VUKOVARSKA TRAGEDIJA 1991

Vukovarska tragedija 1991
gospodine Tuđman, ni uz Paragu, samo što mnogi, iz straha, to ne smeju da
javno i pokažu“, kaže Drašković. (Dnevnik, 23. novembar 1991)
SVEDOCI I ISLEDNICI
Ovaj medijski rat nećemo dobiti ako umsto svedoka postanemo sudije, ako
istraživanje zamenimo isleđivanjem, a prosuđivanje presuđivanjem
Zahvaljujući novinarima, pre svega televizijskim, neposrednoj slici i
neposrednim rečima, koje nisu odgovor na pitanja, ostavili smo gotovo svu
veličinu i težinu vukovarske tragedije, razorenog grada i razorenog čoveka.
Bili smo skoro neposredni svedoci tragedije, u onoj meri u kojoj su reporteri
svedočili slikom i rečima. Tako je bivalo sve dok pojedini reporteri nisu
pokušali da, umesto neposrednih svedoka, postanu neposredni islednici, ili
čak sudije. Malo ih je bilo. Kap u velikoj čaši bistre vode, ili – kap mastila. Ne
baš onog najcrnjeg, ali ipak dovoljno tamnog da zamuti čistu vodu.
Trenutno se najviše govori o „slučaju“. Više od četrdesetoro pobijene,
izmasakrirane dece u podrumu jedne škole u Borovu Naselju. Otkrio ga je,
navodno, foto-reporter Rojtera. Ta se vest brzo našla u svim našim novinama,
u vestima stranih agencija, stranih TV-stanica. Fotoreporter je brzo doveden i
pred kamere TV Beograd. Imao je „celu priču“ – ali ne i sliku. Imao je slike
stravičnih zločina, ali ne i grupe one pobijene dece. I, mic po mic, došlo je do
opšteg ograđivanja od „slučaja“ demantija u stranim sredstvima javnog
informisanja. I odjednom, zbog sumnjivog, nedokazanog, ili čak nepočinjenog
zločina, pada senka na očigledne, velike zločine i žrtve. Od četrdesetoro
neubijene dece, ne vide se stotine ubijenih, zbog najavljenih a nepokazanih
zločina i žrtava, sada mnogi, naročito u inostranstvu, namerno zatvaraju oči
pred očiglednim zločinima. Kao da je neko unapred „napakovao“ čitav slučaj,
očekujući posledice koje su i sledile. U izveštavanju iz Vukovara i oko njega,
još nam je nešto, čini se, promaklo. To su trenuci, na sreću ne tako česti, kada
novinari pokušavaju da postanu islednici, da presuđuju na licu mesta, ili to od
drugih traže kad „pitanjima“ takoreći daju i odgovor. Slike spasenih civila su
stravične. Stravična je njihova sudbina. A onda, sledi prvo pitanje: „Koje ste
nacionalnosti“? Dobije li odgovor „Hrvat“ ili „Hrvatica“, sledi drugo,
„trijumfalno“ pitanje: „A šta mislite, ko je kriv za ovu tragediju!?“
Šta ljudi da kažu, posle tri meseca u podrumima, posle godina
uveravanja da su „Srbi za sve krivi“, posle meseci pritiska hrvatskog „tiska“ –
i to još posle uveravanja da vojnici i „četnici“ kolju i ubijaju sve što je
hrvatsko? Smeju li, ako tako i dalje misle, da to i kažu? Sigurno je da ima
mnogo i onih kojis u i odavno, a naročito za tri meseca u podrumma, shvatili
772
Vukovarska tragedija 1991
da odgovornost za tragediju pada na Tuđmana, HDZ, njihovu ustašoidnu
politiku. Videli su zločine. Ali, koliko njih to sme javno i da kaže? Sve li, ako je
video kako su gardisti „lake ruke“ na zločin, ne samo nad Srbima, već nad
svim neistomišljenicima!? Kako da kažu, možemo li to od njih tražiti i
očekivati, ako ne znaju gde su im supruzi i supruge, deca i unici, ostala
rodbina? Možemo li od njih tražiti da kažu ono što misle, ako ne znaju gde će
sutra živeti, gde će naći krov nad glavom? Zar nam nije jasno ono često,
neodređeno mucanje, nemoćno širenje ruku, kao odgovor na takva i slična
pitanja?
U sećanju ostaju i slike onih koji su, pred kamerama, na licu mesta,
optuživani za teške zločine. Prestrašeni su, zbog straha od linča. Da li zbog
zločina koje su počinili ili ih nisu počinili? Da su im odmah tamo i presudili,
ostalo bi ono najteže: sumnja da su ubijeni nevini. No, slika je svakako mučna.
Naročito više puta ponavljana slika čoveka čiji sinovi su po zlu poznati. Drhte
tom čoveku vilice, lice, drhte mu noge, drhti mu glas dok se pravda: jesu
sinovi tamo, ali ja nisam! (Dnevnik, 23. novembar 1991)
VOJVOĐANI NA VUKOVARSKOM RATIŠTU
- SRBI I MAĐARI ZAJEDNO -
U jedinici kapetana Branka Čačije većina pripadnika JNA su Mađari iz Ade,
Sente i drugih bačkih mesta
Jedinice JNA i dobrovoljci spremaju se da sadejstvuju u odlučnom
okršaju. Na polaznom položaju srećemo rezerviste iz Vojvodine. Tačnije, iz
Čoke, Ade, Mola, Sente, Čantavira i Subotice. Po nacionalnom sastavu 80
odsto su Mađari, upravo iz mesta gde su neke političke partije pokušale da u
ime mira zaustave mobilizaciju. Isto tako da osude Srbiju za „rat koji nema
cilja“. Iz razgovora s vojnicima i starešinama Mađarima iz ove jedinice,
međutim, proizilazi sasvim drugačiji zaključak – ovaj rat ima sasvim jasan cilj
i toga su pripadnici JNA iz mađarskih sredina u Bačkoj svesni. (Dnevnik, 23.
novembar 1991)
POSLANICI SKUPŠTINE SRBIJE NA FRONTU
- NA RATIŠTU SAMO SOCIJALISTI -
Za sada se na ratištu nalazi devet poslanika SPS, a dva dobrovoljca iz ove
stranke su se upravo vratila na front
U Sekretarijatu Skupštine ističu da imena koja mogu da nam predoče su
samo onih koji su se do sada javili da se nalaze na frontu jer, inače, vojni
odseci nisu obavezni da o mobilisanima obaveštavaju Skupštinu.
773