VUKOVARSKA TRAGEDIJA 1991

Vukovarska tragedija 1991
Kada je bilo najopasnije?
U Ulici „Otokara Keršovanija“ je bilo najgore – odgovara Trifunović. Na
kraju te ulice je bilo ustaško mitraljesko gnezdo, otvarali su vatru na nas, ali
metak, hvala Bogu nije nikoga zakačio. (Dnevnik, 1. decembar 1991)
ZAPISI IZ MRTVOG GRADA
- VUKOVARSKA APOKALIPSA -
Vukovar je nedavno proslavio, i u svetskim razmerama, redak jubilej –
sedamstotina godina postojanja. U ovom trenutku, nakon šetnje vukovarskim
ulicama, neodoljivo se nameće pitanje – postoji li još uvek ovaj grad? Umesto
bilo kakvog traga života, smenjuju se prizori ruševina, zgarišta, trotoara
razrovanih minama i granatama. Ulicama promiču civili koji tragaju za
nestalim ukućanima i preosalim stvarima, vojnici i policija koji demontiraju
mnoštvo preostalih eksplozivnih naprava i čiste podrume od zaostalih ustaša.
Posle 18 časova ni toga nema, jer nastupa zabrana kretanja. Čuju se samo
pojedinačni rafali, upućeni počiniocima masakra koji mrak koriste da izađu iz
još neotkrivenih skloništa. A o razmerama njihovog zločina stravično
svedočanstvo pruža vukovarska ciglana. Stotine unakaženih leševa, često
dečijih, poređanh u krugu ciglane, čekaju na identifikaciju. To je prizor
apokalipse, kakva nigde u Evropi nakon Drugog svetskog rata nije viđena i
doživljena. (Dnevnik, 2.decembar 1991)
APELI I REZONI
I rat, kao i svaka druga rabota, prljava ili ne, ima svoje rezone. Različite
u zavisnosti od toga ko šta tim ratom želi postići, ali po pravilu, najmanje
razumljive onima kojima do pucanja i ubijanja (i sopstvene pogibije pogotovo)
nije stalo.
Hrvatski vrhovnik, u ovom slučaju oličen u jednom od svojih
ministarstava – rada i socijalne skrbi – apeluje sada, „kad mu vreme nije“, na
svoje podanike i još jednom ko zna koji put od njih traži ono što gotovo više
da i nema smisla i što se popraviti ne da. Kao lekar koji siromahu, koji nema ni
za hleb, zabranjuje teletinu, Franjo poziva hrvatsko pučanstvo da ne napušta
svoja vekovna ognjišta. Da „ne dozvoli da podlegne psihozi koja odgovara
samo ciljevima neprijatelja“. Tačnije, da ostane na strelištima koje je sam
izgradio, bude na njima bojovnik pod šahovnicom ili meta pod istim
obeležjima i odbrani ili bar produži vek ono što je samo on nazvao
demokracijom. Da žrtvuje i sebe i svoje porodice za nečiju fotelju u Banskim
dvorima. Vadi kestenje iz žara koji je onaj koji sada apeluje sam raspirio.
782
Vukovarska tragedija 1991
Rezon ratni i utoliko razumljiv, ako je uopšte išta razumljivo onom ko
za kilo hleba „ako ga ima“ plaća 100 dinara, za meso „koga nema“ nudi
hiljadarku, a umesto izbornih Franjinih obećanja ima samo pogled iz bivše
srpske vikendice na neku od minama posejanih jadranskih plaža. Pogled koji
će, uzgred rečeno, nadležnima ministarstva ovih dana odgovarajućim
uredbama o korišćenju „neprijateljskih“ kuća, stanova i vikendica i ozvaničiti.
Svitanje zore uz more koje baranjskim seljacima „slavonskim i ostalim“
treba da zameni ono što su decenijama kućili i zahvaljujući vrhovnikovoj
izbornoj pobedi, morali da ostave. Zauvek, jer je u međuvremenu, po već
pomenutom ratnom rezonu, stigao i odgovor vrhovnikovom apelu od
„neprijatelja“ kojim se novopečenim Dalmatincima zabranjuje povratak na
bivša ognjišta.
Čime je, trebali li to i reći, samo stavljen znak jednakosti između
„Dalmatinaca“ i onih koji su od Franjine demokracije spas potražili u Srbiji ili
Bosni i koje vrhovnik, u već pomenutom apelu, i ne pominje. Potvrđujući
samo da ih nikad nije ni smatrao ravnopravnim građanima domovine
Hrvatske objašnjavajući put kojim se od ovih rezona, koje nazivamo ratnim i
došlo. (Dnevnik, 2. decembar 1991)
PRIČE SRBA IZBEGLIH IZ VINKOVACA
- BEKSTVO U MRTVAČKIM KOLIMA -
Preostali Srbi u Vinkovcima se tretiraju kao divljač za odstrel, a lov na njih je
sve masovniji, kao i pljačka njihove imovine
Srbi u Vinkovcima i svi drugi koji ne podržavaju sadašnju vlast u
Hrvatskoj su na žestokom udaru. Oni su u položaju divljači – lov na njih je ne
samo dozvoljen nego i poželjan. Sačinjeni su spiskovi i odstrel se
svakodnevno izvodi. To su strašne priče ljudi koji su uspeli nekako da se
izvuku iz ovog osinjeg gnezda. Sledi priča čoveka koji je izbegao sigurnoj
smrti pod veoma neobičniim okolnostima. Njegovo ime ne pominjemo zbog
rodbine koja je ostala u vinkovačkom paklu.
Iz Vinkovaca sam do Đakova došao u mrtvačkom automobilu, a potom
od Đakova do Slavonskog Šamca. Prevezao me je jedan Hrvat. U Šamcu su
me MUP-ovci izvukli iz autobusa i držali 5 – 6 sati, maltretirali i tukli.
Pocepali su mi svu odeću i onda na insistiranje nekih ljudi s bosanske strane
pustili.
Vinkovački pakao još uvek traje za mnoge Srbe koji su ostali zatočenici.
Samo nekoliko stotina metara dalje su Mirkovci i sloboda. Hoće li je dočekati?
(Dnevnik, 2. decembar 1991)
783