various/cappelle/index_paolina_it.htm 

www.authenticmaya.com/ 

www.aztec—history.com/ancient—aztec—art.html 

www.history—of—china.com 

www.huntingtonarchive.osu.edu/Exhibitions/chineseJadeExhibit_Clay.html 

www.arts.cultural—china.com/26two.html 

www.metmuseum.org/toah/hd/kano/hd_kano.htm 

www.kyohaku.go.jp/eng/dictio/kaiga/43kegon.html 

180

ИНДЕКС ИЛУСТРАЦИЈА 


Фотографије коришћене према Creative Commons лиценци за слободну документацију: www.commons.wikimedia.org; www.wikiart.org; www.sr.wikipedia.org; www.wikitravel.org; www.flickr.com 

www.artsy.net; www.pixabay.com 

Фотографије коришћене према Creative Commons лиценци за слободну документацију: 

Страна 1: Двојна икона: Богородица Одигитрија (са оковом), трећа четвртина 14. века 

(Theotokos Hodegetria 14th c Serbia. Аутор: National Museum of Serbia) 

Страна 2: Краљица Симонида, копија фреске из Грачанице, Србија,1320. (копирала Олга 

Тиран 1964, Галерија фресака, Народни музеј у Београду) (Kraljica Simonida, freska iz 

Gračanice. Аутор: Mickey Mystique) 

Страна 3: Питер Бројгел Старији, Косидба, 1565. (Die Heuernte. Аутор: public domain) 

Страна 7: Питер Бројгел Старији, Поморска битка у заливу Напуља, детаљ слике, уље на 

платну, 1558—1562. (Pieter Bruegel d. Ä. 031. Аутор: public domain) 

Страна 8: Јан Вермер, Поглед на Делфт, 1660. Vermeer-view-of-delft. Аутор: public domain) 

Страна 8: Фернар Леже, Адам и Ева, 1934. (Adam et Eve. Аутор: public domain) 

Страна 9: Албрехт Алдорфер, Битка код Иса, 1528. (Albrecht Altdorfer - Schlacht bei Issus (Alte 

Pinakothek, München). Аутор: public domain) 

Страна 9: Франсоа Жерар, Битка три императора, 1805—1810. (Austerlitz-baron-Pascal. 

Аутор: public domain) 

Страна 9: Пабло Пикасо, Герника, детаљ, 1937. (Аутор: С. Филиповић) 

Страна 9: Паја Јовановић, Сеоба Срба,1896. (Seoba Srba. Аутор: public domain) 

Страна 10: Алегорија мора — детаљ композиције Страшни суд, фреске из манастира 

Грачанице, прва половина 14. века (Gracanica 02. Аутор: Pavle Cikovac) 

Страна 10: Сандро Ботичели, Венера и Марс, око 1483. (Botticelli-Venus and Mars. Аутор: 

public domain) 

Страна 10: Антонио Канова, Психа и амор, 1797. (Amor-Psyche-Canova-JBU01. Аутор: Jörg Bittner Unna) 

Страна 10: Марк Шагал, Мит о Орфеју, 1977. (The Myth of Orpheus. Аутор: public domain) 

Страна 11: Радојица Живановић — Ное, Привиђање у диму, уље на платну, 1932. (Priviđenje u 

dimu, 1932.inv.br. S 1495. Аутор: Muzej savremene umetnosti Beograd) 

Страна 11: Вилијам Блејк, Велики црвени змај и жена обучена у сунце, 1805—1810. (The 

Great Red Dragon and the Woman clothed with the sun. Аутор: public domain) 

Страна 11: Ђузепе Арчимболдо, Библиотекар, 1566. (Porträtt. Karikatyr. Bibliotekarien. 

Guiseppe Arcimboldo - Skoklosters slott – 73759. Аутор: Samuel Uhrdin) 

Страна 11: Макс Ернст, Слон са Целебеса, 1921. (The Elephant Celebes. Аутор: public domain) 

Страна 11: Рене Магрит, Терапеут, 1937. (The therapeutist. Аутор: public domain) 

Страна 11: Алберто Савинио, Верна жена, око 1930. (The Faithful Marriage by Alberto Savinio. 

Аутор: Jeremy Donaldson) 

Страна 12: Добри пастир, ранохришћанска скулптура, 4. век (The Good Shepherd, 280-290 

AD, Late Roman, Asia Minor, marble - Cleveland Museum of Art - DSC08336. Daderot) 

Страна 12: Исус Христос, фреска, црква Богородица Љевишка, Призрен, Косово и Метохија, 

14. век (Ljeviska001. Аутор: CrniBombarder!!!) 

Страна 12: Микеланђело Буонароти, Први грех и изгон из раја, фреска из Сикстинске 

капеле, Италија, око 1511. (Michelangelo Sündenfall. Аутор: public domain) 

Страна 12: Четири јеванђелиста, каролиншка уметност, 9. век (Karolingischer Buchmaler um 

820 001. Аутор: public domain) 

Страна 12: Јан Ван Ајк, Централни панел Ганског олтара — Поклоњење свих светих мистичном 

јагњету (Христосу) у рају, 15. век (Retable de l'Agneau mystique (7).Аутор: public domain) 

Страна 13: Тезеј и Минотаур, римска копија, 1. век (Antoine-louis barye, teseo e il minotauro, 

01. Аутор: sailko) 

Страна 13: Вилијам Блејк, Илустрација Минотаура, 19. век (Blake Dante Hell XII. Аутор: public domain) 

Страна 13: Свети Лука, минијатура, 8. век (Meister der Fuldaer Schule (I) 001. Аутор: public domain) 

Страна 13: Лира са главом бика, детаљ, сумерска уметност, 3. миленијум пре н. е. (Архива KLETT-a) 

Страна 14: Албрехт Дирер, Аутопортрет са рукавицама, 1498. (Albrecht Dürer 103. Аутор: 


Страна 14: Пјеро дела Франческа, Двоструки портрет Батисте Сфорца и Федерика да 

Монтефелтра, око 1472. (Piero della Francesca 044. Аутор: public domain) 

Страна 14: Камил Клаудел, Биста Родена, 1888 — 1889. Auguste Rodin par Camille Claudel 

(musée Rodin) (8026456955). Jean-Pierre Dalbéra) 

Страна 14: Микеланђело Буонароти, Роб на умору, 1513. 'Dying Slave' Michelangelo JBU001. 

Jörg Bittner Unna 

Страна 14: Групни портрет — Цар Душан са царицом Хеленом и младим принцом сином 

Урошем, Високи Дечани, Србија, 14. век Family of Serbian Emperor Stefan Dušan, Dečani. 


Страна 15: Гистав Курбе, Просејавање пшенице, око 1854. (Gustave Courbet 014. Аутор: 


Страна 15: Питер Бројгел Старији, Сеоска свадба, око 1568. (Pieter Bruegel the Elder - Peasant 

Wedding - Google Art Project 2. Аутор: public domain) 

Страна 15: Анри Матис, Разговор, 1909—1911. (Matisse Conversation. Аутор: public domain) 

Страна 15: Јан Вермер, Млекарица, око 1660. (слика лево) (Johannes Vermeer - Het 

melkmeisje - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 15: Франсоа Буше, Доручак, 1739. (слика десно) (François Boucher 002. Аутор: public domain) 

Страна 16: Албрехт Дирер, Поглед на долину Арко у Тиролу, 1495. (Burg arco dürer 1495. 


Страна 16: Ђорђоне да Кастелфранко, Олуја, уље на платну, око 1505. ccademia - La tempesta 

- Giorgione. Аутор: Didier Descouens) 

Страна 16: Албрехт Алдорфер, Дунавски пејзаж, око 1520.(Altdorfer-Donau. Аутор: Rainer Zenz) 

Страна 16: Питер Бројгел Старији, Повратак ловаца, 1568. Pieter Bruegel the Elder - Hunters in 

the Snow (Winter) - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 17: Џон Констејбл, Солсбери, 1815. (Constable Salisbury meadows. Аутор: public domain) 

Страна 17: Каспар Давид Фридрих, Вацман,1832. (Caspar David Friedrich 012. Аутор: public domain) 

Страна 17: Винсент ван Гог, Пут са чемпресима, 1890. (Van Gogh - Country road in Provence by 

night. Аутор: public domain) 

Страна 17: Клод Моне, Вече у Венецији, 1908. (Claude Monet - Twilight, Venice. Аутор: public domain) 

Страна 17: Николас де Стал, Сицилија, 1953. (Sicile (Agrigente). Аутор: public domain) 

Страна 18: Зидна слика са архитектонским мотивима, Помпеја, 1. век (Pompeii Fresco 002. 


Страна 18: Каналето, Гранд канал са цркве Санта Марија дела Салуте, 1730. (Canaletto - The 

Entrance to the Grand Canal, Venice - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 18: Умберто Боћони, Улица улази у кућу, 1911. (Umberto Boccioni, 1911, The Street 

Enters the House, oil on canvas, 100 x 100.6 cm, Sprengel Museum. Аутор: Herzog-Johann-Gymnasium) 

Страна 18: Амброђо Лоренцети, Добра градска управа, Градска већница у Сијени, Италија, 

14. век (Ambrogio Lorenzetti Allegory of Good Govt. Аутор: public domain) 

Страна 18: Камиј Писаро, Авенија Опера, 1898. (Camille Pissarro - Avenue de l'Opera - Musée 

des Beaux-Arts Reims. Аутор: public domain) 

Страна 19: Јан Бројгел Млађи, Корпа цвећа, уље на дасци, 1601—1678. (A Basket of Flowers 

MET DT2134. Аутор: public domain) 

Страна 19: Лајонел Фајнингер, Мртва природа са каном, 20. век (Still Life with Can. Аутор: 


Страна 19: Мртва природа као мотив који се појављује у уметности још од старог века, 

Помпеја, 1. век (Архива KLETT-a) 

Страна 19: Џорџ Флегел, Мртва природа с папагајем, Немачка, 1630. (Flegel, Georg - Still-life 

with Parrot. Аутор: public domain) 

Страна 19: Пол Сезан, Мртва природа с јабукама и поморанџама, детаљ слике, око 1889. 

(Still Life with a Curtain. Аутор: public domain) 

Страна 20: Орнаментални мотиви у техници витража, Катедрала у Шартру, Француска, 

1221—1230. (Ficheiro:Rose windows of the Chartres Cathedral. Аутор: public domain) 

Страна 20: Хенри Мур, Затварање дела, 1963. (Locking Piece, Millbank.Аутор: Prioryman) 

Страна 20: Декорисани илуминирани рукопис — Благовести, књига Часловац Војводе од 

Берија (Књига сати), 1410. (Boucicaut-Meister. Аутор: public domain) 

Страна 20: Плочица са орнаментом, злато и емајл, манастир Хиландар, 11. век (Аутор: 

Народни музеј у Београду © 2017.) 

Страна 20: Ђакомо Бала, Линије брзине, 1913. (Balla Line of Speed 1913. Аутор: public domain) 

Страна 21: Декоративни елементи арабеске у куполи џамије у Кордоби, Шпанија (Cordoba 

Mosque 14. Аутор: Manuel de Corselas) 

Страна 21: Арабеска на оријенталном ћилиму (17-9 3-1964-Saltingtaeppe Photo-Pernille- 

Klemp-f. Аутор: public domain) 

Страна 21: Келтска златна копча с флоралним преплетима, из брода-гробнице у Сатон Хоу, 

Ирска, 7. век (Belt buckle. Аутор: Michel wal) 

Страна 21: Украсни медаљон с драгим камењем Карла Великог, 8—9. век Fibula van Dorestad 

(8573317296). Аутор: rob koopman. Обрада: С. Филиповић) 

Страна 21: Мауриц Корнелис Ешер, Круг, 1959. (Escher Circle Limit III. Аутор: Tomruen) 

Страна 21: Пример арабеске у исламској архитектури (Serallo 15 (4400467569). Аутор: 

michael clarke stuff) 

Страна 22: City of Zaragoza, Juan Bautista Martínez del Mazo, 1647. - Слика 1 (Vista de Zaragoza 

en 1647. Аутор: public domain) 

Страна 22: Glass and Bottle of Straw Rum, Pablo Picasso, 1914. - Слика 2 (Glass and Bottle of 

Straw Rum. Аутор: public domain) 

Страна 22: Three girls on red background, Fernand Leger, 1927. (Three girls on red background 

(composition with three women). Аутор: public domain) 

Страна 22: The Sailor, Pablo Picasso, 1938. (The Sailor. Аутор: public domain) 

Страна 22: Cranes, Emperor Huizong of Song, 1112. (Song-Palace1. Аутор: From zh wiki) 

Страна 23: Дејвид Хокни, Моји родитељи, 1977. (Архива KLETT-a) 

Страна 25: Јан Ван Ајк, Потрет Арнолфинија и његове жене, детаљ слике, уље на дасци, 

1434. (слика десно) (The Arnolfini Portrait, détail (2). Аутор: public domain) 

Страна 26: Исламска архитектонска декорација (Atauriques. Yves Remedios) 

Страна 26: Жан Дибифе, Богата земљишта, уље на платну, 1956. (Архива KLETT-a) 

Страна 26: Клод Моне, Литица Етрета, 1885. (Claude Monet The Cliffs at Etretat. Аутор: public domain) 

Страна 27: Ђакомо Бала, Ноћна лампа, 1909. (Street Light. Аутор: public domain) 

Страна 27: Рој Лихтенштајн, Девојка са сузом III, 1977. (GIRL WITH TEAR III, Roy Lichtenstein. 


Страна 27: Андре Масон, Борба риба, 1926. Battle of Fishes. Аутор: public domain) 

Страна 28: Хуан Миро, Глава пушача, литографија, 1925. (Smoker Head. Аутор: public domain) 

Страна 28: Липман Китај, Пријатељство и сенка издаје, 20. век (The friendship and the 

shadow of betrayal. Аутор: public domain) 

Страна 28: Роберт Раушемберг, Без имена, детаљ слике, асамблаж, 1954. (Архива KLETT-a) 

Страна 28: Фактура на апстрактним сликама аустралијске уметнице Емили Кејм Книгвареј, 

1990—1995. (Архива KLETT-a) 

Страна 28: Петар Лубарда, Зора над Београдом, 1972. (Петар Лубарда, Зора над Београдом, 

1972. Аутор: Orjen) 

Страна 29: Бронзана посуда, династија Шанг, Кина, 13. век (Dinastia shang, periodo anyang, 

contenitore per scaldare il vino (guang), 1200 ac ca. Аутор: Sailko. Обрада фотографије: С. Филиповић) 

Страна 29: Чарлс пети, краљ Француске, мермерна скулптура, 14. век (Charles V and Joanna 

of Bourbon, 8 October 2012. Аутор: Flickr. Обрада фотографије: С. Филиповић) 

Страна 29: Микеланђело Буонароти, Борба кентаура, рељеф,1490—1492. (Michelangelo, 

centauromachia, 1492 ca. 01. Аутор: Sailko) 

Страна 29: Ман Реј, Поклон, гвоздена скулптура, 1921. (Архива KLETT-a) 

Страна 29: Асамблаж Курта Швитерса, 1919. (Merzbild Rossfett. Аутор: public domain) 

Страна 29: Лучо Фонтана, Резови на платну, акварел на платну,1965. (Архива KLETT-a) 

Страна30: Франсис Пикабија, Жена од шибица, 1924. (Match Woman. Аутор: public domain) 

Страна30: Франсис Пикабија, Адам и Ева, 1931. (Adam and Eve. Аутор: public domain) 

Страна30: Алфонсо Осорио, Света Марија, 1950. (Alfonso Ossorio St Maria Goretti. Аутор: PinoyArt) 

Страна30: Макс Ернст, Визија, детаљ слике,1927. (Vision Induced by the Nocturnal Aspect of 

the Porte St. Denis. Аутор: public domain) 

Страна31: Икона Христа Спаситеља, Манастир Свете Катарине, Синајска гора, Египат, 6. век 

Spas vsederzhitel sinay. Аутор: непознат) 

Страна31: Хенри Мур, Три дела скулптуре, Јерусалим, Израел, 20 век. (PikiWiki Israel 19472 

quot;Three Pieces sculpurequot; by Henry Moore i. Аутор: public domain) 

Страна32: Графичка преса (Torchio litografico. Аутор: Toni Pecoraro) 

Страна32: Едвард Мане, Лола Валенсија, акватинта, 1863.(Édouard Manet - Lola de Valence 

(eau-forte et aquatinte). Аутор: public domain) 

Страна32: Лудвиг вон Сиген, Портрет Амелије Елизабет вон Хесен, први познати принт у техници 

мецотинте, 1643.(Ludwig von Siegen - Portrait of Amelie Elisabeth von Hessen. Аутор: public domain) 

Страна33: Матрица и подлога код дубоке штампе (Intaglio printing. Аутор: Juanides) 

Страна33: Мартин Шонгауер, Грифон, бакрорез, 15. век (Martin Schongauer, The griffin (15th 

century). Аутор: public domain) 

Страна33: Рембрант ван Ријн, Мала деца која су доведена Исусу, бакропис и сува игла, 

1647—1649. (Rembrandt The Hundred Guilder Print. Аутор: public domain) 

Страна34: Матрица и подлога код високе штампе (Vyska. Аутор: Juanides) 

Страна34: Ернст Лудвиг Кирхнер, Зимска месечина, дрворез у боји, 1919. (Ernst Ludwig 

Kirchner - Wintermondnacht – 1919. Аутор: public domain) 

Страна34: Прибор за линорез (Gouges gravure. Аутор: Joyce11) 

Страна34: Поступак штампе (Printing Using a Linocut Design. Аутор: Zephyris) 

Страна34: Албрехт Дирер, Носорог, дрворез, 1515. (The Rhinoceros (NGA 1964.8.697) 

enhanced. Аутор: public domain) 

Страна34: Пабло Пикасо, Мртва природа са чашом испод лампе, линорез у боји, 1962. 

(Аутор: С. Филиповић, Музеј Албертина, 2017.) 

Страна35: Матрица и подлога код равне штампе (Plocha. Аутор: public domain) 

Страна35: Тулуз Лотрек, Биста госпођице Марсел Лендер, литографија у боји, 1895. (Lautrec 

mademoiselle marcelle lender (profile) 1895. Аутор: public domain) 

181


Страна35: Матрица и подлога код равне штампе (Silketrykk. Аутор: Harry Wad) 

Страна35: Маргарет Деринг, Непоштовање, сериграфија, 1975. (Mißverständnis, Siebdruck, 

21x31cm, 1975 (WV-Nr.6536). Аутор: Peter Mauch) 

Страна35: Сито-штампа текстила (Screen printing. Аутор: Nani Puspasari) 

Страна35: Енди Ворхол, Лиз, офсет у боји, 1964. (Архива KLETT-a) 

Страна36: Бенедето Кастиљоне, Стварање Адама, монотипија уљаном бојом, око 1642. 

(Giovanni Benedetto Castiglione - The Creation of Adam - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна36: Хенри Ленгранд, Пас, монотипија, 20. век (Аутор: Непознат) 

Страна36: Пол Гоген, Две Тахићанке, монотипија, 1902.(Two Marquesans monotype Gauguin. 


Страна36: Едгар Дега, Три девојке на софи, монотипија у боји, 1879. (Three girls sitting en 

face. Аутор: public domain) 

Страна37: Макс Ернст, Камена шума, фротаж на папиру, 1929. (She keeps her secret. Аутор: 


Страна37: Макс Ернст, Она чува своју тајну, гваш, оловка и фротаж на папиру, 1925. (She 

keeps her secret. Аутор: public domain) 

Страна37: Макс Ернст, Рађање галаксије, гратаж — уље на платну, 1969. (Birth of a galaxy. 


Страна37: Макс Ернст, Плава шума, фротаж, 1925. (The Blue Forest. Аутор: public domain) 

Страна37: Макс Ернст, 33 Девојке јуре лептирове, гратаж, 1958. (33 Little Girls Chasing 

Butterflies. Аутор: public domain) 

Страна38: Линорез (Making a linocut. Аутор: Ivo Kruusamägi) 

Страна38: Макс Ернст, Снежни цветови, гратаж, 1929. (Snow Flowers. Аутор: public domain) 

Страна38: Пабло Пикасо, Портрет, линорез у боји,1962. (Bearded man. Аутор: public domain) 

Страна38: Франциско Гоја, из циклуса Ужас рата, акватинта, 1810—1815. (Goya War3. Аутор: public domain) 

Страна38: Едгар Дега, Сан, монотипија, 1883-1885. (Degas monotype Sleep. Аутор: public domain) 

Страна39: Александар Младеновић, Београд, акватинта, 2001. (Аутор: А. Младеновић) 

Страна 40: Примери промене положаја, величине и преклапања објеката у простору (Аутор: С. Филиповић) 

Страна 40: Ђакомо Бала, Пејзаж, 1913. (Balla Landscape (1913). Аутор: public domain) 

Страна 41: Цртежи животиња на зидовима пећине Ласко, Француска, око 15.000—10.000 

година пре н. е. (16 PanneauDesLions(CentreGauche)RhinocérosEnFuite. Аутор: Claude Valette) 

Страна 41: Пример египатске зидне слике подељене на просторне планове (Agriculture 

scenes. Аутор: public domain) 

Страна 41: Дучо ди Бонисења, Богородица с дететом, око 1285. (Duccio di Buoninsegna 009. 


Страна 42: Успење Богородице, фреска, Црква Пресвете Богородице Перивлептос, Охрид, 

13. век (Uspenieto vo Perivlepta. Аутор: public domain) 

Страна 43: Питер Бројгел, Процесија на Калварију - Христос носи крст, 1564. (BRU- Calvario 

05. Аутор: public domain) 

Страна 43: Пјеро дела Франческа, Бичевање Христа, Дуждева палата, Венеција, 1455—1460. 

Piero della Francesca - The Flagellation - WGA17600. Аутор: public domain) 

Страна 43: Мазачо, Свето тројство, црква Санта Марија Новела, Фиренца, око 1425. 

(Masaccio 003. Аутор: public domain) 

Страна 43: Цртеж са приказом линеарне перспективе, Хенрикус Хондијус, 16. век 

(HondiusPerspective. Аутор: public domain) 

Страна 44: Пјетро Перуђино, Предаја кључева, Сикстинска капела, Рим, 1481—1482. (Entrega 

de las llaves a San Pedro (Perugino). Аутор: public domain) 

Страна 44: Гистав Кајбот, Човек на балкону, 1880. (G. Caillebotte - Un balcon (1880). Аутор: public domain) 

Страна 44: Гистав Кајбот, Кишни дан у Паризу, 1887. (Gustave Caillebotte - Jour de pluie à Paris. 


Страна 45: Јакопо Тинторето, Представљање девице, 1553—1556. (Madonna dell'Orto (Venice) - 

Presentation at the temple of the Virgin (1552-1553) by Tintoretto. Аутор: public domain) 

Страна 45: Јоаким Патинир, Предео са Светим Јеронимом који лаву вади трн из шапе, око 

1520. (Paisaje con san Jerónimo, Joachim Patinir, Museo del Prado. Аутор: public domain) 

Страна 45: Клод Моне, Шетња, 1875. (Claude Monet 011. Аутор: public domain) 

Страна 45: Едгар Дега, Плаве балерине, 1899. (Edgar Germain Hilaire Degas 076. Аутор: public domain) 

Страна 46: Леонардо да Винчи, Свети Јован Крститељ, 1510—1515. (Bacchus (painting). 


Страна 46: Клод Лорен, Одлазак Свете Урсуле, 1641. Claude Lorrain 008. Аутор: public domain) 

Страна 47: Ван Гог, Поље пшенице са вранама, уље на платну, 1890. (A Vincent Van Gogh. 


Страна 47: S Андре Дерен, Село и сунце, 1905. (Derain 1905. Аутор: Непознат) 

Страна 48: Пабло Пикасо, Жена која плаче, 1937. (Архива KLETT-a) 

Страна 48: Египатски портрет краљице Нефертари, 13. век пре н. е. (Maler der Grabkammer 

der Nefertari 004. Аутор: public domain) 

Страна 48: Симоне Мартини, детаљ олтара Блаженог Августина Новог, Сијена, 1324. (Simone 

Martini - Blessed Agostino Novello Altarpiece (detail) - WGA21427. Аутор: public domain) 

Страна 48: Вилијам Хогарт, Сатира на варљиву перспективу, 1753. (Hogarth-satire-on-falsepespective-1753. 


Страна 48: Мауриц Корнелис Ешер, Релативитет, 1953. (Архива KLETT-a) 

Страна 49: Албрехт Дирер, Приказ перспективне слике помоћу вертикалног визира, 

бакрорез, 1538. (Albrecht Dürer - Draughtsman Drawing a Recumbent Woman - WGA7261. 


Страна 49: Албрехт Дирер, Сликар и помоћник цртају лауту помоћу направе за перспективу, 

бакрорез, око 1534. (Dürer Stich aus Anweisung 2. Аутор: public domain) 

Страна 49: Албрехт Дирер, Приказ перспективне слике помоћу стаклене плоче, дрворез, 

1525. (Albrecht Durer - An artist drawing a seated man (1525). Аутор: public domain) 

Страна 49: Албрехт Дирер, Јакоб-Кајсеров изум, бакрорез, 1538. (Durer: Perspective 

Projection: Pictures for Geometry 1532. Аутор: A Blog by Bob Cotton) 

Страна 49: Ханс Балдунг Грин, Зачарани коњушар, око 1534. (Bewitched Stable Groom by 

Hans Baldung Grien. Аутор: public domain) 

Страна 50: Марија Хелена Вијеира да Силва, Шах-мат, 1949—1950. (Maria Helena Vieira da 

Silva – Xeque-mate (Échec et mat), huile sur toile 89 x 116 cm,1949. Аутор: Claudius) 

Страна 50: Марија Хелена Вијеира да Силва, Плес, детаљ слике,1938. (Dance, Maria Helena 

Vieira da Silva. Аутор: Непознат) 

Страна 51: Андреа Мантења, Оплакивање Христа, темпера на платну, Пинакотека ди Брера, 

Милано, Италија,1480. (Andrea Mantegna - The Lamentation over the Dead Christ - WGA13981. 


Страна 51: Јан Ван Ајк, Мадона с дететом, 1436. (Jan van Eyck 076. Аутор: public domain) 

Страна 52: Пастуозно сликање (Paint brush. Аутор: AidaGorodskaya) 

Страна 52: Тицијан, Полагање Христово у гроб, уљана слика, 16. век (Entierro de Cristo 

(Tiziano). Аутор: public domain) 

Страна 53: Андреј Рубљов, Свети Јован Крститељ, темпера на дасци, 15. век (Keresztelő Szent 

János Иоанн Предтеча 1408. Аутор: public domain) 

Страна 53: Лонгин (?), Свети Сава и Свети Симеон, темпера на дасци, Народни музеј, 

Београд 16. век (Свети Сава и Свети Симеон . Аутор: Народни музеј у Београду © 2017) 

Страна 53: Један од поступака припреме подлоге за сликање икона (Slojeviikone. Аутор: Stranik) 

Страна 54: Кинеска калиграфија, династија Сонг, 11—12. век (Mi Fu-On Calligraphy. Аутор: 


Страна 54: Калиграфија древних Маја (Humboldt 1810 pp 47 48 50 51 52. Аутор: Alexander 

von Humboldt) 

Страна 54: Арапска калиграфија (Learning Arabic calligraphy (Kaf). Аутор: Непознат) 

Страна 54: Студенички типик, који је Свети Сава написао 1208. (Студенички типик. Аутор: 

Непознат) 

Страна 54: Пример савремене калиграфије Westerncalligraphy. Аутор: Непознат) 

Страна 55: Страница из Бечке генезе, темпера и сребро на бојеном пергаменту, Беч, 6. век 

(JacobViennGenFol12.vDet1. Аутор: public domain) 

Страна 55: Лист са калиграфским текстом и минијатуром из српског средњевековног 

рукописа Радосављево јеванђеље (12 листова) чува се у збирци руске националне 

библиотеке, Санкт Петербург, 15. век (Radoslav Gospels 001. Аутор: public domain) 

Страна 55: Илуминација иницијала, слово Р, Мирослављево јеванђеље, Народни музеј, 

Београд, 12. век (Мирослављево јеванђеље. Аутор: Народни музеј у Београду) 

Страна 56: Основна техника ткања (Аутор: С. Филиповић) 

Страна 56: Бошко Петровић, Композиција VI, таписерија, Атеље 61, Нови Сад, 1987. 

(COMPOSITION VI – cycle: The Cry. Аутор: 2014 Atelje 61) 

Страна 56: Марк Шагал, Прозори Америке, детаљ витража, Чикаго, 1977. (Marc Chagall, 

America Windows, detail, Art Institute Chicago. Аутор: Dimitry B. ) 

Страна 56: Готичка таписерија Дама и једнорог, део серијала о једнорогу, око 1500. (The 

Lady and the unicorn Sight. Аутор: public domain) 

Страна 56: Детаљи витража Катедрале у Шартру, Француска, 11—12. век (Chartres - Vitrail de 

la Vie de Joseph. Аутор: MOSSOT) 

Страна 57: Деца у игри, Ханс Бабудер, зграфито, Беч, 1955. (Wirerstraße 6-14 Sgraffito 

Spielende Kinder. Аутор: Thomas Ledl) 

Страна 57: Филигрански рад, Сирија(слика лево) (Artesan. Аутор: Непознат) 

Страна 57: Сцене из Христовог живота, златна чутура са инкрустрацијама од сребра, 

Сирија, 13. век (Canteen with episodes from the life of Jesus, from Syria, ca. 140-1250. Brass, 

inlaid wih silver. Freer Gallery of Art, Washington, D.C. Аутор: agoer) 

Страна 57: Мукарнас као архитектонска декорација, Алхамбра, Шпанија, 14. век (Granada 

Alhambra Stuck verkl. Аутор: Horst Goertz) 

Страна 57: Барокна декорација у штуко техници, базилика Јасна Гора, Пољска, 17. век 

(Czestochowa-bazylika. Аутор: Skarabeusz) 

Страна 57: Брош Тара, позлата, бронза, стакло и емајл, Ирска, 8. век (The Tara Brooch. Аутор: 

Deirdre Morgan) 

Страна 58: Хуан Кси, Окупљање у Парку кајсија, ручни свитак, мастило и боја на свили, 

династија Минг, Кина, око 1437. (Elegant Gathering in the Apricot Garden MET DP273859 CRD. 


Страна 58: Процес припреме коре дрвета за израду тапаса (FatuIva TapaMaking 4 20061111. 

Аутор: Sémhur) 

Страна 58: Свила сликана батик техником 1 (Batik Indonesia. Аутор: MartijnL) 

Страна 58: Свила сликана батик техником 2 (Batik pattern - kawung. Аутор: Alteaven) 

Страна 59: Сликарске четке, боје и палета (Pittura-Painting6. Аутор: Rinina25) 

Страна 59: Блинд-рам (Блинд рамови. Аутор: Влаховић) 

Страна 59: Сликарско платно (Лан. Аутор: Непознат) 

Страна 59: Пабло Пикасо, Студио, 1927—1928. (Studio. Аутор: Непознат) 

Страна 60: Марк Шагал, Витраж, 20. век (Vitraux chagall Metz. Аутор: Christian Legay) 

Страна 60: Никољско јеванђеље, 14. Век - 2 (Никољско јеванђеље. Аутор: public domain) 

Страна 60: Таписерија са лавовима, Француска, 16. век - 3 (Verdure aux biches et au lion. 


Страна 60: Дучо, Мадона са дететом, 1300. - 4 (Duccio di buoninsegna, madonna col bambino, 

1300 ca.Аутор: Sailko) 

Страна 60: Архитектонска декорација, Алхамбра - 5 (Atauriques. Аутор: Yves Remedios) 

Страна 61: Тара брош, келтска украсна шнала, Национални музеј Ирске, 8. век (Art of the 

Islands. Celtic, Pictish, Anglo-Saxon and Viking Visual Culture, c. 450-1050. Аутор: Michelle P. 

Brown, Bodleyan Library Publishing 2015., ISBN: 9781851244461) 

Страна 63: Манастир Светог Јована Богослова, Поганово, околина Димитровграда, крај 14. 

века (слика десно) (Poganovo manastir. Аутор: DjordjeMarkovic) 

Страна 64: Унутрашњост цркве Сан Аполинаре ин Класе, Равена, 6. век (Ravenna BW 3. 

Аутор: Berthold Werner) 

Страна 64: Црква Сан Витале, Равена, 526—547. (Basilica di San Vitale (V° secolo) vista dal 

mausoleo di Galla Placidia - panoramio. Аутор: Carlo Pelagalli) 

Страна 65: Унутрашњост цркве Сан Витале, Равена, 526—547. - 1 Basilica of San Vitale, 

Ravenna, Emilia-Romagna, Italy. The apse. Аутор: Tango7174) 

Страна 65: Унутрашњост цркве Сан Витале, Равена, 526—547. - 2 (Triumphal arch mosaics of 

Jesus Christ and the Apostles. Аутор: Petar Milošević) 

Страна 65: Унутрашњост цркве Света Софија, Истанбул, Турска, 532—537. (Istanbul 036 

(6498284165). Аутор: Steve Evans) 

Страна 65: Црква Свете Ирине (The Hagia Eirene church from outside, next to Topkapi Palace. 

Аутор: Gryffindor) 

Страна 65: Црква Света Софија, Истанбул, Турска, 532—537. (Hagia Sophia. Аутор: Arild Vågen) 

Страна 66: Нацрт плана Цркве Светог Марка у Венецији и унутрашњост купола (1911 

Britannica-Architecture-St Mark’s. Аутор: Encyclopædia Britannica, 1911) 

Страна 66: Нацрт плана Цркве Светог Марка у Венецији и унутрашњост купола (View from 

the main crossing dome to the eastern apse. Аутор: Tango7174) 

Страна 66: Саборна црква Василија Блаженог, Москва, Русија, 1554—1560. (Moscow July 

2011-4a. Аутор: Alvesgaspar) 

Страна 66: Црква Светог Марка, Венеција, Италија, 978. (Immagine:Photo 191. Аутор: 

Lorenzozampa) 

Страна 66: Црква Светог Луке у Фокиди у Грчкој (Hosios Loukas Monastery. Аутор: MCAD Library ) 

Страна 67: Примери рељефне декорације у византијској архитектури, Аја Софија, Истамбул 

- 1 (Hagia Sophia 6. Аутор: Serafita) 

Страна 67: Примери рељефне декорације у византијској архитектури, Аја Софија, Истамбул 

- 2 (Upper gallery Hagia Sophia 2007 001. Аутор: Gryffindor) 

Страна 67: Деизис — Харбавилски триптих, слоновача, крај 10. века 

(Byzantine - Triptych Icon of the Virgin and Child with Saints - Walters 71158 - Front Open. Аутор: 


Страна 67: Цар Јустинијан, диптих у слоновачи, 525—550. Diptych Barberini Louvre OA9063 

whole. Аутор: Marie-Lan Nguyen) 

Страна 67: Рељефна декорација стуба и капитела, Црква Светог Марка у Венецији 

(Pilar d'Acre, procedent de l'església de sant Policleute de Constantinoble, Venècia. Аутор: 

Joanbanjo) 

Страна 67: Ранохришћански панел с приказом Христовог распећа, слоновача, 4. век 

(The Random Thoughts of a Lutheran Parish Pastor. Аутор: Pastor Peters) 

Страна 67: Еутропијев портрет, мермер, 6. век (KHM Wien I 880 - Büste des Eutropios. Аутор: Непознат) 

Страна 68: Богородица са дететом, централни апсидални мозаик у Цркви Свете Софије 

у Истанбулу, завршен 867. године после коначне победе над иконоклазмом (Mozaik- 

Bogorodica i dete. Аутор: Myrabella) 

Страна 68: Исус Христос, део мозаика на јужној галерији, црква Света Софија, Истанбул, 13. 

век (Isus Hristos, mozaik. Аутор: Edal Anton Lefterov) 

182


Страна 68: Царица Теодора са својом пратњом, мозаик, црква Сан Витале, Равена, Италија, 

око 547. (Meister von San Vitale in Ravenna 006. Аутор: public domain) 

Страна 68: Јустинијан са пратњом, мозаик, црква Сан Витале, Равена, Италија, око 547. 

Страна 69: Икона Богородице са Светим Ђорђем и Светим Димитријем, енкаустика, манастир 

Света Катарина, Синајска гора у Египту, 6 — 7. век (Encaustic Virgin. Аутор: public domain) 

Страна 69: Андреј Рубљов, Света Тројица, икона на дрвету, око 1420. (Andrej Rublëv 001. 


Страна 69: Јеванђелист Лука, византијска илуминација, 10. век (Byzantinischer Maler des 10. 

Jahrhunderts 001. Аутор: public domain) 

Страна 70: Археолошки остаци грађевина некадашњег Царичиног града код Лесковца из 6. 

века (Архива KLETT-a) 

Страна 70: Реконструкција с приказом некадашњег изгледа Царичиног града (Аутор: 

Народни музеј Лесковац) 

Страна 70: Мозаици у Царичином граду, 6. век – 1 (Close-up of a bird. Аутор: Enna Đorđević) 

Страна 70: Мозаици у Царичином граду, 6. век - 2 (Царичин Град 08. Аутор: Sindjic) 

Страна 71: Црква Сан Аполинаре ин Класе, Равена, 6. век (Interno Sant'Apollinare in Classe 07. 

Аутор: Superchilum) 

Страна 72: Велика џамија у Сијану, Кина, 742. година Chinese-style minaret of the Great 

Mosque. Аутор: Mr. Tickle) 

Страна 72: Џамију Селима II je пројектовао највећи османлијски архитекта Коча Мимар 

Синан, Једрене, Турска, 1568—1575. (Selimiye Mosque. Аутор: eye of einstein) 

Страна 72: Џамија Ал Акса или Купола на стени, Јерусалим, Израел, 687—692. (The Dome of 

the Rock 2007. Аутор: Brian Jeffery Beggerly) 

Страна 73: Ибн Тулун, Каиро, Египат, 876—789. 

(Cairo, moschea di ibn tulun, cortile 04. Аутор: Sailko) 

Страна 73: Главни велики иван, Велика џамија у Исфахану, Иран, 1611—1616. Masjed-e 

Sheikh Loftollah (Sheikh Loftollah Mosque), Isfahan, Iran (1267902190). Аутор: Fulvio Spada) 

Страна 73: Михраб и мимбар Џамије Султана Хасана, Каиро, 1356—1363. (Kanzel und 

Gebetsnische Sultan Hassan Moschee. Аутор: RThiele) 

Страна 73: Стубови и лукови у унутрашњости Џамије у Кордоби, Шпанија, 787. (Spain 

Andalusia Cordoba BW 2015-10-27 13-54-14. Аутор: Berthold Werner) 

Страна 73: Маузолеј Саманида, Узбекистан, 10. век Samanid Shrine. Аутор: RK) 

Страна 74: Пример маварске архитектонске декорације Fonte Mourisca. Sintra. Аутор: José 

Luis Filpo Cabana) 

Страна 74: Мозаичке декорације у унутрашњости куполе Плаве џамије у Истанбулу, 1609— 

1616. (Blue Mosque Interior Wikimedia Commons. Аутор: enh LIEU SONG) 

Страна 74: Мукарнас (слика лево) и рељефна декорација у штуко-техници (слика десно), 

Алхамбра, Шпанија, 1354—1391. (Фото1029. Аутор: Krivosheeva Anna) (Patio de los Arrayanes. 

North gallery - 003. Аутор: Shesmax) 

Страна 74: Геометријске и флоралне арабеске - 1 (Samarkand Shah-i Zinda Tuman Aqa 

complex cropped2. Аутор: User:Patrickringgenberg) 

Страна 74: Геометријске и флоралне арабеске - 2 (Islamic geometric patterns (Aydar kadi 

mosque, Bitola, Macedonia). Аутор. Petar Milošević) 

Страна 75: Срећа Ендехала, сиријска чаша, стакло, 13. век ("The Luck of Edenhall", a 13thcentury 

Syrian beaker, in England since the Middle Ages. Аутор: VAwebteam) 

Страна 75: Заин Ад-дин, Месингани предмет са исламском декорацијом,15. век Zain Ad-din - 

Incense Burner or Handwarmer - Walters 542236 – Profile. Аутор: public domain) 

Страна 75: Месингани предмет са гравуром,14. век (Footed cup Met 91.1.559. Аутор: public domain) 

Страна 75: Исламска брознана фигура, 12. век Incense Burner of Amir Saif al-Dunya wa’l-Din 

ibn Muhammad al-Mawardi MET 51.56. 

Страна 75: Исламски тепих са флоралним преплетима, период Сафавида, око 1540. године 

(The Ardabil Carpet, probably the finest surviving Persian carpet, Tabriz, mid-16th century. 


Страна 75: Посуда са птицом, Фатимидски период, Египат, 11. век 

(Bowl with bird, Egypt, Fatimid period, 11th century AD, earthenware with overglaze luster 

painting - Cincinnati Art Museum - DSC04165. Daderot) 

Страна 75: Кружни комад свиле са монголским сликама, Иран или Ирак, свила, памук и 

злато, почетак 14. века (IlkhanateSilkCircular. Аутор: unknown / (of the reproduction) Davids 

Samling, Copenhagen) 

Страна 76: Султан Мухамед, Вазнесење Мухамедово, минијатура око 1543. (Miraj by Sultan 

Muhammad. Аутор: public domain) 

Страна 76: Званичан потпис отоманског владара Сулејмана Величанственог, 16. век (Tughra 

(Insignia) of Sultan Süleiman the Magnificent (r. 1520–66). Аутор: public domain) 

Страна 76: Рукопис са текстом из Курана, 12. век (AndalusQuran. Аутор: public domain) 

Страна 76: Камаледин Бехзад, Јусуф и Зулаика, 488. године (Yusef Zuleykha. Аутор: public domain) 

Страна 76: Мир Саид Али, Портрет младог писца, 1550. (Mir Sayyid Ali 1550 portrait. Аутор: public domain) 

Страна 76: Калиграфска декорација на фасади Алхамбре, Шпанија, 14. век (Fale - Spain - 

Granada - 43. Аутор: Fabio Alessandro Locati) 

Страна 77: Бали-бегова џамија, Ниш, 1521—1523. (Bali-begova džamija. Аутор: CrniBombarder!!!) 

Страна 77: Синан-пашина џамија, Призрен, Македонија, 1615. (SinanPasha. Аутор: Drilon5) 

Страна 77: Бајракли џамија, Београд, око 1575. (Spoljašnost Bajrakli džamije 02. Аутор: Missty011) 

Страна 78: Топкапи палата, Истамбул, Турска (Enderun library, Topkapi Palace. Аутор: Gryffindor) 

Страна 78: Џамија Ал Акса или Купола на стени, Јерусалим (Mid-16th-century decorative 

tilework on the Dome of the Rock, Jerusalem. Аутор: Andrew Shiva) 

Страна 79: Поло игра, минијатура, динаситија Сафавида, Иран,1449. (A persian miniature 

depicting a polo-match. Аутор: public domain) 

Страна 80: Келтски пехар, Ирска, око 700. (The Ardagh Chalice. Аутор: public domain) 

Страна 80: Животињска глава од дрвета из гроба у Осебергу, Осло, Норвешка, око 834. 

(Animal-head post, from the Viking ship burial, Oseberg, Norway, ca. 825. Wood. Viking Ship 

Museum, University of Oslo, Bygdoy. Аутор: Непознат) 

Страна 80: Богородица с малим Христом, Књига Келса, Даблин, Ирска, 8. век 

(KellsFol007vMadonnaChild V2. Аутор: public domain) 

Страна 80: Преклоп за кожну торбу, злато и емајл, из брода-гробнице у Сатон Хоу, Ирска, 

око 655. (Sutton hoo purse lid02017. Аутор: Geni) 

Страна 81: Крст Монастербој, Ирска, 10. век (Monasterboice 22. Аутор: Sitomon) 

Страна 81: Тријумф Агилулфа, детаљ са шлема владара, позлаћени бакар, 6. век (The Agilulf 

plaque from Val di Nievole. Аутор: Historian on the Edge) 

Страна 81: Теодориков маузолеј, Равена, Италија, 6. век (Mausoleum of Theodoric (Ravenna)2. 

Аутор: Σπάρτακος) 

Страна 81: Агилулфов крст, злато, бисери и драго камење, 6—7. век (Agilulf király keresztje. 

Аутор: Непознат) 

Страна 81: Ломбардијска круна, једна од најстаријих краљевских хришћанских реликвијара, 

Катедрала у Монци, Милано, 8. век (Iron Crown. Аутор: James Steakley) 

Страна 82: Улазна капија манастира Лорш, Ахен, око 800. године (Torhalle Kloster Lorsch. 

Аутор: Matthias Holländer) 

Страна 82: Сцена из Књиге постања, Каролиншка Библија, Црква Свети Марин у Турсу, 8. век 

(AdamEveMoutierGrandvalBibleBritLibAddMS10546Fol5b. Аутор: public domain) 

Страна 82: Унутрашњост Дворске капеле Карла Великог, Ахен, Немачка, 792—805. 

(Aachener dom oktagon. Аутор: public domain) 

Страна 82: Примери примене злата и драгог камења на црквеним реликвијарима 1 (Figure 3 

Virgin and Child with two Apostles. Аутор: Непознат) 

Страна 82: Примери примене злата и драгог камења на црквеним реликвијарима 2 (Figure 

12 Pope Leo III. Аутор: Непознат) 

Страна 82: Свети Лука из каролиншког Ебовог јеванђеља, Француска, око 823. године 

(Meister der Neuen Hofschule Karls des Großen 001. Аутор: public domain) 

Страна 82: Свети Матеја из јеванђеља Карла Великог, Беч, Аустрија, 9. век (Evangeli 

dell'incoronazione (evangelista Matteo), Vienna, Kunsthistorisches Museum, 25,10x32,30 cm, 

inizio IX secolo. Аутор: public domain) 

Страна 83: Црква Светог Михаила, Хилдесхајм, Немачка, 10. век (St Michaels Church 

Hildesheim. Аутор: Heinz-Josef Lücking) 

Страна 83: Свети Лука, Јеванђеље Отона III, 10. век (Magnificent Gems: Medieval Treasure 

Bindings. Аутор: The Morgan Library & Museum) 

Страна 83: Четворојеванђеље из Линдауа, декорисана предња корица око 870. (Meister der 

Reichenauer Schule 003. Аутор: public domain) 

Страна 83: Бронзана врата бискупа Бернварда, Црква Светог Михаила, Хилдесхајм, 

Немачка, 1015.године (Bernwardstür. Аутор: Bischöfliche Pressestelle Hildesheim (bph) 

Страна 83: Протеривање из Раја, Бронзана врата бискупа Бернвалда, Црква Светог Михаила, 

Хилдесхајм, Немачка, 1015. године (Bernwardstür (9). Аутор: Непознат) 

Страна 83: Герово распеће, детаљ, стара катедрала у Келну, Немачка, око 975. године 

(Gerokreuz detail 20050903. Аутор: Elya) 

Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век - 1 (Book of Kells, Folio 32v, 

Christ Enthroned. Аутор: Аутор: public domain) 

Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век - 2 (Meister des Book of Kells 

001. Аутор: public domain) 

Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век – 3 (KellsFol292rIncipJohn. 


Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век – 4 (KellsFol029rIncipitMatthew. 


Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век – 5 (Chi-rho. Folio 34, recto. Аутор: Codex 99) 

Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век – 6 (KellsFol005rCanonTable. 


Страна 84: Књига Кела, Колеџ Светог Тројства, Даблин, 8. век – 7 (KellsFol203rIesusAutem. 


Страна 85: Црква Светог Пантелејмона, Келн, Немачка, отонска уметност, 10. век (St. 

Pantaleon Köln1. Аутор: public domain) 

Страна 85: Каролиншко јеванђеље, око 870. године (The jewelled cover of the Codex Aureus 

of St. Emmeram, c. 870, a Carolingian Gospel book. Аутор: public domain) 

Страна 86: Црква Сан Микеле у Павији, Италија, 11—12. век (San Michele crop. Аутор: Groume) 

Страна 86: Катедрала у Модени, Италија, 11. век (Modena Cathedral facade. Аутор: public domain) 

Страна 86: Опатијска црква Светог Тројства, Каен, Француска, 1062—1130. (Abbaye auxdames 

caen. Аутор: Pradigue) 

Страна 86: Катедрала у Пизи, Италија, 1053—1272. (PisaDuomoSunset20020322. Аутор: public domain) 

Страна 87: План базилике Св. Сернин у Тулузу, Француска, 1080 - 1120. (Plan st-sernin 

toulouse. Аутор: JMaxR) 

Страна 87: Бачвасти свод у катедрали Сантјаго де Кампостела, Шпанија, 11. век (слика лево) 

(Catedral de Santiago de Compostela interior adjusted. Аутор: Lansbricae) 

Страна 87: Катедрала у Вормсу, Немачка, 11. век (Detall de la Catedral de Worms sky adj. 

Аутор: Francesc Vernet López) 

Страна 87: Прозори изнад галерије у Катедрали Марије Магдалене у Везлеју, Француска, 12. 

век (File-Vézelay Madel choir DSCN1585 adjusted. Аутор: Jan Sokol) 

Страна 87: Таваница брода цркве Сен Филибер, Турн, Француска, 11. век (Tournus 42. Аутор: Urban) 

Страна 87: Крстасти свод изнад олтара Катедрале Светог Петра у Вормсу, Немачка, 11. век 

(High altar of Johann Balthasar Neumann. Аутор: HOWI) 

Страна 88: Скулпторске декорације на фасади цркве Нотр Дам ла Гранд у Поатјеу, 

Француска, 1150. (PoitiersEglise Notre Dame. Аутор: Gibert Bochenek) 

Страна 88: Портал Цркве Свете Магдалене, Везлеј, Француска, 1120. (01 Basilique Ste-Marie- 

Madeleine de Vézelay - Tympan. Аутор: Jean-Pol GRANDMONT) 

Страна 88: Христос шаље апостоле, централни тимпанона Цркве Свете Магдалене у Везлеју 

(02 Basilique Ste-Marie-Madeleine de Vézelay - Tympan. Аутор: Jean-Pol GRANDMONT) 

Страна 88: Рељефи на романичким капителима и стубовима – 1 (Apóstoles del Pórtico de la 

Gloria. Аутор: pedronchi) 

Страна 88: Рељефи на романичким капителима и стубовима – 2 (Autun, Flight into Egypt. Аутор: Cancre) 

Страна 89: Христово распеће, слоновача, Леон, Шпанија,1063. 

Cristo de don Fernando y doña Sancha (anverso). Аутор: José-Manuel Benito) 

Страна 89: Рајнер из Ија, Бронзана крстионица — са сценама крштења и постољем са 12 

бикова, који симболизују 12 апостола, Лијеж, Белгија, 12. век (Renier de Huy JPG00. Аутор: 

Jean-Pol GRANDMONT) 

Страна 89: Бискупски престо, мермер, Катедрала у Барију, Италија, 1098. (Cattedra vescovo 

Elia Bari 2005. Аутор:Arifex) 

Страна 89: Детаљ са бронзаних врата базилике Сан Зено Мађоре, Верона, Италија, 1138. 

(Verona, Basilica di San Zeno, bronze door 007.Аутор: Mattana) 

Страна 89: Фреске у куполи крстионице у Парми, Италија, 13. век Baptistry of Parma Ceiling. 

Аутор:Nauticashades) 

Страна 90: Богородица са дететом, Нотр Дам, Монтморилон, Француска, око 1200. (12th 

century unknown painters - The Virgin Mary and Child - WGA19724. Аутор: public domain) 

Страна 90: Нојева барка, детаљ зидне слике, црква Сен Саван сур Гартомп, Француска, 12. 

век (Arche st savin IMG 1676. Аутор: Armagnac-commons) 

Страна 90: Христос на престолу, Капела Сан Микеле у Тауљу, Шпанија, 12. век (Meister aus 

Tahull 001. Аутор: public domain) 

Страна 90: Зидање Вавилонске куле, детаљ зидне слике, црква Сен Саван сур Гартомп, 

Француска, 12. век (Saint-Savin - Abbatiale - Fresques de nef -1. Аутор: MOSSOT) 

Страна 91: Пролећни пејзаж, минијатура, Кармина Бурана, 1230. (Meister der Carmina 

Burana 001. Аутор: public domain) 

Страна 91: Врт пакла — Hortus Deliciarum, минијатура, 1180. (Hortus Deliciarum - Hell. Аутор: public domain) 

Страна 91: Битка код Хејстингса, детаљ таписерије из Бајеа, Француска, 1073—1083. (Odo 

bayeux tapestry. Аутор: public domain) 

Страна 91: Детаљ мозаика из цркве Санта Марија ин Трастевере, Рим, 1140—1043. (Apse 

calotte mosaic (detail), 1140-43, Mosaic, Santa Maria in Trastevere, Rome. Аутор: Crash) 

Страна 91: Пророк Данило, витраж, катедрала у Аугзбургу, Немачка, 12. век (Süddeutscher 

Glasmaler 001. Аутор: public domain) 

Страна 92: Стварање човека, Стварање жене и Први грех, рељеф, Катедрала у Модени, 

Италија, 1184. (Wiligelmo, pannello 1. Аутор: Sailko) 

Страна 92: Леви панел бронзаних врата, Базилика Сан Зено, Верона, 1338-1398. (Verona, 

Basilica di San Zeno, bronze door 017. Аутор: Mattana) 

Страна 93: Битка код Хејстингса, детаљ таписерије из Бајеа, Француска, 1073—1083. 

(Tapisserie de Bayeux 31109.Аутор: Serge Lachinov) 

Страна 93: Краљевска катедрала у Шпајеру, Немачка, 11. век (Speyerer Dom, Ansicht der 

Ostfassade mit Apsis und Türmen. Аутор: Roman Eisele) 

183


Страна 94: Краљевска опатијска црква Сен Дени, околина Париза, Француска, основана 

крајем 8. века као главни споменик каролиншке династије, а обновљена у 12. веку под 

вођством опата Сижеа (Saint-Denis - Façade. Аутор: Thomas Clouet) 

Страна 94: Катедрала Нотр Дам, Шартр, Француска, око 1145—1150. (Westfassade Chartres. Аутор: BT) 

Страна 94: Катедрала Нотр Дам, Богородичина црква, Париз, Француска, око 1145—1150. 

(Notre Dame dalla Senna. Аутор: Zuffe) 

Страна 95: Конструктивни и декоративни елементи на готичкој катедрали (Gothic 

Architecture, Gothic Tracery Development. Аутор: Catherine Todd) 

Страна 95: Контрафоре и розете као карактеристични елементи готичке архитектуре - 1 

(Notre-Dame-Paris east 2. Аутор: Lusitana) 

Страна 95: Контрафоре и розете као карактеристични елементи готичке архитектуре - 2 

(Rose du transept Sud Notre-Dame de Paris 170208 04. Аутор: Vassil) 

Страна 95: Миланска катедрала, Италија, градња започета 1386. (Milan Duomo 14.06.2012 

15-40-47.Аутор: Rudko) 

Страна 95: Контрафоре на готичкој катедрали (Gotic3d2. Аутор: Hill) 

Страна 95: Катедрала у Солсберију, Енглеска, градња започета 1220. (Catedral de Salisbury, 

Salisbury, Inglaterra, 2014-08-12, DD 56. Аутор: Diego Delso) 

Страна 95: Дуждева палата у Венецији, детаљ, Италија, градња започета 1340. (Palazzo 

Ducale. Аутор: decar66) 

Страна 96: Централни брод Катедрале у Линколну, Енглеска, 1311—1549. (Lincoln cathedral 

09 NavelookingE. Аутор: TTaylor) 

Страна 96: Пример ребрастог свода, Катедрала у Солсберију, Енглеска, започета 1220. 

(Salisbury Cathedral Detail Arches. Аутор: Jan van der Crabben) 

Страна 96: Унутрашњост катедрале Сен Дени, Француска (Saint-Denis (93), basilique Saint- 

Denis, abside 3. Аутор: Pierre Poschadel) 

Страна 96: Основа катедрале Нотр Дам (обновљена 1194), Шартр, Француска (Chartrescathedral-plan-l-b2123c3ae1232430. 

Аутор: JBThomas4) 

Страна 96: Глостерска катедрала, Енглеска, грађена је и реконструисана у неколико наврата 

између 7. и 15. века (Gloucester Cathedral High Altar, Gloucestershire, UK - Diliff. Аутор: Diliff 

Страна 97: Западни портал, Катедрала Нотр Дам, Шартр, Француска,1145—1150. (Chartres - 

portail royal, tympan central. Аутор: Eusebius) 

Страна 97: Никола Пизано, Рођење Исуса, рељеф на проповедаоници Крстионице 

Катедрале у Пизи, Италија, око 1259—1260. (Pulpit (detail): the "Nativity" and Annunciation to 

the Shepherds. Аутор: Joanbanjo) 

Страна 97: Статуе на довратнику западног портала катедрале Нотр Дам, Шартр 

(Chartres2006 076.jpg. Аутор: Urban) 

Страна 97: Париска Богородица, Нотр Дам, Париз, почетак 14. века (Notre dame de paris, 

statua della nostra signora di parigi. Аутор: sailko) 

Страна 98: Чимабуе, Распеће, темпера на дрвету, Базилика Санта Кроче, Фиренца, око 

1287—1290. (Cimabue 025. Аутор: public domain) 

Страна 98: Симоне Мартини, Благовести, детаљ слике, темпера на дрвету, насликана за 

главни олтар, Капела Сант Ансано Катедрале у Сијени 1333. (изложена у галерији Уфици у 

Фиренци) (Simone Martini - The Annunciation and Two Saints - WGA21438. Аутор: public domain) 

Страна 98: Дучо, Богородица на престолу, темпера на дрвету, средишњи део олтарске 

слике Мајеста, Музеј катедрале, Сијена 1308—1313. (Duccio Maestà. Аутор: public domain) 

Страна 99: Ђото, Оплакивање Христа, Капела Скровењи, Падова, око 1303—1305. (Giotto - 

Scrovegni - -36- - Lamentation (The Mourning of Christ) adj. Аутор: public domain) 

Страна 99: Мелхиор Бродерлам, Христово детињство, олтарска слика картузијанског манастира 

Шанмол, Француска, око 1394—1399. - 1 (Melchior Broederlam 001. Аутор: public domain) 

Страна 99: Мелхиор Бродерлам, Христово детињство, олтарска слика картузијанског манастира 

Шанмол, Француска, око 1394—1399. - 2 (Melchior Broederlam 003. Аутор: public domain) 

Страна 99: Ђото, Улазак у Јерусалим, Капела Скровењи, Падова, око 1303—1305. 

(Giotto di Bondone - No. 26 Scenes from the Life of Christ - 10. Entry into Jerusalem - WGA09206. 


Страна 99: Мајстор из Требона или Витингауа, Васкресење Христа, крило олтара из Витингауа, 

око 1390. (Master Of The Trebon Altarpiece - The Resurrection - WGA14635. Аутор: public domain) 

Страна 100: Унутрашњост цркве Сен Шапел у Паризу, око 1245 — 1248. (Sainte-Chapelle- 

Interior. Аутор: Michael D. Hill Jr.) 

Страна 100: Једнорог, једна од шест таписерија, Париз, око 1500. (The Unicorn in Captivity 

(from the Unicorn Tapestries) MET DP118991. Аутор: public domain) 

Страна 100: Део витража Катедрале у Кантерберију, Енглеска, 13. век (Canterbury Cathedral 

011 Medieval glass Thomas a Becket. Аутор: public domain) 

Страна 100: Витраж у катедрали Нотр Дам, Шартр, око 1170. Vitrail Chartres Notre-Dame 

210209 1. Аутор: Vassil) 

Страна 100: Тaписерија са сценама Христовог страдања непознатог фламанског аутора из 

Турнеа, око1470 —1490. (Tapestry with Scenes from the Passion of Christ. Аутор: public domain) 

Страна 101: Браћа Лимбург, Годишња доба, Часловац војводе од Берија, Француска, око 

1413—1416. (Labors of the months in Tres Riches Heures du Duc de Berry1. Аутор: public domain) 

Страна 101: Браћа Лимбург, Вазнесење Христово, Часловац војводе од Берија, Француска, 

страна 184, око 1413—1416. (Folio 184r - The Ascension. Аутор: public domain) 

Страна 101: Страница месеца Јула из Часловца војводе од Берија (Limbourg brothers - Les 

très riches heures du Duc de Berry - Juillet (July) - WGA13024. Аутор: public domain) 

Страна 102: Маштовити и изражајни скулптурални елементи са готичких катедрала 1 (Notre 

dame paris gargouille. Аутор: Cornellier) 

Страна 102: Маштовити и изражајни скулптурални елементи са готичких катедрала 2 (Аутор: 

Stefan Karpiniec) 

Страна 102: Сцена борбе библијског јунака Самсона с лавом, Сант Капела, Париз, око 1226 

— 1270. (Paris MNMA Vitrail Samson 668. Аутор: GFreihalter) 

Страна 102: Дучо, Тајна вечера, темпера на дрвету, део панела олтарске слике Мајеста, 

Музеј катедрале, Сијена, 1308 — 1313. (The Last Supper. Аутор: public domain) 

Страна 102: Коњички портрет кондотјера Гвидоричија да Фоглијана, фреска, Сијена, око 

1328. (Simone Martini 015. Аутор: public domain) 

Страна 102: Дама с једнорогом, таписерија, Париз, око 1500. (The Lady and the unicorn 

Touch. Аутор: public domain) 

Страна 103: Сцене Поклоњење мудраца и Христово крштење, саркофаг Три краља, 

реликвијар Николе Вердена, Катедрала Светог Петра, Келн, Немачка, завршен око 1230. 

(Köln Dreikönigsschrein. Аутор: Beckstet) 

Страна 104: Велики жупан Стефан Немања, Богородичина црква, Манастир Студеница 

(Stefan Nemanja. Аутор: public domain) 

Страна 105: Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу код Новог Пазара, прва половина 

10. века (Petrova crkva. Аутор: Pavle Marjanovic) 

Страна 105: Црква Пречисте Крајинске, крај 10. века и почетак 11. века, Црна Гора (Prečista 

Krajinska. Аутор: Photographer of Tourist Organization of Bar) 

Страна 105: Ктиторски портрет краља Михаила Војислављевића, Црква Светог Михаила, 

Стон, Хрватска, друга половина 11. века (Ston, crkva Sv. Mihajla, ktitorski portret, severni zid 

naosa, druga polovina XI veka. Аутор: Svetozar Radojčić) 

Страна 106: Манастирски комплекс у Студеници, околина Краљева, 12. век (STUDENICA 

MONASTERY. Аутор: Alxadj) 

Страна 106: Манастир Ђурђеви ступови, код Новог Пазара, крај 12. века (Đurđevi stupovi, 

2008. Аутор: Lumen roma) 

184 

Страна 106: Трифора на Богородичиној цркви, манастир Студеница, 12. век (Богородичина 

црква у манастиру Студеница. Аутор: JSPhotomorgana) 

Страна 106: Приказ основе Богородичине цркве, манастир Студеница (Манастир посвећен 

Ваведењу Пресвете Богородице. Аутор: Непознат) 

Страна 107: Богородичина црква, манастир Студеница, околина Краљева, 1183—1196. 

(Manastir Studenica (by Pudelek). Аутор: Pudelek) 

Страна 107: Црква Вазнесења Христовог, манастир Милешева, околина Пријепоља, око 

1218—1225. (Mileseva Monastery 2. Аутор: Julian Nitzsche) 

Страна 107: Црква Светог Спаса, манастир Жича, околина Краљева, 1208—1217. (Архива KLETT-a) 

Страна 108: Црква Свете Тројице, манастир Сопоћани, околина Новог Пазара, 1243—1276. 

(Manastir Sopoćani (by Pudelek). Аутор: Pudelek) 

Страна 108: Црква Успења Богородице, манастир Морача, Црна Гора, око 1252. (Manastir 

Moraca. Аутор: Djordje Stakić) 

Страна 108: Црква Светог Ахилија, Ариље, око 1290. (Arilje church. Аутор: Goran Anđelić) 

Страна 108: Пећка патријаршија, Пећ, 13. и 14. век (Manastir Pecka Patrijarsija 2. Аутор: 

Vladimir Vukotic) 

Страна 108: Благовештенска црква, манастир Градац, Околина Рашке, око 1276. (Manastir 

Gradac - Pogled sa uzvisenja. Аутор: Misa.stefanovic.07) 

Страна 109: Основа цркве Дечани (Osnova crkve Krista Pantokratora. Аутор: Udruženje Protego) 

Страна 109: Црква Вазнесења, манастир Високи Дечани код Пећи, Косово и Метохија,1327—1335. 

(Manastir Visoki Dečani (Манастир Високи Дечани) - by Pudelek.. Аутор: Pudelek) 

Страна 110: Архитектонска пластика, Богородичина црква у Студеници, 13. век (Аутор: John Dillon) 

Страна 110: Prsten kralja Stefana Prvovenčanog; https://sr.wikipedia.org/w/index. 

php?curid=59679, autor fotografije: nepoznat 

Страна 110: Мотив орла на декоративном рељефном преплету, детаљ фасаде, манастир 

Студеница, 13. век (Студенички орао – 12. век. Аутор: Манастир Студеница) 

Страна 110: Богородица с дететом и анђелима, скулптурална декорација у лунети 

Богородичине цркве у Студеници, 13. век (Manastir Studenica 31. Аутор: Miljan Simonović) 

Страна 110: Рељефна декорација трифоре на апсиди Богородичине цркве у Студеници, 13. 

век (Аутор: belgradeguide) 

Страна 111: Распеће Христово, фреска, манастир Студеница, 1208 — 1209. (Studenica 

raspece. Аутор: Vanjagenije) 

Страна 111: Исус Христос, Црква Светих Апостола, фреска, Пећка патријаршија, око 1260. 

(Црква св. Апостола, Исус Христос, око 1350. године. Аутор: Пећка Патријаршија) 

Страна 111: Богородица, Црква Светих Апостола, фреска, Пећка патријаршија, средина 13. 

века (Pećka patrijaršija, crkva Svetih apostola, Bogorodica iz Vaznesenja Hristovog, kupola, 1250. 

godina. Аутор: Svetozar Radojčić) 

Страна 112: Ктиторски портрети — Краљ Милутин, краљ Драгутин и краљица Каталина, 

Црква Светог Ахилија, Ариље, 13. век (Архива KLETT-a) 

Страна 112: Свети Илија у пустињи, фреска, манастир Морача, око 1225. (Архива KLETT-a) 

Страна 112: Архијереји се клањају Христу Агнецу, манастир Сопоћани, око 1265. (Sopocani 

poklonjenje arhijereja agnecu. Аутор: Јавно власништво) 

Страна 112: Успење Пресвете Богородице, Црква Свете Тројице, манастир Сопоћани, 

околина Новог Пазара, око 1265. (Архива KLETT-a) 

Страна 113: Мироносице на гробу Христовом, Црква Вазнесења Христовог, манастир 

Милешева, 1224—1228. (Архива KLETT-a) 

Страна 113: Мирослављево јеванђеље, детаљ рукописа са илуминацијом, око 1185. (Архива KLETT-a) 

Страна 113: Портрет краља Владислава, Црква Вазнесења Христовог, манастир Милешева, 13. век 

(Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa. Аутор: public domain) 

Страна 113: Јудино издајство, Црква Вазнесења Христовог, манастир Милешева, око 1235. 

(Mileševa, Judino izdajstvo, oko 1235. Аутор: Svetozar Radojčić) 

Страна 113: Свети Петар и Павле, је икона на којој је приказана и краљица Јелена са синовима 

Драгутином и Милутином, Ватикан, крај 13. века (Икона „Апостоли Петар и Павле“, поклон српске 

краљице Јелене Анжујске, из Ризнице базилике Светог Петра у Риму. Аутор: public domain) 

Страна 114: Манастир Хиландар, манастирски комплекс, Света гора, Грчка, 14. век 

(Хиландар. Аутор: Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија) 

Страна 114: Краљ Милутин, Црква Светог Јоакима и Ане, манастир Студеница, 14. век 

(Milutin Kraljeva crkva. Аутор: public domain) 

Страна 114: Сажети тип са једном куполом (скен из књиге) 

Страна 114: развијени тип са пет купола (скен из књиге) 

Страна 115: Манастир Грачаница код Приштине, Косово и Метохија,14. век (Gracanica jug. 

Аутор: Konstantin Novakovic) 

Страна 115: Саборна црква Пресвете Богородице, манастир Хиландар, Света гора, Грчка, 14. век 

(Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula). Zeljkokiss) 

Страна 115: Основа цркве у облику тролиста (Архива KLETT-a) 

Страна 115: Црква Богородица Љевишка, Призрен, Косово и Метохија, око 1306. (Crkva 

Bogorodica Ljeviška. Аутор: Stefana Radic) 

Страна 116: Црква Светог Јоакима и Ане, манастир Студеница, око 1314. (Monastir Studenica 

II. Аутор: Cornelius Bechtler) 

Страна 116: Црква Светог Ђорђа, манастир Старо Нагоричино, Македонија, око 1313. 

(Манастир Св Ђорђа. Аутор: Petar Milošević) 

Страна 116: Црква Светих Арханђела, манастир Лесново, Македонија, око 1341. (Св. 

Архангел Михаил. Аутор: Cibrev) 

Страна 116: Манастир Матејча, близу Куманова, Македонија, завршен после 1335. (Црква 

Матејча. Аутор: Непознат). 

Страна 117: Скулптурална композиција у лунети на западном порталу Дечана, 14. век 

(Manastir Visoki Dečani (Манастир Високи Дечани) - portal. Аутор: Pudelek) 

Страна 117: Скулптура, Дечани, 14. Век - 1 (Decani löwe. Аутор: de:Benutzer:Orjen) 

Страна 117: Скулптура, Дечани, 14. век - 2 Visoki Dečani, grifon. Аутор: Gregor Joham) 

Страна 117: Богородица Соколичка, приказ Богородице с малим Христом, манастир 

Бањска, 14. век (Изложба Српско уметничко наслеђе Косова и Метохије, САНУ, Београд, 

2017. Аутор: С. Филиповић) 

Страна 117: Христово крштење, манастир Дечани, 14. Век (Архива KLETT-a) 

Страна 117: Капители стубова у нартексу Дечана (Stub decani D003 DSC 0228. Аутор: public domain) 

Страна 118: Цар Душан, Црква Светих Арханђела, Лесново, Македонија, око 1346—1349. 

(Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija. Аутор: public domain) 

Страна 118: Фреска Рођење Пресвете Богородице, Краљева црква у Студеници 1314. 

(Архива KLETT-a) 

Страна 119: Богородица Елеуса са Христом хранитељем, манастир Богородица Љевишка, 

Призрен, Косово и Метохија, прва половина 14. века (The famous fresco Bathing of the Christ (before 

it was destroyed and burned by Albanians on 17th march 2004), Bogorodica Ljeviška (Our Lady of 

Ljevish), Kosovo and Metohija, Serbia. After destruction: File:Ljeviska007b.jpg. Аутор: public domain) 

Страна 119: Деизис са хором анђела, фреска, Дечани, 14. век (Deytera parousia decani 

Img08. Аутор: public domain) 

Страна 119: Васкресење — Христов силазак у Ад, фреска у Цркви Богородице Одигитрије, 

Пећка патријаршија, 1324—1337. (Crkve Bogorodice, Silazak u ad, četvrta decenija XIV v. Аутор: 

Пећка Патријаршија) 

Страна 119: Лоза Немањића, Дечани —монументална композиција са 22 портрета (Loza 

nemanjica. Аутор: public domain) 

Страна 120: Фреске у унутрашњости Цркве Светог Јована Богослова, манастир Поганово, 

околина Димитровграда, Србија, 14. век (2015-06-11 18-27-39 Poganovo. Аутор: Dekanski)


Страна 120: Девојке у пратњи Пресвете Богородице на Ваведењу, детаљ иконе Ваведење 

Пресвете Богородице, Хиландар, око 1320.(Ваведење Богородице. Аутор: Пројекат Растко) 

Страна 120: Богородица Уточиште (Катафиги) и Свети Јован Богослов (јвангелиста) (слика лево) 

(Свети Јован Богослов . Аутор: SV Jovan Bogoslov 2016 – 2017) 

Страна 120: Чудо у Латомском манастиру (слика десно) Манастир Поганово, Србија, око 

1395. (Revers Poganovo Icon. Аутор: Orjen) 

Страна 120: Богородица Тројеручица, икона, Хиландар, 14. век (Богородица Тројеручица. 

Аутор: Пројекат Растко) 

Страна 120: Богородица Одигитрија, мозаичка икона, Хиландар,13. век (Богородица 

Одигитрија. Аутор: Пројекат Растко) 

Страна 121: Манастир Манасија (Ресава), манастирски комплекс са утврђењем, околина 

Деспотовца, Србија, 15. век (Manastir Manasija (Resava). Аутор: Непознат) 

Страна 121: Бедеме манастира Манасије чини 11 високих кула, детаљ зидина (Manasija 

manastir 6. Аутор: Manedj) 

Страна 121: Црква Свете Тројице, манастир Манасија (Ресава), околина Деспотовца, Србија, 

1406—1418. (29Monastery Manasia in Serbia. Аутор: Laslovarga) 

Страна 121: Приказ основе Цркве Свете Тројице, манастир Манасија (Ресава) (Основа 

цркве. Аутор: 2015 Манастир Манасија) 

Страна 122: Црква Успења Богородице, манастир Љубостиња, околина Трстеника, Србија, 

крај 14. века (Crkva manastira Ljubostinja. Аутор: Milena Zindovic) 

Страна 122: Рељеф на бифори манастира Каленић са представом Богородице са дететом и 

анђелима (Манастир КАЛЕНИЋ 02. Аутор: Tomislav Ž. Popović) 

Страна 122: Црква Вазнесења Хистовог, манастир Раваница код Ћуприје, Србија, 1375— 

1377. (2014-04-16 11-02-03 Ravanica. Аутор: Dekanski) 

Страна 122: Црква Ваведења Пресвете Богородице, манастир Каленић, код Трстеника, 

Србија, 1413—1417. (Архива KLETT-a) 

Страна 123: Црква Светог Ђорђа, манастир Враћевшница, Моравички округ, Србија, око 

1431. (Crkva Svetog Djordja u manastiru Vracevsnica. Аутор: BrankaVV) 

Страна 123: Смедеревска тврђава,15. век (Smederevo fortress (Smederevska tvrđava) - by 

Pudelek 05. Аутор: Pudelek (Marcin Szala)) 

Страна 123: Кула Небојша, осмострана четвороспратна грађевина у оквиру Калемегданске 

тврђаве, Београд, 15. век (Nbs kroz. Аутор: CrniBombarder!!!) 

Страна 123: Црква Светог Стефана звана Лазарица, Крушевац, Србија, око 1377. (Lazarica 

Church. Аутор: PD-user) 

Страна 123: Тврђава Голубац код Ђердапа, 14. век (Golubac. Аутор: Denis Barthel) 

Страна 124: Недремано око, детаљ фреске, манастир Манасија, 15. век (Resava (Manasija), Sv. 

Trojica, Fresco: Die Seelen der Gerechten in der Hand Gottes; 1406/18. Svetozar Radojčić) 

Страна 124: Пророк Авакум, фреска из куполе цркве манастира Манасије,15. век (Prorok 

Avakum, XV vek. Аутор: Непознат) 

Страна 124: Свети Ратници, фреска, манастир Манасија,15. век (Sveti ratnici Manasija. Аутор: 


Страна 124: Деспот Стефан Лазаревић, ктиторска композиција на западном зиду наоса, 

фреска, Манасија,15. век (Архива KLETT-a) 

Страна 125: Исцељење слепог, детаљ фреске у северној певници, Црква Ваведења, 

манастир Каленић, 1407—1413. (Архива KLETT-a) 

Страна 125: Свадба у Кани, манастир Каленић, околина Јагодине, до 1427. (Архива KLETT-a) 

Страна 125: Кнегиња Милица, део фреске, Црква Успења Богородице, манастир Љубостиња, 

код Трстеника, 1402—1405. (Milica Ljubostinja1. Аутор: public domain) 

Страна 126: Манастирски комплекс Ново Хопово, Фрушка Гора, 16. век (Манастир Ново 

Хопово. аутор: Манастири у Србији) 

Страна 126: Црква Светог Николе, манастир Ново Хопово, Фрушка гора, око 1576. (Архива KLETT-a) 

Страна 126: Црква Свети врачи Кузман и Дамјан, манастир Раковац, Фрушка гора, око 1521. 

(Манастир Раковац. Аутор: Dekanski) 

Страна 126: Манастир Крушедол, Фрушка гора, 1509—1514. (Манастир Крушедол. Аутор: 

Календар СПЦ Црква 2009.) 

Страна 127: Фреске манастира Благовештење, Овчарско-кабларска клисура, око 1632. 

(Manastir Blagoveštenje, proleće 061. Аутор: Vladimir Mijailović) 

Страна 127: Зограф Лонгин, Богородица са Христом, Арханђелима и пророцима, престона 

икона, манастир Ломница код Шековића, Босна и Херцеговина, темпера на дасци, 1578. 

(Bogorodica sa Hristom, Arhanđelima i prorocima. Аутор: Svetlana Rakić) 

Страна 127: Андрија Ракочевић, Свети Киријак Отшелник, Црква Светих Арханђела, 

Сарајево, темпера на дасци, 1649. (Sv. Kirijak Otšelnik, Arhanđelima i prorocima. Аутор: Svetlana Rakić) 

Страна 127: Манастир Свете Тројице, Овчарско-кабларска клисура, друга половина 16. века 

(Manastir Trojice, manastirski kompleks. Vladimir Mijailović) 

Страна 127: Живопис у Цркви Светог Николе, манастир Ново Хопово, Фрушка гора,16. век 

(Манастир Ново Хопово - Живопис . аутор: Манастири у Србији) 

Страна 128: Рођење Христово, детаљ, Црква Светог Димитрија, Пећка патријаршија,1346. 

Rođenje Hristovo detalj, Crkva sv. Dimitrija, 1346. Аутор: public domain) 

Страна 128: Исцељивање болесног, фреска, манастир Дечани, 14. век (Healing of dropsical 

man, Decani Monastery fresco, Serbia. Аутор: HTACU) 

Страна 128: Ваведење Богоридице, фреска, манастир Хиландар, 14. век (Архива KLETT-a) 

Страна 128: Успење Богоридице, фреска, манастир Грачаница, 14. век (Meister von Gracanica 

(II) 001. Аутор: public domain) 

Страна 129: Фреске из манастира Сопоћани, Ариље и Грачаница на којима су представљени 

портрети краља Милутина као младића, као средовечног човека и као човека у позним 

годинама – 1 (Mladi milutin Sopocani. Аутор: public domain) 

Страна 129: Страна 129: Фреске из манастира Сопоћани, Ариље и Грачаница на којима 

су представљени портрети краља Милутина као младића, као средовечног човека и као 

човека у позним годинама – 2 (Milutin Arilje. Аутор: public domain) 

Страна 129: Страна 129: Фреске из манастира Сопоћани, Ариље и Грачаница на којима 

су представљени портрети краља Милутина као младића, као средовечног човека и као 

човека у позним годинама – 3 (Milutin Gracanica ktitor. Аутор: public domain) 

Страна 130: Свети Димитрије, фреска, Црква Светог Димитрија, Пећка патријаршија, око 

1621. (Црква св. Димитрија, св. Димитрије, 1621/1622. Аутор: Пећка патријаршија:Црква 

светог Димитрија) 

Страна 130: Кнез Лазар, део фреске, Црква Успења Богородице, манастир Љубостиња, код 

Трстеника, Србија, 1402—1405. (Knez Lazar i kneginja Milica. Аутор: public domain) 

Страна 131: Хиландарска плаштаница, 14. век (Плаштаница Краља Милутина - 1300. година. 

Аутор: Непознат) 

Страна 132: Тицијан, Човек с прошивеним рукавом, уље на платну, 1509. (Titian - Portrait of a 

man with a quilted sleeve. Аутор: Ludovico Ariosto 2.) 

Страна 132: Приказ Венеције и Фиренце у 14. и 15. веку - 1 (A view of Venice, Scala – Florence. 

Аутор. Miles H. Hodges - 2014) 

Страна 132: Приказ Венеције и Фиренце у 14. и 15. Веку – 2 (Italie - Florence - plan ancien. 

Аутор: Непознат)) 

Страна 133: Катедрала Санта Марија дел Фјоре, Фиренца, 1436. (View of Santa Maria del Fiore 

in Florence. Аутор: Bruce Stokes on Flickr) 

Страна 133: Рафаело Санти, Атинска школа, фреска, Соба печата (Stanza della Segnatura), 

Ватиканска палата, Рим, Италија, око 1510. (Sanzio 01. Аутор: Stitched together from vatican.va) 

Страна 133: Фра Анђелико, Благовести, фреска, Манастир Светог Марка, Фиренца, Италија, 

1437—1446. (ANGELICO, Fra Annunciation, 1437-46 (2236990916). Аутор: carulmare) 

Страна 134: Филипо Брунелески, купола катедрале Санта Марија дел Фјоре, Фиренца, 1436. 

(Santa Maria del Fiore cupola (1622842169). Аутор: Yellow.Cat) 

Страна 134: Цртеж који приказује конструкцију Брунелескијеве осмоугаоне куполе 

(Estructura. Аутор: Непознат) https://es.wikiarquitectura.com/edificio/santa-maria-del-fiore/ 

Страна 134: Филипо Брунелески, Сиротиште Оспедале дељи Иноченти, детаљ, Фиренца, 

1430. (Spedale degli innocenti, tondo andrea della robbia 02-03. Аутор: sailko) 

Страна 134: Филипо Брунелески, Сиротиште Оспедале дељи Иноченти, Фиренца, 1430. 

Spedale innocenti, veduta 01. Аутор: sailko) 

Страна 135: Леон Батиста Алберти, прочеље цркве Санта Андреа, Мантова, 1446. 

(MantovaBasilicaSantAndrea cutnpaste over intrusions. Аутор: Sebi1) 

Страна 135: Леон Батиста Алберти, црква Санта Марија Новела, Фиренца, 1470. (Santa Maria 

Novella. Аутор: JoJan) 

Страна 135: Ђулијано да Сангало, Вила Медичи, Пођо а Кајано, 1470—1520. (Villa Medicea di 

Poggio. Аутор:Niccolo Rigacci) 

Страна 135: Леон Батиста Алберти, Унутрашњост цркве Санта Андреа, Мантова, 1446. 

(Lombardia Mantova5 tango7174. Ауто: Tango7174) 

Страна 135: Микелоцо, фронтални део Палате Медичи, Фиренца, 1446. (palazzomedici. 

Аутор: Greg Maxwell – ARCH 381 – Fall 2012) 

Страна 136: Аутопортрет Лоренца Гибертија на Рајским вратима, позлаћена бронза, 

Фиренца, Италија, 1401—1424. (Ghiberti. Аутор: Richardfabi) 

Страна 136: Жртвовање Исака, Гибертијев победнички рељеф на конкурсу за Северна врата 

Крстионице у Фиренци, позлаћена бронза, 1401. (Ghiberticompetition. Аутор: Richardfabi) 

Страна 136: Лоренцо Гиберти, Источна или Рајска врата, позлаћена бронза, Фиренца, 

Италија, 1425—1452. (Florenca146. Аутор: Ricardo André Frantz) 

Страна 136: Лоренцо Гиберти, Прича о Јосифу, позлаћена бронза, панел с Рајских врата, 

Фиренца, Италија, 1425—1452. Firenze.Baptistry.door01. Аутор: public domain) 

Страна 137: Донатело, Гатамелата, бронзана коњаничка статуа, Падова, Италија, 1444. 

(Gattamelata. Аутор: public domain) 

Страна 137: Донатело, Свети Ђорђе убија аждају, мермерни рељеф рађен за постамент 

статуе Светог Ђорђа, Национални музеј Барђело, Фиренца, Италија, 1417. (Donatello San 

Jorge 01. Аутор: Miguel Hermoso Cuesta) 

Страна 137: Донатело, Давид, бронза, Национални музеј Барђело, Фиренца, Италија, 1432. 

(Florence - David by Donatello. Аутор: Patrick A. Rodgers) 

Страна 138: Андреа Мантења, слика на таваници Собе младенаца, Кнежев двор, Мантова, 

1470. (Andrea Mantegna - Ceiling Oculus - WGA14021. Аутор: public domain) 

Страна 138: Андреа Мантења, Свети Себастијан, слика на дасци, музеј Лувр, Париз, 

Француска, 1480. (Sebastia. Аутор: Maksim.) 

Страна 138: Пјеро дела Франческа, Откривање часног крста, фреска, црква Сан Франческо, 

Арецо, Италија, око 1460. (Piero della Francesca - 7. Finding and Recognition of the True Cross - 

WGA17533. Аутор: public domain) 

Страна 138: Мазачо, Порески новчић, фреска, Капела Бранкачи, Италија, 1425. (Masaccio7. 


Страна 139: Ботичели, Рођење Венере, темпера на платну, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, 

око 1486. (Sandro Botticelli - La nascita di Venere - Google Art Project - edited. Аутор: public domain) 

Страна 139: Ботичели, Поклоњење мудраца (са аутопортретом — фигура у десном углу), 

темпера на дасци, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, око 1475. (Botticelli - Adoration of the 

Magi (Zanobi Altar) - Uffizi. Аутор: public domain) 

Страна 139: Ботичели, Мадона са дететом, темпера на дасци, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, 

око 1485. Уметник је композицију дела и распоред ликова прилагодио кружној основи слике. 

(Sandro Botticelli - Madonna del Magnificat - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 140: Микеланђело Буонароти, Трг Кампидољо, Рим око 1545. (Архива KLETT-a) 

Страна 140: Донато Браманте, Темпјето — Црква Светог Петра, Монтори, Рим, 1502. 

(002Tempietto-San-Pietro-in-Montorio-Rome. Аутор: Quinok) 

Страна 140: Микеланђело Буонароти, купола Цркве Светог Петра, Ватикан, 1506—1626. 

(Cuppolas Saint Peter's basilica, Vatican City. Аутор: Jebulon) 

Страна 140: Андреа Паладио, Вила Ротонда, Вићенца 1567—1591. (Villa Rotonda side. Аутор: 

Stefan Bauer) 

Страна 141: Микеланђело Буонароти, Гробница Ђулијана Медичија, мермер, Нова 

сакристија, Капела Медичи у цркви Сан Лоренцо, Фиренца, Италија, 1524—1534. 

(Florenz - Neue Sakristei Grabmal Giuliano II. Аутор: Rabe!) 

Страна 141: Микеланђело Буонароти, Давид, мермер, Галерија Академије, Фиренца, Италија, 

1501—1504. (Michelangelo's David 2015. Аутор: Livioandronico2013) 

Страна 141: Микеланђело Буонароти, Мојсије, мермер, црква Сан Пјетро ин Винколи, Рим, 

Италија, 1513—1515. ('Moses' by Michelangelo JBU160. Аутор: Jörg Bittner Unna) 

Страна 142: Леонардо да Винчи, Богородица у пећини, темпера на дасци, Национална 

галерија, Лондон, Велика Британија, 1507. (Leonardo Da Vinci - Vergine delle Rocce (Louvre). 


Страна 142: Леонардо да Винчи, Мона Лиза, уље на дасци, музеј Лувр, Париз, Француска, 

око 1502. (Mona Lisa, by Leonardo da Vinci, from C2RMF retouched. Аутор: public domain) 

Страна 142: Леонардо да Винчи, Тајна вечера, темпера на малтеру, трпезарија манастира Санта 

Марија деле Грације, Милано, Италија, 1495—1498. (Última Cena - Da Vinci 5. Аутор: public domain) 

Страна 142: Леонардо да Винчи, Благовести, уље и темпера на панелу од тополе, Галерија Уфици, 

Фиренца, 1473—1475. (Leonardo da Vinci - Annunciazione - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 143: Микеланђело Буонароти, Стварање Адама, фреска у Сикстинској капели, 

Ватикан, Италија, 1537—1541. (Creation of Adam. Аутор: public domain) 

Страна 143: Микеланђело Буонароти, Страшни суд, олтарска фреска, Сикстинска капела, 

Ватикан, Италија, 1537—1541. (Last Judgement by Michelangelo. Аутор: public domain) 

Страна 143: Микеланђело Буонароти, Либијска сибила, фреска у Сикстинској капели, 

Ватикан, Италија, 1537—1541. (Sibila Líbica. Аутор: public domain) 

Страна 143: Микеланђело Буонароти, Страшни суд, детаљ, олтарска фреска, Сикстинска капела, 

Ватикан, Италија, 1537—1541. (Michelangelo, Giudizio Universale 03. Аутор: public domain) 

Страна 144: Рафаело Санти, Сикстинска Мадона, уљена платну, Галерија слика старих 

мајстора, Дрезден, Немачка, 1515. (Raffaello, madonna sistina 01. Аутор: public domain) 

Страна 144: Тицијан, Христ носи крст, 1575. (Titian - Christ Carrying the Cross - WGA22841. 


Страна 144: Рафаело Санти, Света породица, уље на дрвету, Галерија Уфици, Фиренца, 

Италија, 1518. (Sacra famiaglia canigiani 02. Аутор: public domain) 

Страна 144: Рафаело Санти, Папа Лав X и његови нећаци кардинали Ђулио Медичи и Луиђи 

де Роси, уље на дасци, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, 1518. (Raffaello Sanzio - Ritratto di 

Leone X coi cardinali Giulio de' Medici e Luigi de' Rossi - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 144: Тицијан, Урбинска Венера, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, 1538. (Tiziano - 

Venere di Urbino - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 145: Рохир ван дер Вејден, Скидање с крста, олтарска слика, уље на дасци, Музеј 

Прадо, Мадрид, Шпанија, око 1435. (El Descendimiento, by Rogier van der Weyden, from Prado 

in Google Earth. Аутор: public domain) 

Страна 145: Рохир ван дер Вејден, Портрет даме, уље на дасци, Национална галерија 

уметности, Вашингтон, САД, 1455. (Rogier van der Weyden - Portrait of a Lady - Google Art 

Project. Аутор: public domain) 

185


Страна 145: Рохир ван дер Вејден, Свети Лука слика Богородицу, темпера на дасци, Музеј 

ликовних уметности у Бостону, САД, 1435—1440. (Saint Luke Drawing the Virgin MFA Boston. 


Страна 146: Јан ван Ајк, Арнолфини с невестом, уље на дасци, Национална галерија, 

Лондон, Велика Британија, 1434. (Van Eyck - Arnolfini Portrait. Аутор: public domain) 

Страна 146: Јан ван Ајк, Мадона канцелара Ролена, уље на дасци, Лувр, Париз, око 1435. (Jan 

van Eyck 070. Аутор: public domain) 

Страна 146: Јан ван Ајк, Човек са црвеним турбаном (Аутопортрет), уље на дасци, 

Национална галерија, Лондон, Велика Британија, 1433. (Portrait of a Man by Jan van Eyck. 


Страна 146: Јан ван Ајк, Портрет Маргарете ван Ајк, уље на дасци, Грунинге музеј, Бриж, 

Белгија, 1439. (Eyck Margaret. Аутор: public domain) 

Страна 147: Хијеронимус Бош, Ношење крста, уље на дасци, Белгија, 1515—1516. 

(Hieronymus Bosch 055. Аутор: public domain) 

Страна 147: Хијеронимус Бош, Врт уживања, део триптиха, уље на дасци, Музеј Прадо, 

Мадрид, Шпанија, око 1510. (El jardín de las Delicias, de El Bosco. Аутор: public domain) 

Страна 147: Питер Бројгел Старији, Слепац води слепца, уље на дасци, Народни музеј 

Каподимонте, Напуљ, Италија, 1586. (Pieter Bruegel d. Ä. 025. Аутор: public domain) 

Страна 148: Матијас Гриневалд, Изенхајмски олтар (затворен) (слика десно) и део са 

унутрашњег панела са сценом Христово васкрснуће (слика лево), уље на дасци, Музеј 

Унтерлинден, Колмар, Немачка, 1515. (Grunewald Resurrection Isenheim. Аутор: public domain) 

Страна 148: Ханс Мемлинг, Улазак свете Урсуле у град Келн, уље на дасци, Мемлингов музеј, 

Бриж, Белгија, 1489. (Memling, reliquiario di sant'orsola 01. Аутор: public domain) 

Страна 148: Изенхајмски олтар (1512–1516) (Grunewald Isenheim. Аутор: public domain) 

Страна 148: Ханс Холбајн Млађи, Портрет Хенрија VIII, уље на дасци, Народна галерија, 

Рим, Италија, 1540. (Hans Holbein d. J. - Portrait of Henry VIII - WGA11564. Аутор: public domain) 

Страна 148: Ханс Холбајн Млађи, Сер Томас Мур, уље на дасци, Фрикова колекција, Њујорк, 

1527. (Hans Holbein, the Younger - Sir Thomas More - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 149: Албрехт Дирер, Млади зец, акварел, Албертина музеј, Беч, Аустрија, 1502. 

(Albrecht Dürer - Hare, 1502 - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 149: Албрехт Дирер, Дванаестогодишњи Исус међу ученицима, уље на дасци, Музеј Тисен, 

Мадрид, Шпанија, 1506. (Albrecht Dürer - Jesus among the Doctors - Google Art Project. Аутор: public domain) 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Albrecht_D%C3%BCrer_-_Jesus_among_the_ 

Страна 149: Албрехт Дирер, Портрет цара Максимилијана I, уље на дасци, Музеј историје 

уметности, Беч, Аустрија, 1519. (Albrecht Dürer - Portrait of Maximilian I - Google Art Project. 


Страна 149: Албрехт Дирер, Портрет младог човека, цртеж угљеном на папиру, Британски музеј, 

Лондон, Енглеска,1521. (Albrecht Dürer - Portrait of a Young Man - WGA07098. Аутор: public domain) 

Страна 149: Албрехт Дирер,Четири апостола, уље на дасци, Пинакотека, Минхен, Немачка, 

1523—1526. (слика лево) (Durer, quattro apostoli 01. Аутор: public domain) 

Страна 149: Албрехт Дирер, Четири јахача апокалипсе, дрворез, Градска уметничка 

галерија, Карлсруе, Немачка,1498. (Durer Revelation Four Riders. Аутор: public domain) 

Страна 150: Микеланђело Буонароти, предворје библиотеке Лауренцијана, Фиренца 

1524—1559. (Biblioteca laurenziana, vestibolo, scalinata 01. sailko) 

Страна 150: Анибале Липи, Вртно прочеље, Вила Медичи, Рим, око 1580. (Villa Medici Roma 

01. Аутор: Jean-Pierre Dalbéra) 

Страна 150: Бенвенуто Челини, Сланик Франсоа I, цизелирано злато и емајл на постољу од 

дрвета абоноса, Музеј историје уметности, Беч, Аустрија, 1543. (Saliera. Аутор: Jerzy Strzelecki) 

Страна 150: Ђан Болоња, Отмица Сабињанке, мермер, Трг Сињорија, Фиренца, Италија, 

1583. (слика лево) (Giambologna sabine. Аутор: Thermos) 

Страна 150: Бенвенуто Челини, Персеј са главом Медузе, бронза, Трг Сињорија, Фиренца, Италија, 

1545—1554. (слика десно) (03 2015 Perseo con la testa di Medusa-Benvenuto Cellini-Piazza della Signoria- 

Loggia dei Lanzi-volta a crociera-ordine corinzio (Firenze) Photo Paolo Villa FOTO9260. Аутор: Paolo Villa) 

Страна 151: Росо Фјорентино, Скидање са крста, слика на дасци, Градска пинакотека, 

Волтера, Италија, 1521. (Rosso Fiorentino - Descent from the Cross - WGA20117. Аутор: public domain) 

Страна 151: Пармиђанино, Мадона дугог врата, уље на дасци, Галерија Уфици, Фиренца, Италија, 

1534—1540. (Girolamo Francesco Maria Mazzola - Madonna with the Long Neck. Аутор: public domain) 

Страна 151: Пармиђанино, Аутопортрет у конвексном огледалу, уље на дасци, Музеј 

историје уметности, Беч, Аустрија, око 1524. (Parmigianino Selfportrait. Аутор: public domain) 

Страна 151: Тинторето, Тајна вечера, уље на платну, црква Сан Ђорђо Мађоре, Венеција, 

Италија, 1594—1596. (Jacopo Tintoretto - The Last Supper - WGA22649. Аутор: public domain) 

Страна 152: Ањоло Бронзино, Портрет Елеоноре од Толеда, уље на платну, Галерија Уфици, Фиренца, 

1545. Bronzino - Eleonora di Toledo col figlio Giovanni - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 152: Паоло Веронезе, Алегорија битке код Лепанта, уље на платну, Галерија дел 

Академија, Венеција, 1572. (The Battle of Lepanto by Paolo Veronese. Аутор: public domain) 

Страна 152: Ел Греко, Поглед на Толедо, уље на платну, Музеј Метрополитен, Њујорк, САД, 

1596—1600. (View of Toledo MET DP349564. Аутор: public domain) 

Страна 152: Ел Греко, Сахрана грофа Оргаза, уље на платну, Црква Светог Томе, Толедо, 

Шпанија, 1586—1588. (El entierro del señor de Orgaz - El Greco. Аутор: public domain) 

Страна 153: Антонио Алегри — Коређо, Јупитер и Ија, уље на платну, Историјски музеј, Беч, Аустрија, 

1530. (Antonio Allegri, called Correggio - Jupiter and Io - Google Art Project. Аутор: public domain) 

Страна 153: Антонио Алегри — Коређо, Успење Маријино, фреска у куполи, Пармска 

катедрала, Италија, 16. век (Cathedral (Parma) - Assumption by Correggio. Аутор: public domain) 

Страна 154: Софонсиба Ањисола, Луција, Минерва и Европа Ањисола играју шах или 

Партија шаха, Народни музеј, Познан, Пољска,1555. The Chess Game - Sofonisba Anguissola. 


Страна 154: Софонсиба Ањисола, Аутопортрет, 1556. (Self-portrait at the Easel Painting a 

Devotional Panel by Sofonisba Anguissola. Аутор: public domain) 

Страна 154: Ђузепе Арчимболдо, Ватра из серије Четири елемента, уље на дасци, 

Историјски музеј, Беч, Аустрија, 1566. (Arcimboldo Fire. Аутор: public domain) 

Страна 155: Албрехт Дирер, Адам и Ева, уље на дасци, Музеј Прадо, Мадрид, Шпанија, 1507. 

(Albrecht Dürer - Adam and Eve (Prado) 2. Аутор: public domain) 

Страна 156: Гигантска глава, висина око три метра, Ла Вента, Мексико, око 400. пре н. е. 

(20041229-Olmec Head (Museo Nacional de Antropología). Аутор: Luidger) 

Страна 156: Кецалкоатл или перната змија, митско божанство средњоамеричких народа које 

представља бога ваздуха, мудрости и учитеља вештине мира (Quetzalcoatl 1. Аутор: Непознат) 

Страна 156: Пирамида Сунца, Теотихуакан (Piramide del Sol 072006. Аутор: Gorgo) 

Страна 156: Остаци древног града Теотихуакана, 100—750. (SSA41434. Аутор: eu) 

Страна 157: Мегалополис Паленке, класични период, Гватемала, 7—9. век Palenque ruins 

web. Аутор: Јan Harenburg) 

Страна 157: Пирамида Кукулкана, Чичан Ица, посткласични период мајанске културе, 

Мексико (El Castillo Stitch 2008 Edit 2. Аутор: Fcb981) 

Страна 157: Писмо древних Маја (Palenque glyphs. Аутор: User:Kwamikagami) 

Страна 157: Храм I — Великог Јагуара, класични период, Тикал, Гватемала, око 9. века 

(Tikal Temple I 02. Kaldari) https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tikal_Temple_I_02.jpg 

Страна 157: Архитектонска декорација, детаљ, центар Уксмал, Мексико (Uxmal - 

Quadrangulo de las Monjas - Nördlicher Palast 2. Wolfgang Sauber) 

Страна 157: Опсерваторија у Чичен Ици, Мексико (Chichen Itza ruins in Mexico -- by John 

Romkey. Аутор: Fruggo) 

Страна 158: Толтечки ратници, Тули, Хидалго, 10—12. век (Telamones Tula. Аутор: public domain) 

Страна 158: Толтечка сликана керамика, Мексико, 7 — 2. век пре н. е. (A statuette from 

Chupícuaro. Аутор: Jastrow) 

Страна 158: Портрет владара, детаљ зидног рељефа, Паленка, Гватемала, 7—9. век (Kan 

balam det. Аутор: Mdcarrasco) 

Страна 158: Stela majanski vladar, Meksiko (Maya Presentation of Captives Kimbell. Аутор: 

User:FA2010) 

Страна 158: Рељефна декорација у штуко техници, Национални музеј антропологије у 

Мексико Ситију, око 250 — 600. године (Maya-Maske. Аутор: Wolfgang Sauber) 

Страна 159: Мурали на зидовима Храма фресака на којима доминира „мајанска плава” боја, 

Велика пирамида (грађевина број 1), Акрополис Бонампак, Мексико, 792. година (Bonampak 

painting. Аутор: Photo © 2004 Jacob Rus) 

Страна 159: Мозаичка маска Пакала великог, жад, класични мајански период, Тикал, 

Гватемала, Историјски и антрополошки музеј, Мексико, око 9. века (Palenque - Maske des 

Pakal. Аутор: Wolfgang Sauber) 

Страна 159: Мајанска сликана керамика с хијероглифима (Jarron Maya 1 - Hunahpú e 

Ixbalanqué. Аутор: Xjunajpù) 

Страна 159: Мајанска сликана керамика - 1(Jaguar vase. Аутор: Sainterx) 

Страна 159: Мајанска сликана керамика – 2 (Ceremonial vase Collection Henry Law 153. Аутор: 

Marie-Lan Nguyen) 

Страна 159: Пример илуминираних рукописа с мајанским сликовним писмом — 

хијероглифима, које је у 16. веку превео шпански хришћански свештеник (Bulletin (1915) 

(14578611557). Аутор: Smithsonian Institution. Bureau of American Ethnology) 

Страна 160: Скулптура с приказом астечке богиње мајке земље (Aztec statue of Coatlicue, the 

earth goddess. Аутор: Непознат) 

Страна 160: Рељефна плоча са симболима астечког соларног календара са 365 дана (Piedra 

del Sol. Museo Nacional de Antropología, México. MPLC 01. Аутор: Manuel de Corselas) 

Страна 160: Мурал који представља Тлалока — бога кише, Алоцан, Тенохтитлан (Tlalocan. 

Аутор: Escocia1) 

Страна 160: Украс за груди са двоглавом змијом, дрво и мозаичка декорација, Мексико, 

15—16. век (Double headed turquoise serpentAztecbritish museum. Аутор: Photo by user:geni) 

Страна 160: Астечки кодекс — део рукописа с приказом календара (Xiuhtecuhtli 1. Аутор: 


Страна 161: Утврђење Инка Мачу Пикчу, Перу, око 14. века (Machu Picchu, Peru. Аутор: Pedro Szekely) 

Страна 161: Грудни украс, злато, Колумбија, 1—17. век (Prague Inka Gold exhibition 9. Аутор: Karelj) 

Страна 161: Мајанска туника, 16. век ("Tupa Inca tunic", c. 1550, Dumbarton Oaks. Аутор: public domain) 

Страна 161: Церемонијални нож, злато, 900—1100. године (Ceremonial Knife (Tumi). Аутор: 

Sean Pathasema) 

Страна 161: Златне минђуше са интарзијама, Перу, 14. век (Moche earrings. Аутор: Bernard Gagnon) 

Страна 162: Маска запотечког ратника, запотечки град Молте Албан, Јужни Мексико, око 7. 

века (MonteAlbanMaskMusJadeSanCri. Аутор: AlejandroLinaresGarcia) 

Страна 162: Астечки шешир за који се претпоставља да је припадао владару Монтезуми II. 

Тренутно се чува у Бечу у Аустрији, у приватној колекцији, док је реплика изложена у Музеју 

историје и антропологије у Мексику (Feather headdress Moctezuma II. Аутор: Thomas Ledl) 

Страна 162: Мозаичка маска од тиркиза, Астечка уметност, 15—16. век (British Museum 

Aztec or Mixtec mask. Аутор: Simon Burchell) 

Страна 162: Ритуална мозаичка маска, шкољка, Теотихукан, Мексико, 300-600. Shell Mosaic 

Ritual Mask, 300-600 AD, Teotihuacan, Mexico, stone and spondylus shell with stucco - Art 

Institute of Chicago - DSC00340. Аутор: Daderot) 

Страна 162: Маска привезак, Мексичка долина, 15. век (Xipe Totec mask Louvre MH 78-1-60. 

Аутор: Marie-Lan Nguyen) 

Страна 163: Фигура мајанског свештеника, Национални антрополошки музеј, Мексико 

(Maya Priester. Аутор: Wolfgang Sauber) 

Страна 163: Фигура жене ратника, бојена керамика, Мексико, 550-950. (Maya standing male 

warrior, Jaina, c. 550-950 C.E., long-term loan to the Dayton Art Institute. Аутор: Wmpearl) 

Страна 163: Две фигуре, бојена керамика, Мексико, 7-8. век (Double figure, Maya culture, 

Jaina Island, Honolulu Museum of Art, 4184.1. Аутор: Hiart) 

Страна 164: Кири Вихара — Бела ступа, Шри Ланка, Индонезија, 1153—1186. (Kiri Vihara 01. 

Аутор: Bernard Gagnon) 

Страна 164: Куват ал Ислам, Делхи, Индија, 12. век (Qutab Minar mausoleum. Аутор: PlaneMad) 

Страна 164: Архитектонска декорација — мукарнас на балкону минарета, Куват ал Ислам, 

Делхи, Индија, 12. век (Details of the balcony, Qutub Minar. Аутор: Matthias Rosenkranz) 

Страна 164: Храм Ангкор-Ват, Камбоџа, 9—15. век (Templo de Angkor Wat en Camboya. Аутор: Javier Gil) 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Templo_de_Angkor_Wat_en_Camboya.JPG 

Страна 165: Ритуална игра, храм Преах Кан, Ангкор-Ват, Камбоџа, 9—15. век (Preah Khan - 

016 Apsaras Dancing (8580018990). Аутор: Photo Dharma) 

Страна 165: Стауа Буде који медитира, камен пешчар, Сармат, Индија, 5. век (Buddha in 

Sarnath Museum (Dhammajak Mutra). Аутор: Maha Develp Prapas Vajiravetee) 

Страна 165: Борба Кмера, барељеф, храм Ангкор-Ват, Камбоџа, 9 — 15. век (2016 Angkor, 

Angkor Wat, Główna świątynia, Płaskorzeźby w zewnętrznej galerii (13). Аутор: Marcin Konsek) 

Страна 165: Шива Натараџа, бронза, 12—13. век (Flickr - dalbera - Shiva Natarâdja, Seigneur 

de la Danse (musée Guimet). Аутор: Jean-Pierre) Dalbéra) 

Страна 165: Шива, Брама и Вишна, хиндуистичка божанства обједињена у једном телу са 

три главе, хиндуистичка Пећина слонова, Бомбај, 5—8. век (Flickr - dalbera - Shiva Natarâdja, 

Seigneur de la Danse (musée Guimet). Аутор: Jean-Pierre Dalbéra) 

Страна 165: Буда и његови ученици, западни Тибет, 14. век (Аутор: Ann Ketter saved to 

Thangkas, scrolls, cave paintings, Buddha and Disciples West Tibet 14th c.) 

Страна 166: Тајанта, династија Танг, Сијан, 652. (Dayanta Gisela-Brantl 01. Аутор: Immanuel Giel) 

Страна 166: Пећина Могао, Дунхуанг, 366. (Dunhuang Mogao Ku 2013.12.31 12-30-18. Аутор: 

Zhangzhugang) 

Страна 166: Тијен Тан, Пекинг, градња започета у династији Јуен, а завршена 1420. 

(2014.09.29.170238 Temple of Heaven Bejing. Аутор: Hermann Luyken) 

Страна 166: Унутрашњоаст хтама Тијен Тан, Пекинг (Inside the Hall of Prayer for Good Harvests. 

. Daniel Case) 

Страна 167: Буда, пећина Лонгмен код места Луојанга (240—550) (DragonGateCave. Аутор: 

MyName (Fanghong)) 

Страна 167: Џиновски Буда Лишан из 7. века, висок 71 метар, спада у највеће камене Буде у 

Кини (Leshan Buddha Statue View. Аутор: Ariel Steiner) 

Страна 167: Лежећи Буда, пећина број 158, пећина Могао, Дунхуанг, Кина Reclining Buddha 

in cave 148, second largest reclining figure in Mogao. High Tang period.ААутор: Bairuilong) 

Страна 168: Амитабин рај, детаљ фреске, пећина Дунхуанг, Кина, 8. век (The Paradise of 

Amitabha Buddha, China, probably 8th century. Аутор: Lucas) 

Страна 168: Танг Јин, Рибар на реци у јесен, династија Минг, Палата музеј, Таипеј, Кина, око 

1523. (T'ang Yin 003. Аутор: public domain) 

Страна 168: Џанг Це Дуан, Ћингминг (пролећни фестивал), детаљ, туш на свили, династија 

Сунг, Палата музеј, Пекинг, 960—1279. (Ching Ming Riverside part. Аутор: Tonloe5533) 

Страна 169: Дворске даме, тробојна керамика, династија Танг, Хенан музеј, Џенгџоу -1 

(Court lady figure, China, Tang dynasty, 8th century AD, red pottery with painted ornament - 

Matsuoka Museum of Art - Tokyo, Japan - DSC07338. Аутор: Daderot) 

Страна 169: Дворске даме, тробојна керамика, династија Танг, Хенан музеј, Џенгџоу -2 

(Court lady figure, China, Tang dynasty, 8th century AD, three-color glaze - Matsuoka Museum of 

Art - Tokyo, Japan - DSC07335.JPG. Аутор: Daderot) 

186


Страна 169: Метални шлем са позлатом, ручни рад, крај династије Јуан, Музеј историје 

монголске инвазије, Фукуока, Јапан (Yuan Dynasty helmet, probably belonging to a highranking 

officer or general involved in the Mongol invasions of Japan. Note the 4-clawed dragon 

chasing the luminous pearl. Preserved at the Mongol Invasion Museum, Japan. Аутор: Непознат) 

Страна 169: Давидове вазе , династија Јуен, приватна колекција, Лондон, 1351. (The David 

Vases. Аутор: public domain) 

Страна 169: Коњ од тробојне керамике (SancaiHorseTang7-8thCentury. Аутор: PHGCOM) 

Страна 170: Кикаку-ђи — Златни павиљон, Кјото, Муромачи период, 1398. (Kinkaku-ji the 

Golden Temple in Kyoto overlooking the lake - high rez. Аутор: Jaycangel) 

Страна 170: Храм Тодаји-џи, комлекс будистичких храмова у Нари, Нара период, 8. век 

Страна 170: Такашима дворац, Нагано, 16. век (Takashima castle moat. Аутор: Qurren) 

Страна 170: Пагода Хорју-ђи, Нара, Асука период, 7. век (Horyu-ji06s3200. Аутор: 

663highland) 

Страна 170: Шинто божанство, бојено дрво, Хејан период, Јакуши Џију, Нара, 889—898. век 

(Nakatsuhime Yakushiji. Аутор: public domain) 

Страна 170: Седећи Буда, дрво, златни листићи, интарзије од кристала, Камакура период, 

12—13. век, Национални музеј, Токио Јапан (Seated Amida Nyorai (Amitabha), Kamakura 

period, 12th-13th century, wood with gold leaf and inlaid crystal eyes - Tokyo National Museum - 

DSC05345.JPG. Аутор: Daderot) 

Страна 171: Сешу Тојо, Четири годишња доба, параван од свиле, туш на акварел папиру, 

Хејан период, 1486. (Landscape of Four Seasons (Spring?). Аутор: Непознат) 

Страна 171: Прича о принцу Генџију, детаљ свитка, Хејан период, 1130. (Genji emaki azumaya. 

Аутор: Imperial court in Kyoto) 

Страна 171: Кано Еитоку, Птице и цвеће, 4 од 16 панела слике на фусуми — папирним 

вратима, туш на папиру, Момојама период,16. век (Birds and flowers of the four seasons. 


Страна 171: Фуџивара Таканобу, Цар Минамото Јоритомо, Камакура период, 1179. 

(Minamoto no Yoritomo. Аутор: public domain) 

Страна 171: Спаљивање палате Санјо, детаљ слике на свитку, Камакура период, 13. век (Heiji 

Monogatari Emaki - Sanjo scroll part 5 - v2. Аутор: public domain) 

Страна 172: Рељефне декорације у храму Ангкор-Ват, Камбоџа, Малезија, 12. век (Angkor Wat 

reliefs (Sept2009j). Аутор: Allie Caulfield) 

Страна 172: Манастири на планини Вутаи, Пећина Могао, Дуанхуанг, Кина, династија Танг, 

10. век (Mogao Cave 61, painting of Mount Wutai monasteries. Аутор: public domain) 

Страна 172: Историја Кегона, један од шест ручних свитака, бојени папир, 13. век (History of 

the Kegon Sect. Аутор: public domain) 

Страна 173: Песник на ливади, династија Сонг, Кина, 11. век (Chinesischer Maler des 11. 

Jahrhunderts (III) 001. Аутор: public domain) 

Страна 194: Христос и Свети Мина, коптска икона на дасци, Египат, 6. век (Menas. Аутор: 

User:Ghirlandajo) 

187

ИЗ РЕЦЕНЗИЈА... 

Књига Увод у ликовну културу 2 у потпуности задовољава стандарде прописане за обезбеђивање 

квалитета. На први поглед се уочава њена флексибилност: конципирана је да покрије теоријскопрактичан 

рад кроз увод у ликовне уметности, теме и садржаје ликовног дела, ликовну синтаксу и 

теорију форме, кроз практичне истраживачке поступке: технику графике, илуминације и калиграфије, те 

различите сликарске дисциплине, као и историјско-уметничке науке. Књига Увод у ликовну културу 2 на 

самом почетку даје структурални скелет систематизованог знања. Осим водича који у најкраћим цртама 

објашњава садржину појединих поглавља, у питању су и реперторисане компоненте које улазе у састав 

поглавља као што су: називи поглавља, кључне речи, илустрације (фотографије и репродукције), одељак 

за радознале, предлог ликовних активности, резиме, истраживачка питања и задаци, мање познате речи 

и изрази експлициране кроз вокабулар и интернет адресе, као и регистар појмова. Већ по овоме може се 

закључити да су посвећеност, знање и брига биле главни мотиви ауторског тима да књига Увод у ликовну 

културу 2 буде и визуелно и садржајно комфорна, речју прегледна сваком читаоцу. 

Прво поглавље које се односи на Увод у ликовне уметности је кохерентно замишљен преглед, а бави 

се врстама и одликама историјских, религиозних и митолошких тема, као и мотивима пејзажа, ведута, 

мртве природе, приказима човека, жанр–сцена, декоративних и нефигуралних мотива у ликовној 

уметности. У другом, које се везује више за Теорију форме, садржински се обрађују површина и текстура 

као изражајни елементи у ликовној уметности, као и просторни односи у композицији — законитости 

линеарне, инверзне и ваздушне перспективе, са занимљивостима за посебно заинтересоване читаоце. 

Ту су и предлози ликовних активности које је могуће реализовати самостално или у сарадњи са другима 

могуће. У овом поглављу је део садржаја посвећен Ликовним техникама и материјалима са садржајима 

који дају информације о графици као ликовном подручју и графичким техникама дубоке, равне, високе 

и пропусне штампе. Такође, обрађују се калиграфија и илуминација, као и технике које су посебно 

заступљене у средњевековној уметности, и то: уљано сликарство, сликање на дасци, таписерија, витраж, 

зграфито, обрада метала, штуко и мукарнас, сликање на свили, батик и тапас. Ово поглавље омогућава 

лакше практично извођење понуђених практичних активности и истаживање изражајних могућности 

разноврсних ликовних техника и материјала у самосталном раду. Треће поглавље је посвећено Уметничком 

наслеђу које представља преглед основних каратеристика уметности средњег века и новог века, све до почетка 

барокне уметности. Поред основних садржаја, уведени су и додатни садржаји из уметности Новог света и 

Далеког истока у периоду средњег века и Новог доба као значајног сегмента светског културног наслеђа. Ово 

поглавље садржи занимљивости за посебно заинтересоване ученике и предлог ликовних активности које се 

могу реализовати самостално или у сарадњи са другима. 

Распоред различитих садржаја у књизи Увод у ликовну културу 2, сажет у три поглавља показује јасну 

тежњу да се читалац упозна првенствено са темама (односно садржајем једног ликовног дела), затим да 

се објасни ликовна синтакса, односно визуелни језик (како једно дело комуницира са посматрачем), као 

и техничка могућност испољавања визуелних садржаја (ликовних елемената) у стваралачком поступку. 

На крају, у трећем поглављу, ауторке се баве оним што је битно као трајна културна баштина коју би 

сви требало да знају да вреднују. Ове три главне осе уџбеника одговарају на питања Шта, Како, Чиме 

и Зашто уметност утиче на дух човека и представља важан стожер развоја Човечанства. Појмови, као 

и информације, прилично се добро допуњују на тематском нивоу у оба дела публикација књига Увод у 

ликовну културу 1 и књига Увод у ликовну културу 2. Садржински друга књига осликава суштину саме 

ликовне уметности — поступност и повезаност. Пре свега зато што поред верификованих примера који 

ту фигурирају и методолошки адекватном начину излагања, постоји намера да се кратким цитатима на 

заглављу сваког поглавља акцентује интонација, па и сама садржина целине. Тиме се читалац постепено 

уводи у суштину једне методске јединице. Осавремењавање и реактуализација је присутна, како у ставу 

ауторки да се у књигу укључе и теме које су до сада (из различитих разлога) изостављане, посебно када 

је у питању културно наслеђе Далеког истока. У књизи се користи међународни систем мера и јединица 

и она не садржи материјалне грешке. 

188

Адекватнан начин излагања пријемчив широкој читалачкој публици је доследан у целини садржаја 

књиге. Просечан број од петнаестак појмова који се као лексикон налазе на крају сваког поглавља добар 

је пример мнемотехничких метода како би на једноставан и функционалан начин читалац запамтио 

тачну формулацију и дефиницију појма. Може се констатовати да ово штиво није једносмерно, већ да 

алтернира начин представљања знања кроз различите облике комуникације: од информације, упутства 

за рад до дијалога, предлога и питања. Такође, везе међу појмовима који се помињу (то се посебно може 

запазити у супротним деловима књиге „практичном“ и „теоријском“) су присутне и читаоцу је у великој 

мери олакшан процес разумевања и логичког повезивања једног феномена или појма. Посебно треба 

истаћи да су многи илустративни примери за технике (поменуте у поглављима везаним за практичан 

рад) лако повезују са примерима из целине о Културном наслеђу. Кроз активности и предлоге даљих 

истраживања на крају садржаја сваког поглавља често се читалац наводи да сам процењује и вреднује 

самостално или у групи, чиме се подстиче критичко мишљење и његова формулација код читаоца. 

Књига Увод у ликовну културу 2 је тако осмишљена да читалац може релативно лако да савладава садржај 

(управо кроз горе поменуте мнемотехничке методе) чиме се он додатно мотивише, јер мотивација 

расте када расте и самопоуздање у савладавање знања. Знања која се усвајају могу се применити 

у свакодневном животу, а само штиво упућује на употребу и других извора знања, посебно преко 

интернета. Књига поседује прегледност у структури и обликовању, те одговара дидактичко-методичким 

захтевима који се пред њу стављају. Ово је савремено и практично обликована публикација са јасним 

насловима и поднасловима и, што је најважније, подељена на два дела — теоријски и практичан, чиме 

се сналажење читаоца у многоме олакшава. Као целина, књига садржи све оне структуралне компоненте 

које омогућавају бољи преглед информација — увод, преглед садржаја, вокабулар или индекс појмова. 

Надаље, књига има иза сваке лекције резиме, чиме се претходни садржај додатно утврђује. Структура 

књиге има логички след, као и јасан континуитет излагања. 

Садржаји су подељени у функционалне целине, веома добро осмишљене — осим основног текста са 

кључним речима, сјајним примерима и илустрацијама које их прате, ту су и резимеи као драгоцени 

подсетници пређеног садржаја. Начин на који се читалац упућује на додатне изворе знања, најчешће 

преко интернета, указује на бригу ауторки о размевању концепта и идеје, док истраживачка питања и 

задаци омогућавају подједнако и самоевалуацију. Истраживачка питања и налози на крају садржаја су 

подједнако драгоцени, па је то још један доказ о озбиљном и компетентном раду ауторке и коауторке. 

Кроз разноврсне примере опажа се велико богатство и разноврсност приложеног илустративног 

материјала. Мање познате речи везане за специфичну терминологију ове области су веома добро 

објашљене на крају садржаја сваког поглавља. Са те стране треба одати признање ауторском тиму да 

нове, непознате појмове, као и оне недовољно познате, заједно са кључним појмовима обрађују као 

својеврсан мини–лексикон на крају садржаја, практично, јасно и занимљиво. Налози и препоруке у 

књизи су јасни, добро одабрани. 

Језички захтеви су у потпуности задовољени у овом штиву. Наиме, и дужина и синтакса реченице су 

прилагођени различитој читалачкој публици, садржај је изложен недвосмисленим реченицама, а страни 

изрази (којих има у скоро сваком поглављу, с обзиром на то да је већина термина преузета из разних 

језика) који не потпадају под фамилијарне, свакодневне термине језика — адекватно су објашњени. 

Може се рећи да је управо на тај начин задовољена и компонента која се односи на стручну (уметничку) 

терминологију — већином страног порекла. 

Систем општих хуманих вредности се приказује кроз концепцију и садржај књиге Увод у ликовну културу 

2, не само да доприноси развоју и свести о потреби очувања националног културног идентитета (када год 

је то било могуће, илустративни пример са домаћег подручја је употребљен, а посебно треба похвалити 

189

целокупно поглавље везано за културну баштину Србије средњег века), већ подражава толерантан однос 

према другим етничким и верским елементима, вреднујући их сходно садржају (значајно и иновативно 

увођење уметности далеких култура пре свега, исламских земаља и Новог света, али и далекоисточних 

земаља у средњем веку). Графичка, односно ликовна опремљеност Књиге Увод у ликовну културу 

2 одговара садржају и на прегледан начин га валоризује. Постоји стилско једниство које омогућава 

сналажење у оквиру већих поглавља, а илустрације су јасне и релевантне у односу на текст. Техничка 

опремљеност публикације би требало да омогући и брзо читање и дуготрајну употребу, јер су стандарди 

и по овоме питању испоштовани. 

Пред нама је књига Увод у ликовну културу 2 која је по свим параметрима вредно и корисно штиво. Због свега 

претходно наведеног књига је добродошла подједнако широкој читалачкој публици, али и стручњацима 

на пољу образовања, као што су васпитачи, учитељи, наставници, студенти-будући наставници. Књига 

омогућава усвајање знања како из области практичне примене ликовних елемената кроз стваралачки 

поступак, тако и синтезу оних маркантних момената који обележавају историју уметности средњег века 

и новог доба. Још једном требало би посебно похвалити иновативан напор ауторског тандема због 

увођења нових поглавља о уметности далеких култура, пре свега исламских земаља и Новог света, али и 

далекоисточних земаља у средњем веку, области које су, до сада, биле на извесан начин мање обрађене. У 

прилог свему наведеном, препоручујем издавачу објављивање ове књиге. 

• • • 

Др ум. Миливој Павловић, доцент 

Сликарски одсек 

Факултет ликовних уметности 

Универзитет уметности у Београду 

Садржај публикације Увод у ликовну културу 2 је доследно структуриран и прегледно је подељен на три 

главна поглавља: Теме и мотиви у уметности, Ликовни језик и Уметничко наслеђе. Њима претходи спретно 

конципиран Водич, који на самом почетку олакшава њено коришћење и максималну употребљивост свих 

њених структурних компоненти. 

Прво поглавље, под насловом Теме и мотиви у уметности, кроз садржај приближава читаоцу основне 

типолошке карактеристике уметничких врста с обзиром на њихову тематику и мотиве. Посебно су 

издвојене историјске, митолошке и религиозне теме у ликовним уметностима, док су у засебним 

потпоглављима обрађени уметнички третмани људске фигуре, жанра, живе и мртве природе, урбаних, 

декоративних и нефигуралних мотива и апстрактних садржаја. Оваквом поделом на изузетно ефикасан 

начин предочен је готово неограничен распон уметничких тематских сфера, истовремено уклопљен у 

адекватне врсне групе које доприносе лакшем разумевању овог сегмента. 

Друго поглавље, насловљено Ликовни језик, представља структурно ефикасну надградњу сродних 

садржаја из књиге Увод у ликовну културу 1 и омогућује напредовање читаоцу у смислу спознавања 

основних правила и начина функционисања језика ликових дела. У делу обавезног садржаја једноставним 

језиком и адекватним примерима приближени су и објашњени апстрактни појмови текстуре и фактуре у 

различитим ликовним медијима и врстама, као и феномена ликовне површине. Садржаји овог поглавља 

укључују и експликацију фундаменталних ликовних особина и средстава кроз потпоглавље Простор 

и перспектива. У области ликовних техника обрађена је уметничка графика и њене технике, те развој 

ликовних техника у специфичним историјским периодима средњег и новог века, као адекватан ''технички'' 

увод у садржаје трећег поглавља књиге. 

190

Треће поглавље, Уметничко наслеђе, посвећено је историјском развоју уметности и њених стилова 

кроз епохе средњег и новог века. Читаоци се тако упознају са базичним карактеристикама уметничке 

продукције Византије, исламског света, уметности раног средњег века, романике, готике, ренесансе 

и маниризма. Посебну вредност чини потпоглавље посвећено развоју српске уметности у средњем и 

новом веку, у којем је учињен значајан напор да се она сагледа као део динамичних збивања у уметности 

на размеђи утицаја Истока и Запада. Кроз додатне садржаје читаоци имају драгоцену прилику да се 

упознају и са уметношћу преколумбовске Америке и далеког Истока у средњем веку, што је још један 

допринос разматрању светске уметничке продукције, утврђеном још у књизи Увод у ликовну културу 1, и 

стога представља хвале вредан континуитет. 

Посебне сегменте садржаја ове књиге који значајно доприносе његовој употребљивости и 

мултифункционалности чине одељци унутар сваког поглавља у којима се излажу предлози ликовних 

активности, сумирају изложене информације и олакшава фиксирање стечених знања (Да поновимо, 

Истраживачка питања и задаци, Вокабулар) и сугеришу даља самостална или групна истраживања кроз 

додатне информације у делу Занимљивости, те сугестију креативног и информативног истраживања 

на интернету. Посебну похвалу заслужује и добродошли регистар појмова на крају текста књиге, 

као карактеристика савремених идеја о брзој доступности информација и ефикасности коришћења 

материјала. 

Књига Увод у ликовну културу 2 на одговарајући и разумљив начин широј читалачкој публици омогућује 

упознавање са основним појмовима о уметности и њеном схватању, принципима функционисања и 

ликовној пракси, те раним историјским развојем. Конципирана је тако да на промишљен и контролисан 

начин подстиче креативно мишљење и активан однос према изложеним садржајима у сваком сегменту. 

Управо интерактивност садржаја, као кључна одлика предложене концепције, представља и најзначајнији 

квалитет књиге. Књига представља праву ризницу инвентивних фокуса за сваког заинтересованог читаоца. 

У дидактичко-методичком смислу вредност књиге Увод у ликовну културу 2 првенствено представљају 

њена отворена концепција и подстицање принципа активног учења кроз разноврсно сугерисан 

креативни рад. Целокупан садржај књиге представља вредан успех у трагању за адекватним балансом 

садржаја унутар релативно хетерогеног концепта области ликовне културе у свом најелементарнијем 

облику - на ненаметљив и неоптерећујући начин изведена су неопходна уопштавања и сажимања 

огромних садржаја, али и остварен креативан и међупрожимајући однос ликовно-педагошких и 

историјско-уметничких садржаја. 

Језик којим говори публикација је једноставан и савремен, разумљив и ненаметљив за сваког читаоца. 

Истовремено, текст је доследно усклађен са лексичким и граматичким правилима српског језика. Стил 

писања је прилагођен, а специфични термини и формулације адекватно су уочени и разјашњени. Језичке 

формулације и концепција значајно доприносе квалитетном разумевању и могућностима усвајања 

садржаја књиге. 

Дизајн књиге представља посебно важан сегмент његове успешности. Квалитетан и адекватан избор 

репродуција, њихови међусобни односи и величина, односно начин истицања и позиционирања на 

позитиван начин ''провоцирају'' и активирају радозналост и омогућују да визуелни пут усвајања и 

утврђивања садржаја буде потпуно отворен. Свака дизајнирана страница успешно се ослања на принципе 

савременог веб-дизајна, који је савременом читаоцу познат, разумљив и привлачан. 

Прегледност и употребљивост књиге подупрта је њеним високим техничким квалитетима – правилно 

одабраном величином и обликом слова, јукстапозицијама различитих бојених поља која омогућују 

лакше уочавање главних садржаја, кретање кроз књигу и понављање садржаја, као и колоритом – веома 

важним аспектима стварања занимљивог и креативно подстицајног визуелног окружења књиге из 

области ликовне уметности и културе. 

191

Књига Увод у Ликовну културу 2 испуњава педагошко-дидактичке, методичке, техничке и квалитативне 

захтеве и стандарде и стога је препоручујем за објављивање и примену у образовању шире интересне 

групације – наставника у основним и средњим школама, учитељима, васпитачима, студентима, ученицима 

у средњим стручним/уметничким школама и гимназијама, као и широј читалачког публици. 

Др Александра Кучековић, ванредни професор 

Одсек за теорију уметности 

Факултет ликовних уметности 

Универзитет уметности у Београду 

• • • 

Рукопис књиге Ликовна уметност и култура: Увод у ликовну културу 2 аутора др Сање Филиповић и 

др Весне Дицић, логички је наставак претходне публикације са којом започиње ова едиција. И ова 

публикација је концепцијски усклађена са основном идејом да се основне информације везане за 

облас ликвних уметности и њој сродне дисциплине систематизују и уобличе у форми универзитетског 

уџбеника, чији је циљ да понуди елементарне садржаје и обухват тема везаних за образовање у овој 

области, те као таква буде дидактичко средство и ресурс студентима- будућим наставницима, као и 

запосленима у образовању – учитељима, васпитачима и ликовним педагозима у креирању сопствене 

овбразовне праксе. Самим тим дидактичко-методички карактер ове публикације представља новитет, 

јер су ауторкњ на веш начин повезаје различите захтеве овако сложеих дисцилина као што су уметност 

и образовне технологије. Књига је структурирана према тематским целинама које подразумевају: увод у 

ликовне уметности, теорију форме, ликовне технике и материјале и уметничко наслеђе. 

Ово дело је у садржајном смислу није само универзитетски уџбеник, као наставно средство или 

извор знања за области којима је намењен, већ и једна оригинална понуда разноврсног дидактичког 

материјала на којем читаоци, посебно студенти, наставници, учитељи и васпитачи могу допуњавати и 

унапређивати своја знања из области уметности, као основу за даљи методичко уобличавање сопствене 

образовне праксе. У смислу тога да се у крајњим исходима поучавања или наставе не остане само на 

стеченом теоријском знању, што је раније био чест случај, већ да се, сагласно зацртаним образовноваспитним 

циљевима, задацима, образовним стандардима и сличном регулативом, стечена знања 

претворе у пожељна умећа, вештине, способности, компетенције и друге вредности, овај универзитетски 

уџбеник ће представљати најбоље решење. Руководећи се управо таквим начелима, општеприхваћеним 

вредностима и посебно уџбеничким стандардима, као и научним сазнањима, овде су се ауторке 

понуђеног текста придржавале начела и потребе за што већим корелирањем различитим садржајима 

учења, да би се логички лакше проналазило оно што је у истом заједничко и различито и на тај начин 

учење или сазнавање учинило што занимљивим процесом у области уметности и стваралаштва. 

192

Следећи таква схватања о поимању, мишљењу и начину сазнавања ауторке понуђеног универзитетског 

уџбеника су на један оригиналан начин систематизовале знања и дале увид у основе ликовне уметности 

као примарног садржаја на којима је заснована настава ликвне културе у школама, па самим тим и потреба 

да се будући наставници усавршавају своје компетенције у датим областима. Све је то у понуђеном 

уџбенику постављено је тако да су ауторке у свему циљно, задацима и садржајно следиле оно што у је вези 

са поменутим областима, а што призилази из одговарајућих васпитно-образовних програма програма. 

Текст понуђеног уџбеника написан је ћирилично, прихватљиве величине слова и размака између редова; 

испоштовани су захтеви српског правописа и нису уочење материјалне грешке унутар текста. Сагласно 

не само захтевима ликовне уметности, већ и свим правилима језичког изражавања, споразумевања и 

међуљудске комуникације ауторке су, стварајући овај универзитетски уџбеник, биле дубоко свесне 

тога да је образовно-васпитни процес у суштини међуљудска комуникација и да од успешноисти те 

комуникације зависи да ли ће се нешто као образовно-васпитни циљ остварити или не. 

Садржајне целине, у форми текста, слика, цртежа, графике, посебно визуелно уобличених и истакнутих 

дидактичко-методичких упутстава, предлога и слично, тематски је изложен, полазећи од одговарајућих 

садржаја теорије уметности, историје уметности, теорије форме, ликовних техника и материјала, као и 

ликовно-уметничке праксе. Ова публикација нуди опсег информација као ресурс за креирање наставних 

сардажаја и методичке припреме, за истраживање, планирање и реализацију сопстене наставне 

праксе свима који се директно или посредно баве образовањем, у овом случају студентима – будућим 

наставницима, као и осталим стручњацима запосленима у образовању. 

Имајући у виду напред изнето предложени текст универзитетског уџбеника Ликовна уметност и култура: 

Увод у ликовну културу 2 аутора др Сање Филиповић и др Весне Дицић са педагошке стране овај рукопис 

заслужује изузетно високу оцену. Тим пре што овај текст, поред свега напред изложеног, у свему, како 

у целини тако и у појединостима, задовољава и захтеве сваког у нашој земљи прописаног уџбеничког 

стандарда (у смислу: садржаја, педагошко-психолошких захтева, дидактичко-методичких захтева, 

етичких и васпитних захтева, графичко-ликовних захтева, и, на крају, понуђене техничке опремљености). 

Због тога, као и очекиваних позитивних ефеката који ће се применом овог универзитетског уџбеника 

убрзо приметити на плану унапређења васпитања и образовања у области уметности на свим нивоима, 

предлажем цењеном Издавачу да се ово дело објави и одштампа и тако што пре учини доступним 

најширем кругу потенцијалних корисника. 

Др Првослав Јанковић, емеритус 

Педагошки факултет у Сомбору, 

Универзитет у Новом Саду 

• • • 

193

Аутор публикације: проф. др Сања Филиповић 

Коаутор за поглавље Уметничко наслеђе: доц. др Весна Дицић 


Увод у ликовну културу 2 

(монографска публикација) 

Рецензенти 

Др Првослав Јанковић, редовни професор емеритус, област —педагогија, 

Педагошки факултет у Сомбору, Универзитет у Новом Саду 

Христос и Свети Мина, 

коптска икона на дасци, Египат, 6. век 

Др Миливој Мишко Павловић, доцент, област — ликовна уметност, Факултет 

ликовних уметности, Универзитет уметности у Београду 

Др Александра Кучековић, ванредни професор — историја уметности, 

Факултет ликовних уметности, Универзитет уметности у Београду 

Лариса Жигић, дипломирани историчар уметности, наставник ликовне културе, 

Девета Београдска гимназија, Београд 

Лектор 

Владимир Танацковић 

Графички дизајн и обрада фотографије 

проф. др Сања Филиповић 

Асистент-истраживач на пројекту 

Теодора Филиповић 

Издавачи: 

За издавача 

Гордана Кнежевић Орлић 

Синиша Бокан, декан 

Главни уредник 

Александар Рајковић 

Формат 

21 x 29,1 cm 

Година издања 

2017. 

ISBN 978-86-533-0020-3 

Издавачка кућа „Klett” д.о.о. 

Маршала Бирјузова 3—5, 11000 Београд 

Тел: 011/3348-384, факс: 011/3348-385 

office@klett.rs, www.kett.rs 

Академија уметности у Новом Саду 

Ђуре Јакшића 7, 21000 Нови Сад 

Тел: +381.(0).21.42.21.76 

www.akademija.uns.ac.rs 

Klett, 2017. 

Академија уметности, Универзитет у Новом Саду, 2017. 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга 

употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући 

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела јавно 

доступним без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог 

ауторског дела представља кршење Закона о ауторским и сродним правима. 

194

Др Сања Филиповић 

Др Весна Дицић 


Увод у ликовну културу 2 

ISBN 978-86-533-0020-3

LIKOVNA UMETNOST I KULTURA - Uvod u likovnu kulturu 2

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?