VUKOVARSKA TRAGEDIJA 1991

Vukovarska tragedija 1991
27. novembar
Savet bezbednostu UN usvojio rezoluciju 721 o potrebi slanja mirovnih
snaga UN u Jugoslaviju.
8. novembar
Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, povodom Vukovara:
POSKIDATI KAPE I ĆUTATI
Ne mogu da čestitam vukovarsku pobedu, koju tako euforično slavi
ratnom propagandom opijena Srbija. Ne mogu, jer neću da se ogrešim o
mrtve, o hiljade mrtvih, a ni o neprolazni bol i nesreću svih preživelih
Vukovarčana.
ʺProkleti bili, šta su nam učinili!ʺ - kunu preživeli i Srbi i Hrvati iz
Vukovara. Pri tom, najčešće spominju dva imena.
Niko, izgleda, kao žrtva sama ne ume da odredi epicentar svog
stradanja. ʺNeovisna Hrvatska ili smrtʺ - govorio je T. Federacija ili smrtʺ -
govorio je M. Smrt je bila jedina stanica u kojoj su se ukrštali njihovi vozovi.
Neizbežni ishod takve politike je ovo što je ostalo od Vukovara.
To više nije i nikada neće biti Vukovar. On je Hirošima i hrvatskog i
srpskog bezumlja.
Prvi crnokošuljaši pojavili su se u tom gradu tek krajem prošle godine i
od većine tamošnjih Hrvata bili su neprihvaćeni. Jednom rutinskom akcijom,
njih je jugoslovenska vojska mogla da ukloni. Nije to učinila. Čekalo se da
naraste aždaja i da počnu pokolji.
Tada je, tek tada, vojska krenula. Pod lozinkom spasavanja Srba od
ustaša, mesecima je bombardovala grad u kome je bilo mnogo više civila nego
ustaša, a među tim civilima najviše Srba. U Vukovaru su, od ustaša, ginuli
mahom Srbi. U redovima armije opet su, uglavnom, stradali Srbi. Tako smo, u
ime spasa srpstva, dobili novi Sremski front i novo Jadovno našeg naroda.
Samo, dakle, skrećem pažnju da je Vukovar najveća srpska grobnica u
ovom besmislenom i sramnom ratu, što ne znači da meni i svake nevine
hrvatske žrtve nije jednako žao.
Praviti razliku između nesreće Srba i Hrvata ne samo da je nečasno
nego je i veoma teško. Skoro polovina Vukovarčana iz mešovitih su srpskohrvatskih
brakova. A u celoj Jugoslaviji, bivšoj Jugoslaviji, za poslednjih 46
godina skolopljeno je oko 800.000 mešovitih brakova. Blizu sedam miliona
ljudi etnički su međusobno izmešani. Crnilom će, sigurno, istorija obeležiti sve
one koji su te milione rođaka gurnuli u deobe i uzajamno satiranje.
Svi u ovoj državi koje više nema, a Srbi i Hrvati naročito, preživljavamo
dane najveće sramote i pada. Potomstvo će pljuvati na one koji su divni,
90
Vukovarska tragedija 1991
pitomi i nevini Vukovar uprljali crnim legijama, pa ga, razrušenog i
okrvavljenog, još i proglasili hrvatskim Staljingradom. Potomstvo će se stideti
i ovog igranja, ovog pevanja, ovog bekrijanja u gradu-grobu, u gradu-kosturu.
Treba poskidati kape i barem ćutati, a ne slaviti pobedu.
Mali ljudi, mali po dometima svoje pameti, ali beskrajno slavohlepni i
vlastogramzivi, požurili su da u sablasnom Vukovaru održe svoju ʺsvečanu
sednicuʺ i da leš negdašnjeg grada, iz kojeg su sa svih strana još dopirali jauci,
proglase za - svoju prestonicu. Nisu sačekali ni da se mrtvi sahrane. Ta žurba
u ličnu sreću preko opšte nesreće primer je i moralnog i političkog lešinarstva
prvog reda.
Iz mrtvog Vukovara ti slavljenici i ti jedini pobednici izdaju komandu:
Na Vinkovce, na Osijek! Prohtelo im se, eto, da njihova država-hacijenda bude
nešto prostranija, pa su odlučili da krenu na hrvatske gradove. Njih i one koje
stoje iza njih ne zanima istina da nikad srpski nisu bili ni Vinkovci ni Osijek. I
ne budu li se - prete oni - predali ti hrvatski gradovi, njihova vojska će od tih
gradova napraviti Vukovar. Posle Hirošime biće i Nagasaki!
A ta ʺnjihovaʺ vojska su mladići iz Srbije koji su pod sasvim drugim
motivima mobilisani. Otišli su u rat da brane srpske zemlje, a ne da osvajaju
tuđe. Otišli su da ginu za srpstvo a ne za sujetu nekih generala ni
zamegalomanske apetite one srećne vlade iz megalomanskog Vukovara.
Koliko je Srbija u ovom ratu izgubila glava do sada? Zašto se kriju
brojke, zašto se taje imena poginulih? Izgubiti danas deset hiljada vojnika isto
je što i 1914. izgubiti stotinu hiljada. Tako kaže demografska nauka. Pre osam
decenija, srpska kuća je, u proseku, imala po šest puški doraslih mladića.
Danas, međutim, jedan vojnik jedva da dođe po jednoj porodici.
One koji vladaju danas Srbijom ova statistika ne zanima. Predsednik
Republike još ni jednom ne izjavi ni saučešće majkama Srbije. Samo ponavlja
da Srbija nije u ratu. Pa, ako nije, izvedite je iz rata, iz smrti, gospodine
Predsedniče! Izvucite sve vojnike iz Srbije ispod komande onih koji bi da
ʺoslobađajuʺ i tuđe.
Srbiju treba spasavati od sunđera koji traže sve više krvi. Od
pomračenih umova koji bulazne o nekakvoj granici Karlovac-Karlobag-
Ogulin-Virovitica.
Samo dotle dokle je naše i ni korak dalje. A dokle je naše pokazuje
etnička mapa iz 1941, pre ustaškog genocida. Dotle i Evropa i svet moraju da
nam priznaju. Pređemo li tu liniju, surovo ćemo, kao osvajači, biti kažnjeni. I
mnoge krajine, koje su naše, tada ćemo izgubiti.
91